Пупин на Саборном сијелу Херцеговаца потомака и пријатеља Херцеговине

    Традиционално окупљање Херцеговаца потомака и пријатеља Херцеговине, у петак, 28. новембра 2014. у Хотелу Војводина у Зрењанину, било је посвећено Михајлу Пупину.
Поново се показало да је право време за Пупина. Показује се снага његовог лика и дела, која нас окупља, оснажује, усмерава, поткрепљује нам национални идентитет али нас и космополитизује и приближује другим народима. Све ово нам је данас толико потребно.
Повезати традицију, етику и човечност предака са тековинама које нам остављају наши велики умови новијег доба је једини прави пут у будућност овога народа.
Ученици ОШ „Вук Караџић“ из Зрењанина су својом мултимедијалном представом Са пашњака до научењака овом Саборном сијелу дочарали лик и дело Михајла Пупина.
Одломак са представе:

Мајка ми је говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“

  Mајка наговори мога оца да ме пошаље у једну вишу школу у Панчеву. Ту сам нашао учитеље, чије је знање учинило дубок утисак на мене; нарочито њихово познавање природних наука. Ту сам по први пут чуо како је неки Американац, који се звао Франклин, радећи са једним змајем од папира и кључем, открио да је муња отвор кроз који пролази електрична струја са облака на облак, а да грмљавина долази услед експанзије ваздуха загрејаног струјањем електричних варница кроза њ.

   Када сам прве године дошао кући на летњи одмор, једва сам дочекао прву прилику да мом оцу и његовим пријатељима, који су седели пред нашом кућом у недељу после подне, и разговарали, покажем што сам ново научио. Изненадило ме је када сам приметио да се мој отац и његови пријатељи почеше зграњавати од чуда. Отац ме строго погледа и упитао зар сам већ заборавио како ме је он учио да грмљавина долази услед треске неба под колима Светога Илије, и да ли ја мислим да тај Американац Франклин, који нема озбиљнијег посла него да пушта змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору? Увече, за вечером исприча отац матери о јереси коју сам ја то после подне проповедао. Мајка му одговори да она није нигде у Светом Писму нашла потврду за ту причу о Светом Илији, па је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву.

 

Javni školski čas – Sa pašnjaka do naučenjaka

    U sredu, 12. novembra 2014. u Zavičajnom kompleksu posvećenom Mihajlu Pupinu, u Idvoru, održan je javni školski čas Sa pašnjaka do naučenjaka u organizaciji Zavičajnog kluba „Botoška matica” i OŠ „1 Oktobar” iz Botoša. Času su prisustvovali učenici, nastavnici, zavičajci, učenici OŠ”Mihajlo Pupin” iz Idvora i građani ovog mesta. Prisutnima su se obratili Živko Tripić, predsednik Zavičajnog kluba “Botoška matica” i Staša Velisavljev, direktorica OŠ „1 Oktobar”.

    U Narodnom domu Mihajla Pupina, multimedijalnu predstavu Sa pašnjaka do naučenjaka, izveli su učenici OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina: Lenka Stojkov, Milica Vujović, Natalija Kostić, Jovana Turinski, Boris Birdić i Jakša Medić. Scenario za ovu predstavu su uradili Sanja Popov i Miša Bracić, na osnovu istoimenog autobiografskog dela Mihajla Pupina.

    Posećen je Muzej Mihajla Pupina u staroj školi, izgrađenoj 1846. godine sa više od 400 eksponata koji predstavljaju život i delo Mihajla Pupina i način življenja starih Idvorčana iz njegovog vremena.

 

  Na kraju je posećena rodna kuća Mihajla Pupina.

    Mihajlo Pupin je bio čovek pravih vrednosti i svestrana ličnost: profesor, naučnik, društveni radnik, političar, diplomata, dobrotvor a sve je to postigao ogromnim radom. Danas, možda više nego ikada, našim mladim naraštajima je potreban ovakav primer i uzor kako bi izrasli u ljude sa pravim vrednostima, koji se oslanjaju na svoj rad. Negovanje sećanja na ovakvog čoveka odrazilo bi se na mladima kao svojevrsna socijalna pupinizacija našeg naroda.

     Odlomak iz knjige Sa pašnjaka do naučenjaka

   Pre no što sam se toga puta vratio u Sjedinjene Države, otišao sam u Banat da posetim
svoje sestre. Jedna od njih živela je u Idvoru. Jedne nedelje, u avgustu, za vreme te posete,
sedeo sam za ručkom u njenoj bašti. … Nedaleko …momci i devojke igrali su kolo u porti kod crkve. Oko njih se sabrao stariji svet da ih posmatra. U to neko zakuca na vratnice od bašte, i moj zet se diže da otvori. Pred vratnicama stajao je neki konjanik, jednom rukom držao je uzdice konju, koji je bio sav u peni; u drugoj ruci držao je telegram koji je doneo sa telegrafske stanice u drugom selu, pet milja dalje od Idvora. Moje rodno selo nije imalo ni telegrafa ni telefona, i ako sam ja, njegov sin, bio naumio da telefonom povežem sve stanovnike u Sjedinjenim Državama. Telegram koji je bio u ruci konjanika bio je za mene. … pružih konjaniku deset forinata da ga nagradim za njegovu žurbu, … Kada su …čuli kako on s ponosom govori da je doneo telegram čak iz Amerike, gajdaš zavrnu gajde, a kolo prestade da igra. … sabraše se svi pred vratima na bašti. Stariji ljudi koji su sa mnom išli u idvorsku školu upitaše me:
Da li je istina da je taj telegram došao čak iz Amerike?
Kad potvrdih da je to istina, i dodadoh da je taj telegram poslat iz Amerike istog jutra, … Najstariji među njima priđe mi i reče: „Zar nam nisi ti sam pričao da između nas i Amerike ima četir carstva, svako veće od Austrije, pa tek onda Veliki Okean preko koga ne mogu ni najbrži brodovi preći za manje od nedelju dana?“
„Dabome, da sam to rekao, pa i sad velim,“ odgovorih ja.
A on na to dodade: „Pa kako može telegram sav taj put da prevali za jedan dan?“
„Da ljudi nisu tako nespretni, ne bi mu bilo potrebno ni minut vremena da pređe tu daljinu; odavde do Beča ni čitav sekunad,“ odgovorih ja…
„Ko je sve to izmislio?“ priupita starac
„Amerikanac,“ odgovorih ja ponosito.
„Ti Amerikanci mora da su vrlo vešti ljudi,“ primeti on…
„Naravski, to su vrlo pametni ljudi,“ odgovorih ja.
„Mnogo pametniji nego ma ko u ovom selu?“ pita on dalje.
Kada mu odgovorih da su Amerikanci pametniji nego ma ko u Idvoru, on ispali ovo pitanje na
mene: „Pa kako si onda, ako Boga znaš, ti uspeo da izađeš na kraj sa tim svetom?“
…“Skromni govedari Idvorski i slavni La Granž iz Pariza naučiše me toj veštini!“

 

Pupinizacija-likovna realizacija

     OŠ “Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina već 10 godina, povodom Dana škole, koji se održava 8. novembra, raspisuje likovni konkurs na aktuelnu i značajnu temu. Konkurs je namenjen svim osnovnim školama Opštine Zrenjanin.

    U Godini Pupina u Zrenjaninu, OŠ “Vuk Karadžić“ je raspisala konkurs na temu Pupinizacija-likovna realizacija.

    Učenički radovi pokazuju da deca mogu i umeju da se likovno izraze na zadatu temu, iako je data tema sama po sebi, po nekima, složena i teška za osnovnoškolski uzrast.

     Na svečanoj akademiji povodom Dana škole, održanoj 7. novembra 2014.u Kulturnom centru, na kojoj su prezentovani nagrađeni radovi i podeljene diplome i nagrade, „virtuelni“ Mihajlo Pupin se zahvalio sledećim rečima: Hvala vam što ste proneli moje ime po svim školama predlažući deci da slikaju moj lik i moje delo i što ćete to danas ovom auditorijumu da prikažete. Čast mi je da sam inspiracija tolikoj deci. Dira me njihova emocija iz koje su iznedrili tako lepe likovne radove.

Nagrađeni radovi su prezentovani  na svečanoj akademiji povodom Dana škole, 7, novembra 2014.

Nagrađeni radovi

Kategorija od I – IV razreda

 

Kategorija od V – VIII razreda

Radovi OŠ „Vuk Karadžić“ Zrenjanin. Kategorija od I – V razreda

Kategorija od V – VIII razreda

Radovi koji su ušli u uži izbor

Kolekcije

Posebno se ističu radovi učenika OŠ „Bratstvo“  Aradac i OŠ „Servo Mihalj“ Mužlja-Zrenjanin koji su pod mentorstvom svoje nastavnice likovne kulture Nadice Simjanovski uradili veoma lepe, originalne i sadržajne radove. Način na koji su ti radovi dostavljeni ukazuje na to da nastavnica kod svojih učenika razvija osećaj za estetiku.

Radovi učenika OŠ“Bratstvo“ iz Araca

Nastavnica: Nadica Simjanovski

 

Radovi učenika OŠ“Servo Mihalj“ iz Zrenjanina

Nastavnica: Nadica Simjanovski

 

 

 

Dan škole posvećen našim velikanima

Дан школе, ОШ “Вук Караџић“ у Зрењанину, 8, новембар, је  2014. године посвећен Михајлу Пупину, Вуку Караџићу, Браниславу Нушићу, Милутину Миланковићу, Надежди Петровић и Стевану Мокрањцу.
Ученици и наставници Вука су посвету овим великанима изразили на својеврстан начин на свечаној академији одржаној у петак, 7. новембра 2014.
 Један горостас кроз пусте међупросторе векова довикује другоме, те се…сублимни разговор духова наставља. (Ниче)

Улоге тумаче:
Вук Караџић – Јакша Медић
Мина Караџић – Наталија Костић
Михајло Пупин – Борис Бирдић и Јована Турински
Милутин Миланковић – Павле Пејић
Бранислав Нушић – Војин Крајновић
Надежда Петровић – Милица Вујовић

ХОР: отвара приредбу Химном Вуку.
     (Вук на пола песме излази са Мином под руку, шетају и гледају по сцени и публици.)
ВУК: (Кад хор стане, обраћа се публици) Добро вече! Знате ли ви, драги моји, ко сам ја? ( публика довикује:Вук!)
     Тако је, браво! Ја сам Вук Стефановић Караџић. Знате, много школа у Србији носи моје име, а ја сам решио да данас посетим моје драге Зрењанинце; да видим како су и да чујем шта су радили у протеклој школској години.
     Са мном на пут пође и моја ћерка Мина (кратак наклон публици). Знате каква су деца, стално брину.
     Јесте ли знали да се ове године славе два моја јубилеја? (кратка пауза да се чује публика) Да, да, два! Видите, прошло је 200 година од кад сам објавио два своја значајна дела “Писменицу сербскога језика“ и “Пјеснарицу“. Други јубилеј је тај – што сам умро пре тачно 150 година!
    У то име, припремио сам једно изненађење за вас! Довео сам неке своје пријатеље чији се јубилеји такође славе или су се славили у протеклој школској години.
     (Улазе костимирани ликови нашминканих лица. Сви су у некој замрзнутој пози, посматрају и загледају околину. Један по један се одмрзавају и представљају се.)
МИХАЈЛО ПУПИН: Добро вече! Моје име је Михајло Пупин и ове године прослављам 160. рођендан!!!
БРАНИСЛАВ НУШИЋ: Добро вече! Ја сам нешто млађи, такорећи у најбољим годинама! Пуним само 150 година! Знате, те 1864.године, када је умро Вук Караџић, родио сам се ја – Бранислав Нушић!
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ: Добро вече желим, ја сам Надежда Петровић. У прошлој школској години славио се и мој јубилеј – 140 година од кад сам се родила!
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ: И мене су се сетили ђаци ваше школе ( погледа тада у Вука ) у прошлој школској години обележили су 55 година од моје смрти. Поштовање, ( поклони се кратко публици) моје име је Милутин Миланковић!
ВУК: (На појаву сликe Мокрањца, каже) И наш поштовани Стеван Стојановић Мокрањац је са нама… прошло је већ 100 година од кад је напустио овај свет – у Скопљу, 1914. године.
ХОР: Пева песму из 10. Руковети: “БИЉАНА ПЛАТНО БЕЛЕШЕ“.
Пројекција кратког филма о школи (Кликнути на бисту Вука).
       ВУК: Видиш, драга Мина, о овоме сам ти причао. (показује на слике школе некад и сад) Некада је школа изгледала овако, а сада су је лепо обновили, и то ме веома радује. Дивно је што је поред школе мирно језеро, поред ког, чуо сам, и даље трчите на часовима физичког, је л` тако? (обраћа се публици) Е, лепо, лепо.
    (прича Мини) Близу им је Народни музеј и тамо су најчешћи гости. Преко пута школе је Градска башта и у њој, замисли, молим те, држе понеки ЧОС.
МИНА: Чула сам, оче, да поред посете Градској башти, ђаци школе која носи твоје име чак 83 године, воле да бораве у природи са својим учитељима и наставницима.
ВУК : Да, да, и што је најважније на Царску бару нису ишли аутомобилима, то је неко чудо на точковима (говори Мини), већ бицикловима. И то је чудо на точковима, али не загађује природу!
ВУК: Мина, ћери моја, кад си ишла последњи пут код зубара? (Мина слеже раменима, Вук врти главом) Мораш водити рачуна о свом здрављу и лепом осмеху! Моји драги ђаци редовно посећују своју зубарку Елеонору, а често им она узврати посете, па сви заједно перу зубе! Види како су им лепи осмеси!
Пропутовао сам многе земље: Аустро-Угарску, Немачку, балканске земље, царску Русију, али одувек ми је била жеља да посетим топлу Шпанију… Моји досетљиви ђаци успели су да нам је приближе макар на један дан ! (Показује руком на слике са Европског села на биму, а на сцену излазе балерине и играју фламенко)

Кад смо већ у Западној Европи, мој пријатељ Гете ће се веома обрадовати када му кажем да су неки моји драги ученици у Зрењанину, на крају осмог разреда, добили сертификате за учење немачког језика А 2!
МИНА: Es ist gut. Видим, вредна су то деца, а да ли воле да се баве спортом?
ВУК: Наравно, воле и одлични су у томе! У одбојци, кошарци…
     Десило се још нешто сјајно у прошлој школској години!!!
МИНА: Шта то?
ВУК: Наши ђаци присуствовали су Олимпијском часу!
МИНА: Како то мислиш ? Олимпијада на часу?
ВУК: Не, ћери моја. Олимпијски комитет је организовао час у Градској башти, а наши ученици су у великом броју њему присуствовали. Никад нећеш погодити ко им је држао час!
МИНА: Ко???
ВУК: Владе Дивац!!!
  МИНА: То је дивно, а знаш шта сам ја још чула? Једном приликом у нашу школу у посету су дошли њихови пријатељи из Савеза слепих. У разговору са њима ученици су сазнали да су то упорни, истрајни и храбри људи. Научили су како могу да помогну слепима и слабовидима и да буду толерантни. (док то говори обраћа се публици).
ВУК: Знаш, Мина, сетио сам се драгих осмака који завршише школу у јуну и морам да ти признам да сам био поносан када сам чуо да су одлично урадили завршне испите, уписали школе које су желели и све то, хвала Богу, и прославили како ваља.
МИНА: Било је чак 9 вуковаца, а додељено 45 посебних диплома. За најбољег ученика, ђака генерације, проглашена је љупка Софија Јањић.
ВУК: Свака им част, свима! А знаш шта ме посебно обрадовало? Прваци! Примили смо нове прваке 1.септембра и дивно је видети те радознале окице и паметне главице у клупама, спремне да их уз помоћ учитељица напуне знањем.

НУШИЋ: (Обраћа се публици) Ко је од вас последњи пут дао крв? Имаћете прилику ускоро. Драго ми је што се ученици у школи уче и хуманости. Покренули су акцију добровољног давања крви. Ускоро ће школска слава Свети Сава па, драги моји, покажите се!
     У моје време се због „лепог писања“ одлазило у затвор, а сада је то предмет такмичења. Времена се мењају на боље! Зар не?
     Кад сам био мали имао сам учитеља који је био веома строг. Учитељице су ми много драже. Надам се да сам ја био инспирација једној дами, те је са својом драмом освојила награду на златиборском фестивалу.
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ: (Милутин пред флип чарт таблом нешто рачуна и црта, замишљен говори сам себи)
Оса земљине ротације и даље је усмерена према поларној звезди, али се полако помера ка звезди Веги у сазвежђу Лире. У међувремену се није догодило ниједно ледено доба.
     (Океће се и говори публици) Оно што се у последње време дешава са климом Земље ме брине… Ја сам такве појаве предвиђао као последицу космичких утицаја и земљиног начина кретања у космосу, али у ове климатске промене данас изгледа да се умешала и људска рука…Људи морају да размисле о томе и да почну паметно да раде и да се одрживо развијају иначе их чека врло сурова будућност….
ВУК: (Вук га прекида) Добро нам дошао, Милутине Миланковићу, велики небески механичару!
М. МИЛАНКОВИЋ: Боље вас нашао.Чујем да се овде говори о годинамa. Знаш ли ти, Вуче, колико си се ти пута за свог живота заједно са Земљом окренуо око њене осе?
ВУК: Не знам, добри мој Милутуне. Ти би то могао да ми кажеш ти си прерачунавао цео Сунчев систем.
М. МИЛАНКОВИЋ: Ти си се Вуче, за свог живота, који је трајао 77 година, заједно са Земљом окренуо око њене осе 28 205 пута.
      А знаш ли ти, Вуче, којом се брзином ми сада крећемо заједно са Земљом око Сунца?
ВУК: Не знам, добри Милутине, у моје време се то још није знало.
МИХАЈЛО ПУПИН: Знам ја, Миланковићу.
М. МИЛАНКОВИЋ: Изволите, господине Пупин, реците.
МИХАЈЛО ПУПИН: Брзина којом се ми у овом тренутку крећемо, заједно са Земљом на њеној путањи око Сунца је 30km/s.
М. МИЛАНКОВИЋ: А зна ли неко од вас да ми каже колико је пролећа, лета, јесени и зима било од 1958. од када ја нисам више међу живима?
НУШИЋ: Милутине, па то данас може свако дете да израчуна…било је 56 пролећа и исто толико лета, јесени и зима.
М. МИЛАНКОВИЋ: Господине Пупин, чујем да су у великој научној кући НАСА, чији сте ви један од оснивача, израчунали да ће људи на Земљи моћи да остану још 1,7 милијарди година.
     (Обраћа се публици) То значи да ви децо морате да наставите оно што сам ја почео и озбиљно прионете на учење како би деца деце ваше деце добро упознали Свемир и како би знали да оду са Земље у потрази за неком другом безбеднијом планетом на којој би живот могао да се настави.
     Да сте схватили озбиљност мојих порука видим по томе што сте сами почетком прошле школске године покренули литерарни конкурс у моју част и преточили своју инспирацију мојим делом у приче и песме. Ученици чији су се радови издвојили по лепоти песничког израза награђени су мојом књигом Кроз васиону и векове.
     Из дворишта своје школе телескопима посматрате различите небеске појаве: помрачења Сунца и Месеца, планете, комете… Прошле године сте посматрали планету Венеру и Месец.
     Вуче, хвала ти што си учинио да се наш народ описмени и што си омогућио да се својом културом и својом памећу укључи у савремене токове развоја људске цивилизације.

    МИХАЈЛО ПУПИН : Велики Бечкереку, Петровграде, Зрењанине!!!
      Последњи пут сам посетио Велики Бечкерек 1924. Тада сам проглашен почасним грађанином вашег града. Дирнуло ме је обраћање вашег тадашњег градоначелника. Поред многих лепих и пригодних речи он ми је написао и ово: Желели бисмо да нас све носите у својој души, као што и ми Вас носимо, и желели бисмо, да нас Ви онолико волите, колико ми вас поштујемо и колико се Вама поносимо.
     Од тада моје су посете виртуелне. Видим да у вама живи мој лик и моје дело и да радите на томе да га одржите… нарочито у младим нараштајима.
     Чујем да сте пролетос посетили мој Идвор, моју школу и родну кућу. Поносан сам због тога. А поносим се и вама јер сте препознали значај мог рада и дела и настојите да се крећете кроз живот као и ја, великим радом и памећу својом.
      Чујем да је скоро, ту поред ваше школе, у Салону Историјског архива постављена изложба о мојим везама и контактима са Великим Бечкереком и да су тамо ваши наставници са вама ученицима држали пригодне часове. То је оно што сам одувек желео, да мој народ учи, описмењава се, бави се науком и буде у реду са великим народима света.

ВУК: Јесте Михајло, то је била и жеља свих нас.

МИХАЈЛО ПУПИН: Господине Караџићу обоје смо у свет пошли са пашњака и проносили светом најлепше особине свог народа и за његово добро придобијали у великим народима велике људе. Време је да и данашње генерације то раде. Ми можемо да им будемо добар пример.
      Видим и да су у Ноћи истраживача ученици Вука говорили одломке из мог аутобиографског дела Са пашњака до научењака, а да су ученици суседне школе, која носи име мог великог земљака Јована Цвијића, демонстрирали огледе из области електромагнетизма, која је мене нарочито импресионирала и на којој сам ја посебно радио. Волим ту слогу деце и људи мога народа и увек сам желео да је буде више.

ВУК: Радите и пјевајте једнако, то је једини начин благородно се осветити непријатељима и све их посрамити.

МИХАЈЛО ПУПИН: Чујем и да је показано добро знање о мени међу основношколцима и да су ђаци Вука најбољи у томе од 13 школа нашега краја. То показује, децо, да имате добре учитеље као што сам их и ја имао, од Идвора, преко Колумбије, до Кембриџа и Берлинског универзитета.

     Хвала вам што сте пронели моје име по свим школама предлажући деци да сликају мој лик и моје дело и што ћете то данас овом аудиторијуму да прикажете. Част ми је да сам инспирација толикој деци. Дира ме њихова емоција из које су изнедрили тако лепе ликовне радове.

     Поздрављам вас до неког будућег виртуелног сусрета.

НУШИЋ: Желим само да вам поручим још нешто, да вас подсетим на речи великог Ничеа. С правом је речено да се неки народ истиче не само својим великим људима, већ и начином како исте признаје и цени.
     (Сви се поклоне)
ХОР: пева песму Пушчи ме.
     Сви напуштају сцену, сем Надежде.
    НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ: – Школа Вук већ 10 година расписује ликовни конкурс на неку актуелну и значајну тему. Одзив других школа је велик. Приспели радови говоре да наша деца имају афинитета за ликовно изражавање што је одлика здравих и паметних народа. У Години Пупина у Зрењанину, школа “Вук Караџић“ је расписала конкурс на тему Пупинизација-ликовна реализација и послала га свим основним школама наше општине. Позивам директорицу школе Татјану Павловић на сцену да нам више каже о томе како је протекао овај конкурс, прогласи победнике и подели дипломе и награде.

     КРАЈ (после проглашења најбољих радова и подела диплома и награда)

 

Pohvala svetu – Branko Miljković

Remiks Malog noćnog leta Kosare Bokšan / MB

…
Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me s vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju.
Pustite me da govorim vodi
Da govorim ptici
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama.
…

 

Vreme je za Pupina

S pravom je rečeno da se neki narod ističe ne samo svojim velikim ljudima, već i načinom kako iste priznaje i ceni.
Niče

   U ponedeljak, 3. novembra 2014. u Mesnoj zajednici „Sava Kovačević“ u Zrenjaninu otvorena je izložba Tragom velikana. Izložbu je otvorio Nikola Tankosić, profesor fizike Zrenjaninske gimnazije. O izložbi je govorio i njen autor Filip Krčmar.
 

    Učenici OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina su izveli prigodan program. Oni su govorili odlomke iz autobiografskog dela Mihajla Pupina – Sa pašnjaka do naučenjaka. Ova knjiga je u Americi objavljena 1923, Pulicerovu nagradu je dobila 1924. a kod nas je objavljena 1929. Pupin je knjigu posvetio svojoj majci Olimpijadi.

 
 

        Odlomak iz knjige: Sa pašnjaka do naučenjaka
    Dok sam obilazio veliku Sorbonu i Koledž de Frans, u Kartije Laten, u jednoj knjižari starih knjiga naiđoh na veliku dragocenost – La Granžovu veliku knjigu „Analitička Mehanika“ .
Izgledalo je neverovatno da će ikad doći vreme da jedan Idvorac čita La Granža u svojoj skromnoj seoskoj kući. Idvorci primetiše da sam toga leta mnogo manje razgovarao, nego za vreme moje prve posete. Druženje sa La Granžem i Maksvelom zasužnji me u vrtu moje majke. Majci sam pričao da su Maksvel i La Granž dva velika sveca u svetu nauke, i to moje čitanje toga leta ona je smatrala kao čitanje života svetaca. Radi toga ona se osećala srećnom, dok je za ostali svet u Idvoru to bila prava zagonetka. Takvo čitanje je za popove i vladike, mislili su oni, i, primećujući da ja ne poklanjam mnogo pažnje gajdašu i kolu i ostalim svetovnim stvarima, počeše šaputati među sobom kako se Miša sprema da se zakaluđeri. Kakva šteta, dodavali bi drugi, ići čak u Ameriku, nakupiti toliko znanje, pa sve to sahraniti među mračnim manastirskim zidovima!