Razgovor sa Goranom Vukajlovićem

     Molim vas da se predstavite.

      Zovem se Goran Vukajlović. Iz Beograda sam. Završio sam Elektrotehnički fakultet, na smeru za telekomunikacije. Nažalost time se nisam nikada bavio. Bavim se informatikom. Nečim što se danas u modernom svetu zove biznis intelidžens. Trenutno sam zaposlen u banci Inteza kao direktor odeljenja za razvoj rešenja poslovne inteligencije. U slobodno vreme se bavim astronomijom, astrofizikom, kosmologijom. Bavim se teorijom evolucione filozofije, umetnošću, svim što ovaj život čini tako lepim.

      Šta za vas predstavlja astronomija?

      Ljubav! Pre svega, postoje tako neke stvari koje su daleko više od nas. Tek kada uđete u te visine gore sagledate kosmos u svoj njegovoj veličanstvenosti. Onda shvatite, sa jedne strane koliko ste mali a sa druge strane, ne samo koliko ste mali nego koliko ste dragoceni. Jer kada jedan ljudski um  može da razmatra te stvari, to znači da je jako vredan i zato je dragocen. Nema toga nigde drugde, barem mi ne znamo da ima. Ima samo na ovoj našoj Zemlji.

       Od kada se bavite astronomijom , šta vas je podstaklo , kako ste počeli njome da se bavite?

      Astronomijom se bavim zadnjih tridesetak godina. Prvi podsticaj je došao iz Saganove knjige Kosmos. To sam godinama čitao, čitao, čitao dok je nisam iskupusao. Na kraju više ni na šta nije ličila. To je, u to vreme bila jedina knjiga koja se bavila takvom tematikom. Kasnije, zašli smo u ona nesrećna vremena devedesetih godina kada nikakve informacije iz ovoga sveta nismo dobijali iz ostatka sveta. Mi smo se bavili nekim našim prizemnim stvarima. Ali i tada, krajem devedesetih godina počele su nam pristizati neke stvari, kao što je  Kontakt sa Džodi Foster, koje ustvari predstavlja jedno Saganovo delo prekomponovano u filmsku umetnost koje sam gledao bar osamdeset puta i sve me je to veoma zaintrigiralo. Posle je naravno počela da dolazi literatura i sve ostalo što mi je bilo potrebno da se razvijam u tom smeru. U jednom momentu sam samo pomislio: Okej!  Ali ja hoću da sve to vidim! Sve to je lepo napisano ali gde sam tu ja?  Tada  sam odlučio da kupim svoju opremu i da počnem da se bavim astrofotografijom i da slikam sve to što sam slikao.

      Šta vam se najviše sviđa u astronomji i kojom oblašću se bavite?

     Bavim se kompletnom astronomijom. Generalno ne mogu da odvojim jednu oblast od druge. One se nekako prožimaju. Tu imamo: astrofiziku, kosmologiju, astrofotografija je deo svega toga a i sama astronomija kao širi pojam. Teško je tu odvojiti, šta mi se najviše sviđa. Možda mi se najviše sviđa kosmologija, možda teorijska fizika jer je tamo najviše teorije. S druge strane, kome ne može biti izazovno da ode na neki veliki teleskop, na Kek ili na Havaje pa da tamo radi neka istraživanja? Sve mi se to sviđa, nemoguće je, generalno je nemoguće nešto odvojiti.

     Kako izgeda vaša oprema za rad i kako ste je nabavili?

     Oprema za rad za astrofotografiju se sastoji od jednog teleskopa refraktora. To je teleskop sa sočivima. On pre svega služi za slikanje, manje za posmatranje. Za posmatranje su bolji Njutnovi reflektori, teleskopi sa ogledalima. Potrebna je aparatura, stalak ili nosač teleskopa koji je ustvari pametna mašina koja mora da zna kako da „poništi“ Zemljinu rotaciju. Slikanje dalekih objekata zahteva dugačke ekspozicije na fotoaparatima ili CCD kamerama. Ako se ne bi pratio taj objekat, ako se ne bi „neutralisala“ Zemljina rotacija onda bi se dobile slike sa putanjama ili tragovima zvezda. Tu je još i fotoaparat. Posle svega toga ide softverska obrada. Tu su razni softveri kao što je Iris, Fotošop koji spaja slike, eliminiše šum, gomilu svetlosnog zagađenja. Sve to treba da se što više isčisti da bi se čist signal sa nekog nebeskog objekta zadržao na fotografiji.

      Da li je oprema skupa i kakvi su uslovi u Srbiji za ovakav rad?

      Nažalost u Srbiji imamo jednog uvoznika, u Novom Kneževcu.  Oni su uvozili teleskope Kanadske firme Sky-Watcher.  Naravno da je oprema skupa. To mora da bude skupa oprema. Za ozbiljnije fotografisanje mora da bude skupa oprema. Teleskopi su reda 2-3000 evra za amatersko snimanje. Svi oni ozbiljniji su skuplji, svaki centimetar  povećanja prečnika je dupla cena opreme. Nosači opreme su jako skupi. Potrebno je poprilično novca ali se može i sa manje, sa par hiljada evra mogu da se postignu neki rezultati ako ništa drugo da se vide planete, neke uočljivije magline, galaksija Andromeda.

       Šta osećate kada vidite kakvu ste sliku napravili?

      Uvek divljenje!  Svaki put. Mnoge objekte sam snimao više puta, i po desetak puta ali svako sledeće snimanje kao da ponovo to radim. I svaki put mi bude neverovatno da ja, jedan mrav sa planete Zemlje uspevam da dosegnem do toga da vidim nešto tamo što je udaljeno pedesetak miliona svetlosnih godina.

     Primedba voditeljke: Deluje nestvarno kako to ljudsko oko može da vidi uopšte, bilo kroz sočivo, kameru,  kako je to ustvari daleko a mi ipak možemo da vidimo!

     Zato koristimo memorijske uređaje. Fotoaparat je memorijski uređaj. Naše oko nije, ono primi fotone i odmah ih odbacuje dok na kamerama i fotoaparatima svaki foton koji udari se nagomilava, sjaj ostaje. Ti uređaji zato i služe, da isprave nesavršenosti našeg oka. Kod našeg oka je mala zenica dok teleskopi imaju veći promer. Kod gledanja nebeskih objekata je bitnija širina tubusa nego koliko je uvećanje. Sasvim je svejedno da li vaš teleskop uvećava 1000 ili 5000 puta, to je toliko dalek objekat da ne dobijate na veličini ništa.

     Sećate li se vašeg prvog pogleda kroz teleskop?

    Da. Prvi put kada sam kupio teleskop, na terasi sam ga montirao. Bila je vedra noć. Vidim nešto svetli tamo iznad zgrade, okrenem teleskop, i stvarno mi je to najimpresivniji pogled u životu, pogledam, Jupiter!  Kad prvi put pogledaš, sve sa onim njegovim šarama i onom njegovom mrljom, to je stvarno impresivno. Pogotovu kada te to iznenadi. Kada nisi to očekivao. Ja sam mislio to je neka zvezda. Ja tada nisam znao položaje planeta. Drugi pogled je pogled na Mlečni put, koliko je tu zvezda, to je stvarno impresivno, to se ne može opisati.

      Da li imate neki savet za mlade astronome ili one koje to interesuje?

    Moj savet mladima je da hrane svoju radoznalost. Ovaj svet je čudo. Nauka je čudo, samo tebaju da prate njene tragove, da uče. Kako se hrani radoznalost? Pokušajima da svaku stvar koju vidimo u svojoj okolini, pokušavamo da objasnimo, da je ne uzimamo zdravo za gotovo.  Ništa na ovom svetu nije zdravo za gotovo, sve što uzmeno zdravo za gotovo to je naopako. Svaki odgovor rađa novo pitanje, više pitanja. Da je jedan, nego je više.

        Da li želite da nam kažete što vas nisam pitala?

Volim da vidim mlade ljude kako se interesuju za nauku. Nauka je pravi put, jedini i jedini i pravi put, sve ostalo ….

     Razgovor vodila: Nevena Jovčić, učenica VIII razreda OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina, prilikom otvaranja izložbe astrofotografije Gorana Vukajlovića pod nazivom Akordi svemira, 1. decembra 2017. u Gradskoj narodnoj biblioteci “Žarko Zrenjanin”.

Povezani članci:
Akordi Svemira
Gledanje nevidljivog 

Zrenjanin, 1. decembar 2017.

 

Očekuje se prva slika crne rupe, Sagitarius A*

Međuzvezdani- Kristofer Nolan

 

        Nekoliko meseci nakon objavljivanja Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti 1915. Karl Švarcšild je izveo jednačinu crne rupe. Trebao je jedan vek da prođe pre nego što je urađeno nešto više od matematike. Danas je postojanje crnih rupa široko prihvaćeno, ali ostaju zbunjujući paradoksi koje je teško rešiti.
     Crna rupa je telo čija masa, skoncentrisana u infinitezimalno malom centru beskonačno zakrivljuje prostor- vreme. Njeno gravitaciono polje je veoma jako i deluje na velikim rastojanjima. Iz sfernog prostora oko nje, koji se zove horizont događaja ništa ne može da pobegne, čak ni svetlo. Radijus horizonta događaja, nazvan Švarcšildov poluprečnik, RS jednak je 2Gm / c², gde je G gravitaciona konstanta, m masa crne rupe, a c je brzina svetlosti.
    Ove godine bi trebalo po prvi put da vidimo crnu rupu, u stvari, njenu senku na okolnoj plazmi. Očekuje se da to što budemo videli može da ima dalekosežne implikacije za naše razumevanje Univerzuma.
     Teleskop Horizont događaja (Teleskop Event Horizon – EHT) je svetska mreža teleskopa ili globalni niz radio teleskopa u milimetarskom području elektromagnetnog spektra. Projekat EHT sada pokušava da napravi sliku crne rupe u horizontu događaja. Da bi videli crnu rupu EHT traži njenu siluetu koja se vidi prema pozadini. EHT je praktično veličine Zemlje i gledajući kroz međuzvezdani medij pun gasa i prašine  koji ispunjava prostor od 25 000 svetlosnih godina između nas i centra Mlečnog puta može da prikupi sve što je potrebno da nastane slika crne rupe veličine teniske loptice.
     EHT će omogućiti istraživanje fizike izvan horizonta, efekta jakog gravitacionog polja u stacionarnom prostor- vremenu i interakciju s okolnom materijom. 
     Crna rupa u centru Mlečnog puta zrači iz svog plazmatičnog akrecionog diska. Senka nije potpuno mračna, jer u pravac vidnog polja posmatrača ulazi određena količinia zračenja.
Veličina senke je određena radijusom orbite fotona, uvećanog efektima gravitacionog sočiva koje stvara crna rupa. Ugaona veličina siluete zavisi od veličine crne rupe i njene udaljenosti od nas i izuzetno je mala. Upoređenja radi supermasivna crna rupa, Strelac A*, u centru naše galaksije i crna rupa u centru galaksije M87 je oko 1000 puta manja. Čak i za ovakvu crnu rupu, ugaona veličina senke je oko 50 mikrosekundi, što je ekvivalentno uglu koji ima krofna postavljena na površinu Meseca.
    Optimalna talasna dužina za stvaranje slike senke centralne crne rupe u Mlečnom putu i ​​M87 su u rasponu milimetara. Plazma u akrecionom disku koji okružuje crne rupe emituje fotone ovih talasnih dužina. Zemljina atmosfera i međuzvezdani mediji propuštaju talase milimetarske talasne dužine tako da posmatranje crne rupe može da se vrši sa Zemlje.
   Počev od 2008. godine, zapažanja teleskopa na Havajima, Arizoni, i Kaliforniji demostrirala su tehnološku izvodljivost EHT eksperimenta. Prva posmatranja sa punim EHT nizom sprovedena su u aprilu 2017. godine Tokom pet noći, osam teleskopa širom sveta su posmatrali Sagitarius A*, tačku u centru Mlečnog puta u kojoj je kako se veruje locirana crna rupa. Svaka stanica je prikupila veliku količinu podataka; ukupno, više od petabita. Podaci su bili preveliki za elektronski prenos, pa su diskovi poslati u dva EHT korelaciona centra. Teleskop Južnog pola je ušao u sistem u decembru 2017. godine, posle zime na Antarktika. Sada kada ekipa ima podatke iz svih osam radio teleskopa u toku je njihova analiza čiji će rezultat biti prva sliku crne rupe.
     Osim slike crne rupe očekuju se da EHT pruži i druge informacije.
PHYSICS TODAY

 

Međunarodni Dan svetlosti, Zrenjanin 2018

    Svetlost je važna u našem svakodnevnom životu i imperativ je u multisektoralnim naučnim disciplinama u 21. veku i u svim vekovima koji dolaze. Ona prenosi energiju i omogućava komunikaciju i glavna je u kulturnom, ekonomskom i političkom povezivanju sveta, kao i u njegovom postojanju i održanju.

         Ujedinjene nacije su 2015. godinu proglasile Međunarodnom godinom svetlosti sa ciljem podizanja svesti o optičkim tehnologijama i njihovoj bazičnoj ulozi u održivom razvoju i obezbeđenju energije. Zbog potrebe stalnog isticanja značaja svetlosti za savremenu civilizaciju i njenu budućnost Generalna konferencija UNESCA  je 2017. donela odluku da 16. maj bude Međunarodni Dan svetlosti koji se prvi put obeležio 2018. godine.
    Određenim programom MDS promoviše javno i političko razumevanje centralne uloge svetlosti u savremenom svetu. Ovo je prilika da međunarodni akteri, kreatori politike postanu svesni mogućnosti rešavanja problema pomoću svetlosnih tehnologija, održivog ekonomskog razvoja i da se podigne globalna svest o tome. 
    Ovo je prilika da se govori i o svetlosnom zagađenju. Ponekad je važno prisustvo svetlosti a ponekad i njeno odsustvo. Svetlosno zagađenje pozadinskog neba onemogućava milijardama ljudi da noću vide Mlečni put a ima i negativnog efekta na populacije različitih životinjskih vrsta i eko sisteme.
        Svetlost snažno i očaravajuće omogućava uvođenje mladih u naučna istraživanja pa je priča o svetlosti atraktivan način da se deca svih uzrasta uvedu u nauku o svetlosti.
    U cilju afirmisanja uloge svetlosti u nauci, kulturi i naučnim disciplinama, Zrenjaninska grupa NPN i AD Milutin Milanković iz Zrenjanina su u Gradskoj narodnoj biblioteci Žarko Zrenjanin, u petak, 8. juna 2018. obeležili Međunarodni Dan svetlosti, Zrenjanin 2018.
    Izložbom fotografija Matije Uglješina pod nazivom Put kroz opasnost, lepotu i beskonačnost svetlosti- Munje, gromovi i Mlečni put predstavljena je povezanost atmosferskog elektriciteta, svetlosti i energije, kao i moć fotografije u otkrivanju i prikazivanju  onog što ljudsko oko ne može da vidi, detektuje. Ovaj mlad čovek, lovac na oluje, kada je nebo vedro i mirno okreće svoju kameru prema nebesima i njene čipove hrani fotonima koji dolaze sa Mlečnog puta.

     U triptih predavanju ispričana je priča o prirodi svetlosti, o tome kako se ona prostire, šta joj se dešava kada padne na list biljke, vodu, vazduh, zemlju, kako živa bića detektuju svetlost i kako komuniciraju sa svojom sredinom pomoću svetlosti i šta im sve pomaže u tome, šta se dešava sa njenom energijom koja se uskladišti u telima i kako je čovek i druga živa bića koriste.
     Nemanja Micić, profesor fizike predstavio je foton – česticu svetlosti. Čudesne čestice, paketi ili kvanti energije bez mase koje nastaju u svetlosnim izvorima,  grade elektromagnetna polja i kreću se najvećom mogućom brzinom od 300 000km/s, sveprisutne su i prožimaju čitav prostor Svemira. Nastale na mestima koja su energetska žarišta i najintenzivniji događaji u Svemiru, prenosioci su toliko potrebne energije. U svojoj raznolikosti prenosioci su i različitih informacija. Čovečanstvo je u poslednjih 100 godina o njima saznalo više nego u celokupnoj svojoj istoriji. Fotoni su nam sada kao slova neke knjige koji nam pričaju priču o onome što se dešavalo širom prostora i vremena ovoga našeg Svemira.
    Bojana Molnar, profesor biologije predstavila je oko kao detektor svetlosti, organ koji skuplja fotone, transformiše ih u energiju i šalje u centralni nervni sistem gde se manifestuje vizuelna slika prirodnih pojava, fizičkih tela i pejzaža u našoj okolini. Vizuelni doživljaj ili senzacija su posledica interakcije fotona i atoma ćelija receptora. Bez te interakcije nema slike. Centralni nervni sistem najviše informacija iz bliže ili dalje okoline dobija pomoću ovog prirodnog detektora svetlosti.
    Aleksandra Janješ, diplomirani astronom je govorila o našim pomagalima, detektorima svetlosti u astrofizici koji nam omogućuju da hvatamo sve vrste fotona koje generiše naš Svemir u bilo kom svom kutku, čak i one sa početka vremena. Ono što ne može naše oko da detektuje može veštački instrument. To su različiti teleskopi, od radio teleskopa, infracrvenih, optičkih, ultraljubičastih, do rendgenskih i teleskopa koji hvataju energetski najintenzivnije gama fotone, zatim spektrografi i drugi instrumenti. Astrofizika danas analizirajući fotone celog elektromagnetnog spektra može da pronikne u skoro sva dešavanja širom Svemira.
     Svaki astronom pomoću svetlosti putuje kroz svemir ali samo u prošlost. Svi mi vidimo stvari kakve su bile kada je emitovana svetlost, ne kao što su sada. Najdalje što možemo videti bez teleskopa je galaksija Andromeda, koja je udaljena oko 2,5 miliona svetlosnih godina. Vidimo je kakva je bila pre 2,5 miliona godina, a kako izgleda danas to ne znamo.
     To je ograničavajuća funkcija svetlosti. Ali mi imamo logiku i matematiku i naš um može da dođe do saznanja na osnovu onoga što nam svetlost, donoseći nam informacije kao premise ponudi.
 
 
 

 

Supernove u M51

    M51 ili Vhirlpool galaksija je spiralna galaksija.
    Nalazi se u sazvežđu Lovački psi (Canes Venatici).
    Prividna veličina ili magnituda joj je 8.4.
    U interakciji je sa galaksijom NGC 5195.
    Udaljena je 37 miliona sg. 
    Plavi krakovi su puni gasova i prašine i osvetljeni su mladim vrućim zvezdama. Vodonik pod pritiskom je gradivni elemenat velikih porodilišta zvezda u kojima nastaju čak i zvezdana jata. U žutim područjima se nalaze starije zvezde.
     Na fotki se vide dve supernove tipa II koje su snimljene u poslednjih 12 godina. U poslednje 23 g, bilo ih je tri u ovoj galaksiji. Supernove su najveće i najžešće eksplozije u Svemiru. Nema gorih, tu ne ostaje ni kamen na kamenu. Ako je bilo žive materije u ovim regionima teško je ostala živa posle ovih događaja.

Izvor:https: Astronomy Picture of the Day