RSS

Arhive kategorija: Fizika i umetnost

Otkrivanje

Šta sve skrivaju galaksije a šta ljudsko telo…
I jedno i drugo polako otkrivamo…

12469942_945975015485485_1496985613_o    U rangiranju nivoa u kojima se materija organizuje u fizička tela čovekovo telo pripada nižem rangu organizacije materije. Posle nivoa elementarnih čestica, nivoa atoma, nivoa molekula, nivoa kristala i ćelija a pre nivoa planeta i zvezda, sastavljena od svih prethodnih nivoa nalaze se tela biljaka i životinja. Galaksije sa stotinama milijardi zvezda, haosom gasova i prašine koje obuzdava gravitaciona sila i daje im oblik koji vidimo pomoću teleskopa, pripadaju višem nivou. Iznad je nivo metagalaksije. Šta je iznad metagalaksije, postoji li multikosmos, ne znamo kao što ne znamo ni šta je ispod nivoa elementarnih čestica. Iz ovih nivoa za sada nemamo, ne dolaze nam, nikakve informacije.

   Atomi koji grade molekule, kristale i ćelije  su nastali u jezgrima zvezda ili u njihovim eksplozijama, novama i supernovama. Gasni i prašnjavi oblaci, zvani magline svremena na vreme se zakovitlaju stvarajući pri tom solarne sisteme. Tako interakcijom viših i nižih nivoa organizacije materije nastaje živa materija tamo gde se ostvare uslovi za to. Usložnjavanjem žive materije stvaraju se nervna vlakna u kojima se manifestuje misao u kojoj se svi ti događaji, pojave i stvari reflektuju. Materija misli o sebi, nastoji da dokuči odgovore na pitanja: Šta je? Odakle je? Koja joj je svrha postojanja?

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 31. januara 2017. in Fizika i umetnost

 

Fukoovo klatno- Umberto Eko

      Odlomak

   Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo delo.
Proučite knjigu, objedinite njen smisao koji smo raspršili i
razasuli na više mesta; ono što smo na jednom mestu prikrili, na
drugom smo pokazali, da bi vaša mudrost mogla da ga pojmi.
(Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, De occulta
philosophia, 3, 65)

    Praznoverje donosi nesreću.
(Raymond Smullyan, 5000 B.C., 1, 3, 8)

    CIMG4264Tada sam ugledao Klatno.

    Kugla, obešena za kraj dugačke žice pričvršćene za svod pevnice, opisivala je široke oscilacije u svoj svojoj jednakovremenoj veličanstvenosti.
     Znao sam – a svako bi u čaroliji tog spokojnog zamaha morao da oseti – da trajanje oscilacije zavisi od odnosa između kvadratnog korena dužine žice i onog broja π, koji po nekom božanskom zakonu, tako neshvatljivom za ovozemaljske umove, neizostavno povezuje obim i prečnik svih mogućih krugova na svetu – tako da je to putovanje kugle od jedne do druge krajnje tačke posledica zagonetnog dogovora najbezvremenijih od svih mera, jedinstva tačke vešanja, dvojnosti apstraktne dimenzije, trojnosti broja π, tajanstvenog četvorougla kvadratnog korena, savršenstva kruga.
    mk3 Znao sam i to da magnet koji se nalazi u osnovi vertikale tačke vešanja, prenoseći svoju poruku cilindru skrivenom u srcu kugle, obezbeđuje postojanost kretanja. Ta veštačka naprava bila je spremna da prkosi otporu materije, ali se nije suprotstavljala Zakonu Klatna, nego mu je čak i pomagala da se ostvari, jer bilo koja materijalna tačka koja poseduje težinu, obešena o nerastegljivu nit bez težine u praznom prostoru ne bi trpela otpor vazduha ni trenje u tački oslonca, a njeno pravilno njihanje bi večno trajalo.
   dsc01171    Odblesci bakarne kugle bili su mutni i menjali se pod poslednjim zracima sunca koji su prodirali kroz prozorska okna i padali na nju. Da je kao nekad svojim vrhom prelazila preko sloja vlažnog peska posutog po podu crkvene pevnice, pri svakom njihanju ocrtala bi plitku brazdu na podlozi, a pošto bi ta brazda svaki put samo neznatno menjala smer, sve više bi se proširivala poput useka, rova, nagoveštaja zrakaste simetrije – kao skica mandale, kao nevidljivi sklop pentagrama, zvezde, mistične ruže. U stvari ne, više nalik na događaj zabeležen u pustinjskom prostranstvu, tragovima lutanja koje su za sobom ostavile beskrajne povorke. Priča o sporim hiljadugodišnjim seobama; možda su i Atlantiđani tako krenuli sa ostrva Mu u svoja uporna i osvajačka skitanja, od Tasmanije do Grenlanda, od Jarca do Raka, od Ostrva Princa Edvarda do Špicberških ostrva. Vrh kugle je ponavljao, iznova pripovedao u sasvim sažetom periodu ono što su oni uradili između dva ledena doba, a možda rade to isto, sada kao glasnici Gospodara – možda negde na putu između Samoe i Nove zemlje, kad je u ravnotežnom položaju, vrh kugle dotiče Agartu, Centar sveta. I slutio sam da jedan te isti plan spaja Avalon i Hiperboreju sa australijskom pustinjom koja čuva zagonetku Ajers Roka.
    dsc01124U tom trenutku, u četiri po podne 23. juna, Klatno je usporavalo svoje kretanje na jednom kraju oscilirajuće ravni, da bi se tromo spuštalo prema središtu, pa na pola puta povratilo svoju brzinu i samopouzdano prodrlo u tajanstveni kvadrat sila koji mu određuje sudbinu.
    Da sam se dugo zadržao, neosetljiv na sate koji prolaze, posmatrajući tu ptičju glavu, taj vrh koplja, tu izvrnutu kacigu, kako u praznom prostoru ispisuje dijagonale i dodiruje suprotne krajeve svoje astigmatične kružnice, postao bih žrtva neverovatne opsene, jer bi me Klatno navelo da poverujem da je oscilirajuća ravan opisala pun krug i vratila se u početnu tačku, za trideset dva sata, pošto obrazuje spljoštenu elipsu – a elipsa kruži oko svog centra jednolikom ugaonom brzinom, koja je srazmerna sinusu geografske širine. Kako bi se obrtala da se tačka nalazi na vrhu kupole Solomonovog hrama? Možda su vitezovi i tamo pokušali. Možda se proračun, odnosno konačno značenje, time ne bi izmenili. Možda je Opatija Sen Marten di Šan pravi Hram. U svakom slučaju doživljaj bi bio savršen samo na Polu, jedinom mestu na kojem se tačka vešanja nalazi na produžetku Zemljine ose, gde bi Klatno ostvarilo svoj prividni ciklus za 24 sata.
   20130213_all_gal_e1_1hr Ali odstupanje od Zakona nije bilo u tome, Zakon je to ionako predviđao, nije u tome bilo narušavanja zlatne razmere zbog koje čudo više nije bilo tako zadivljujuće. Znao sam da se Zemlja okreće, a sa njom i ja, a sa mnom i Sen Marten di Šan i ceo Pariz, a svi zajedno se okrećemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i duž beskonačnog zamišljenog produžetka niti, u visinama koje sežu put najudaljenijih galaksija, nalazi se večno nepomična Nepokretna tačka.
Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je pričvršćena nit bilo je jedina postojana tačka u vaseljeni.
    Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja. Klatno mi je pokazivalo da, dok se sve kreće, Zemljina kugla, Sunčev sistem, magline, crne rupe i svi sinovi velikog kosmičkog širenja, od prvih eona do najzgusnutije materije, samo jedna tačka stoji u mestu, stožer, klin, zamišljena kuka koja dopušta univerzumu da se okreće oko sebe. I ja sam u tom trenutku bio deo tog krajnjeg doživljaja i kretao se sa svim tim zajedno, ali mogao sam da vidim Nju – Nepomičnost, Stenu, Jemstvo, blistavu izmaglicu koja nije telo, nema obrise, oblik, težinu, količinu, ni osobine, ne vidi, ne čuje, ne podleže osećanjima, nema jedinstvo mesta, vremena i prostora, nije duša, um, mašta, mišljenje, broj, poredak, mera, suština, večnost, nije ni tama ni svetlost, nije ni greška ni istina.

Iz misli me prenu jasan i ravnodušan razgovor mladića sa naočarima i devojke koja ih nažalost nije nosila.
    „Ovo je Fukoovo klatno“, govorio je on. „Prvi eksperiment izveden je u podrumu 1851, zatim u Opservatoriji, a onda pod kupolom Panteona, žica je bila dugačka šezdeset sedam metara, a kugla teška dvadeset osam kila. Najzad, od 1855. nalazi se ovde, manjih je dimenzija i visi iz onog otvora, na sredini krstastog svoda.“
    „I šta radi? Samo se tako klati?“
    „Dokazuje da se Zemlja okreće. Pošto je tačka vešanja nepomična…“
    „A zašto je nepomična?“
    „Zato što tačka… kako bih rekao… u svojoj centralnoj tački, obrati pažnju, svaka tačka koja se nalazi u središtu tačaka koje vidiš, e ta tačka – geometrijska tačka – ne vidiš je, jer nema dimenzije, a kad je nešto bez
dimenzija, ne može da ide ni levo ni desno, ni dole ni gore. To znači da se ne okreće. Shvataš? Ako tačka nema dimenzije, ne može da se okreće oko sebe. Uopšte i nema sebe…“
    „Čak ni kad se Zemlja okreće?“
    „Zemlja se okreće, ali tačka ne. Tako je, ako ti se sviđa, a ako ti se ne sviđa, možeš da se slikaš. U redu?“
    „Boli me briga, njena stvar.“
    Nesrećnica. Iznad njene glave nalazilo se jedino pouzdano mesto u vaseljeni, jedino izbavljenje od prokletstva zvanog panta rei, a ona je mislila da se to tiče samo te tačke, a ne i nje. I zaista, par se ubrzo udaljio – on je svoje znanje crpao iz nekog udžbenika koji mu je uskratio mogućnost divljenja, ona neosetljiva, nedodirljiva za jezu beskraja, ni jednom ni drugom nije se urezao u pamćenje zastrašujući doživljaj tog susreta – za njih prvog I poslednjeg – s Jednim, Beskrajnim, Neizrecivim. Kako je moguće da nisu pali na kolena pred oltarom izvesnosti?

fk4    Ja sam ga posmatrao s dubokim poštovanjem i strahom. U tom trenutku bio sam siguran da je Jakopo Belbo u pravu. Kad mi je pričao o Klatnu, njegovo uzbuđenje pripisivao sam estetskom sanjarenju, tom bezobličnom raku koji je postepeno poprimao obličje u njegovoj duši, a njegovu igru, korak po korak, preobražavao u stvarnost a da on to nije ni primećivao. Ali, ako je bio u pravu za Klatno, možda je i sve ostalo bilo istina, Plan, Kosmička zavera. Možda je onda u redu što sam došao tu dan uoči dugodnevice. Jakopo Belbo nije lud, jednostavno je igrom slučaja, putem Igre, otkrio istinu.

    Samo što spoznaja Božanske istine ne može dugo da potraje a da ti ne poremeti pamet.
    Tada sam pokušao da odvratim pogled, sledio sam krivu liniju koja je polazila od kapitela na stubovima poređanim u polukrug, protezala se duž ojačanja svoda prema njegovom vrhu, kao da ponavlja tajnu gotskog luka koji se drži bez potpore, vrhunac statičkog licemerja koje je ubedilo stubove da guraju uvis nosače svoda, a nosače opet, pošto ih pritiska završni svodni kamen, da drže stubove prikovane za tle, a svod je tu zapravo i sve i ništa, posledica i uzrok u isti mah. Ali sam shvatio da je to što sam zanemario Klatno koje visi sa svoda da bih se divio samom svodu isto kao da neću piti vodu na izvoru da bih se napojio na studencu.
    Pevnica Sen Marten di Šana postojala je samo zato što je, zahvaljujući Zakonu, moglo da postoji Klatno, a Klatno je postojalo zato što postoji pevnica. Ne možeš pobeći od beskraja, pomislio sam, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito.
    P1000696-763027mmI dalje nisam mogao da odvojim pogled od kamena na vrhu svoda, ali sam se odmicao idući unatraške korak po korak – jer za svega nekoliko minuta koliko je prošlo otkad sam ušao, put mi se tačno urezao u pamćenje, a velike metalne kornjače, koje su se pomerale sa obe strane oko mene, bile su dovoljno upečatljive da sam morao da opazim njihovo prisustvo krajičkom oka. Uzmicao sam duž tog crkvenog broda, prema izlaznim vratima, kad su se nada mnom iznova nadvile te preteće preistorijske ptice od iskrzanog platna i metalnih žica, ti zlokobni vilini konjici koje je nečija tajanstvena volja okačila na tavanicu crkvenog broda. Posmatrao sam ih kao metafore mudrosti sa mnogo više značenja i nagoveštaja nego što im je obrazovni povod navodno namenio. Let insekata i gmizavaca iz doba Jure, alegorija dugih seoba koje je Klatno sažimalo svojim kretanjem po podlozi, arhonti, izvitoperena stvorenja koja su se obrušavala na mene svojim dugim kljunovima kao u arheopteriksa, Bregeov, Blerioov, Esnoov aeroplan i Difoov helikopter.
    Tako se zapravo ulazi u Konzervatorijum, odnosno Conservatoire des Arts et Métiers u Parizu, prvo prođete kroz dvorište iz osamnaestog veka, pa stupite u staru opatiju, oko koje je kasnije izgrađeno novije zdanje, dok je nekada bila okružena crkvenim imanjem. Uđete i odmah vas zaslepi taj zaverenički spoj uzvišenog sveta nebeskih lukova i htoničnog skupa gutača nafte.
Na tlu se niže povorka samohodnih vozila, bicikala i parnih kola, iz visina vrebaju avioni prvih avijatičara. Neki od tih predmeta su ostali čitavi, premda im se boja oljuštila i nagriza ih zub vremena, a pri nejasnoj svetlosti, koja je delom električna, a delom prirodna, čini se da sve njih prekriva neka patina, kao lak na staroj violini. Od drugih su opet ostali samo kosturi, šasije, rasklimane poluge i osovine, poput sprava koje prete neopisivim mučenjima, jer već vidite sebe lancima prikovane za te ludačke postelje, gde bi bilo šta moglo da se pomeri i da vam se zariva u telo sve dok ne priznate.
    A iza tog niza starih, sada nepokretnih vozila zarđale duše, tih jasnih svedoka tehnološke gordosti, koja ih je izložila da bi im posetioci iskazali poštovanje, nalazi se pevnica, s leve strane je čuva Kip slobode, smanjena kopija kipa koji je Bartoldi projektovao za neki drugi svet, a s desne strane nad njom bdi Paskalov kip. Oscilovanje Klatna u Pevnici okružuje prizor nalik na košmar nekog bolesnog entomologa – pipci, klešta, štipaljke, članci, krila, kandže – groblje mehaničkih leševa koji bi mogli svi odjednom ponovo da prorade – magneti, monofazni transformatori, turbine, konvertori, parne mašine, dinamo-mašine – a u dnu iza Klatna, u hodniku pod svodovima stoje asirski, haldejski i kartaginski idoli, veliki Baali čije utrobe su davno izvrnute, nirnberške device sa ogoljenim srcima izbodenim klinovima, ono što je ostalo od davnašnjih aeroplana – neopisiv venac kipova koji su pali ničice pred Klatnom, kao da je neko osudio sinove Razuma i Svetlosti da večno bdiju nad simbolom Baštine i Mudrosti.
14373327-le-pendule-de-foucault-regagne-le-pantheon    A turisti se dosađuju, plate svojih devet franaka na blagajni, dok je nedeljom ulaz besplatan. Zar mogu da se sete nekog drugog sem one stare gospode iz devetnaestog veka, brade požutele od nikotina, sa zgužvanim i masnim okovratnikom, kravatom vezanom u čvor, u redengotu koji zaudara na ustajali duvan, prstiju potamnelih od kiselina, uma zatrovanog akademskim 
surevnjivostima, na te utvare kao iz vodvilja koje su se jedna drugoj obraćale sa cher maître, i da pomisle kako su one postavile predmete ispod tih lukova iz silne želje za pokazivanjem, da bi zadovoljile radikalne buržoaske poreske obveznike, u slavu veličanstvenog i sudbonosnog progresa? Ne, nikako, Sen Marten di Šan prvobitno je zamišljen kao starešinski manastir, a potom kao muzej revolucije, kao zbirka tajnovitih znanja, te su ti avioni, te samohodne mašine, ti elektromagnetni kosturi tu zato da bi zapodenuli neki razgovor čiji mi je obrazac još uvek izmicao.
    Zar je trebalo da poverujem u obmanu zapisanu u katalogu: da je taj velelepni poduhvat smislila gospoda iz Konventa da bi masama podarila svetilište svih umeća i veština, kad prosto bode oči da je to isti onaj projekat,
čak opisan istim rečima koje Fransis Bejkon koristi u opisu Solomonove kuće u svojoj Novoj Atlantidi?
Zar je moguće da sam samo ja, odnosno da smo ja, Jakopo Belbo i Diotalevi naslutili istinu? Odgovor me je očekivao te večeri. Trebalo je samo da mi pođe za rukom da ostanem u muzeju posle zatvaranja i da sačekam ponoć.

    Nisam znao odakle će Oni ući – nagađao sam da u mreži pariske kanalizacije postoji tunel koji povezuje muzej sa nekim drugim mestom u gradu, možda blizu Kapije Sen Deni – ali sam pouzdano znao da, ako izađem, neću moći da se vratim tim putem. Stoga sam morao da se sakrijem i da ostanem u muzeju.
    Pokušao sam da se otrgnem od čarolije tog mesta i da trezveno pogledam prostoriju. Više nisam tražio otkrovenje već obično obaveštenje. Pretpostavljao sam da ću u drugim salama teško pronaći neko skrovište gde me čuvari neće otkriti (to im je posao, kad dođe vreme zatvaranja, moraju da obiđu sve sale da se neki lopov negde ne zavuče), ali brod nekadašnje crkve krcat je vozilima, zar nije najbolje da se zavučem u neko od njih kao putnik? Da se živ sakrijem u mrtvom vozilu. Suviše igara već smo odigrali, moram da probam i tu.
    Hajde, samo hrabro, ne razmišljaj više o Mudrosti, vreme je da zatražiš pomoć od Nauke.
    312695_243468909037450_1910278753_nPreveli: Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. juna 2016. in Fizika i umetnost

 

Nebeski ključ

    Knjiga, Ključ nebeski i Razgovor sa đavolom Lešeka Kolakovskog, inspiriše i upućuje na razmišljanje na različite nebeske i zemaljske teme, uvek goruće pa i danas aktuelne.

   Ako nas je Kosmos iznedrio kao najviši oblik organizacije materije, kao inteligentnu živu materiju, kako će sa nama ovakvima da postigne svoj cilj?

   Dobro je što sva tela i prirodne pojave nemaju masu.

boš

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 18. marta 2016. in Fizika i umetnost

 

Izviđači

Todor Manojlović
Untitled-27 Nata 13

Od novih nadahnuća
Žarki i sumorni,
Sa novim Slovom
I novim slikama
U ceptećem srcu,
Prodresmo daleko
U neznanu zemlju
Našeg sna, naše Volje,
Uočismo u bistroj
Zlatnoj daljini
Tanane kule
I sjajna kubeta
Sutrašnjeg carstva,
Dođosmo bliže
Velikom Suncu
Koje nas draži, privlači, opija.

Sl16

Sporija množina
Zaostade iza nas
Daleko-
Da li nam sledi?
Da li će nas stići?
Vođena znacima
Koje urezasmo
Duž puta u stene i jele?
Il nam već izgubi trag?
I napusti nas i naš smeli pohod?

Untitled-28 Nata 12Neka ostanu!
Šta će nam tromi?
Šta će nam strašljivi?
Šta će nam pesma od juče?
Radosti, jadi od juče?
Veće nas radosti
Veće nas kobi
Čekaju na čelu blistavih gora,
Nas koji pođosmo
Da uzberemo
Zlatne jabuke hesperijskih bašta,
Uprkos mrkim aždajama.

 

Sl24

Koja će nas pretnja
Ili ganuće prošlog
Zadržati, vratiti?
Nas što u smaragdnoj
Gloriji već nazresmo
Svetle likove novih Bogova- ?
Ko će nas ućutkati?
Razoružati žive?
Kad nam iz jezika,
Kad nam iz oružja
Već seva oganj
Najmlađih Bogova.

Crteži – Nataša Stanaćev

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. oktobra 2015. in Fizika i umetnost

 

Pohvala svetu – Branko Miljković

kosara 2

Remiks Malog noćnog leta Kosare Bokšan / MB


Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me s vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju.
Pustite me da govorim vodi
Da govorim ptici
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 6. novembra 2014. in Fizika i umetnost

 

Pupin i Svemir

mp7a
    Pre 160 godina, 9. oktobra 1854. u Idvoru, malom selu u Banatu, rođen je Mihajlo Pupin.
    Na zadnjim stranicama svog autobiografskog dela Sa pašnjaka do naučenjaka Mihajlo Pupin ovako piše:
    Pre pedeset godina, u društvu mladih pastira, posmatrao sam zvezde na crnom zastoru letnjeg neba, u ponoći. Tada mi se činilo da je svetlost tih zvezda pesma koja peva slavu Božiju. Da, li je nauka uticala da promenim ta svoja maštanja iz rane mladosti? Što ta svetlost danas govori umu mome? Odgovor na to pitanje rađao se celog mog života, i njegovo postepeno otkrivanje pružalo mi je najslađa ushićenja u mom životu. Faradej i Maksvel kazali su mi: da svetlost nastaje usled dejstva elektriciteta. …elektroni i protoni (su)cigle iz kojih je sazidana materija; da je svetlost zračenje, … sipanje u prostor električne energije iz atomskih građevina u kojima elektroni, svojim kretanjem, određuju oblik građevine i količinu energije.
…. Zvezda koja zrači svetlost, zrači električnu energiju, i… baca na nas jedan deo svoje rođene materije, mase svoje. …
… Svaka usijana zvezda je žiža iz koje teče energija; energija koja život daje, i koja raskošno rasiplje taj život na sve strane prostora žednog energije. Ona rasiplje taj život iz svog sopstvenog srca da bi začedila nov život….
542866m…sve promenljive stvari podvrgnute su ćudima zakona o postupnom razvijanju, evoluciji, od onih sitnih cvetića u polju pa sve do Nebule Orijonove, kako se zove ona pojava na nebesima koja liči na vaseljenski oblak i u duše naše uliva strahopoštovanje. Ali se nikad ne menjaju, nikad ne stare zakoni kojima se pokoravaju zvezde i planete na svojim putevima po vaseljeni. Oni su nepromenljivi, besmrtni su. Osnovni sastojci nevidljivog sveta, mikrokozma, elektroni u atomu, koliko je to nama poznato, nepromenljivi su i besmrtni. Čoveku je nepoznat proces pri kome bi se promenili elektroni i zakoni kojima se oni pokoravaju. Oni nisu proizvod nijednog procesa
evolucije, postepenog razvića, koji je čoveku poznat. Da otkriju te nepromenljive zakone,kojima je podvrgnuta ova supstancija, taj nepromenljivi temelj vaseljene, to je najviša meta naučnog istraživanja. …

    Stari Grci su verovali da je početak sveta bio u haosu, i da je iz tog haosa postao kosmos. Oni su bili optimisti, jer njihova teorija o skladu, redu, i lepoti kaže da je sve to poniklo iz bezbožnog darmara, haosa. A danas ima mnogo pesimista koji proriču suprotan tok razvića ovog, po njihovom mišljenju, najgoreg sveta. Međutim, na jedan čudnovat način, savremena nauka potvrđuje staro verovanje Grka. Ono staro shvatanje Grka o haotičnom početku sveta ništa tako lepo ne pretstavlja kao živost jedne nove zvezde, jer nigde nema kao tu takog otsustva reda i sklada delatnosti. Nijedan od njenih razigranih atoma ne osvrće se na to što su mirijade i mirijade susednih atoma, usijanih da se bele, takođe na poslu; svaki od njih bezbrižno i raskošno siplje svoju snagu u prostor žedan energije. Sliku toga videćete kada posmatrate ono što se dešava na suncu. Majušne jedinice energije, iz mirijada i mirijada svojih atomskih puščica, izbacuju se na raspikućski način, reklo bi se, bez ikakvog određenog cilja. Te jedinice energije na haotičan način rasiplju se kroz prostor bez ikakve svrhe, koliko je to do sad nauka mogla da dozna. Ali, čim one stignu na majku zemlju, čim ih uhvate lišće, cveće i plodovi voćaka u sazrevanju na njivama, poljima i u vrtovima, i bezgranične mreže okeana koji sve obuhvataju, njihova sudbina dobija konačan oblik i cilj. Haotični i neskladni rojevi tih nosilaca energije bivaju zarobljeni i prisiljeni da rade skupno posao sa određenom metom i određenom svrhom. Radost i lepote naših godišnjih doba pričaju nam priču kako se prvobitna energija koja potiče iz haosa mladih zvezda belo usijanih, jer su pune životne radosti, na čudesan način pretvara u kosmos stare, hladne i na smrt obolele zemlje. Ono glavno čemu nas ta priča uči jeste velika naučna istina, činjenica koja postoji u prirodi: da zemaljski organizmi raspolažu nekim putevima i načinima pomoću kojih dovode u sklad ono što je rasklađeno, uvodeći na taj način red zrelih godina u nered bujne mladosti, da na koncu od prvobitnog haosa stvore kosmos. I zar samo postojanje tih sretstava nije osnovni zakon koji vodi i nadzire razvitak života na zemlji? Zar nas sve naše iskustvo ne uči, da, napredak znači dovođenje u savršeniji sklad svih prirodnih radnja atoma na usijanim zvezdama kao i ćelija u našim zemaljskim telima? Nazovite taj proces evolucijom, ili kojim drugim imenom, on je tu, i on vodi ka, lepšem, ka savršenijem redu stvari. Čovek je skoro najsavršeniji proizvod ovih puteva i načina kojima se haos pretvara u kosmos.

312695_243468909037450_1910278753_n

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. oktobra 2014. in Fizika i umetnost

 

Počast civilima stradalim u I svetskom ratu

Nele-Azevedo-ice-sculptures-1Nele-Azevedo-ice-sculptures-4

Brazilski vajar Nele Azevedo je na stepenicama Čemberlen skvera u Birmingemu instalirala 5 000 figura izvajanih od leda i tako predstavila civile stradale tokom Prvog svetskog rata. Topljenje ledenih figura simbolišu i odražavaju nestabilnost i krhkost života. Ovakav spomenik nije trajan, ali je moćan i u svom izgledu i u poruci.

Video

Detaljnije na: Nele Azevedo

Srodni članak: Topljenje ljudi

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 18. avgusta 2014. in Fizika i umetnost

 
 
%d bloggers like this: