RSS

Arhive kategorija: Nekategorizovano

   Šta nam elementarne čestice mogu reći o svemiru?

    Stiven Vajnberg, teorijski fizičar, i nobelovac, u svojoj knjizi Prva tri minuta, je još 1977. godine napisao  da je „potreba praćenja istorije svemira sve do njenih početaka neodoljiva“. „Od početka moderne nauke u šesnaestom i sedamnaestom veku, fizičari i astronomi su se uvek iznova vraćali na problem porekla svemira.“
    „Malo” je povezano sa „velikim”. Kako je u ranom svemiru od „vrlo malog” nastalo „vrlo veliko”?
      U fizici čestica proučavaju se svojstva najmanjih delova materije i njihovo delovanje. Astrofizika proučava  događaje u makro svemiru.
    Astrofizičari bi da saznaju šta je činilo rani svemir i šta čini naš svemir danas. Fizičari čestica nastoje da saznaju postoje li neotkrivene čestice i sile.   
    Posle Velikog praska svemir se ohladio, a elementarne čestice su komponovale atome vodonika. Ovaj proces je oslobodio fotone – elementarne čestice svetla ili kosmičko mikrotalasno zračenje koje se zadržalo na nebu do današnjih dana. Mere se njegova svojstva da bi se saznalo više o onome što se dogodilo u prvim trenucima posle Velikog praska.
     Prema modelima, uzorak koji se prvi formirao na subatomskom nivou, s vremenom je postao podloga strukture celog svemira. Mesta sa velikom gustinom elementarnih čestica privlačila su sve više i više materije. Kako je svemir rastao ta su područja postala mesta na kojima su se formirale galaksije i njihova jata. „Vrlo malo“ je poraslo i postalo „vrlo veliko“.
  Teorijski, tamna materija, slabo interaktivna, teška, usporena i stabilna, gravitaciono deluje na običnu materiju u galaksijama i njihovim jatima i formira im i održava strukturu. Indicije ukazuju da je svemir sastavljen od otprilike 5% normalne i 25% tamne materije i 70% tamne energije. Do danas tamna energija i tamna materija nisu direktno opažene.
     Tokom proteklih nekoliko godina se povećava broj modela tamne materije. Traže se čestice tamne materije u sudarima s česticama materije u detektorima. Drugi traže indirektne dokaze da čestice tamne materije učestvuju u drugim procesima ili se skrivaju u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini. Ako tamna materija ima odgovarajuća svojstva mogla bi se stvoriti u akceleratoru čestica kao što je Large Hadron Collider.
    Traga se i za znakovima tamne energije. Moguće je meriti svojstva tamne energije posmatranjem kretanja galaktičkih jata na najvećim udaljenostima koje možemo videti u svemiru.
    Za fizičare čestica, gravitacija je osnovna sila prirode koju Standardni model ne objašnjava u potpunosti. U Standardnom modelu svaka sila ima česticu nosača sile ili bozon. Elektromagnetizam ima fotone. Jaka sila ima gluone. Slaba sila ima W i Z bozone. Kada čestice uzajamno deluju silom, razmenjuju te nosače sile, prenoseći male količine informacija koje se nazivaju kvantima.
    Opšta relativnost objašnjava delovanje gravitacione sile na velikim skalama. Zemlja privlači naša tela, a zvezde i planete jedni druge. Ali ne razumemo kako se gravitacija prenosi kvantnim česticama.
    Otkrivanje gravitona, elementarne čestice nosača gravitacione sile objasnilo bi rad gravitacije na malim skalama i stvorilo bi kvantnu teoriju gravitacije koja bi povezala Opštu relativnost i kvantnu mehaniku.
    Gravitaciono delovanje na materiju se smatra slabijim delovanjem, ali interakcija se povećava na višim energijama, kao što su one u ranom svemiru, gde su kvantni efekti gravitacije jednako jaki kao i druge sile. Gravitacija je odigrala ključnu ulogu u prenosu kosmičke mikrotalasne pozadine u velikoj meri u današnji svemir.
    Neki misle da tamna materija ne postoji, da su dokazi o njenom postojanju koje smo do sada pronašli znak našeg nepotpunog razumevanja sile gravitacije.
    Istražujući svemir sve više se vraćamo u vremenu, upoznajemo fiziku visokih energija i najmanje delove našeg sveta.
Izvor: Summetry

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. marta 2019. in Nekategorizovano

 

Amonijak kao polutant

      Osim ugljen dioksida i metana, graditelja staklene bašte, freona, halona i metil- bromida koji uništavaju ozonski omotač, energije koju proizvodimo za grejanje sopstvenog biotopa i one koja se ne pretvori u potreban nam rad, pa tako povećavamo entropiju koja doprinosi globalnom zagrevanju i mnogih drugih zagađivača koje sami stvaramo evo još jednog. To je amonijak. Ljudi su zanemarili količinu amonijaka koji stvaraju životinje i industrija. Satelitska posmatranja  i nauka  nam na to danas skreću pažnju.  
           

     Amonijak (NH3) je bezbojni gas, neprijatnog mirisa,  koji čine azot i vodonik. U prirodi se pojavljuje u malim količinama raspadanjem organskih materijala. Najčešće nastaje na farmama raspadanjem životinjske mokraće i izmeta. Otrovan je i u kombinaciji sa drugim gasovima zagađuje tlo, vodu i vazduh i može da izazove bolesti pluća i smrt ljudi i životinja, štete na usevima.
     Praćenje i regulisanje emisije amonijaka može pomoći u sprečavanju ovih opasnosti, ali ne postoji pouzdan način da se to uradi na globalnom nivou. Tim naučnika na čelu sa istraživačima Univerziteta Libre u Briselu, je na osnovu satelitskih podataka skupljanih devet godina napravio jedinstvenu mapu globalnog atmosferskog amonijaka.
    Istraživači su od 2007- 2016. godine koristili satelitsku misiju MetOp, seriju od tri meteorološka satelita Evropske svemirske agencije za katalogizaciju različitih komponenti atmosfere, uključujući i amonijak. Otkriveno je 242 „vrućih tačaka“ amonijaka (zone emisije prečnika manje od  50km, crni krugovi), kao i 178 širih zona emisija (beli pravougaonici). Oko dve trećine ovih vrućih tačaka ranije su bile nepoznate.
   Istraživači ističu da njihovi rezultati sugerišu da je neophodno potpuno revidirati inventar izvora emisija antropogenog amonijaka i uzeti u obzir brzu evoluciju ovakvih izvora tokom vremena.
    Tim je otkrio da je 241 “vruća tačka” jasno povezana sa ljudskim aktivnostima. Od toga, 83 su vezane za intenzivnu stočarsku proizvodnju, a 158 je povezano sa industrijom, uglavnom postrojenjima koja proizvode đubrivo na bazi amonijaka. Jedinstveni izvor prirodnog amonijaka je jezero Natron u Tanzaniji, gde se dešava raspadanje algi i drugih materija u blatu. Minerali koji ulaze u jezero sa okolnih brda čine vodu ekstremno alkalnom, dajući jezeru pH do 10,5 (pH amonijaka je oko 11).
     Promene atmosferskog nivoa amonijaka širom sveta se precizno poklapaju sa vremenom kada su farme i industrijska postrojenja otvorena, proširena ili zatvorena. Na primer, amonijak koji se javlja iznad  Xinjiang, u Kini, poklapa se tačno s otvaranjem fabrike đubriva 2012. godine.
    „Emisija amonijaka u mnogim zemljama trenutno raste, čak i u Evropskoj uniji, koja se obavezala na smanjenja od 6% do 2020. godine i 19% do 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 2005.“ Mark Sutton i Clare Howard, istraživači sa NERC Centra za ekologiju i hidrologiju u Edinburgu, u Škotska, koji nisu učestvovali u studiji, napisali su u pismu objavljenom u Prirodi: „U kombinaciji sa atmosferskim modelima … satelitska tehnologija nudi vredan nezavisni alat za proveru da li zemlje stvarno ostvaruju svoje ciljeve“.

    Rad je pod nazivom Industrial and agricultural ammonia point sources exposed  objavljen u časopisu Nature, 5. decembra 2018. godine.

Izvor: LIVE SCI=ENCE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. decembra 2018. in Hemija, Nekategorizovano

 

Razgovor sa Koradom Korlevićem

Višnjan, 3. 9. 2018.

    Korado Korlević  je poznati hrvatski astronom iz Višnjana i rodonačelnik astronomije u Istri. Prema podacima Minor Planet Discoverers, jedanaesti je najproduktivniji tragač za asteroidima svih vremena. U okviru Astronomskog društva Višnjan, bavi se popularizacijom astronomije i nauke uopšte i edukacijom visokomotivisane dece.

    Kada sam početkom septembra 2018. u Premanturi, na samom rtu Istre, u jednoj konobi kupovao domaću točenu istarsku malvaziju, videvši na buretu da je iz Višnjana, pitao sam kako se dolazi do tog mesta. Prvo što su mi rekli je da se tamo nalazi zvjezdarnica i da tamo živi Korado Korlević, najpoznatiji čovek u Istri, „čovek koji vam zna šta je bilo pre 5 milijuna godina i šta će biti za 5 milijardi godina”.

      Ispred opservatorije na brdu Tičan, oko 3 km od Višnjana stigli smo kada i grupa učenika i nastavnika iz Vinkovaca. Bila je ovo prilika da Korada posmatramo kao predavača. Na živopisan način je deci unutar replike kamenog kruga ili astronomskog kalendara, to je nešto kao istarski Stounhendž, objasnio solsticij i ekvinocij – hiljadu godina čovekovog posmatranja i razumevanja odnosa neba i Zemlje i uticaja nebeskih događaja na ljude stalo je u pola sata njegove priče.

      Razgovor smo vodili ispod borova pored opservatorije, a stara poslovica kaže: Reka se upoznaje plivanjem, a čovek u razgovoru.

    Kao astronom poznati ste širom Istre i Hrvatske. O vama se priča i u Srbiji. Znaju vas na prostoru cele bivše Jugoslavije i šire. Ipak, recite nešto o sebi kao astronomu.

    Za početak, da, poznat sam kao astronom, ali ja u stvari nisam astronom, ili bolje reći, po poslu i po tituli, po tome jesam, ali ja sam astronomiju završio putem edukacije, zato što sam trebao raditi nešto sa učenicima iz znanosti. Astronomija je bila najzgodnija ili najinteresantnija za uvesti nekoga u znanost, tako da sam postao astronom radeći sa učenicima na astronomiji. Nisam se ja odlučio biti astronom, nego je astronomija odlučila mene uzeti.

     Šta ste po struci?

    Profesor politehnike i informatike. U školi sam predavao sve osim glazbenog, jer kad si na seoskim školama mogao predavati, onda kada fali nastavnik, onda direktor kaže: „Pa ti bi mogao predavati engleski, hrvatski, likovno…”, šta god da je došlo, osim glazbe.

    Šta su za vas astronomija, astrofizika, fizika, nauka?

     Recimo da se ta definicija menjala kroz vreme. Znači, ona je bila i strast, i ovo i ono, sad je i posao, i hitni posao, i dalje je interesantna, ali se kroz godine to menja kao i definicija – šta je ljubav. Nije ona ista kad imaš petnaest godina i kada imaš pedeset. Tako da, astronomija je trenutno jedan jako, jako uglancani mamac koji koristimo kada hoćemo nekog uloviti na fiziku i matematiku, i ona i dalje izaziva čuđenje, ali je i dalje jedan veliki, veliki posao.

    Šta vam se najviše sviđa u astronomiji?

    Najpre čitaš sve što ti dođe pod ruku. Tada ne možeš reći da astronomija ima neki dio. Dio kojim se mi bavimo, koji je naša specijalizacija, jesu mala tela Sunčevog sustava. Ona su nam posao i tu nije dovoljno reći sviđa, tu moraš biti u toku. To znači nekoliko sati dnevno čitati i paziti šta se tu dešava. To je onaj dio koji je posao. A astronomija, ona koja fascinira, to su slike. To je onaj dio u kojem svaki put kada se pojavi nova slika ostaneš bez teksta, fascinacijom čega tamo gore sve ima.

    Vi se bavite praktičnom astronomijom?

    Mi se bavimo najpraktičnijom astronomijom. Mi se bavimo, čak niti ne astrofizikom, nego se bavimo baš astronomijom. Naš glavni posao je poziciona astronomija. A onda se radi nešto astrofizike, fotometrije i slično. Ali naš glavni posao je postići najpreciznije moguće mjerenje položaja tih tela jer od toga ovisi izračun orbite i to je ona klasična astronomija gde više od toga nema.

    Poznati ste po otkriću velikog broja asteroida, nekoliko kometa. Šta nam o tome možete reći?

    Pa to je ono što sam rekao – to je jedan veliki posao. Ja se između ostalog znam baviti optimizacijom industrijskih procesa, jer mi je to struka. Kada sam došao i video kako astronomi to traljavo rade, onda su mi rekli: „Bože moj, ne bi li se to moglo srediti da to radi bolje?”. Mi smo onda digli broj merenja i posla za dva reda veličina. Onda se svi čude, kako to da su u Višnjanu otkrivene tisuće asteroida. Pa tako što smo išli raditi posao kako se posao radi. Zna se šta je optimizacija. To je radila američka vojska, projekti, lineari. Sad skoro svi rade na taj način, nema više onog prčkanja da se ti gubiš sa jednim nebeskim telom. Uhvatiš čim više toga odjednom i koristiš računare da ti pomognu. Tako da je taj posao izoptimiziran, sređen, teleskop je optimiziran. Sad napravite veliki posao, i to i radimo.

    Komete?

   Otkrili smo tri. Od toga su nam dvije ostale. Dvije su službeno otkrivene komete iz Višnjana.

   Da li neki asteroidi nose vaše ime?

    To se u principu ne radi. Ima jedan koji nosi moje ime. Ali je zvjezdarnica iz Parme, jedna italijanska zvjezdarnica, nazvala taj objekat po meni. Krajnje neskromno bi bilo otkrivati ih i nazivati po sebi. To bi bilo bolesno. Recimo da sam ga dobio na poklon. I to je malo preuranjeno. Obično se ranije to radilo tako da si ga dobio kao nadgrobni spomenik. Dobiti nadgrobni spomenik dok si živ malo je čudno.

    Mnogi atronomi, mladi pa i stariji sanjaju da u svom dvorištu, bašti ili mestu imaju astronomsku opservatoriju. Vi ste taj san ostvarili. Kako?

    Pa ja sam je imao i na tavanu doma. Za početak, da li to uopšte treba danas? Ja sam i ovoj deci koja su bila danas rekao na predavanju da za petnaest kuna ili dva evra mogu imati svoj teleskop i slikati preko mobilnog telefona kratere na Mjesecu; da nije pitanje toliko imati svoju zvjezdarnicu nego imati znanje i onda su sve zvjezdarnice sveta tvoje. Znači, ono imati nešto znam kako izgleda, namučiš se, napraviš i onda ne koristiš ako nemaš posao za to. Znači za pogledati Mjesec, planete, nešto od maglica čak ti ne treba tvoj teleskop. To možeš napraviti sa nekim od teleskopa od svojih drugova i kolega. Ako imaš posao za teleskop, onda se isplati kupiti teleskop i onda ga koristiti. Ali onda naprosto moraš biti toliko dobar, ali ako si toliko dobar onda ti i ne treba teleskop. Možeš dobiti posao. Evo sada Amerikanci traže jednog opažača na Katalina skaj serveju¹ i nisu pitali da bude profesionalni astronom. Može komotno biti astronom amater, ali da zna posao. Svugde danas, kad kompanije traže programere, ne traže ti da li imaš diplomu, nego kad dođeš tamo daju ti zadatak i daju ti dva dana da ga rešiš, i ti možeš otići doma, a ko se vrati sa rešenim zadatkom, dobija posao. Tako da, danas je malo čudan svet oko toga.

     Da li ste vi ovde uposlili opservatoriju?

    Pa ova je jako u pogonu u poslednje vreme. Ova zvjezdarnica je sedma u svijetu po broju mjerenja opasnih objekata u 2018. Prošlog mjeseca otkrili smo 28 novih objekata, tako da ta zvjezdarnica jako radi. Trenutno znamo, još godinu i pol, kako poboljšavati da ostanemo u igri. Nakon toga moramo mijenjati optiku. Mi smo došli do limita same optike.

    Koje su karakteristike vašeg teleskopa?

    Ovo je jako specijaliziran teleskop – to je 3.000mm f2,9. To je jako, jako svijetla optika, prima puno svjetlosti. On je optimiziran za taj posao. On je inače bio f13. Mi smo ga doveli na f2,9 jer nam je trebala brza optika. Teleskop se stalno modificira. Nakon što smo ga dobili, praktički je stalno nov, nov, nov. Dodaju se novi djelovi, ili mijenjaju, stiže novi softver…

    Svaki astronom je prvo bio đak. Vi se bavite pedagoškim radom, radite sa mladima. Recite nam nešto o tome?

   Za početak, taj svijet se mijenja ili bolje reći djeca se mijenjaju. Nekad si radio tako da su deset godina iste metode palile. Nakon toga je to počelo da se mijenja, svakih pet, svake dve, sad svake godine. Ti dobiješ djecu koja imaju drugi interes i na drugi način treba raditi, na drugi način ih motivirati. Jako je komplicirano. Trenutno je jako komplicirano raditi konkurenciju internetu, ju tjubu i onome što je džumbus u medijima. I u načinu na koji se prezentira ima jako puno posla. I motivacija se mijenja, tako da trenutno radimo jako puno, baš na metodama kako tim novim generacijama to prikazati, kako ih motivirati na postignuće.

    Kako odabirete decu?

    Sama se javljaju. Ona biraju nas. Imaju na internetu podatke. Ko je u stanju nas naći i napisati sam sebi motivacijsko pismo, ti u principu i dolaze ovamo.

    Koje nastavne metode koristite?

    U principu, to je rad na projektima. Na kraju smo vidjeli da mora biti projekt, i taj projekt mora biti izazovan, nov, težak, kompliciran, kao ona mrkva koju magarac ne stigne uhvatiti, ili ju možda ponekad zagrize, ali dok je ne zgrize ima dosta toga da uradi. Imamo istraživačke projekte i taj posao se gura.

     Šta vam je cilj u poslu sa mladima?

    Relativno jednostavan – njima pokazati koliko su veliki ili koliko puno mogu; staviti ih u tešku situaciju, da rešavaju nešto teško, da počnu cijeniti sebe i svoje znanje, i da traže još.  Pre sedamdesetih Abraham Maslov je tražio koja je to najveća motivacija u psihologiji. Išao je gledati ko radi najluđe stvari i onda je našao da su to misionari – da odlučim ići zginut, možda me pojedu negdje, ali ja idem napraviti taj posao. Onda je tražio šta to motivira misionare. Jedan drugi je tražio šta motivira znanstvenike i recimo da je slično. To je neki pik-ekspiriens², što pokušavamo ponuditi djeci. Jednostavno im pokazati da je to život koji se isplati, da je to strast, da je tu svega. Ponekad se razmišlja da oni tu nešto uče. Uče oni. Uči se uvijek na isti način, griješ stolicu, riješavaš zbirku zadataka i radiš sam. Ali tu dobiješ razlog zašto ćeš grijat stolicu i raditi sam.

     U školi radite i druge naučne oblasti, ne samo astronomiju?

    Astronomija je samo jedna sedmina od onoga što radimo ovdje. Trenutno su hemija i biologija udarne.

    A fizika?

    Ima fizike, ali fizika je vezana za nove tehnologije. Fizika je eksperimentalna i ne radimo je izdvojeno. Ona je uvek vezana za elektroniku, ona je uz mjerenja, uz senzore, uz pisanja softvera za senzore…

    Koji je kapacitet škole?

   Grupe su nam obično do trideset, a radna grupa nije više od pet učenika. Na projektu radi najviše pet ljudi. Ako ih je pet onda moraju postojati još i mentor i asistent.

    Primate li nastavnike koji šalju decu?

   Samo ako se sami jave. Mi imamo tječaj za nastavnike. Oni se moraju prijaviti i proći naš tječaj za mentore zato što ne želimo da se razlikuje način rada. Oni moraju djeliti našu misiju i viziju da mogu doći tu. Sto ljudi je sto ćudi i nisi uvek siguran da želiš da neko radi sa djecom bez obzira što je nastavnik. Ima nekih naših kolega koji su sačuvaj bože kakvi su i ne želiš ih tu.

    Škola radi permanentno?

    Za nastavnike imamo jednom godišnje tječaj, a ovo drugo se radi non-stop. Sad imamo malu pauzu i opet ide sledeća aktivnost.

    I u toku zime?

    Da, prije smo imali samo ljetnje, sada se radi non-stop. Neke će biti skroz čudne, koje se dogovore sa učenicima. Ova  grupa koja je bila sad prije, završila je posao, taj dio koji smo planirali, ali se videlo da možemo još jedan korak dalje. Dogovor je da negde sredinom jedanaestog mjeseca ta grupa dođe ovamo i radi pet dana da započne novi projekt koji će onda raditi doma. To nije ono, fiksno, oni kad se organiziraju jave da bi došli, mi kažemo dođite.

    Imate li pansionski smeštaj u školi?

   Kada traje škola, onda imamo to, a kada su sami organizirani, kao ova grupa, onda imaju, na raspolaganju su im kuhinja, frižider i hranu pripremaju sami. Takav je to program…

     Sa kojim uzrastom dece radite?

    Od devet do devetnaest godina. Povremeno nam dolaze i djeca mlađa od tri godine. To je projekat „Vrtić u šumi”. Njih vode njihovi vaspitači.

     Šta predlažete mladim astronomima?

    Za početak, ako su i mladi i astronomi, onda su promašili! Moraju biti mladi i radoznali i probati sve, a onda, nakon što su probali sve, kad već budu malo stariji mladi, neka se odluče za astronomiju, za nešto što ih zanima u njoj. Ali to trebaju raditi kasnije, negde kada budu imali osamnaest-devetnaest godina. Do tada moraju probati sve. 

     Svetlosno zagađenje je danas veliki problem praktične astronomije. Šta mislite, kako se taj problem može rešiti?

    Mi ga pokušavamo rešiti urgiranjem u medijima, donošenjem zakona i uredbi o svetlosnom onečišćenju, ratom sa firmama koje postavljaju svetlosno onečišćenje, pokazivanjem političarima da prije izbora ne treba prosvetliti birače nego pokušati malo drugačije to riješiti i nisam siguran da smo jako uspješni.

    Onaj drugi deo koji riješavamo je softver. Svjetlosno onečišćenje više neće biti astronomski problem, nego će biti problem zajednice, problem zdravlja ljudi, problem krijesnica, problem noćnih životinja. Astronomija će se izvući van toga. Razvili smo tehnike, te možemo raditi iako nam smeta svjetlo. Ode se na onaj dio gdje ne svijetli toliko. Stave se filtri. Nije isti posao, naravno da je bolje bez, ali mi možemo raditi i sa tim. Pitanje je šta će biti kada budu ljudi shvatili da žive kraće od toga. Taj gradonačelnik, koji je stavljao uličnu rasvjetu i svijetli ljudima u sobu, kako će objasniti svojim građanima da oni umiru sada zbog tog svijetla što je vani na ulici i ulazi im u sobu.

    Posao koji radite vas navodi na saradnju sa ljudima, ustanovama, institucijama.

    Više-manje sa ljudima. Kako je Zvjezdarnica Višnjan nevladina i neprofitna organizacija, kao i u svim zemljama bivšeg socijalizma, to je kao da si klošar. Ako ti nemaš državu iza, onda si ti sirota velika. Tako da mi surađujemo sa jako puno institucija i znanstvenika, uglavnom vani, gde je potpuno normalno da zvjezdarnice nisu državne nego da pripadaju nekakvim zakladama. Kod nas je u državi gotovo nezamislivo da postoji nešto kao što je njemački „Maks Plank”, koji je zaklada i koji ima sve te institute. Kod nas je normalno da samo država to može imati, tako da se svi čude da mi postojimo i da smo toliko dobri.

    Da li sarađujete sa državom i da li vam ona pomaže?

    Pa idemo na projekte kao i svi drugi. Ponekad da, pomaže, ali uglavnom ne. Država nam uzima tri puta više nego što od nje dobijemo, kroz poreze. Tako da u ovom slučaju ne bih rekao da sarađujemo dobro sa državom.

    Da li sarađujete sa nekim ljudima i ustanovama iz Srbije?

     A gle! Ono, standardno, po poslu je tu Petnica. Znamo Kneževića, on je iz Osijeka, viđamo se po kongresima. Ljude iz Zvjezdare isto znamo. Hrpa djece dolazi kod nas, i mentori dolaze. Mi u Hrvatskoj nemamo dovoljno mentora za odradit sve te programe, tako da standardno dolaze ljudi ovamo pomagati na tom poslu iz Srbije, Bosne, Slovenije. Pre mjesec dana dva dečka i jedna cura iz Srbije su bili tu. Radili su i nastaviti će raditi posao na automatskoj detekciji supernovih zvijezda na slikama. To znači, da kako teleskop bude slikao, odmah će softver pregledavati sliku da vidi da li se pojavila neka zvijezda viška u galaksijama.

     Ukoliko bismo se odlučili da sarađujemo sa vama, šta biste očekivali od nas, a šta mi od vas?

     Uglavnom saradnju u edukaciji. Mi smo toliko specijalizirani u poslu astronomije, tako da nije da baš svako može raditi sa nama. Jako je komplicirano područje. Treba dobar teleskop i treba baš  dobar zanat za odraditi taj posao i suradnju. Ja se nadam da će neki od ovih učenika koji su bili tu to iskoristiti. Jer onaj teleskop dolje kod Prokuplja³ je predobar da se ne bi vrtio. Taj teleskop bi u poslu koji mi radimo bio super. Sada imamo nekoliko učenika koji su naučili kako se to tu radi i mogli bi i taj posao raditi tamo dolje. Tako da ćemo videti šta će biti. Osim toga, ove godine je Vladimir Benišek dobio jednu nagradu, od jedne zaklade u Americi za asteroide. Možda i on pokrene nešto tog tipa. Tako da ima posla.

    Drugi deo posla je u edukaciji, ali daleko smo. Kad pogledamo, sa Petnicom je lepa suradnja, ali je ipak to osam sati vožnje, tako da nije praktično. Može se raditi razmena u učenju, ponekad se ode ili pošalje, kad oni imaju tamo neka događanja. Mi pošaljemo nekoliko učenika tamo, ali je sve to skupo i suviše komplicirano. 

     Recimo da mi imamo učenike za koje procenjujemo da bi za njih bilo dobro da učestvuju u nekim vašim projektima. Koji je put ili način da ih pošaljemo kod vas?

     Sve informacije postoje na sajtu, ali najčešće učenici dolaze preko Petnice. Ako su oni dobri u svom radu iz astronomije i fizike, obično Petnica šalje nekoliko stotina njih u inozemstvo svake godine. To je najzgodniji način koji im pokriva troškove puta i ostalo. Može se i mimo toga, ali je onda nešto kompliciranije.

    Rekli ste negde: „Radiću dok mogu“. Kako nalazite inspiraciju da radite iako ste u penziji?

   Ja sam, u principu, fri lenser, ili – ponekad ima plate, ponekad ne. Pre puno godina kada me je supruga pitala: „Šta nije uredu?”, ja sam rekao da ne mogu više raditi onako kako sam radio, i u školi i ovo i ono. Ona je rekla: „Daj otkaz.” Ja sam je pitao: „A obitelj?” – „Ja brinem o obitelji, a ti riješi taj svoj problem.” Moj problem još nije riješen, ni posle trideset godina, tako da se sad ne mogu povući. Taj dio treba odraditi do kraja. Čekamo novu generaciju, nekoga da može da uzme taj posao. A koliko vidite ovaj prostor okolo čeka hitno vrtlara: treba pokosit, počistit, baciti granje.

     Ima jedan problem koji nam se sad javlja, sad kad si u godinama, djeca te doživljavaju, na neki poseban način –u početku imaju strah od tebe, a posle nekoliko dana shvate da nisi opasan, pa ti skaču po glavi. Zato je jako dobro imati njihove vršnjake ili druge, bliske po godinama. Shvatio sam da za raditi sa djecom moram imati asistenta koji će da preuzme taj deo bliskosti sa njima. Oni mogu reći, za par godina ću biti kao asistent, ne mogu biti kao on jer on je star i ne želim biti kao on. A posla ima puno. Tih letnjih škola sada imamo toliko da ne znamo šta ćemo napraviti više. Puknućemo po šavovima, moramo napraviti još jedan smeštaj i nove laboratorije.

       Možete li nam reći još nešto, što nismo dotakli u ovom razgovoru?

      Naša iskustva ne znam koliko mogu pomoći. Mi smo zaključili da nema vajde od male zvjezdarnice. Mi smo napravili zvjezdarnicu koja je bila relativno mala u vrijeme kada se još moglo nešto uraditi. I još uvek ima posla za male teleskope – Vladimir Benešek, radi svojim privatnim teleskopom fotometriju – ali trebaš biti jako, jako dobar. To nije više ono, sad ću amaterski raditi nekoliko sati, nego ti moraš godišnje odraditi stotine i stotine sati i to da budeš netko u tom poslu.

    Zahvaljujemo se na prijemu i poučnom i podsticajnom razgovoru koji će biti inspiracija onima koji se odlučuju da se bave astronomijom i naukom uopšte,  kao i onima koji se bave edukacijom mladih.

    Po završetku razgovora posetili smo Znanstveno-istraživački centar Višnjan, u kom smo razledali kabinete i laboratorije u kojima se obavljaju edukacija i rad na projektima, kao i paviljone u kojima su smešteni učesnici projekata i polaznici tečajeva i škola. U Palači Miani videli smo mesto gde se nekad nalazila stara astronomska opservatorija, a sedeli smo i u sali u kojoj se održavaju predavanja. U ovoj zgradi sve odiše astronomijom, slike i aplikacije na zidovima, police sa knjigama. 

      Pre rastanka, dok smo prelazili trg, Korado se zaustavio ispred jedne smokve, nabrao slatkih zrelih plodova koje smo zajedno pojeli. Slatki ukus smokava nas je ponovo vratio na zemlju, najbolje mesto u svemiru za koje znamo.

[1] Catalina Sky Survey (CSS) je projekat NASA-e koji je u potpunosti posvećen otkrivanju i praćenju objekata koji se kreću ili se nalaze u blizini Zemlje. Baza je smeštena na Univerzitetu u Arizoni, u okviru Lunarne i planetarne laboratorije u Tuksonu (Arizona, SAD) (Prim. M. Bracić).

⌈2⌉ „Peak-experience“, eng. vrhunsko iskustvo, termin A. Maslova u njegovoj teoriji motivacije ličnosti. (Prim. M. Bracić)

⌈3⌉ Teleskop „Milutin Milanković” u astronomskoj opservatoriji na Vidojevici, nedaleko od Prokuplja (prim. M. Bracić).

    Razgovor vodio: Miša Bracić

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 6. oktobra 2018. in Nekategorizovano

 

Posmatranje Perseida

    Velika kola, Botoš 2018

          Ne kaže se uzalud da ono što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo. Za fotozapis su se pobrinuli Matija Uglješin i Miloš Ružin. Matija, lovac na oluje i već oprobani snimatelj gromova i munja je imao više sreće od Miloša. Njegova kamera  je snimila sazvežđe Perseja i jedan perseid koji se kretao gotovo po radijantu.
     Posmatranje meteorskog roja Perseida je održano u organizaciji AD „Milutin Milanković“ iz Zrenjanina, u subotu na nedelju ( 11/12. 8. 2018.) u seoskom dvorištu, Velika kola u Botošu.
U posmatranju je učestvovalo 20 osoba iz Zrenjanina, Novog Sada, Tomaševca i Botoša. Bila je ovo prilika da se posmatrači druže, razmene informacije i bolje upoznaju. Ova noć će nam sigurno dugo ostati u sećanju.

      U toku dana meteorološki uslovi nisu obećavali da će posmatranje Perseida biti uspešno. Veliki kumulonimbus čiji smo jedan kraj videli prema jugu a celog na satelitskom snimku na  sat24, koji je došao od Bosne prošao je južno od Srednjeg Banata. Tako smo već od početka građanskog sumraka imali povoljne uslove za posmatranje, sve do 2.30h posle ponoći, kada su oblaci ponovo počeli da se navlače.
    Posmatranje Perseida je bilo spontano a brojanje je rađeno na osnovu slučajnog opažaja posmatrača. Složili smo se da smo od 22h do 2,30h videli 70 Perseida. Očekivanje da će se toliko meteora videti u jednom satu se nije obistinilo ali naredna noć, 12 na 13. 8.  kada se očekuje najveći pik i dalje obećava.
Na kraju  iz pravca sazvežđa Perseja prema horizontu spustio se jedan veoma sjajan bolid. To nam je bila nagrada. Zbog oblaka smo nakon toga završili posmatranje. 

     Osim Perseida su posmatrane planete Venera, Jupiter, Saturn i Mars i nekoliko Mesijeovih objekata. 
    Pvo nam se pojavila planeta Venera. U polovini faze, zbog smanjene količine reflektovane svetlosti jasno je vidljivo pola diska planete. U našem teleskopu se videla kao umanjeni Mesec u polovini svoje faze kada se posmatra golim okom. Pre mesec dana je bila u većoj fazi pa je zbog količine reflektovane svetlosti bila bleštavija, zbog čega joj se disk nije video. Venera će zbog smanjenja faze u narednom periodu sve bolje da se vidi u teleskopu.
     Jupiter se kao i Venera video odmah na početku građanskog  sumraka. Odmah su bili vidljivi Ganimed i Kalisto, dva najveća njegova satelita. Sa pojavom nautičkog sumraka videli su se i Io i Evropa. Ove satellite je davne 1609. prvi video Galileo Galilej svojim tek napravljenim teleskopom. Bila je ovo prilika da se kaže i nekoiko  informacija o najvećoj planeti Sunčevog sistema.
    Zbog svoje trenutne nagnutosti u odnosu na Zemlju  Saturn se sa svojim prstenovima video kao na dlanu. ←Naročito su se lepo videli u teleskopu Miloša i Miroslava Ružina.
   Mars je 27. jula 2018. bio u opoziciji a 31. jula 2018. je bio samo 57,6 miliona km udaljen od Zemlje što je najbiži položaj od 2003. kada je udaljenost iznosila 55,7 miliona km. U našim teleskopima jasno je pokazivao svoj disk sa različitim nijansama crvenog.
     Čekajući Perseide Laslo Kočmaroš, pobednik Mesijeovog maratona Letenka 2016, koji je za jednu noć identifikovao čak 95 M objekata od ukupno 110 koliko ih sadrži Mesijeov katalog nam je pokazao M13, M15, M27, M31.  

         Impresije najmlađih posmatrača
    Ove godine sam završila 7. razred osnovne škole. Fiziku kao redovan predmet imam dve godine i sve više bivam zaintrigirana čudima prirode koja nam se čine potpuno uobičajena i jednostavna. Ovog leta sam odlučila da se fizici i astronomiji malo više posvetim, što sam i učinila. Tako nešto se ne odlaže, a  trudila sam se da svaki slobodan trenutak ispunim čitanjima o dalekim galaksijama, zvezdama, planetama, o tome šta su Mesijeovi objekti i svemu što u ovim godinama mogu, donekle, da razumem. Ipak, Univerzum je pojam koji čovek nikada neće u potpunosti moći da razume.
    Moje je leto ipak najviše ostalo u znaku astronomije.
    Naravno, ovogodišnja kiša meteora bila je jedna od stavki na mom spisku pročitanih činjenica. Veoma sam se obradovala kada sam dobila poziv za posmatranje Perseida, koje je organizovano u blizini, u Botošu. Obradovala sam se tome što ću moći da ih posmatram, a još više što ću o njima naučiti još ponešto slušajući veće poznavaoce astronomije od mene. Na sreću, nebo je bilo vedro, pa su se pored veličanstvenih letova meteora mogli jasno videti Mlečni put, kroz teleskop planete Mars, Jupiter, Saturn, Venera, globularna zvezdana jata, a golim okom, naravno, i mnoga sazvežđa. Uspeli smo da uočimo i najbližu nam galaksiju, Andromedu. Iako nam je „igrala“ pred očima, bila sam srećna što sam uspela da vidim nešto toliko daleko i nešto o čemu sam do te večeri samo čitala.
    Svaki put, kada bi meteor proleteo prelepim vedrim nebom, začulo bi se nekoliko ushićenih usklika: “Evo ga!” 
    Naši pogledi bili su neprestano uprti ka nebu. Sjaj hiljada zvezda zamutio mi je vidike, počela sam da razmišljam o daljinama i blizinama i o tome kako ništa od toga više nije važno. One, sazvežđa čiji su članovi, meteori, planete i sve njihove tajne, svi tako daleki, te večeri, okupili su nas, zaljubljenike u nauku, na to jedno mesto. Ti daleki objekti, koje čak ni ne vidimo kakvi su sada, nego kakvi su bili pre mnogo godina, privukli su nas i naterali da o njima pričamo, zaokupili su našu pažnju u potpunosti.
    Sada kada sam videla samo neka od mnogobrojnih sazvežđa, uvek ću ih videti, jer kada tako nešto jednom uđe u oko, prosto je nemoguće ne videti ga ponovo. Mnoge činjenice koje su do tada pravile zbrku u mojoj glavi, sada su „složene“ na prava mesta i više me ne bune, zahvaljujući sjajnim objašnjenjima prisutnih.
    Na mene su najveći utisak ostavili, naravno, sami Perseidi, zatim pogled na Saturn i njegove prstenove kroz teleskop, ali i „igrajuća mrlja“ Andromeda. Ovo veče me je ubedilo da od fizike i astronomije nikako ne odustajem, jer ću uvek čuti ili pročitati nešto novo, što je dokaz da ove nauke nimalo nisu dosadne. Navelo me je da nastavim da o tome učim što više i da i dalje svoje slobodno vreme popunjavam istraživanjima.

Anđela Novakov, 12. 8. 2018. 

    O pojavi Perseidi čuo sam od svoje sestre i o tome nisam ništa znao. Dolaskom na posmatranje ove pojave u subotu, 11. avgusta u Botošu saznao sam dosta toga. Kada smo prišli kući bilo mi je čudno što nema svetla. Kasnije sam shvatio zašto su sva svetla isključena. Isključena su bila jer svetlo ometa u posmatranju zvezdanog neba.
     Kroz okular teleskopa video sam Jupiter sa svoja četiri satelita, crveni Mars, Saturn sa svojim prstenom, Mlečni put i zvezdana jata. Po prvi put sam uočio Velika kola, Mala kola, zvezdu Severnjaču i na taj način shvatio da noću znam da se orijentišem u prostoru. Do tada sam o ovome znao iz udžbenika geografije. Povremeno bismo ugledali po neki meteor koji je ostavljao bleštavi trag na nebu.
    Bila su postavljena tri teleskopa različite veličine pa sam mogao pomerajući okular teleskopa bolje da vidim. Uz posmatranje od nastavnika Miše Bracića i ostalih zaljubljenika u astronomiju mogli smo čuti i o istoriji teleskopa i astronomije kao nauke.
    Vedro zvezdano nebo u mojoj mirnoj banatskoj ravnici je pravo mesto za uživanje u posmatranju i otkrivanju nepreglednog zvezdanog prostora.

Rada Novakov, učenik 5. razreda, 13. 8. 2018.

    
 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. avgusta 2018. in Metodika-Primeri dobre prakse, Nekategorizovano

 

Perseidi dolaze

Ilustraciju uradio: Andrej Čilag, učenik OŠ „Vuk Karadžić“, Zrenjanin na Astronomskom kampu Letenka 2010

    Perseidi su najpopularniji meteorski roj koji poput tuša zasipa Zemlju, krajem jula i u prvoj polovini avgusta, svake godine.

    Naziv su dobili po sazvežđu Persej koje im je ishodišna tačka ili radijant. 

    U 2018. bi trebalo da se vidi oko 60-70 meteora/satu. U 2016. ih je bilo 150-200/satu. Maksimalna aktivnost se očekuje od 11. do 13. avgusta.     

    Najbolje je da se posmatraju od 23 sata pa nadalje, kada može da se vidi do 100 meteora/satu.

      Perseidi su delovi ili ostaci komete Svift-Tatl sa orbitalnim periodom od 133 godine. To su čestice peska, krhotine kamenja do veličine graška ili kikirikijai i retko većih komada. Kometa čija je glava prljava grudva leda, dok obilazi Sunce, pod dejstvom njegove toplote se polako topi i raspada i oslobađa krhotine različitog materijala koje su bile zamrznute u njenoj glavi. Pod dejstvom solarnog vetra vodena para, čestice leda i oslobođene krhotine formiraju rep komete. Tok tih čestica dug stotine miliona kilometara ostaje u orbiti komete.Dok je gustina repa velika i dok je kometa bliže Suncu, njen rep svetli pozajmljenom svetlošću. Zahvaljujući tome mi je vidimo sa Zemlje. Kako se udaljava od Sunca rep se isteže, razvejan solarnim vetrom gubi na gustini i postaje nevidljiv. 

    Zemlja na svojoj putanji oko Sunca, prolazi kroz taj ostatak komete. Kada čestice brzinom od 60 km/s udare u gornju atmosferu dolazi do jonizacije i pojave svetlosnog fleša, koji traje nekoliko sekundi. Njihovo sagorevanje u atmosferi je potpuno i retko koji od njih dospe do površine Zemlje. Vezu između Perseida i komete Svift-Tatl otkrio je Đovani Skjapareli 1866. godine

Kako se posmatraju Perseidi?

    Idealan je prostor bez svetlosnog zagađenja. Indikator za to je dobra vidljivost Mlečnog puta.Ne koristi se baterijska lampa, telefon, pametni sat, ekran fotoaparata. Ako se izlazi iz osvetljene  prostorije neophodna je akomodacija oka. Potrebno je oko 20 minuta da se oči posmatrača potpuno prilagode za posmatranje. Nije potrebna nikakva posebna oprema. Korišćenje teleskopa ili durbina smanjuje ugao vidljivosti. 

    Posmatraju se golim okom, iz ležećeg položaja. U stojećem položaju, sa pogledom u nebo, brzo zaboli vrat. Kao podrška vratu može da posluži vreća za spavanje, dušek, poljska ležaljka. Ako se gleda direktno u ishodišnu tačku roja, ništa se ne vidi. Pogled se drži malo udesno od sazvežđa Perseja u pravcu sazvežđa Andromede. Perseidi zasipaju celo nebo pa su vidljivi u bilo kom pravcu posmatranja.

     Najefikasnije je grupno posmatranje. Grupu formiraju 4 osobe tako što legnu na leđa, glavu uz glavu, pod uglom od 90°, da svako pokriva jedan deo neba. U ruci drže olovku i svesku u koju kad  vide meteor povlače crtice. Pritom daju znak jedan drugom da se ne bi dupliralli opažaji.

    Snimanje Perseida

    Fotoaparat se stavi na stativ. Poželjan je širokougaoni objektiv i aparat sa visokim ISO brojem. Blendu držati otvorenu 10-15 sekundi. Uz malo sreće, aparat će zabeležiti pojavu jednog ili više Perseida.

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. avgusta 2018. in Nekategorizovano

 

Supernove u M51 

    M51 ili Vhirlpool galaksija je spiralna galaksija.
    Nalazi se u sazvežđu Lovački psi (Canes Venatici).
    Prividna veličina ili magnituda joj je 8.4.
    U interakciji je sa galaksijom NGC 5195.
    Udaljena je 37 miliona sg. 
    Plavi krakovi su puni gasova i prašine i osvetljeni su mladim vrućim zvezdama. Vodonik pod pritiskom je gradivni elemenat velikih porodilišta zvezda u kojima nastaju čak i zvezdana jata. U žutim područjima se nalaze starije zvezde.
     Na fotki se vide dve supernove tipa II koje su snimljene u poslednjih 12 godina. U poslednje 23 g, bilo ih je tri u ovoj galaksiji. Supernove su najveće i najžešće eksplozije u Svemiru. Nema gorih, tu ne ostaje ni kamen na kamenu. Ako je bilo žive materije u ovim regionima teško je ostala živa posle ovih događaja.

Izvor:https: Astronomy Picture of the Day

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. juna 2018. in Nekategorizovano

 

Odbrana biodiverziteta

        Mi ne nasleđujemo Zemlju od naših predaka; mi je pozajmljujemo od naše dece.

Poslovica američkih Indijanaca

      Kada se poslednje drvo poseče, poslednja riba pojede i poslednja reka otruje, shvatićete da ne možete da jedete novac.
      Vreme za delovanje je SADA!

      Ustani za biodiverzitet!

      Ustani za svoju budućnost!

    Ovako je UNESCO na svojoj fejsbuk stranici najavio 22. maj, Međunarodni dan biodiverziteta.

    Životna sredina je živa fabrika naše planete. Ona obezbeđuje blagostanje ljudima u sadašnjosti i budućnosti, a njen veliki pad je podjednaka pretnja kako za prirodu tako i za ljude.
    Biodiverzitet ili biološka raznolikost po definiciji obuhvata prirodne sredine sa razvijenim ekosistemima i raznolikim oblicima života na Zemlji. Veoma je važan za naše postojanje jer obezbeđuje sve prirodne resurse za naš razvoj.
    Biodiverzitet je zajedničko dobro, neprocenjivo nasleđe nastalo tokom miliona godina i kapital koji se prenosi budućim generacijama.
   Biodiverzitet, međutim, nije neiscrpan. Čovekove aktivnosti, kao što su: opsežna eksploatacija resursa, neodrživi obrasci potrošnje, industrijsko zagađenje, dovodi do nepopravljive štete biodiverzitetu.
    Izveštaj međunarodnih eksperata na Međuvladinoj naučno-političkoj platformi biodiverziteta i servisa ekosistema (IPBES), marta u Medellinu, u Kolumbiji govori o brzom pogoršanju stanja biodiverziteta i konkretnim efektima ovog pogoršanja, koji su već vidljivi. Glavni globalni pokretači gubitka biodiverziteta su klimatske promene, invazivne vrste, prekomerna eksploatacija prirodnih resursa, zagađenje i urbanizacija.
    Da bi se zaustavio ili preokrenuo ovaj pad, potrebno je da se transformišu ljudske uloge, akcije i odnosi sa biodiverzitetom. Postoje mnoga rešenja za zaustavljanje pada biodiverziteta. Hitno je potrebna obnova degradiranih ekosistema i očuvanje biodiverziteta. Uslov za to je promena ustaljenih stavova i promena ekonomske i društvene prakse, saradnja, poštovanje različitosti, međugeneracijska solidarnost, razvoj novih sistema vrednosti i kulture stečene kroz obrazovanje za održivi razvoj.

Izvor: UNESCO
     

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 23. maja 2018. in Nekategorizovano

 
 
%d bloggers like this: