Planetarna maglina IC 4634

Foto NASA

    Sliku IC 4634 je 2010. snimio Svemirski teleskop Habl.
    Maglina je udaljena više od 7 500 svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Zmijonosac.
    Slika otkriva umiruću zvezdu u centru osvetljenog materijala koji predstavlja njene spoljašnje slojeve koje je ona u svojoj starosti odbacila u svemir. Zvezda je veoma vruća, njeno ogoljeno jezgro intezivno emituje ultraljubičastu svetlost koja osvetljava odbačenu gasovitu ljusku i prikazuje je u bogatim bojama, koje ukazuju na prisustvo različitih elemenata.
   Odvojeni talasi izbačenog materijala pokazuju da proces odbacivanja spoljašnjih slojeva nije kontinualan, da je buran i da se dešavao više puta. Najdalji sloj u obliku slova S je prvi odbačeni sloj. Uočljiva su još tri sloja koje je zvezda kasnije odbacivala.

Izvor:HUBBLE Space Telescope

 

Svemirski teleskop Habl – pogled do konačne granice

NASA-foto

        Ove godine se navršava 50 godina od početka emitovanja TV serije Zvezdane staze (Star Trek). Biti gde još niko nije bio, ili hrabro ići gde još niko nije išao je moto ili glavni cilj svemirskog broda Enterprajs i njegove posade. ST Habl nigde ne ide, on se kreće na orbiti od oko 600km iznad Zemlje ali njegov pogled dobacuje daleko i duboko gde ni jedan pogled nije dobacivao nikada ranije i otkriva nam prirodu do sada neviđenih stvari i pojava.
    Kada je „Star Trek“ počeo da se emituje, 1966. najveći teleskopi na Zemlji mogli su da vide samo oko pola Univerzuma – ostalo je bilo nepoznato. Ogromna optička moć ST Habla nas je od 1990. ponela do „krajnjih granica.“
   Upravo objavljene slike Habla otkrivaju deo Univerzuma ispunjenog bližim i daljim galaksijama od kojih se neke vide kao u iskrivljenom ogledalu.
    U centru slike je ogromno jato galaksija Abel S1063, udaljeno 4 milijarde svetlosnih godina, okruženo uveličanim slikama mnogo udaljenijih galaksija. Jato sadrži oko 100 miliona miliona solarnih masa u  51 vidljivoj a možda i u preko 400 galaksija.
    Fotografija otkriva efekat savijanja prostora pod dejstvom gravitacije. Ogromna masa galaktičkog jata stvara gravitaciono sočivo u kom savija svetlost galaksija koje leže daleko iza njega i usmerava je prema nama. Ovu pojavu je pre 100 godina predvideo Albert Ajnštajn. Ovaj fenomen omogućava Hablu da vidi galaksije koje su suviše male za posmatranje jer su vrlo udaljene i pripadaju prvoj generaciji galaksija. Tako su otkrivene tek rođene galaksije u prvoj milijardi godina nakon Velikog praska.
    Program Granice polja su počeli 2013. NASA-ini timovi svemirskih opservatorija ST Habla, ST Spicer i ST Čandra sondiranjem ranog svemira, proučavanjem velikih galaksija i identifikovanjem uvećanih slika u pozadini ovih galaksija.
  Ova jata će pomoći astronomima da unaprede svoje modele distribucije kako obične tako i tamne materije u galaksijama. Tu je ključ za razumevanje prirode tamne materije koja obuhvata najveći deo mase Univerzuma.

Detaljnije na: NUBBLESITE

 

Bliski susreti sa Jupiterom

    Do sada je osam kosmičkih sondi ili brodova proučavalo Jupiter izbliza. Većina ovih sondi je imala više misija a ne samo proučavanje najveće planete Sunčevog sistema.
    Najnovija kosmička sonda Junona, 4.jula 2016. ulazi u orbitu Jupitera.

1. Pionir 10
   

    Pionir 10 je lansiran sa Zemlje 2. marta1972. Dostiže brzinu od 52 000 km/h i  postaje najbrži objekat koji je napustio Zemlju. Orbitu Meseca je presekao za 11 sati a Marsa, udaljenog oko 80 miliona kilometara za samo 12 nedelja.
    U asteroidni pojas između Marsa i Jupitera, sastavljenog od čestica prašine i stenovitih gromada do veličine Aljaske je ušao 15. jula 1972. Širina pojasa je oko 280 miliona kilometara a debljina 80 miliona kilometara. Brzina asteroida u pojasu je oko 20km/s.     
  Pošto je bezbedno prošao asteroidni pojas kreće se prema Jupiteru čija ga gravitacija ubrzava do brzine od 132 000km/h. Pored planete giganta prolazi 3. decembra 1973. Vrhove oblaka Jupitera preleteo je na 130 365 km, 1973.   
   Ispitivao je  radijaciju Jupitera koja je najveća u Sunčevom sistemu, pošto jako magnetno polje skreće zračenja oko džinovske planete. To je problem za sonde. U elektronskom sistemu Pionira 10 je radijacija izazvala lažne naredbe što ga je omelo u izvršenju jednog od zadataka.
    Nakon susreta sa Jupiterom, Pionir 10 je istraživao spoljne regione Sunčevog sistema. Pomogao je proučavanju energetskih čestica sa Sunca ili solarnog vetra i kosmičkih zraka koji dolaze iz Mlečnog puta. Nastavio je da ostvaruje vredne naučne rezultate u spoljašnjim oblastima Sunčevog sistema do kraja  svoje naučne misije koja se završila 31. marta 1997.
    Pionir 10 je sa periferije Sunčevog sistema poslao poslednju poruku na Zemlju 23. januara, 2003.
    On nosi zlatnu ploču koja sadrži mapu lokacije Zemlje.
    ←Jupiter- Snimak Pionira 10.

2. Pionir 11
    

    Pionir 11 je lansiran sa Zemlje 5. aprila 1973. Pratio je Pionir 10 kroz pojas asteroida.
    Tokom svog preleta Jupitera 2. decembra 1974, Pionir 11 je snimio Veliku crvenu pegu, napravio prvo posmatranje polarnih regiona, prikupio informacije o radijacionom pojasu planete i odredio masu Kalista, četvrtog satelita.
   Iznad vrhova oblaka Jupitera je prošao na 42 760 km. Bliskim pristupom Jupiteru letilica je dobila gravitaciono ubrzanje i dostigla brzinu od 175 000km/h nastavivši put prema Saturnu. 
   To je prvi svemirski brod koji je proleteo pored Saturna, 1. septembra 1979. i pri tom otkrio F prsten ranije neviđenog člana u sistemu planetinog prstena i do tada nepoznate satelite.
    Nakon susreta sa Saturnom, Pionir 11 je istraživao spoljne regione Sunčevog sistema, solarni vetar i kosmičko zračenje koje u sistem dolazi iz međuzvezdanog prostora Mlečnog puta.
    U septembru 1995. godine, Pionir 11 je na udaljenosti od 6,5 milijardii km od Zemlje. Sa ove udaljenosti radio signalu, koji putuje brzinom svetlosti je potrebno više od 6 sati da stigne do nas.
    NASA je 1995. izgubila kontakt sa Pionirom 11.
On takođe nosi zlatnu plaketu sa mapom lokacije Zemlje.

     ←Velika crvena pega i polarni krug na Jupiteru- snimak Pionira 11

3. Vojadžer 1 
   Vojadžer 1  je lansiran sa Zemlje septembra 1977.  Bliski pristup Jupiteru je imao u martu 1979. Snimio je više od 18 000 fotografija planete.
    Avgusta 2012. godine izašao je iz Sunčevog sistema i stupio u međuzvezdani prostor. Postao je prva čovekova naprava koja je napustila Sunčev sistem.

    ←Velika crvena pega na Jupiteru- snimak Vojadžera 1

4. Vojadžer 2
        Vojadžer 2 je lansiran avgusta 1977. Do Jupitera je stigao u julu 1979. Između ostalog otkrio je prisustvo aktivnih vulkanskih erupcija na Jupiterovom mesecu Iou.

    Na Evropi, drugom satelitu Jupitera, Vojadžer 1 je snimio mutne tragove. Snimci Vojadžera 2 su bili bolji, ispostavilo se da su linije velike pukotine u ledenoj kori. Pukotine ukazuju na prisustvo podzemnog okeana.
    Sonde Vojadžer 1 i 2 su imale višestruku misiju, sa krajnjim ciljem izlaska iz Sunčevog sitema. One su i dalje u komunikaciji sa Zemljom i predstavljaju za sada najduže misije. U poslednjih nekoliko godina ove sonde su otkrile nove informacije o sredini na ivici Sunčevog sistema i međuzvezdanog prostora.
      ← Jupiterov satelit Evropa – snimak Vojadžera 2.

5. Galileo
       Galileo je prva sonda u orbiti oko džinovske planete.
    Nazvana je po Galileu Galileju, koji je prvi teleskopom posmatrao četiri najveća Jupiterova satelita. Sonda je lansirana u oktobru 1989. godine, a u orbitu Jupitera je ušla decembra 1995.
    Galileo je merio magnetosferu planete i njegove velike i trajne oluje.  Primarna misija Galilea, planirana da se završi 1997. produžena je do 2003. Sonda je nastavila da ispituje Jupiter i njegove satelite Io i Europu.
    Misija Galileo se završila ulaskom sonde u atmosferu Jupitera. Pre nego što je sagorela izmerila je temperaturu, brzinu vetra i atmosferski pritisak.

6.Ulis
  Ulis je zajednička misija NASA i ESA. Lansiran je 1990. u orbitu oko Zemlje sa koje se udaljavao prema spoljašnjem delu Sunčevog sistema. Uz pomoć Jupitera ušao je u novu polarnu orbitu oko Sunca.
    Primarni cilj Ulisa je istraživanje heliosfere – mehura koji obavija Sunčev sistem a čine ga magnetno polje i naelektrisane čestice (solarnog vetra).
   Ulis je istraživao atmosferu, magnetno polje i radijacioni pojas Jupitera.

7. Kasini-Hajgens

 Misija Kasini-Hajgens je poduhvat NASA, ESA i Italijanske svemirske agencije sa ciljem da se istraži Saturnov sistem.
    Letilica je lansirana u oktobru 1997. Prolazeći pored Jupitera, u decembru 2000. snimila je 26 000 slika gasnog džina. Pritom je dobila gravitacioni podsticaj za putovanje do Saturna.
    Hajgens, deo sistema kosmičkog broda Kasini-Hajgens 2005. se spustio na Saturnov satelit Titan. Kasini orbiter nastavlja da istražuje Saturn. Krajem ove godine započinje manevar koji će ga 2017. uvesti između Saturna i najužeg prstena. Snimiće planetu i uzorke materijala od kojih je sačinjen prsten. U septembru 2017. godine, sonda će zaroniti u atmosferu Saturna i sagoreti.
  ←Jupiter- snimak Kasinija

8. Novi Horizonti
   Na svom putu ka Plutonu, NASA-ina misija Novi Horizonti je februara 2007. iskoristla gravitaciju Jupitera kao gravitacionu praćku da bi povećala brzinu.
    Tokom svog preleta Jupitera sonda ga je fotografisala, kao i njegove satelite.
    Novi Horizonti je nakon 10 godina putovanja u julu 2015, prošao pored Plutona. Sada se kreće kroz u Kujperov pojas, region izvan orbite Plutona, naseljen malim, ledenim, stenovitim telima.

    ← Jupiter i njegov satelit Io- snimak Novi Horizonti

9.Junona
    Junona je lansirana avgusta 2011. Glavni ciljevi misije su da se preciznije upozna Jupiterova masa i unutrašnji sastavi struktura.
    Masivne planete se obično formiraju u ranom stadijumu solarnog sistema. Istraživanje Jupitera može da pruži informacije o istoriji i nastanku planetarnog sistema.
    Da bi izbegla zračenje, Junona će više od 30 orbita u toku 20 meseci izvesti u uskom prostoru između Jupitera i njegovog radijacionog pojasa.
  Junona će završiti svoju misiju padom u gasnog džina.
   Detaljnije na: SPACE

 

Status Junona misije

 2. juli 2016.
   Od podneva 2. jula, po pacifičkom vremenu NASA-ina kosmička sonda Junona nalazi se 2,88 miliona km od Jupitera. Relativna brzina Junone u odnosu na Jupiter je 37 848km/h a relativna brzina u odnosu na Zemlju 109 042km/h.

    Letelica će preseći orbitu Kalista, najudaljenijeg galilejevog satelita, 3. jula. Orbite ostala tri galilejeva satelita Ganimeda, Evrope i Ioa će proći 4.jula. Ova četiri najveća Jupiterova satelita je otkrio Galileo Galilej 1609.godine.
    Junona će 4. jula upaliti svoj glavni motor i za 35 minuta ući u orbitu oko Jupitera.
    Tokom svoje istraživačke misije Junona će 37 puta obići oko Jupitera, čak na veoma niskim orbitama iznad vrhova oblaka planete, od 4100km. Tokom ovih preleta Junona će ispitivati unutrašnju strukturu oblaka, auroru, atmosferu i magnetosferu.
    Ime Junona dolazi iz rimske mitologije. Bog Jupiter se pokrio oblacima da sakrije svoje nestašluke. Boginja Junona, njegova žena  je bila u stanju da zaviri kroz oblake i otkrije pravu prirodu Jupitera.
   Više informacija o misiji Junona na: Juno

 

Aurora na Jupiteru

    NASA/ESA-in svemirski teleskop Habl je snimio auroru, svetlosne efekte nastale interakcijom atmosfere Jupitera i solarnog vetra. Ovaj program posmatranja je u korelaciji sa NASA- inim svemirskim brodom Junona koji se trenutno nalazi pred Jupiterom i sprema se da 4. jula 2016. uđe u orbitu oko najveće planete Sunčevog sistema.
    Aurora nastaje kada visoko-energetske naelektrisane čestice, izbačene sa Sunca koje čine solarni vetar, uđu u atmosferu planete, u blizini njenih magnetnih polova i sudare se sa atomima gasa. Zbog toga se aurora naziva i polarna svetlost.
    Dok Habl posmatra i meri auroru na Jupiteru, sa svoje orbite oko Zemlje Junona, koja se nalazi na dva dana od velikog gasnog džina, meri osobine solarnog vetra oko sebe; što je savršena saradnja između teleskopa i sonde.
   Jupiterova aurora je ogromna, energetski je više od sto puta jača od aurora na Zemlji. Za razliku od onih na Zemlji, one ne prestaju, trajne su. Na Zemlji su aurore uzrokovane solarnim olujama. Kada naelektrisane čestice solarnog vetra vođene magnetnim silama zemljinog magnetnog polja uđu u gornje slojeve zemljine atmosfere one pobuđuju atome gasova koji isijavaju crvenu, zelenu i ljubičastu svetlost.

https://www.boulder.swri.edu/~spencer/digipics.html

    Jupiter ima dodatni izvor naelektrisanih čestica za svoju auroru. Njegovo jako magnetno polje privlači naelektrisane čestice ne samo solarnog vetra, već i čestice koje u prostor izbacuje, po svojoj orbiti satelit Io, poznat po velikoj vulkanskoj aktivnosti.
    Nova merenja i zapažanja Habla i Junone će pomoći da bolje razumemo kako Sunce i drugi izvori utiču na auroru.

    Detaljnije: HUBBLESITE 

Povezani članci:

Juno sve bliži jupiteru