RSS

Sagitarus A istok: Ostaci retke eksplozije u centru Mlečnog puta

Obično mislimo da su supernove eksplozije zvezda mnogo veće mase od Sunca koje nastaju kada se njihova jezgra uruše u imploziji. Ali supernove nastaju i u eksplozijama belih patuljaka. To su supernove tipa Ia i poznate su kao standardne sveće po kojima se određuju udaljenosti objekata u svemiru i brzina njegovog širenja.

Slika je kompozit nastao od rendgenskih podataka svemirskog rendgenskog teleskopa Čandra (plavo) i podataka radio emisije uhvaćene Veoma velikim nizom radio teleskopa (crveno).(Credit: X-ray: NASA/CXC/Nanjing Univ./P. Zhou et al. Radio: NSF/NRAO/VLA)

Postoji i podskup supernova tipa Ia pod nazivom tip Iax. Razlika između njih je u brzini termonuklearne eksplozije. U tipu Iax eksplozija se dešava za jednu trećinu sporije nego u supernovi tipa Ia. To su relativno retke supernove koje stvaraju neke teške elemente.

Do sada su supernove tipa Iax pronađene u drugim galaksijama. Ovo je prvi put da su primećeni njihovi ostaci u Mlečnom putu. Ostatak supernove Sgr A istok je nastao blizu centra Mlečnog puta od belog patuljka čija je masa dostigla Čandrasekarovu granicu privlačeći materijal iz svog saputnika ili spajanjem sa drugim belim patuljkom, pri čemu je eksplodirao.

Sam naslov rada: „Hemijsko obilje u Sgr A istok: dokaz ostatka supernove tipa Iax“ govori da su ostaci ove eksplozije viđeni hemijskom analizom oblaka prašine i gasa a ne posmatranjem same eksplozije. Sgr A istok se nalazi blizu Sagitariusa A *, supermasivne crne rupe u centru naše galaksije, i verovatno se meša s materijalom koji okružuje crnu rupu. U Čandrinim rendgenskim podacima dobijenim u oko 35 dana posmatranja supermasivne crne rupe i regiona oko nje otkrivena je neobična akumulacija elemenata koji su se podudarali sa modelima supernova tipa Iax. Eksplozije belih patuljaka jedan su od najvažnijih izvora elemenata poput gvožđa, nikla i hroma u univerzumu.

Slika predstavlja Čandrino spektroskopsko viđenje elemenata stvorenih u eksploziji supernove. Prikazuje emisione linije S, Ar, Ca, Fe i Ni, najprikladnije za supernovu tipa Iax.Image Credit: Zhou et al, 2021.

Autori ističu da su rezultati zanimljivi i da će pomoći daljem razvoju modela. Ovo otkriće pomaže razumevanju različitih načina na koje beli patuljci mogu da eksplodiraju i kako zvezde stvaraju i seju po svemiru elemente koji su bili važni za nastanak života na Zemlji.

Rad je objavljen  10. februara 2021. godine u The Astrophysical Journal.

Izvor: CHANDRA X-ray Observatory, UNIVERSE TODEY

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 28. februara 2021. inč Astrofizika

 

Noćno nebo sa više od 25 000 supermasivnih crnih rupa

19. februar 2021.

Otvoren je novi prozor u svemir. Međunarodni tim astronoma je izradio najveću i najoštriju kartu neba koja otkriva više od 25 000 aktivnih supermasivnih crnih rupa u udaljenim galaksijama.

Ne, ovo nije slika zvezdanog neba. U ovom radio opsegu dominiraju crne rupe jer su zvezde gotovo nevidljive.

Astronomi teže da otkriju nebeske objekte koji emituju elektromagnetne talase na ultra niskim radio frekvencijama. Takvi objekti su difuzna materija u strukturi svemira velikih razmera, bledi mlazevi plazme koje izbacuju supermasivne crne rupe i egzoplanete u uzajamnom magnetnom delovanju sa svojim zvezdama. Mapa prikazuje samo dva procenta neba. Potraga za ovim egzotičnim fenomenima nastaviće se narednih godina sve dok se ne kompletira karta čitavog severnog neba.

Mapa je urađena po podacima iz radio opsega koje je uhvatio LOFAR, najveći radio teleskop na Zemlji koji radi na najnižim frekvencijama. Sastoji se od 52 stanice koje se nalaze u devet zemalja: Holandiji, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Švedskoj, Irskoj, Letoniji i Italiji. LOFAR je zajednički projekat ASTRON-a, Holandskog Instituta za radio-astronomiju i univerziteta u Amsterdamu, Groningenu, Lajdenu, Nimvegenu, kao i nemačkog konzorcijuma za duge talasne dužine (GLOV), kojem pripada Univerzitet u Hamburgu.

LOFAR, sa jezgrom, levo i antenama niske frekvencije, desno. (Zasluga: ASTRON)

Radio talasi koji su korišteni za ovaj rad su talasne dužine do šest metara i frekvencije od oko 50 MHz i najduži su radio talasi koji su do sada korišćeni za posmatranje tako širokog područja neba i tako velike dubine. Svemir je na ovim radio talasima gotovo neistražen pa su ova zapažanja značajna. Za pretvaranje radio signala u ove slike bilo je neophodno izgraditi novu propratnu tehnologiju. Ovim se otvorio novi prozor svemira.

Rad, The LOFAR LBA Sky Survey I. survey description and preliminary data release je objavljen u Astronomy & Astrophysics.

Izvor:ASTRON

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. februara 2021. inč Astrofizika

 

Nova saznanja o Betelgezu

4. februar 2021.

Nova studija Betelgeza, zvezde superdžina otkriva uzrok njenog pulsiranja, rekalibrira njenu masu, radijus i udaljenost.

Betelgez je jedna od najsjajnijih zvezda zimskog neba koja obeležava levo rame sazvežđa Orion. Početkom 2020. njegov sjaj je vidno smanjen što je podstaklo spekulacije da će možda uskoro da eksplodira kao supernova.

Slike Betelgeza iz januara 2019. i decembra 2019. godine pokazuje manji sjaj zvezde u decembru 2019. godine. Slike je snimio Veoma veliki teleskop Južne Evropske opservatorije.

Međunarodni tim naučnika je analizirao varijacije osvetljenosti Betelgeza primenom evolucionog, hidrodinamičkog i seizmičkog modeliranja. Dobili su jasniju sliku nego ranije koja pokazuje da je zvezda u ranoj fazi sagorevanja helijuma u svom jezgru ( više od 100 000 godina pre nego što se dogodi eksplozija). Pokazali su da pulsiranje zvezde izazivaju zvučni talasi koji stvaraju talase pritiska što dovodi do naizmenične promene sjaja, sa dva perioda od 185 (± 13,5) dana, približno 400 dana. Veliki pad sjaja bez presedana početkom 2020. godine je verovatno izazvao oblak prašine ispred Betelgeza.

Da bi se videlo kako nauka „radi“ ovde treba navesti jedno drugo istraživanje čiji su rezultati objavljeni u radu pod nazivom: „The Photospheric Temperatures of Betelgeuse during the Great Dimming of 2019/2020: No New Dust Required“ u kome se kaže da veliko zatamnjenje Betelgeza sa kraja 2019. i početka 2020. godine nije izazvano oblakom prašine. U promenama sjaja uzrokovanim prašinom morao bi da se vidi „specifičan zapis“ u kome, ako je prašina više sitna izostaje svetlost kraćih talasnih dužina. A to se nije videlo u velikoj promeni sjaja Betelgeza koja je bila gotovo ista na celom opsegu od blisko ultraljubičastog do blisko infracrvenog dela spektra. Pravi razlog je možda da je pulsacijom ili konvektivnim pokretima velikih razmera došlo do kretanja u fotosferi usled kojeg je nastupilo hlađenje velikog dela zvezde. To je po njima bio mogući razlog smanjenja sjaja Betelgeza.

Variranje osvetljenosti Betelgeza tokom prethodnih 15 godina. Praznine u podacima su periodi kada se Betelgez tokom godine ne vidi na noćnom nebu.

Analiza je dala novu masu od 16,5 do 19 solarne mase, što je niže od dosadašnje procene. Ranije se mislilo da Betelgez svojim radijusom doseže orbitu Jupitera. Rezultati su pokazali da se on proteže na dve trećine od ranije procene, sa radijusom 750 puta većim od radijusa Sunca. Betelgez je po proceni tima udaljen 530 svetlosnih godina, što je 25% bliže nego što se ranije mislilo.

Rezultati impliciraju da Betelgez nije blizu eksplozije i da je predaleko od Zemlje da bi eventualna eksplozija ovde imala značajan uticaj. Kako je Betelgez najbliži kandidat za takvu eksploziju, kad god se ona dogodi biće to retka prilika da proučimo šta se događa sa zvezdama poput ove pre nego što eksplodiraju.

Izvor: KAVLI IPMU

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. februara 2021. inč Astrofizika

 

Interaktivni infografik izvora gravitacionih talasa

Nasilni sudari čudovišnih objekata, kao što su crne rupe i neutronske zvezde dobuju po tkivu univerzuma, stvarajući gravitacione talase. Ljudi su tokom većeg dela istorije bili nesvesni te nebeske tutnjave. Od skora nam se otvorilo još jedno čulo.

Prvu detekciju gravitacionih talasa nastalih sudarom dve crne rupe, kojim je zatalasana struktura prostora i vremena je ostvarila Interferometarska laserska opservatorija za detekciju gravitacionih talasa ( LIGO), 2015. godine. Ovo otkriće je verifikovalo predviđanje Alberta Ajnštajna izneto pre 100 godina u Opštoj teoriji relativnosti. Ovim je astronomija dobila novo čulo, čime je započela era gravitacione astronomije koja će novom tehnologijom posmatranja stvari i pojava i prikupljanja informacija o njima dati novu sliku univerzuma. Potencijal astronomije se sada povećao, elektromagnetnom glasniku se pridružio gravitacioni glasnik.

Klikom na sliku se ulazi u interaktivni infografik koji predstavlja 50 do sada otkrivenih izvora gravitacionih talasa.

Do sada su LIGO i opservatorija Virgo detektovali 50 izvora gravitacionih talasa. Većina ovih talasa je nastala sudarom dve crne rupe. U dva slučaja talasi su nastali sudarom dve neutronske zvezde. Dva sudara se ne mogu pouzdano identifikovati, ali nagoveštavaju mogućnost sudara neutronske zvezde i crne rupe. Na infografiku je više gravitacionih talasa predstavljeno analognim zvučnim talasima.

Što je sudar dalji, gravitacionim talasima treba više vremena da stignu do Zemlje. Neki talasi su nastali kada je svemir imao približno polovinu svoje trenutne starosti od 13,8 milijardi godina. Manje masivna spajanja su se dogodila u novijoj prošlosti i bliže su Zemlji. LIGO i Virgo teže mogu da vide udaljene manje sudare i slabije mreškanje prostora i vremena.

Neki od 50 sudara su ostavili za sobom velike crne rupe, uključujući i najveći sudar koji je stvorio prvi primer klase crnih rupa srednje veličine. Otkriveno je da u sudarima učestvuju objekti različitih masa i da neke crne rupe pre sudara brzo rotiraju.

Šta otkriva 50 detektovanih događaja gravitacionih talasa i šta se nadalje očekuje od opservatorija LIGO i Virgo može se videti u članku: „LIGO i Virgo najavljuju nova otkrića”

Zahvaljujući gravitacionim talasima buduća otkrića će nam dati više informacija o ovim misterioznim objektima, strukturi univerzuma i njegovoj prošlosti.

Izvor: ScienceNews

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. februara 2021. inč Astrofizika

 

Astronomski magazin kao vremeplov

Konjukcija Jupitera i Saturna, 17. 12. 2020.
Snimila:Biljana Božinović (Niš)

 "Kroz ocean neba ja sam ronac
 i u mrežu lovim mliječne staze,
 Mjesečić i Sunčić, Vasionac.
 Mene pravo samo zvijezde paze.
 Borci viču: Konja! A mornari: Jedra!
  A ja, opit glasom pomorkinja vila,
 žudim samo plavet, Vasiona Njedra,
 i ja vičem: Krila! – krila, krila!”
                          Tin Ujević- Vasionac 

Dok posmatramo zvezde, gledamo u njihovu prošlost. Manuskripti, glinene ploče, rezbarije u kamenu i drvetu, slike, fotografije, knjige i drugi zapisi nas isto vode u istoriju stvari i pojava. Dok ih čitamo, vreme kao da nam ne teče linearno, usporava i zaustavlja se. Masa informacija nam zaokuplja pažnju, zadržava nas, menja nam dinamiku čitanja, ponašanja i razmišljanja, uvodi u svoju misaonu potku kao u singularnost.

Kad te informacije povežemo u celine dobijamo novo znanje. Znanje nije ono što čujemo i pročitamo nego ono što povežemo, novonastali misaoni sistem. A pravo znanje je ono koje znamo da primenimo, na bazi kojeg postajemo kreativno biće. Katedrale se zidaju od kamena ili cigle, simfonije od nota, mašine od mašinskih elemenata, matematičke jednačine od znakova i brojeva, knjige od reči i od slova.

Mesec je decembar. Zima, maglovito vreme i druge nepovoljne meteorološke prilike, korona, izbegavanje okupljanja i fizičko distanciranje su prilike da se više pažnje obrati čitanju a za ljubitelje i prijatelje astronomije omiljeno štivo je Astronomski magazin. A šta u AM sve može da se nađe govori letimičan pogled na naslove. Fraza „Iz naslova se vidi“ nije slučajno odomaćena u našem jeziku.

Šta sve naslovi mogu da nam kažu i koliko informacija da daju? Naslovi su odraz ili refleksija onoga što se dešavalo i radilo, o čemu se razmišljalo, pisalo i govorilo. Kad se u člancima ispod njih oduzmu prilozi i predlozi, veznici, zanemare fraze, podštapalice i uzmu u obzir samo imenice, glagoli i brojevi, u tekstu ostaje manje-više desetak relevantnih i egzaktnih informacija. Danas se kaže da je to resurs, vole tako da kažu, nekako domaćinski zvuči ali AM je više platforma iz koje odasvud iz različitih mesta, od različitih autora i tema svakodnevno, već 22 godine izviru nove informacije.

Tamnu materiju ne vidimo, a deluje. Ovako, elektronski predstavljen, Astronomski magazin je virtuelna polica, ne vidimo je kao policu sa knjigama iznad radnog stola, a deluje. Nekako mi je lakše da skrolujem i klikćem mišem ili tastaturom nego da listam njegovu Gutembergovu verziju, a isto dobijam, čak više i brže.

Uz introspektivnu pažnju izmerimo ili procenimo koliko je informacija AM ostavio u nama, koliko nas je edukovao, koliko i kakve nam je misli pokrenuo, na šta nas je motivisao, usmerio, uznemirio, pobudio, podstakao znatiželju, koliko nam je pomogao da u sebi razvijemo kritičku svest i naučni pogled na svet.

Povratak u decembar 2020. 
 
 Novi rad kaže da je pojava ljudske rase neobičan događaj
 MMXX (i)za nas
 Baloni za proučavanje mogućeg života na Veneri
 Kako se odbraniti od asteroida
 Petnički razgovri – novi model promocije nauke
 18. februar 2021: Sletanje rovera Perseverance na Mars
 Kineski MIR-3 uskoro u orbiti
 'Hayabusa' našla strani objekat na asteroidu!
 Novi planovi za 'New Horizons'
 Kako teraformirati Mars?
 Svemirska utrka - Korolev vs Von Braun
 Kako će Nasin brod sa posadom sleteti na Mars
 Postoje li detektori dima u paklu?
 Sletanje Apola 11 na Mesec
 Planete Sunčevog sistema – Venera
 Konjunkcija Jupitera i Saturna - iz Zaječara
 Video rekapitualicja leta Staršipa SN8
 Nezaboravite predavanje: "Sunce – zvezda Sunčevog sistema"
 007 treba našu pomoć
 Koliko zapravo poznajemo svoju planetu - mapiranje okenaskog dna
 Džinovske rakete – deo IV
 Zašto se svemirska sonda Deep Impact sudarila sa kometom Tempel 1?
 Predavanje: "Sunce – zvezda Sunčevog sistema"
 Nova opservatorija u Mađarskoj iz projekta VoBaNISTA
 I Kina najavila ponovo upotrebljivu raketu
 Konjukcija Jupitera i Saturna iz Trebinja
 5,4 grama: veliki uspeh 'Hayabuse 2'
 Jupiter i Saturn u konjunkciji - iz Splita
 Kako su Kinezi osvojili Mesec
 Počinje zima
 Tek druga misija ruske 'Angare A5' u šest godina
 Zima 2020. – solsticij
 Sve što treba da znate o velikoj konjunkciji Jupitera i Saturna 2020.
 Jupiter i Saturn postali jedno
 Konjunkcija Jupitera i Saturna - iz Niša
 Jupiter i Saturn u konjunkciji - po drugi put
 Suhozid od kamenja s Mjeseca
 Ogromni američki satelit za špijuniranje neprijateljske komunikacije
 VRT FIZIKE: Kako odoleti pseudonauci?
 Mesec, Jupiter i Saturn u konjunkciji
 Zvanično pušten u rad 500 metarski kineski radio-teleskop
 R-56, nepoznata sovjetska raketa za Mesec
 Deset najvećih izumiranja živog sveta
 “Lična karta Sunčevog sistema” gledajte predavanje
 Predavanje: “Lična karta Sunčevog sistema”
 Kakva je sudbina Sunčevog sistema?
 Jupiter i Saturn u konjunkciji
 Večeras u sumrak nastupa „Trio planetarius“
 Džinovske rakete – deo III
 VRT FIZIKE: Šta jedemo u hrani?
 Pomračenje iz Argentine
 Džinovske rakete – deo II
 Slike pomrčine Sunca 14.12.20.
 Vodimo Vas na potpunu pomrčinu Sunca
 Šta je rover Opportunity otkrio na Marsu? Epizoda 2
 Džinovske rakete – deo I
 VRT FIZIKE: Dajsonova sfera
 Kina lansirala dva satelita za otkrivanje gravitacionih talasa
 Sledeći Nasini putnici na Mesec
 AM na moru
 Geminidi, blještave i spore zvijezde padalice
 Nezgodne fleke
 Neutrini – duhovi univerzuma
 Serija predavanja: “Ekskurzija kroz Sunčev sistem”
 VRT FIZIKE: Inteligencija bez ljudi
 Staršip SN8: Analiza leta i šta dalje
 Mjesec i Venera za ranoranioce
 Staršip izveštaj: 09.12.2020 (dopuna)
 Staršip izveštaj 09.12.2020
 Poređenje: Veličine vansolarnih planeta
 Staršip izveštaj: Danas je dan
 Pet interesantnih činjenica i misterija Sunčevog sistema
 Autonomne bespilotne letjelice HISTRION
 HISTRIONi 107 i 109 vratili se kući
 Kapsula sonde 'Hayabusa 2' se vratila na Zemlju sa uzorcima asteroida Ryugu
 Petnica: Ambasador Francuske otvorio Konferenciju „Korak u nauku“ iz ambasade
 Velika konjunkcija Jupitera i Saturna
 HISTRIONi 108 i 110 - rekonstrukcija i obrada podataka
 'Ravn X' i 'Talon-A', dva nova sistema za lansiranja iz vazduha
 Change 5-T1
 Hayabusa 2 stigla na Zemlju
 Japanska kapsula ide kući
 Šta je otkrila sonda Novi horizonti?
 Potresi asteroida Ryugu posle bombardovanja
 VRT FIZIKE: Kvantni heroji
 Kinez sa uzorcima uzleteo sa Meseca
 Veličina Mesečevog sveta
 Kada smo bliži Suncu: u podne ili uveče?
 Mlečni put je deformisan
 Kolarac: Milutin Milanković - predavanje Zorana Kneževića
 Kineska sonda Chang'e 5 uspešno sletela na Mesec! Snimak sletanja na površinu
 Da li su Viking sonde otkrile život na Marsu tokom 70tih godina?
 'Chang-e 5' – sve spremno za uzimanje prvih uzoraka sa Meseca posle 44 godine
 Ne propustite 21.12.2020.
 Veštački asteroid 2020 SO: povratak stepena 'Centaur' misije 'Surveyor 2'
 Koliko će Sunce biti veliko kada postane crveni džin?
 Najopasnije stvorenje na Zemlji
 Šta čitaju prijatelji iz kampa: Slavko Stojanov
https://astronomija.org.rs/?start=100
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. januara 2021. inč Astronomija

 

Brzina rotacije Zemlje nije konstantna

Vreme na Zemlji se određuje prema 24-časovnom ciklusu dan/noć u kojem se planeta jednom okrene oko svoje ose. Svaki dan traje približno 86 400 sekundi čemu je dnevno/noćni ciklus izuzetno dosledan uprkos činjenici da on realno redovno neznatno varira.

Snimljeno sa kosmičkog broda Galileo Galilej pri prvom preletu Zemlje 11. i 12.decembra, 1990.

Atomski časovnici kojima merimo protok vremena u neverovatno malim vremenskim intervalima, sve do milisikunde su doveli do otkrića da je okretanje planete promenljivije nego što se nekada mislilo. Tako je otkriveno da je Zemlja usporavala svoje okretanje postepeno do prošle godine, kada je počela da se okreće brže. Prošlog leta, 19. jula 2020. zabeležen je najkraći dan koji je za 1,4602 milisekundi kraći od standardnog. Planetarne naučnike to ne brine, oni znaju da postoje faktori koji utiču na planetin spin kao što su gravitaciono povlačenje Meseca, nivo snežnih padavina i erozija planina. Pojavom globalnog zagrevanja postavlja se pitanje da li topljenje snežnih i ledenih pokrivača može da podstakne Zemlju da se brže okreće.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. januara 2021. inč Planeta Zemlja

 

Solarni teleskop Daniel K. Inoujej

Solarni teleskop Daniel K. Inoujej, Nacionalne naučne fondacije, sa najjasnijim slikama Sunca ikada snimljenim najmoćniji je solarni teleskop na svetu. Izgradila ga je i njime upravlja Nacionalna solarna opservatorija (NSO), istraživački centar kojim upravlja Asocijacija univerziteta za istraživanje astronomije u skladu sa sporazumom o saradnji sa Odeljenjem za astronomske nauke Nacionalne naučne fondacije.

Planiranje je započelo pre skoro tri decenije, izgradnja 2010. godine, a prve solarne slike opservatorija je snimila krajem 2019. Očekuje se da će solarni teleskop biti operativan najmanje 44 godine, ili četiri solarna ciklusa, sve do 2060-ih.

Nalazi se na opservatoriji Haleakala na ostrvu Maui, na Havajima. Na nadmorskoj visini od preko 3 000m, okružena okeanom, lokacija ima tamnoplavo nebo potrebno za posmatranje slabe korone sunca i niske vazdušne turbulencije atmosfere. Bazni objekat se nalazi u Pukalaniju a data centar u sedištu NSO-a u Boulderu,u Koloradu.

Ovo je prvi snimak dela Sunčeve površine sa najvećom rezolucijom od 789 nm. Vide se granule dimenzije do 30 km koje stvara turbulentni, „kipući“ gas. Granule su posledica nasilnih pokreta koji prenose toplotu iz unutrašnjosti sunca na njegovu površinu. Vruća plazma se izdiže u svetlim centrima granula, u procesu poznatom kao konvekcija, hladi se, a zatim tone ispod površine u tamnim trakama u kojima se vide sitni svetli markeri magnetnih polja. Do sada nisu viđeni ovako jasno. Smatra se da one usmeravaju energiju u spoljne slojeve solarne atmosfere zvane korona. Ove svetle trake mogu biti razlog zašto je u koroni temperatura milion stepeni!

Razumevanje i predviđanje ponašanja Sunca i njegove dinamike nam je sve važnije. Primarni cilj solarnog teleskopa Inoujej je posmatranje magnetnih polja na Suncu, koja su izvor sunčevih baklji i izbačaja koronalne mase, koje mogu nepovoljno da utiču na Zemlju, na našu tehnologiju, kao što su električne i komunikacione mreže. On treba da nam približi magnetizam Sunca na manjim skalama od onih koje su nam do sada bile pristupačne, dajući nam novo svetlo na pokretače svemirskog vremena.

Primarno ogledalo solarnog teleskopa Inoujej

Sa prečnikom 4,23m, primarno sferno ogledalo sakuplja sedam puta više svetlosti od bilo kog solarnog teleskopa na svetu. Teleskop prima infracrvenu i vidljivu svetlost i posmatra detalje na Suncu u širini od 25km. To je kao da se ostrvo Manhetn posmatra sa udaljenosti od 150 miliona kilometara!

Ogledalo je proizvedeno u Schott AG u Nemačkoj od 0,0726m debelog zerodura, specijalizovane staklokeramike koja održava svoj oblik čak i na ozbiljnim temperaturnim promenama. Masa mu je 3,6t.

Poliranje je radilo više od 50 ljudi, 5 meseci na Koledžu optičkih nauka Univerziteta u Arizoni i završeno je 2015. godine. Ogledalo je polirano do hrapavosti površine manje od 2nm. To je otprilike veličina molekula vode ili manje od prečnika lanca DNK. To znači, da kada bi se ogledalo proširilo do prečnika Zemlje, najveća kvrga na njegovoj površini bila bi veličina zrna peska!

Na krajnje odredište na Haleakalu na Mauiju donešeno je  2017. godine. Tamo je 2018. godine presvučeno tankim slojem aluminijuma koji pruža visoko reflektujuću površinu potrebnu za optičke i infracrvene talasne dužine.

U toku rada teleskopa gravitaciona sila savija ogledalo. Da bi zapažanja bila što oštrija i jasnija, aktuatori pod pritiskom vazduha i tečnosti deluju na zadnju stranu ogledala kako bi zadržali njegov oblik.

Izvor: NSO

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. januara 2021. inč Nekategorizovano

 

Zašto se astronomija smatra najstarijom naukom

Drevni narodi su u početku noćno nebo posmatrali znatiželjno. Kada su počeli zvezde da koriste kao oruđe i da razumeju njihovo kretanje učinili su astronomiju jednom od prvih nauka, ako ne i najstarijom naukom.

Prvi pokušaj ljudskih bića da stvore neku ozbiljnu vezu sa nebesima dogodio se grupi nomada pre 7 000 godina, u Nabta Plaja, u afričkoj savani, 1100km južno od Velike piramide u Gizi u Egiptu. Kult obožavatelja stoke izgradio je kameni krug kojim je zabeležio kretanje zvezda kako bi pratio dolazak letnjeg solsticija i sezonske monsune od kojih su zavisili zbog vode i hrane.To je najstarije poznato astronomsko nalazište na Zemlji.

Hiljadama godina nakon izgradnje Nabta Plaje, slično se odigralo širom sveta. Razvijanje znanja o zvezdama pokazalo se ključnim za poljoprivredno društvo. Kako je vreme odmicalo civilizacije širom sveta su se sve više oslanjale na tumače kretanaja na noćnom nebu. Svetu su bili potrebni astronomi..

Drevni ljudi su projektovali svoje mitove i bogove u nebesa ali su i precizno beležili zapažanja i promene i povezivali ih s ponašanjem sveta prirode. To im je omogućilo da predviđaju bitne događaje u budućnosti, kada će doći kiše ili kada je vreme za setvu.

Mnoga drevna društva su određivala položaj Sunca na nebu tokom letnjeg i zimskog solsticija, najdužih i najkraćih dana u godini ili prolećne i jesenje ravnodnevnice. Čitanjem sa džinovskog nebeskog sata na kom su im kazaljke bila sazvežđa koja izlaze na zalasku sunca određivali su vreme.

Samo u Evropi se nalazi oko 35 000 megalita igrađenih pre 6500 i 4500 godina, uglavnom duž obala Atlantika i Mediterana. Hronologija i sličnosti evropskih lokaliteta ukazuje da se tradicija izgradnje megalita prvi put pojavila duž obale Francuske odakle je prosleđena širom regiona.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. januara 2021. inč Astronomija

 

Od rudnika metala do gravitacionih talasa

Gravitacione opservatorije Virgo (u Italiji) i LIGO (u SAD) su u poslednjih pet godina pokrenule eru gravitacione astronomije (gravitational waves- GV). Gravitacioni talasi, nastali usled sudara dve crne rupe prvi put su detektovani septembra 2015. godine. Sudar dve neutronske zvezde, avgusta 2017. osim gravitacionih talasa je emitovao elektromagnetne talase, od radio do gama zraka, što je posmatrano na više zemaljskih i svemirskih teleskopa. Crne rupe srednje mase su bile nepoznate do nedavne detekcije spajanja dve crne rupe i nastanka nove s masom 142 puta većom od  mase Sunca.

Da bi se u potpunosti iskoristio potencijal astronomije sa više glasnika (elektromagnetni i gravitacioni), neophodna je nova generacija opservatorija gravitacionih talasa. Ajnštajnov teleskop (ET) je taj novi detektor treće generacije, koji će detaljno da istraži fiziku crnih rupa i neutronskih zvezda, i poveća naše razumevanje ponašanja materije u uslovima ekstremne gustine i pritiska kakve ne može da proizvede ni jedna laboratorija. On treba da „osvetli” tamnu energiju i tamnu materiju, da istraži nuklearnu fiziku supernovih, i da doprinese razumevanju strukture kosmosa i njegove evolucije.  

Ovako izazovni naučni ciljevi se mogu realizovati samo GV opservatorijom veće osetljivosti, sa dramatično poboljšanom tehnologijom, sa novom infrastrukturom. Idejni projekat ET odobrila je Evropska komisija. Konzorcijum evropskih zemalja i istraživačkih institucija i univerziteta u Evropi je zvanično podneo predlog za realizaciju takve infrastrukture uz političku podršku pet evropskih zemalja: Belgije, Poljske, Španije i Holandije, na čelu sa Italijom. Evropska gravitaciona opservatorija (EGO) u Italiji je prelazno sedište. Konzorcijum ET okuplja oko 40 istraživačkih institucija i univerziteta u nekoliko evropskih zemalja, uključujući: Francusku, Nemačku, Mađarsku, Norvešku, Švajcarsku i Ujedinjeno Kraljevstvo. Očekuje se uključenje i programa Cosmic Explorer, pratećeg projekta u SAD.

Podnet je predlog da se Ajnštajnov teleskop, 2021. godine ažurira u mape puta Evropskog strateškog foruma za istraživačke infrastrukture (European Strategic Forum for Research Infrastructures -ESFRI). Mapa puta ESFRI opisuje buduće glavne istraživačke infrastrukture u Evropi. Ajnštajnov teleskop je najambiciozniji projekat buduće zemaljske GV opservatorije.

U cilju traženja mesta za izgradnju opservatorije, multidisciplinarni tim je uradio studiju seizmoloških svojstava područja napuštenog rudnika metala Sos Enattos na Sardiniji.

U ovome su učestvovai istraživači sa Nacionalnog instituta za geofiziku i vulkanologiju (INGV), Nacionalnog Institut za nuklearnu fiziku (INFN) i Univerzitet u Sasariju, Padovi, Sapienci u Rimu, „Federico II“ iz Napulja, Naučnog instituta Gran Sasso (GSSI) i Evropske gravitacione opservatorije u Pizi. Studija pod nazivom: „Seizmološka studija područja Sos Enattos, mesta kandidata za smeštaj Ajnštajnovog teleskopa“ je objavljena  u međunarodnom časopisu Seismological Research Letters.

ET opservatorija mora biti izgrađena u geološki stabilnom i retko naseljenom području, da bi se izbegle vibracije tla (veštačkog i prirodnog porekla) koje mogu prikriti slab signal gravitacionog talasa. Podaci objavljeni u studiji pokazuju da je ovo jedno od najtiših mesta na svetu, što ga čini posebno pogodnim za izgradnju ET teleskopa, jer samo u takvim uslovima maksimizuje svoje mogućnosti za otkrivanje kosmičkih događaja.

Drugi kandidati za domaćina ET je regija Limburg, na granici između Belgije, Nemačke i Holandije.Ove lokacije se proučavaju i odluka o budućoj lokaciji ET-a biće doneta u narednih 5 godina.

Izvor: INFN, MAX PLANCK INSTITUTE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 17. novembra 2020. inč Astrofizika

 

LIGO i Virgo najavljuju nova otkrića

11. novembar 2020.

Šta o Univerzumu otkriva 50 detektovanih događaja gravitacionih talasa.

Upravo sada, dok čitamo, sedimo u učionici, radimo u laboratoriji, vozimo bicikl, letimo avionom, kao deo, jednog od tri entiteta Univerzuma, ljuljamo se na gravitacionim talasima koji deformišu druga dva entiteta, prostor i vreme.

Gravitacioni talasi su deformacija tkiva prostora-vremena izazvana vanredno nasilnim kosmičkim događajima, kao što su ubrzanja supermasivnih objekata i njihovo spiralno padanje jedan u drugi.  Za univerzum su to uobičajeni, skoro dnevni događaji, dok su za nas kataklizmični i dobro je što se dešavaju veoma daleko ali je zbog toga otkrivanje gravitacionih talasa veliki izazov i zahteva veoma sofisticiranu i suptilnu opremu. Za razliku od elektromagnetnih talasa, gravitacioni talasi omogućuju potpuno novi način posmatranja i novi uvid u strukturu kosmosa.

Opservatorije LIGO i Virgo su ažurirale novi „GVTC-2“, katalog događaja gravitacionih talasa.

Ukupan broj događaja gravitacionih talasa je podeljen po periodima (ciklusima) posmatranja: u O1 periodu je bilo 3 detekcije, u O2 periodu 8 detekcija, a u prvoj polovini O3 perioda 39 detekcija. Od septembra 2015. je bilo 2,5 perioda posmatranja, što je skoro 600 dana, mada u nekoliko dana detektori nisu radili zbog održavanja ili drugih faktora.

GVTC-2 katalog sadrži 50 detekcija gravitacionih talasa, od septembra 2015. uključujući 39 novih signala od sudara crnih rupa ili neutronskih zvezda otkrivenih u prvoj polovini trećeg ciklusa promatranja, O3a, od 1. aprila do 1. oktobra 2019. Ciklus posmatranja O3a je utrostručio broj otkrića. Prva dva posmatranja su zajedno imala 11 otkrivanja koja su predstavljena u katalogu GVTC-1. Novi katalog sadrži najzanimljivije sisteme koji su do sada viđeni i omogućava nova proučavanja astrofizičkih pojava i fundamentalne fizike.

Od prve detekcije gravitacionih talasa opservatorije LIGO i Virgo su povećale svoju osetljivost. Povećanje snage lasera, poboljšana ogledala, korišćenje tehnologije kvantnog istiskivanja omogućilo je detekcije slabijih gravitacionih talasa, iz udaljenijih događaja. Detekcija gravitacionih talasa koja je u početku bila retka postala je skoro nedeljna pojava. Za samo šest meseci 2019. detektovano je 39 događaja gravitacionih talasi: 37 detekcija talasa je došlo iz sudara parova crnih rupa; jedan iz sudaru dve neutronske zvezde; a jedan iz sudara crne rupe i neutronske zvezde.

Plave tačke na grfiku su crne rupe veće mase a narandžaste neutronske zvezde manje mase. Priroda događaja obeleženih belom bojom koji uključuju mase između dve i pet Sunčevih masa, nije sigurna. Strelice povezuju dva objekta sa novonastalim objektom.

Prikupljeni podaci pomažu mapiranju stope učestanosti takvih događaja i proučavanju nastajanja binarnih crnih rupa i njihovog sudara. Vrhunac stope datira od pre oko osam milijardi godina, nakon perioda nastajanja zvezda, koje su se kasnije pretvarale u crne rupe. Rotacija crnih rupa je ključ za razumevanje načina na koji su one počele da kruže jedna oko druge, pre spajanja. U nekim binarnim sistemima crne rupe imaju neusklađene ose rotacije, što ukazuje da su se formirale odvojeno. Drugi binarni sistemi imaju približno poravnate ose rotacije što ukazuje da su dve crne rupe započele svoj život kao binarni zvezdani sistem.

U događajima gravitacionih talasa mogu da se uoče obrasci ili testiraju teorije. Ovim je testirana i potvrđena Ajnštajnova Opšta teorija relativnosti. Spajanja neutronskih zvezda su posebno zanimljiva jer ona osim gravitacionih talasa emituju i svetlost, što je potvrđeno spajanjem neutronskih zvezda, avgusta 2017. Astrofizičari nisu očekivali sudare crnih rupa sa masom većom od 45 masa Sunca. Očekivalo se da nijedna crna rupa neće imati masu između 45 i 135 puta veću od mase Sunca, a u septembru je u sudaru učestvovala crna rupa mase od 85 solarnih masa. Očekivalo se da je najmanja moguća crna rupa ona sa masom oko pet puta većom od mase Sunca, ali jedna crna rupa ima oko tri solarne mase.

Trenutno se analiziraju rezultati iz preostalih pet meseci O3, od novembra 2019. do marta 2020. U međuvremenu, LIGO i Virgo se nadograđuju i pripremaju za četvrtu seriju posmatranja planiranu za sredinu 2022. godine, koja će uključiti i KAGRA detektor u Japanu.

U našoj svesti dok stojimo ispod noćnog neba više ne dominiraju samo optička svetla obližnjih zvezda i planeta. Od skora znamo da se u dubokom tamnom nebu odvijaju intenzivni događaji sudara crnih rupa i neutronskih zvezda koji izazivaju talasanje prostora- vremena. To saznanje o nebu ispunjenom gravitacionim talasima već preoblikuje znanje čovečanstva, ne samo o rođenju i smrti zvezda, već i svojstvima samog univerzuma.

Izvori: LIGO, Nature

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. novembra 2020. inč Astrofizika

 
 
%d bloggers like this: