RSS

Intervju sa dr Ivanom Dulićem, autorom izložbe Rađanje gore

    Grupa učenika 7. i 8. razreda OŠ „Vuk Karadžić“, iz Zrenjanina je 3. novembra 2017. god. posetila izložbu Rađanje gore, postavljene u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu. Pratioci grupe su bili: Jelena Srdanović, profesorica geografije, Jovana Mrkušić, profesorica hemije, Nemanja Micić, profesor fizike, Sanja Popov, profesorica srpskog jezika, Nevena Markov, profesorica matematike i Marinel Daniela Avram, profesorica muzičke kulture.
    Domaćin učenicima i nastavnicima je bio autor izložbe Rađanje gore dr Ivan Dulić. Nekoliko učenika je imalo zadatak da osmisli pitanja koja će na kraju biti osnov za intervju sa autorom izložbe.
 
     Nevena: Dobar dan, mi smo učenici OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina. Došli smo da posetimo izložbu „Rađanje gore“, čiji ste Vi autor. Moje ime je Nevena Jovčić, a sa mnom su i Milan Jovanović i Ivana Galić. Pripremili smo Vam nekoliko pitanja na koja bi smo želeli da nam date odgovore.
Molimo Vas da se predstavite.

     Ivan: Moje ime je Ivan Dulić. Po zanimanju sam geolog i autor ove izložbe.

     Nevena: Koje ste studije završili?

     Ivan: Pa… Ja nisam odmah pronašao svoj put. Prvo sam bio student građevine u Sarajevu, gde sam došao do treće godine. Onda sam kao planinar i planinarski vodič susretao puno geologa, istraživača prirode. Shvatio sam da je moj put ka građevini pogrešan put i prekinuo sam te studije. Upisao sam Rudarsko – geološki fakultet u Beogradu i tamo sam završio dva smera. Prvi smer je Regionalna geologija a drugi Paleontologija.

     Nevena: Zašto i kada ste se zainteresovali baš za geologiju?

     Ivan: Nisam ja maštao o geologiji u svom detinjstvu i svom tinejdžerskom dobu, već tek kasnije. U susretima sa geolozima sam došao do mog današnjeg poziva. To treba vama takođe biti nauk. Čovek ceo život treba da traži sebe. Ja sam svojim roditeljima, kao odličan student, saopštio da treba da napustim studije građevine i da želim da upišem studije geologije.

     Nevena: Zašto je, po Vašem mišljenju, zanimljivo biti geolog?

     Ivan: Ovde ću biti subjektivan, a smatraću ipak da sam objektivan. Mislim da nema lepše stvari od geologije. Geologija obuhvata: biologiju, hemiju, fiziku, geografiju, istoriju. Jednostavno, geologija je nauka koja obuhvata jako puno naučnih disciplina. Interakcija između nekoliko fundamentalnih prirodnih nauka jeste ono što čini geologiju. Ne možete zaključiti šta se dešavalo pre 100 miliona godina ukoliko ne poznajete biohemijske procese koji su se odvijali na planeti, ako niste upoznati sa geomorfologijom, geomorfološkim procesima… Sve je to jedna sinteza.

     Nevena: Da li ste imali nekoga u detinjstvu, ili u ranoj mladosti, ko vam je bio uzor?

     Ivan: Otac. Ne zbog geologije. Otac mi je životni uzor.

     Ivana: Josif Pančić je izjavio kako je geologija najteža nauka na svetu. Šta Vi mislite o tome?

     Ivan: Ja se ne bih složio sa Josifom Pančićem. Ja bih rekao da je geologija najlepša naučna disciplina, ali nikako i najteža. On nije bio geolog pa je možda tako doživljavao, za mene kao geologa – nije teška. Zahteva malo širi nivo obrazovanja tako da u rešavanju geoloških problema postoje čak i kompleksni matematički pristupi.

     Ivana: Tokom bavljenja naučnim radom, gde ste sve bili i koje ste sve države posetili?

       Ivan: Ne bih pričao o državama, jer za mene države ne predstavljaju ama baš ništa. Ja pričam koje sam planinske vence i koje sam geološke fenomene video kao geolog. Za jednog evropskog geologa bitno je da se upozna kako se odvijao sudar okeanske kore Tetisa i Paleoevrope, kako su se rodili Alpi, šta sve Alpi nose u sebi. Ja sam imao sreće da kao geolog obiđem austrijske i švajcarske Alpe, deo nemačkih Alpa, obišao sam kao geolog Karpate. Ne moram da Vam kažem da sam kao geolog obišao ceo Balkan i da sam upoznat sa geologijom Dinarida, Karpata, Helenida, kao i svih tektonskih zona koje čine balkansko poluostrvo. Sa svojim kolegama organizovao sam geološke ekspedicije po Sibiru. Organizovali smo pet ekspedicija tako da sam Sibir obišao kao geolog od granice sa Kinom, sve do Ledenog okeana. Proučavali smo, između ostalog, i sedimentne strukture koje su formirale cijanobakterije pre 1 800 000 000 godina. Uglavnom, Sibir je moja glavna i osnovna geološka škola.

     Ivana: Zbog čega ste se odlučili da proučavate geologiju Fruške gore?

     Ivan: To radim kad god imam slobodnog vremena. Moja je dužnost da izučavam i budućim generacijama ostavim neki trag i zapis vezan za geološka dešavanja na Fruškoj gori. Druga stvar, geološka istorija koju u sebi nosi Fruška gora je izuzetno interesantna i kompleksna. Nigde na Balkanu nećete naći toliki konglomerat različitih vrsta stena, različitog geološkog porekla i različite geološke priče. Vi ćete proći kolima preko Zlatibora, videćete sivkaste krečnjake i zelenkaste serpentinite, kada prolazite Zlatarom videćete malo sivog paleozoika. Fruška gora je planina koja je po otkrivenosti geoloških formacija vrlo slaba, jer, kada uđete u Frušku goru uglavnom vidite travnate površine, gustu šumu, i ono što živi u njima. Ali doći do fruškogorskog kamena – to je izuzetno interesantan posao, kao i sam kamen od kojeg je izgrađena Fruška gora. Moj san je da vidim Frušku goru bez biljnog pokrivača i da vidim kako stvarno izgleda njena geologija. Ovako, mi samo pipamo tragove koje ona otkriva u potocima, jarugama i retkim kamenolomima.

     Ivana: Gotovo nam je nezamislivo da je tlo na kojem danas živimo nekad bilo more, a Fruška gora da je bila ostrvo. Da li je moguće da se u budućnosti desi obrnut proces i da sve bude opet pod vodom?

     Ivan: To će sigurno biti. Uopšte ta priča o Fruškoj gori kao planini u Panonskom moru je uglavnom pogrešna. Geodinamički sistemi na Fruškoj gori su malo dinamičniji nego na ostalim prostorima i, naravno, danas kroz ovu izložbu nije moguće do detalja pokazati tu dinamiku. Istorija Tetiskog okeana je potpuno zabeležena na Fruškoj gori tako da možemo proučavati sve osnovne etape njegovog razvoja. Nestajanjem Tetiskog okeana rodilo se novo kopno koje je posle nekoliko miliona godina prekrilo Panonsko more. Geodinamika Panonskog mora je takođe veoma intenzivna tako da, npr., u okolini sela Bukovac mi imamo dokaze o transgresiji Panonskog mora, a u široj okolini Slankamena je egzistovalo kopno. Posle 2 miliona godina, u Slankamenu imamo nadiranje mora, a u okolini današnjeg Bukovca se rodilo novo kopno. Znači, nema sumnje da će vremenom prostori Fruške gore ponovo biti morsko dno nekom novom moru.

     Ivana: Da li ste eksponate na izložbi sami pronašli i koliko Vam je trebalo vremena da ih prikupite?

     Ivan: Nisam nikada bio sam, uvek sam išao u društvu. Ali, jedino sam ja u tom društvu bio geolog. Pripremanje izložbe je povezano sa mojom porodicom. Moja deca su bile bebe kada sam ih vodio na Frušku goru. Supruga se takođe bavi prirodom tako da smo gotovo svakog vikenda na Fruškoj gori. Ovde su, na primer, izloženi puževi koje smo pronašli na lokalitetu Papradine još pre 28 godina.

     Milan: Kada ste nam govorili na izložbi, gledali ste u kamen i imali smo osećaj kao da sa njega čitate. Koji stepen znanja je potreban da omogući takvu vrstu pismenosti koja omogućava čitanje sa kamena?

     Ivan: Prvo morate imati veliki interes za to. Mnogim laicima sam objašnjavao šta vidim u kamenu, ali bezuspešno. Ja sam kao laik bio u stanju da prepoznam neke strukture i da ih protumačim. Mnogima se to čini kompleksno. Prosto, laičko čitanje zapisa iz kamena, ako se dovoljno udubite, ne predstavlja veliki problem. To je naša moć zapažanja da neki fenomen iz kamena povežemo sa današnjim prirodnim procesima koji se odvijaju u našoj okolini. Međutim, geologu, pored znanja geologije, puno pomažu znanja iz hemije, fizike, geografije, tj. geomorfologije, kao i biologije.

     Milan: Koja je razlika onoga što možemo videti iz fosila i kamena?

     Ivan: Fosil jeste deo kamena. Fosil jeste deo kamena i na osnovu fosila tumačimo osobine i uslove nastanka tog kamena. Meni je jednom rečeno: “Aha, znači vi geolozi kad pronađete mačku koju je Temza unela u Lamanš, vi ćete zaključiti da su mačke nekada živele u moru?“ Moj odgovor je bio da ja kao geolog i paleontolog, čovek koji dobro zna razvoj i istoriju živih organizama, ako nađem mačku u mulju Lamanša zaključiću da ju je u more  donela Temza ili neka druga reka. Sa druge strane, na osnovu fosilnih ostataka mačke donosimo zaključke o karakteristikama kopna na kojem je žvela. Sama uporedna analiza fosilnih ostataka je poprilično kompleksna. Paleogeografske i paleoekološke rekonstrukcije uspešno razvijamo koristeći podatke iz paleontologije i geologije.

         Milan: Da li geologija ima neku poruku nama, mladim generacijama?

     Ivan: Ja sam ovu izložbu postavio samo zbog mladih. Starijima sam dosadan – najčešće mi ne veruju.

     Ivana: Mislim da stariji imaju neke druge teorije, jer su učili nešto drugačije i sad im je teško da prihvate ovo “novo“ takvo kakvo jeste.

     Ivan: Da, tako je. Recimo, uvek treba usavršavati sebe, kao što to radi i vaš profesor fizike Miša Bracić.

     Miša Bracić: Danas je u svetu normalno da čak i neki nobelovci, koji imaju preko 70 godina, da bi bili u toku sa savremenim znanjima i novim teorijama ulaze u amfiteatre, sedaju u prve redove, slušaju predavanja, hvataju beleške. Dakle, treba uvek usavršavati svoje znanje.

     Milan: Čime planirate da se bavite u budućnosti? Kojim novim istraživanjima i lokalitetima?

     Ivan: Radim u kompaniji u kojoj sam obavezan da radim realne projekte, ali i projekte koji će biti od koristi mojim mlađim kolegama. Sa druge strane, imam sreću da sam se izborio da su ti projekti vezani za oblast naučno – geološkog istraživanja. Prošle godine smo završili projekat koji je imao zadatak da istraži detaljno istoriju Panonskog basena. Projekat kojim ću se baviti u budućnosti izučava fundament Mađarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske. Projekat je trogodišnji i mislim da će mi to biti glavna zanimacija kada su istraživanja u pitanju. To su obaveze koje se tiču kompanije u kojoj radim. Nekako, ja imam obaveze i prema samom sebi, te je Fruška gora tema koja je za mene permanentna i baviću se njome i u budućnosti. Planiram i novu ekspediciju za Sibir, ali ta ekspedicija će imati za cilj da kompletira materijal za monografiju koju se spremamo da objavimo.

     Milan: Imate li da nam kažete nešto što Vas nismo pitali?

     Ivan: Vratio bih se još jednom na tu temu kako sam ja postao geolog. Po mom mišljenju, sasvim je normalno da čovek sa 14-15 godina napravi pogrešan izbor. Imate pravo na popravni sledeće 3-4 godine. Opet, imamo pravo na popravni dokle god je čovek živ. Time se vodite i to neka vam bude glavni motiv života! Što se geologije tiče, mene je prvenstveno u svet geologije uveo alpinizam i istraživanje pećina. Vaš profesor, Miša Bracić, kriv je što sam počeo da se bavim fotografijom. On me ubedio da na svoja istraživanja nosim fotoaparat. Sada nosim kompletnu digitalnu opremu kada idem na istraživanja.

     Miša Bracić: Ivan ima jak osećaj za kompoziciju slike. On zna da stane gde treba. Ivanove fotografije ne treba obrađivati i dorađivati.

     Nevena: Hvala Vam na izdvojenom vremenu. Intervju će biti objavljen na sajtu škole „Vuk Karadžić“, na blogu nastavnika Miše „Sve je fizika“ i na još nekim sajtovima. Našim drugarima, učenicima, prenećemo ovo što smo danas ovde videli i čuli od Vas. Još jednom Vam se zahvaljujemo na izdvojenom vremenu u kom ste nam ispričali najbitnije delove Vašeg istraživanja.

     Sanja Popov: Divno je što ste nam sve ovo ispričali. Bitno je svakako to što ste Vi sebe pronašli u poslu kojim se bavite, što ste naišli na podršku porodice, koja je u svakom poslu veoma važna! Hvala Vam još jednom  na izdvojenom vremenu.

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. novembra 2017. in Planeta Zemlja

 

Fotoni koje detektuje naš mozak

    Fotoni su paketi ili kvanti energije koji nastaju u svetlosnim izvorima. Kakvi će fotoni nastati u nekom izvoru zavisi od njegove raspoložive energije i fizičkih procesa koji se dešavaju u njemu. Radio fotoni nastaju u telima manje energije dok X i gama fotoni nastaju u telima visoke energije i vrlo burnih procesa. Fotoni se istovremeno ponašaju i kao čestice i kao talasi. Svaki foton putuje kao sinhronizovana oscilacija električnog  i magnetnog polja pa se zbog toga kaže da je svetlost elektromagnetni talas. Oni nemaju masu.  Razlikuju se po talasnoj dužini, broju oscilacija u jedinici vremena ili frekvenciji i po količini energije. Zajednička im je brzina od 300 000km/s.
     Sve vrste fotona čine veoma bogat elektromagnetni spektar koji se sastoji od: radio, mikrotalasnih, infracrvenih, optičkih (“vidljivih”), ultraljubičastih,  X i gama fotona. Radio i mikrotalasne  fotone detektuju antene radio prijemnika. Naše telo ne reaguje na njih. Infracrveni fotoni nam stvaraju osećaj toploga. Ultraljubičasti fotoni izazivaju hemijske reakcije u našoj koži.  X i gama fotoni prodiru dublje u naše telo i deluju razorno na naše ćelije. Svi ovi fotoni ne učestvuju u stvaranju našeg optičkog kontakta sa sredinom. To rade samo optički ili “vidljivi” fotoni. Naš mozak je detektor samo određene vrste fotona.
     Kada posmatramo stvari oko nas vidimo da one imaju određenu boju. Boja je manifestacija koja nastaje u našem mozgu interakcijom određene vrste fotona i naših neurona. Boja je iluzija. Boje ne postoje. Boja nije svojstvo tela koje posmatramo nego svojstvo svetlosti.
    Takozvana  vidljiva ili „bela“ svetlost je kompleks koji čini šest različitih fotona. U kompleksu ili snopu vidljive svetlosti fotoni stoje jedan do drugoga po veličini svoje talasne dužine, od 400 do 700 nm. Kada vidljiva svetlost padne na neko telo, u zavisnosti od vrste atoma i njihovog rasporeda, neke fotone telo apsorbuje a neke odbija. Ako je naše oko na putu odbijenih fotona mi imamo doživljaj određene boje. Ako u naše oko padne svih šest vrsta fotona: ljubičasti, plavi, zeleni, žuti, narandžasti i crveni nama to telo izgleda belo. Zbog toga ovaj deo svetlosti zovemo bela svetlost. Ako u naše oko ne padne ni jedan o tih fotona to telo je nama crno. Samo ovih 6 vrsta fotona našem mozgu proizvodi senzaciju slike ili vizuelnog kontakta sa pojavama i telima u okolini.
   Fotoreceptori mrežnjače našeg oka detektuju tri boje: crvenu, zelenu i plavu odnosno fotone tri različite talasne dužine. Neke životinje mogu da detektuju dve boje, neke četiri a neke vrste morskih račića čak 12. Razlog tome je verovatno prilagođavanje na biotop, način ishrane i zaštita od predatora.
   Mešanjem ovih boja ili fotona ovih talasnih dužina u našem mozgu se manifestuju sve ostale boje. Ljudsko oko vidi oko 10 miliona boja. Moguće je da je to uticalo na razvoj mozga i pojavu visoke inteligencije na Zemlji. Najveća količina informacija koja stiže u naš mozak dolazi putem ovih šest vrsta fotona. Sva naša znanja o svemu što je nedostupno čulu sluha, dodira, mirisa i ukusa dugujemo ovim fotonima. Mozak je prijemnik velike količine raznovrsne energije koja u svojoj kompleksnosti, pored ostalog omogućava i pojavu procesa mišljenja. Kada kažemo da je neko prosvetljen to znači da proces osvešćivanja ima duboku fizičku osnovu.


 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 12. novembra 2017. in Fizika +8

 

Kosmogeneza ili poreklo hemijskih elemenata

      Azot u našoj DNK, kalcijum u našim zubima, gvožđe u našoj krvi, ugljenik u našoj piti sa jabukama su napravljeni u unutrašnjosti kolapsirajućih zvezda. Mi smo od zvezdanih pramenova                                                  Karl Sagan.

    Da bi od, za sada, najelementarnijih poznatih čestica, kvarkova nastali protoni i neutroni. a onda od njih jezgra atoma potrebni su jaki događaji koje karakteriše velika količina energije. To su najčešće fuzioni i fisioni procesi u eksplozijama zvezda, novama i supernovama, sudarima crnih rupa i neutronskih zvezda i svakako u najačem i najvećem događaju po količini oslobođene energije u Velikom prasku. Miijardama i milionima godina se to dešava i u jezgrima zvezda.

   Najjednostavniji, najstariji, najmnogobrojniji, najrasprostranjeniji je atom vodonika. Vodonik prisutan u zvezdama, svakom molekulu vode, u svakom živom telu, dolazi iz Velikog praska. Nema drugih značajnih izvora vodonika u svemiru. Ugljenik u organskim jedinjenjima koja grade živu materiju nastao je nuklearnom fuzijom u jezgrima zvezda, kao i kiseonik. Većina gvožđa u telima živih bića nastala je u dalekim i davnim eksplozijama zvezda. U detekciji gravitacionih talasa nastalih sudarom neutronskih zvezda, avgusta 2017. detektovano je stvaranje zlata i platine. Fosfor i bakar, prisutni u živim telima u malim količinama, su od suštinskog značaja za funkcionisanje životnih procesa. Poreklo nekih elemenata, poput bakra, nije još dobro poznato. Periodni sistem dat na slici je za sada najbolja pretpostavka čovekova o poreklu svih poznatih elemenata.
https://apod.nasa.gov/apod/ap171024.html

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 25. oktobra 2017. in Astronomija

 

Fotogram magnetnog polja

    Ovaj fotogram magnetnog polja  je rađen, sada već daleke 1978.godine, u fotolaboratoriji OŠ „Vadimir Nazor“ u Đurđinu i svojevrsni je omaž jednom vremenu i đacima: Josipu Duliću, Mirku Čoviću, Draganu Čabarkapi, Nikoli Koljeviću i drugim članovima fotosekcije koji su od škoskog podruma napravili fotolaboratoriju u kojoj su se učili fotoškom zanatu.

     Fizičko polje je jedan od dva obika u kojima se materija manifestuje u našem kosmosu. Fizičko polje je oblik materija u kojem deluju fizičke sile. Magnetno polje je jedno od fizičkih polja koja postoje u prirodi.  Magnetno polje je oblik materije u prostoru oko namagnetisanog tela u kojem deluju magnetne sile.
    Magnetno polje je za nas, ljudska bića nevidljivo. Naša čula nemaju percepciju magnetnog polja što ne znači da atomi i molekuli u našim ćelijama ne reaguju na magnetno polje ili nisu u interakciji sa magnetnim silama.
     Ali na indirektan način magnetno polje možemo učiniti vidljivim ili ga možemo uočiti u nekim pojavama.
    Linije magnetnih sila možemo da posmatramo na jednostavan način u fotolaboratoriji. Od materijala trebaju nam: magnet, opiljci od gvožđa, fotopapir, razvijač, fiksir i svetlosni izvor. U fotolaboratoriji ili mračnoj komori na fotopapir pospemo opiljke od gvožđa, u tankom sloju, ravnomerno raspoređene po celom papiru. Ispod papira stavimo magnet. Ako je magnet potkovičas, polove magneta naslonimo na papir. Na trenutak osvetlimo papir. Sa papira uklonimo opiljke gvožđa i obrišemo ga suvom krpom. Stavimo fotopapir u posudu sa razvijačem i držimo ga dok se ne pojave obrisi magnetnog polja. Kada smo zadovoljni kontrastom slike papir prenesemo u fiksir kako bi se zaustavio hemijski proces. Posle toga papir operemo u hladnoj vodi i osušimo. Slika koju smo dobili je fotogram magnetnog polja magneta čijem su delovanju na trenutak bili izloženi opiljci od gvožđa.
    Opiljci od gvožđa se pod dejstvom magnetnih sila namagnetišu. Ponašaju se kao magnetne igle kompasa i postavljaju se u pravcu delovanja magnetnih sila.

    Danas sličnu pojavu možemo da posmatramo na Suncu. Kada jakim solarnim teleskopima posmatramo izbačaje koronalne mase na Suncu vidimo plazmu koju čine naelektrisane čestice. Njihov pravac i smer kretanja određuju lokalne magnetne sile. Putanje naelektrisanih čestica označavaju magnetne sile.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 12. oktobra 2017. in Fizika +8

 

Šta nam elementarne čestice mogu reći o kosmosu

Artwork by Ana Kova

    Fizika elementarnih čestica proučava osobine i interakcije najmanjih delova materije. Astrofizika proučava ono što se dešava u našem sveukupnom univerzumu. Astrofizičari žele da znaju šta je činilo rani univerzum i šta danas čini naš univerzum. Fizičari čestica žele da znaju da li postoje neotkrivene čestice.
   Iako izgleda da su fizika čestica i astrofizika dijametralno suprotne naučne oblasti, naučnici ova dva polja zapravo zavise jedni od drugih. Nekoliko pravaca istraživanja povezuje veoma veliko i veoma malo.
     Zajedničko je i za fizičare čestica i astrofizičare da se interesuju za razvoj i rast ranog univerzuma. O najbržem periodu tog rasta, nazvanog kosmička inflacija, Eva Silverstein, profesor fizike na Stanfordu kaže: „Za mene je tema naročito zanimljiva jer možete shvatiti poreklo strukture u svemiru. Paradigma poznata pod nazivom inflacija predstavlja poreklo strukture na najjednostavniji i najljepši način koji fizičar može zamisliti.“
     Naučnici smatraju da se posle Velikog praska univerzum ohladio i čestice počele da se kombinuju u atome vodonika. Ovaj proces je oslobodio prethodno zarobljene elementarne čestice svetlosti, fotone. Sjaj tog svetla, koje se zove kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje zadržalo se na nebu do danas. Naučnici proučavaju različite karakteristike ovog zračenja da bi saznali šta se dogodilo u prvim trenucima posle Velikog praska.
    Prema naučnim modelima, obrazac koji se prvi put formirao na subatomskom nivou, na kraju je postao osnova strukture celog univerzuma. Mesta sa velikom gustinom subatomskih čestica – ili čak samo virtuelne fluktuacije subatomskih čestica, privlačila su sve više i više materije. Kako je rastao svemir, ove guste oblasti postale su mesta gde su formirane galaksije i galaktička jata. Malo je postalo veoma veliko.
       Pokušaji da se objasni uzajamno gravitaciono delovanje galaksija su iznedrili pojam tamne materije i energije. Postojanje tamne materije se uočava u gravitacionim efektima kao posledice njene interakcije sa običnom materijom u galaksijama i galaktičkim jatima. Ova zapažanja ukazuju da je svemir sastavljen od otprilike 5% normalne, hadronske materije, 25% tamne materije i 70% tamne energije. Michael Peskin, profesor teorijske fizike u SLAC-u kaže: „Koliko je atomske materije koju vidimo u svemiru, pet puta je više tamne materije a mi nemamo pojma šta je to.“ Ali do danas, naučnici nisu direktno posmatrali tamnu energiju ili tamnu materiju.
   Naučnici koji proučavaju kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje se nadaju da će više naučiti o rastu svemira i da će dobiti uvid u tamnu materiju, tamnu energiju i masu neutrina.
     „Tamna materija čini najveći deo materije u svemiru, ali nijedna poznata čestica u Standardnom modelu fizike čestica nema svojstva koja bi tome odgovarala“, kaže Michael Peskin. „Tamna materija treba da bude veoma slabo interaktivna, teška ili usporena i stabilna tokom celog života svemira.“
      Neki eksperimenti traže direktne dokaze o čestici tamne materije koja se sudara sa česticom materije u detektoru. Drugi traže indirektne dokaze čestica tamne materije koje se mešaju u druge procese ili se kriju u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini. Ako tamna materija ima svojstva, naučnici bi ih potencijalno mogli stvoriti u akceleratoru čestica kao što je Large Hadron Collider. Fizičari žele aktivne znake tamne energije. Moguće je meriti svojstva tamne energije posmatrajući kretanje galaktičkih jata na najvećim rastojanjima koja možemo videti u svemiru.
    Jedan od pravca istraživanja koji povezuje veoma malo i veoma veliko a koji povezuje fizičare čestica i astrofizičare oko kojeg se oni sve više usaglašavaju je gravitacija. Za fizičare čestica gravitacija je jedna od osnovnih sila prirode koju standardni model čestica ne objašnjava sasvim dovoljno. Astrofizičari žele da shvate važnu ulogu gravitacije koju je ona imala i nastavlja da ima u formiranju univerzuma.

   U Standardnom modelu, svaka sila ima česticu nosača sila ili bozon. Elektromagnetizam ima fotone. Jaka sila ima gluone. Slaba sila ima V i Z bozone. Kada čestice komuniciraju putem sile, prenose i razmenjuju male količine informacija koji se zovu kvanti, što proučava kvantna mehanika.
    Opšta relativnost objašnjava kako gravitaciona sila radi na velikim skalama: Zemlja privlači svoja tela, a planetarni objekti privlače jedni druge. Ali ne razumemo kako se gravitacija prenosi kvantnim česticama.
    Otkrivanje subatomske čestice nosača sile gravitacije, gravitona bi pomoglo u objašnjenju kako gravitacija radi na malim skalama i omogućilo kvantnoj teoriji gravitacije da poveže Opštu teoriju relativnost i kvantnu mehaniku.
        U poređenju sa ostalim osnovnim silama, gravitacija veoma slabo deluje sa materijom, ali snaga interakcije brzo postaje veća sa većom energijom. Teoretičari predviđaju da su u dovoljno visokim količinama energije, poput onih u ranom univerzumu, efekti kvantne gravitacije jači kao i druge sile. Gravitacija je odigrala suštinsku ulogu u prenošenju obrasca male skale od kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja u obrazac velike skale našeg univerzuma danas.
    Naše razumevanje gravitacije je ključno u potrazi za tamnom materijom. Neki naučnici smatraju da tamna materija zapravo ne postoji; kažu da su dosadašnji dokazi samo znak da ne razumemo silu gravitacije.
       Saznanje o gravitaciji nam može reći o mračnom dobu univerzuma, što bi nam moglo dati novi uvid u to kako se struktura u svemiru prvi put formirala.
    Naučnici pokušavaju da „zatvore petlju“ između fizike čestica i ranog univerzuma, kaže Peskin. Kako naučnici proučavaju svemir i vraćaju se dalje u vremenu, oni mogu saznati više o pravilima koja regulišu fiziku visokih energija, što nam takođe govori o najmanjim komponentama našeg sveta.
Detaljnije na:Symmetry

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. oktobra 2017. in Astronomija

 

Čitanje kamena

         Prisustvo otvaranju Izložbe Rađanje gore, Dr Ivana Dulića, u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode, u Novom Sadu, 18.09.2017. je izazazvalo lepezu jakih impresija kao: čitanje kamena je posebna pismenost, nema tako starih knjiga kao starog kamenja. mi ne znamo po čemu hodamo, tlo po kojem hodamo je velika biblioteka,ovu istoriju ne pišu pobednici,ovo je nauka.
    Vrcave i duboke impresije usmeravaju na razmišljanje u opsegu korpusa znanja i informacija koje poseduje posmatrač.

    Kao mlad doktor geologije Ivan se odazvao pozivu Zrenjaninske grupe NPN i sa punim gepekom kamenja i fosila je došao na Letnju školu fizike ZOO Palić 2005. Na impresivan način je predstavio istoriju planete a sve čitajući iz kamenja i fosila. Polaznike škole i nastavnike je oduševio jednim novim svetom, znanjem, entuzijazmom, posvećenoćšu svom poslu i spremnošću da sve to prenese na mlade.

    Onima koji su tada gledali njegovo čitanje kamena bio je to impuls. Počeli su da uče to novo pismo i idući po poljima i livadama, ulicama i plažama, u černozemu, lesu, kamenju i pesku da traže i sriču tragove starih svetova.

    Sada, 12 godina posle, dr Ivan Dulić se pojavljuje sa uređenim i sistematizovanim kamenjem i fosilima kojima dokumentuje istoriju Fruške Gore i daje nove ili pojačava stare impulse koji nagone na razmišljanje o prirodi i stvari u globalu.

    Kada gledamo planetu Saturn mi vidimo njen izgled od pre 90 minuta. Kada posmatramo zvezdu Sirijus vidimo je kako je izgledala pre 8 godina. Najbližu galaksiju Andromedu vidimo u izdanju od pre 2 miliona godina. Fotonima koji nam donose informaciju o ovim svetovima toliko treba vremena da dođu do nas. Celokupno noćno nebo je pogled u istoriju koju mi čitamo tako što naš mozak dekodira različite fotone, manifestujući u sebi slike. Ta istorija je stara više od 13 milijardi godina.

    Kada čitamo indijske vede i upanišade, Hesioda, Herodota, saznajemo šta se događalo pre nekoliko hiljada godina. Ono što su ljudi pisali na papirusu ili na kamenu staro je 7 000 godina. Ono što priroda piše u kamenu je još starije od onoga što su ljudi pisali ili oblikovali u kamenu. Tragovi procesa i prirodnih pojava starih milionima godina su ostali u kamenu do naših dana. U kamenju koje su ljudi doneli sa Meseca ili meteorita palih sa Marsa čitamo hemijski sastav i istoriju ovih nebeskih tela.

    Mi danas znamo da je naš Svemir sačinjen od materije. Stari Grčki filozofi su govorili da je materija sve što postoji, iz nje sve proističe, ona je majka svega, što se vidi i u etimološkom značenju grčke reči mater. U poslednjih 200 godina smo shvatili da materiju i njena svojstva održava energija. Mehanička stanja tela, kretanje, položaj i oblik su uslovljeni stanjem i količinom mehaničke energije.
   Energiju smo razvrstali u različite fioke kao električnu, mehaničku, hemijsku, svetlosnu, toplotnu, nuklearnu, Sve je to jedna energija koja se u razičitim pojavama različito manifestuje. Nosioci električne nergije su elektroni i protoni a to je u stvari mehanička energija, kinetička ili potencijalna, Njihovo kretanje omogućava kinetička a položaj u uzajamnom delovanju ili interakciji sa drugom naelektrisanom česticom im omogućava potencijalna energija. Hemijska energija omogućava hemijske reakcije. Približavanje atoma jedno drugom i nastanak molekula omogućava mehanička energija, odnosno kinetička i potencijalna. Kada dva atoma kiseonika zauzmu određeni položaj u molekulu kiseonika oni imaju određenu količinu potencijalne energije. Svetlosna energija koju imaju fotoni je kinetička energija.

    Zakon održanja energije kaže da je energija nestvoriva i neuništiva, da ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Razmena energije se dešava pri uzajamnom delovanju tela, svejedno da li su to protoni i elektroni, molekuli, kristali, bilijarske kugle, zvezde i planete ili galaksije.
    Razmena energije između tela u prirodi održava termodinamički život celog Svemira.
    Kamen i kristali u sebi čuvaju konzerviranu svetlosnu energiju našeg Sunca. Još starija zvezda, pramajka našeg solarnog sistema je nestajući u eksploziji supernove zasijala i raspršila svoj materijal i svetlosnu energiju. Ta se energija, povezujući protone i neutrone u jezgra atoma i povezujući elektrone sa jezgima i stvarajući atome, a potom omogućavajući spajanje atoma u molekule sistematizovala i formirala kao uređena hemijska energija. Tako se usistemila i konzervirala i te konzerve hemijske energije mi danas na Zemlji zovemo kristali. Od tih kristala je nastao kamen.
    

    Biljke su primajući na svojim listovima fotone sa Sunca u procesu fotosinteze konzervirale njihovu svetlosnu energiju u svojim plodovima, granama i drugim svojim delovima, pretvorivši je u hemijsku energiju. Biljke su kapilarnim putevima iz litosfere uzimale minerale i u hemijskim procesima u svojim ćelijama stvarale nove supstance konzervirajući energiju. U ćelijama biljojeda nastajale su još složenije supstance.Ta hemijska energija je omogućila opstanak biljaka i njihovih predatora čak i posle njihove smrti u ovim fosilima.
     Živeći na kamenu i od kamena u kamen su se utisnuli mnogi živi organizmi, svojom šapom ili stopom, korenom ili listom ili su se umirući na njemu, skamenili u fosile i tako nam ostavili poruke iz daleke prošlosti, kao iz nekog drugog sveta.
    Umirući, taložili su se u svojim biotopima, menjajući njegov hemijski sastav i geološku strukturu. Negde ih je voda spirala sa kopna u mora stvarajući naslage i sedimente.Negde ih vetar zasipao i zatrpavao prašinom u lesovima, gde ih mi danas nalazimo okamenjene.

     Kamen se čita kao knjiga. Stene su kamene knjige a Zemljina litosfera je najveća i najbogatija biblioteka, zamrznuta istorija, koja baštini ogroman broj informacija. Kamen je najstarija knjiga, u njemu je zamrznuta geneza i evolucija materije od Big Benga do današnjih dana. Iz njega danas možemo da čitamo istoriju naše planete i drugih svetova.

    Litosfera je sferni kameni omotač Zemlje. Biosfera je sfera Zemljine žive materije. Ove dve sfere se prožimaju. Biosvera se “hrani” litosferom i menja joj hemijski sastav i strukturu. Živa bića učestvuju u stvaranju Zemljine kore. Istorija Zemljine litosfere je i istorija života na Zemlji.

 

 

 

 

 

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 29. septembra 2017. in Nekategorizovano

 

Svetska nedelja svemira 2017 u Zrenjaninu

       Svetska nedelja svemira 2017
           (World Space Week 2017)

    Svetska nedelja svemira je međunarodna manifestacija u kojoj se afirmišu dostignuća nauke i tehnologije i njihov doprinos poboljšanju i razvoju ljudskog života. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1999. godine donela deklaraciju po kojoj se Svetska nedelja svemira održava svake godine od 4. do 10. oktobra. Ovi datumi su značajni po dva događaja:
     – 4. oktobar 1957.: Lansiran je Sputnik 1, prvi veštački satelit Zemlje, čime je počelo istraživanje svemira
    – 10. oktobar 1967.: Potpisan je ugovor kojim se reguliše aktivnost država u istraživanju i miroljubivom korišćenju svemira, uključujući i Mesec i druga nebeska tela.
    U obeležavanju Svetske nedelje svemira učestvuju svemirske agencije, avio kompanije, škole, planetarijumi, muzeji, astronomska društa i druge zainteresovane institucije širom sveta.
    Svetsku nedelju svemira koordiniraju Ujedinjene nacije uz podršku Asocijacije Svetske nedelje svemira (WSWA) koju vodi tim nacionalnih koordinatora, koji promovišu Svetsku nedelju svemira u svojim zemljama.
    Ciljevi Svetske nedelje svemira:
    -Obezbeđivanje jedinstva snaga u edukaciji i istraživanju svemira
    -Upoznavanje ljudi širom sveta o dobrobiti istraživanja svemira
    -Podsticanje upotrebe svemira za održiv ekonomski razvoj
    -Demonstriranje javne podrške za svemirske programe
    -Motivisati mlade ljude za nauku, tehnologiju, inženjering i matematiku
    -Podsticanje međunarodne saradnje u istraživanju svemira i edukaciji
     Ove godine Svetska nedjelja svemira se održava pod temom:Istraživanje novih svetova u Svemiru (“Exploring New Worlds in Space”)
    Zrenjaninska grupa NPN (nastavnika prirodnih nauka) u saradnji sa Gradskom narodnom bibliotekom “Žarko Zrenjanin”, od 2- 6. oktobra 2017. godine.organizuje Svetsku nedelju svemira 2017 u Zrenjaninu.
        Plan i program:
    1. Da li je moguć život bez Ajnštajna?
Predavač: Nemanja Micić, prof fizike
Ponedeljak, 2.oktobar 2017. 18.00h

     2. Kosmički brod Kasini, završena misija
Predavač, Laslo Kočmaroš
Sreda, 4. oktobar 2017. 18.00h

     3. Mala škola biljaka u Svemiru
Predavač: Bojana Molnar, prof biol, Miša Bracić, prof fizike.
Bioenergana, Biolektra, Botoš, obnovljiva energija.
Predavač: Zoran Pomoriški
Četvrtak, 5. oktobar 2017. 18.00h

    4. Numeričko modeliranje klime – Primer povezanog regionalnog klimatskog modela
Predavač: dr Vladimir Đurđević, Fizički fakultet, Univerzitet u Beogradu.
Petak, 6. oktobar 2017. 18.00h

    Predavanja se održavaju u Gradskoj narodnoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu. 

   Detaljnije: http://www.worldspaceweek.org/

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. septembra 2017. in Aktivnosti

 
 
%d bloggers like this: