RSS

Vojadžer 2 je ušao u međuzvezdani prostor

NASA

    Po drugi put u istoriji, objekat izrađen čovekovom rukom je stigao do međuzvezdanog prostora. Svemirska sonda Vojadžer 2 je izašla iz heliosfere, prostora ispunjeng česticama sa Sunca i u kom ne deluje magnetno polje naše zvezde.
     Na osnovu podataka sa svemirske sonde, naučnici misije su utvrdili da je ona prešla spoljnu ivicu heliosfere, 5. novembra 2018. godine. Na ovoj granici, heliopauzi, vrući solarni vetar se sukobljava sa hladnim, gustim međuzvezdanim medijumom. Njegov blizanac, Vojager 1, prešao je ovu granicu 2012. godine.
   Vojadžer 2 je sada udaljen nešto više od 18 milijardi kilometara od Zemlje. Operatori misije i dalje komuniciraju sa Vojadžerom 2. Informacije se kreću brzinom svetlosti i putuju oko 16,5 sati od svemirske sonde do Zemlje. Svetlost od Sunca do Zemlje putuje osam minuta.
    Najznačajniji dokaz izlaska Vojadžera 2 iz heliosfere potiče sa Plasma Science Experiment (PLS), instrumenta koji je na Vojadžeru 1 prestao da radi 1980. godine, mnogo pre nego što je ta sonda prešla heliopauzu. Do nedavno, prostor oko Vojadžera 2 bio je pretežno ispunjen plazmom koja potiče sa Sunca. Ovaj odliv, koji se zove solarni vetar stvara mehur,  heliosferu, koja obuhvata planete solarnog sistema. PLS koristi električnu struju plazme za detekciju brzine, gustine, temperature, pritiska i fluksa solarnog vetra. PLS je na Vojadžeru 2 zabeležio nagli pad brzine čestica sunčevog vetra  5. novembra.  Od tog datuma instrument nije primetio nikakav tok solarne energije u okruženju Vojadžera 2, što naučnike misije drži u uverenju da je sonda napustila heliosferu.
     Pored podataka o plazmi, Vojadžerov naučni tim ima dokaze još iz tri instrumenta  koji detektuju kosmičke zrake, energiju naelektrisanih čestica i magnetno polje, koji ukazju da je Vojadžer 2 prešao heliopuzu. Članovi tima i dalje proučavaju podatke kako bi dobili jasniju sliku okruženja kroz koje Vojadžer 2 putuje.

NASA

     Grafikoni ilustruju pad električne struje otkrivene sa PLS. Oni su ključni podaci koji pokazuju da je Vojadžer 2 ušao u međuzvezdani prostor u novembru 2018.
     Vojadžeri pružaju detaljan pogled na interakciju heliosfere i međuzvezdanog vetra. Njihova zapažanja dopunjuju podatke iz NASA-inog Interstellar Boundary Explorer (IBEX), misije koja daljinski posmatra tu granicu.
     „Vojadžer ima posebno mesto za nas u našoj floti za heliofiziku“, kaže Nicola Fox, direktor Odeljenja za heliofiziku u NASA-i. „Naše studije počinju na Suncu i proširuju se na sve što dotiče solarni vetar. Vojadžeri nam vraćaju informacije sa ivice sunčevog uticaja, što nam daje neverovatan pogled na neistraženu teritoriju.“
     Izlaskom Vojadžera 1 i 2 iz heliosfere oni nisu napustili Sunčev sistem. To neće biti skoro. Granicom Sunčevog sistema se smatra spoljna ivica Ortovog oblaka. To je skupina malih tela koja su pod uticajem gravitacije Sunca. Širina Ortovog oblaka nije precizno određena. Procena je da počinje na oko 1 000 astronomskih jedinica (AU) od Sunca i da se prostire na oko 100 000 AU. Jedna AU je rastojanje od Sunca do Zemlje. Vojadžer 2 će putovati oko 300 godina do unutrašnje ivice Ortovog oblaka i 30 000 godina do spoljašnje granice.
     Vojadžerove sonde koriste energiju iz raspada radioaktivnog materijala u radioizotopskom termalnom generatoru (RTG). Izlazna snaga RTG-a se smanjuje za oko četiri vati godišnje. Različiti delovi Vojadžera, uključujući i kamere su isključeni da bi se upravljalo snagom.
          Vojadžer 2 je lansiran 1977. godine, 16 dana pre Vojadžera 1. Izgrađeni su da traju pet godina i sprovode studije o Jupiteru i Saturnu ali su oba putovala daleko izvan svojih prvobitnih destinacija. Dok je misija nastavljena, obavljeni su dodatni prelazi dve najudaljenije džinovske planete, Urana i Neptuna. U toku leta kroz Sunčev sistem, daljinski je reprogramirano njihovo kretanje i data im je veća mogućnost od one koju su imali kada su napustili Zemlju. Njihova dvostepena misija postala je misija na četiri planete. Petogodišnji životni vek se produžio na 41 godiu, čineći ih najvećim misijama.
    Priča o Vojadžeru je uticala ne samo na generacije tadašnjih, sadašnjih i budućih naučnika i inženjera, već i na kulturu zemlje, uključujući film, umetnost i muziku. Svaka letilica nosi zvukove, slike i poruke  Zemlje. Ove svemirske vremenske kapsule mogu trajati milijarde godina i jednoga dana mogu biti jedini tragovi ljudske civilizacije.

      Kontrolori misije komuniciraju sondama koristeći NASA-in Deep Space Netvork (DSN), globalni sistem za komuniciranje sa međuplanetarnim svemirskim brodovima. DSN se sastoji od tri klastera antena u Goldstonu, u Kaliforniji; Madridu, u Španija; i Kanberi, u Australiji.

Povezani članci:

Vojadžer 2 se približava međuzvezdanom postoru   

Vojadžer 1 i 2, 40 godina od lansiranja

Izvor: NASA- Voyager

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. decembra 2018. in Astronautika

 

Amonijak kao polutant

      Osim ugljen dioksida i metana, graditelja staklene bašte, freona, halona i metil- bromida koji uništavaju ozonski omotač, energije koju proizvodimo za grejanje sopstvenog biotopa i one koja se ne pretvori u potreban nam rad, pa tako povećavamo entropiju koja doprinosi globalnom zagrevanju i mnogih drugih zagađivača koje sami stvaramo evo još jednog. To je amonijak. Ljudi su zanemarili količinu amonijaka koji stvaraju životinje i industrija. Satelitska posmatranja  i nauka  nam na to danas skreću pažnju.  
           

     Amonijak (NH3) je bezbojni gas, neprijatnog mirisa,  koji čine azot i vodonik. U prirodi se pojavljuje u malim količinama raspadanjem organskih materijala. Najčešće nastaje na farmama raspadanjem životinjske mokraće i izmeta. Otrovan je i u kombinaciji sa drugim gasovima zagađuje tlo, vodu i vazduh i može da izazove bolesti pluća i smrt ljudi i životinja, štete na usevima.
     Praćenje i regulisanje emisije amonijaka može pomoći u sprečavanju ovih opasnosti, ali ne postoji pouzdan način da se to uradi na globalnom nivou. Tim naučnika na čelu sa istraživačima Univerziteta Libre u Briselu, je na osnovu satelitskih podataka skupljanih devet godina napravio jedinstvenu mapu globalnog atmosferskog amonijaka.
    Istraživači su od 2007- 2016. godine koristili satelitsku misiju MetOp, seriju od tri meteorološka satelita Evropske svemirske agencije za katalogizaciju različitih komponenti atmosfere, uključujući i amonijak. Otkriveno je 242 „vrućih tačaka“ amonijaka (zone emisije prečnika manje od  50km, crni krugovi), kao i 178 širih zona emisija (beli pravougaonici). Oko dve trećine ovih vrućih tačaka ranije su bile nepoznate.
   Istraživači ističu da njihovi rezultati sugerišu da je neophodno potpuno revidirati inventar izvora emisija antropogenog amonijaka i uzeti u obzir brzu evoluciju ovakvih izvora tokom vremena.
    Tim je otkrio da je 241 “vruća tačka” jasno povezana sa ljudskim aktivnostima. Od toga, 83 su vezane za intenzivnu stočarsku proizvodnju, a 158 je povezano sa industrijom, uglavnom postrojenjima koja proizvode đubrivo na bazi amonijaka. Jedinstveni izvor prirodnog amonijaka je jezero Natron u Tanzaniji, gde se dešava raspadanje algi i drugih materija u blatu. Minerali koji ulaze u jezero sa okolnih brda čine vodu ekstremno alkalnom, dajući jezeru pH do 10,5 (pH amonijaka je oko 11).
     Promene atmosferskog nivoa amonijaka širom sveta se precizno poklapaju sa vremenom kada su farme i industrijska postrojenja otvorena, proširena ili zatvorena. Na primer, amonijak koji se javlja iznad  Xinjiang, u Kini, poklapa se tačno s otvaranjem fabrike đubriva 2012. godine.
    „Emisija amonijaka u mnogim zemljama trenutno raste, čak i u Evropskoj uniji, koja se obavezala na smanjenja od 6% do 2020. godine i 19% do 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 2005.“ Mark Sutton i Clare Howard, istraživači sa NERC Centra za ekologiju i hidrologiju u Edinburgu, u Škotska, koji nisu učestvovali u studiji, napisali su u pismu objavljenom u Prirodi: „U kombinaciji sa atmosferskim modelima … satelitska tehnologija nudi vredan nezavisni alat za proveru da li zemlje stvarno ostvaruju svoje ciljeve“.

    Rad je pod nazivom Industrial and agricultural ammonia point sources exposed  objavljen u časopisu Nature, 5. decembra 2018. godine.

Izvor: LIVE SCI=ENCE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. decembra 2018. in Hemija, Nekategorizovano

 

Prva vizuelizacija supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta

      31. oktobar 2018.
     Opservacije instrumenta Graviti na Veoma velikom teleskopu (VLT), Južne evropske opservatorije (ESO) pokazuju da se izvan horizonta događaja supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta kreću gusti gasovi brzinom od oko 30% brzine svetlosti ili 323 miliona km/h. Instrument Graviti kombinuje svetlost koju su prikupila četiri VLT teleskopa, od kojih je svaki prečnika 8,2 metara,  kako bi stvorio interferometarski virtuelni super-teleskop prečnika 130 metara. Astronomi su posmatrali gas i prašinu u akrecionom disku Sagitariusa A * širokog oko 160 miliona km. Opažen je materijal koji kruži oko crne rupe na orbiti blizu horizonta događaja.   

    Sagitarius A * je  crna rupa sa masom oko 4,1 miliona puta većom od mase Sunca, ili 1,3 milijarde puta od mase Zemlje. Udaljena je oko 25 000 svetlosnih godina od Zemlje.
    Velike crne rupe se nalaze u centrima mnogih od stotina milijardi drugih galaksija. Gravitaciono delovanje crnih rupa rotira galaksije i uslovljava formiranje njihovih spiralnih krakova od stotine milijardi zvezda, prašine i gasa. Ono je toliko jako da čak ni svetlost ne može da pobegne izvan njihovog horizonta događaja. Osim toga što deluju na materijalna tela crne rupe deformišu i prostor-vreme.
   Tokom opservacija 27. maja, 22. jula i 28. jula 2018.godine Graviti je video tri izbačaja, jedan za drugim koji su se kretali u smeru  kazaljke na satu. Izbačaji su došli iz vrućeg gasa koji kruži oko crne rupe. Kako se oblak gasa približava crnoj rupi, on ubrzava, zagreva se, postaje vreliji i svetliji. Na kraju, kada se oblak gasa približi dovoljno crnoj rupi postaje tanak luk. Ova emisija, iz visoko energetskih elektrona veoma blizu crne rupe, zapažena kao tri  svetla izbačaja odgovara teorijskim predviđanjima. 
     ESORanije ove godine, GRAVITI i SINFONI, drugi instrument na VLT-u, omogućili su istom timu da precizno izmeri bliski prelet zvezde S2 dok je prolazila kroz ekstremno gravitaciono polje Sagitariusa A *. Tada je prvi put otkrivena infracrvena emisija, efekat predviđen Ajnštajnovom Opštom teorijom relativnosti.
      Na vizuelnoj simulaciji koja koristi podatke prikupljene od strane Graviti i drugih teleskopa narandžasta boja pokazuje ono što istraživači misle da je pregrejani gas ili plazma, dok plava boja pokazuje povremene svetle izbačaje zračenja raspadajuće materije.

      Slika takođe ilustruje savijanje i izobličenje svetlosti koje je prouzrokovano prostor- vremenom oko crne rupe koje modeluje gravitacija visokokoncentrisane mase, efektom koji se zove gravitaciono sočivo.
     Bljesak  se video na Zemlji u infracrvenom svetlu. Sa manje blizine videli bi se izuzetno svetli blicevi ​​optičkog svetla. Visoko energetska zračenja, poput gama i rendgenskih zraka su u ovako intenzivnim događanjima  isto prisutna.
     Šta uzrokuje ove izbačaje?
     Izbačaji plazme su povezani sa magnetnim poljima na mnogim mestima, uključujući i naše Sunce. Naučnici još uvek ne razumeju u potpunosti tačne uzroke takvih izbačaja. Ono što se da zaključiti iz posmatranja, ekstremne sile oko crne rupe – prvenstveno jaka magnetna polja povremeno ubrzavaju vrele gasove i plazmu i formiraju od njih pramenove ili izbačaje svetlosti i visokoenergetskog zračenja.  
    Međutim, nešto mnogo čudnije može biti u igri: velike distorzije prostora- vremena uzrokovane brzom rotacijom crne rupe u nekom delu brzine svetlosti mogu da fokusiraju energiju u orbiti sjajne vruće plazme u snop koji se povremeno na zemaljskim teleskopima vidi kao bljesak.
    
Detaljnije na: ESO

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. novembra 2018. in Astronomija

 

  Carskom i Obedskom barom i Zasavicom

…i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile…

M. Antić- Vojvodina

    U toku jeseni 2018 astronomi, prijatelji astronomije, fizičari, biolozi i geografi su u okviru projekta VoBaNISTA  posetili  tri ramsarska područja u Vojvodini, specijalne rezervate prirode: Carsku i Obedsku baru i Zasavicu.

    Svako će da pita: „Pa dobro, geografima i biolozima je tamo mesto, ali šta će tamo astronomi i fizičari?“ Albert Ajnštajn je govorio: „Da bi razumeli svemir potrebno je da prvo razumemo vlat trave“. Zvezdano nebo iznad ravnice nije kao ono u visokim planinama, ali i ono očarava i pokreće misao u nama. I ovde se ljudi pitaju zagledani u zvezdano nebo: „Ko smo? Odakle smo? Kuda idemo?“ Danas i deca znaju da sve ono što vidimo i dodirujemo čine atomi koji su nastali u jezgru neke zvezde ili zvezda kojih odavno više nema, a u jezgrima ovih zvezda koje sada posmatramo nastaju novi, od kojih će nastati neki budući svetovi. Bez razumevanja onoga što se dešava u dubokom svemiru teško da možemo razumeti ono što se dešava na Zemlji, naše mesto na njoj, pa i sebe same.

     Tradicionalno obrazovanje je učinilo da mi uglavnom razmišljamo i svet sagledavamo u kontekstu svoje struke, što je u nekoj visokoj specijalizaciji znanja i neophodno, ali na nižim nivoima se događa da nas znanje samo svoje struke uramljuje, ograničava i koliko god da je ono veliko ne možemo da vidimo druga znanja, pa čak ni vezu svoje nauke sa drugim naukama. Na osnovnoškolskom i srednjoškolskom nivou važno je razvijati opšte znanje na osnovu kojeg bi se mlad čovek vremenom sam mogao opredeliti za neku od nauka. Istovremeno,on formira bazu opšteg znanja koja će mu kasnije u životu pomoći da povezuje znanja različitih nauka. Sa tim ciljem, za promenu stanja i stvari, potrebno je povezivanje nauka, a to se postiže njihovom korelacijom.

     Od Demokita iz Abdere znamo da je makrosvet izgrađen od mikrosveta. Od njegovog vremena, čovekov um kao da je dve hiljade godina imao kratki spoj ili preusmerenje sinapsi pa o tome nije mogao da misli. S obzirom da našoj percepciji nisu bliska zapažanja ni mikro ni makrosveta neophodno je mlade učiti umenju njihovog mislenog povezivanja. Kao što je potrebno da imamo elementarno znanje o živoj ćeliji, tako treba da znamo i o nižim nivoima organizacije materije do elementarnih čestica, kao i višim od planeta i zvezda, do galaksija, metagalaksije ili multiverzuma.

Mars i Saturn na nebu i na vodi Obedske bare. Snimio: Aleksandar Vukićević

     Pokazalo se da je noćno nebo ovih destinacija, udaljenih od zagađivača svetlošću pogodno za astronomska posmatranja. Danju se odavde može solarnim teleskopom posmatrati Sunce, a mikroskopima mikrosvet bara i zemljišta. Ornitolozi mogu posmatrati ptice, entomolozi insekte, ihtiolozi ribe, botaničari biljke.

      Izvanredne hidrološke, geološke i ekološke odlike, raznovrsnost flore i faune ovih mesta koja su na dohvat ruke mogu učinti da đačke ekskurzije i školski izleti ovde mogu da imaju sasvim drugačiji smisao. Obilje materijala za posmatranje i proučavanje je potencijal velikog broja tema za njih. Ovde se mogu realizovati organizovani istraživački izleti i ekskurzije. Đaci bi u timovima ili grupama posmatrali, prikupljali, merili, snimali materijal koji bi na licu mesta ili kasnije u školi ili kod kuće obrađivali. Za to bi ovde trebalo da postoji neka elementarna platforma sa tehničkom infrastrukturom koja bi to omogućila. Dobar primer je pružio Igor Parožanin, profesor biologije iz Srbobrana, koji je sa sobom poneo par mikroskopa i lupa. U uzorku vode učesnici ovih izleta su mogli da vide i mikrosvet vode Carske i Obedske bare. Isto tako mogu da rade i škole koje dođu ovde sa svojim đacima.

     Ovakva mesta, nastavnicima i đacima omogućuju terenski istraživački rad ili nastavu, efikasniju od predavačke nastave, pa čak i od praktičnog rada u školskoj laboratoriji. Đaci ovde mogu da odrade praktično sve nastavne i vannastavne aktivnosti, iz svih predmeta, od prirodnih do društvenih pa i umetničkih. Organizaciono je ovo kompleksnije, ali pedagoška dobit je višestruko veća i značajnija.

    Na ovakvim ekskurzijama i izletima, aktivnost dece se ne bi svodila na šetnju i pasivno posmatranje i slušanje ustaljene priče o mestu, objektima koji se posmatraju i događajima sa kojima se upoznaju. Deca ne bi bila nemi posmatrači i slušaoci prezentacija. Dobra  metodička organizovanost, kao ishod bi imala razvijanje praktičnih i funkcionalnih znanja kod dece, a kod nastavnika stručno usavršavanje i razvijanje njihovih kompetencija na pravi način i na pravom mestu.

    Danas, kada postajemo informaciono društvo u kom nam sve moćnija IKT omogućava sve brži i kvalitetniji prenos informacija, u opasnosti smo da nam školama zavlada virtuelna tehnologija nastave. Računar ne zamenjuje samo kredu i tablu. Virtuelno on može da zameni i praktičan rad u laboratoriji i prirodi. Sve je to lepo aplicirano, grafički doterano do savršenstva, ali je to samo vizuelna predstava. U vremenu kada je jeftinije kupiti  računar nego neku od školskih laboratorija lako i mirne savesti može da se upadne u zamku virtuelne nastave. Dok shvatimo da      to nije prava stvar, greška će biti napravljena i za sobom će ostaviti nepopravljivog traga.

    Pokretna astronomska opservatorija bi ova mesta mogla da učini destinacijama za astronomska posmatranja. Ako se njoj pridruži i neka pokretna biološko-hemijska laboratorija, eto nauke ili naučnog pristupa na licu mesta, tamo gde se dešavaju bogati i burni životni procesi i gde je priroda u svom pravom i punom svetlu. Da li je to moguće? Pa, ako na Mars šaljemo rovere-laboratorije na daljinsko upravljanje, zašto nešto slično ne bismo mogli da radimo na udaljenosti od 10, 50 ili 100 kilometara.

    Ramsarskom konvencijom ova područja su, kao vlažna staništa i habitat ptica močvarica od međunarodniog značaja, zaštićena. Čovekov uticaj je ovde minimalizovan, što obezbeđuje  održanje ovih područja. Ovde se pojave i promene dešavaju samo delovanjem prirode. Kao takva, u vremenu brzih ekoloških promena koje izaziva savremena civilizacija ovakva mesta su značajna i kao obrazovni resurs. 

      Carska bara

      Ovde su promene najočiglednije u proleće i u jesen. Ono što je palo, truli i propada, a obrasta ga nova vegetacija. Priroda je ovde i uništitelj i tvorac. Kada s proleća temperatura postane dovoljna da se kapilare u stablima i granama biljaka dovoljno rašire i povuku hranljivu tečnost u njihove ćelije i pokrene im rast, nastupaju život i stvaranje. Kako dolazi jesen, biljke odbacuju lišće i otkrivaju velike trule trupce hrastova, vrba i topola i smrt i nestajanje kao da pobeđuju.

 
 
 
 
    Carska bara. Snimljeno u okviru projekta VoBaNISTA, 19. septembra 2018.

     Vodom i obalom Obedske bare

     Geolozi kažu da se nekada davno reka Sava ulivala u Dunav kod Subotice. Sve teče, sve se menja. Ovde je od Save ostao veliki meandar koji se zamuljavanjem odvojio od novog korita koje je reka sebi napravila. Hiljadama godina bilo je ovo stanište i odmorište pticama selicama, a ljudima izvor hrane.
     Sada se vodom i obalom Obedske bare još uvek kreću ptice selice, labudovi, sarke ptice, ali i turisti, ekskurzije, istraživači, naučnici. 

 
 

     Stare šume Obedske bare

    Ovde život i smrt idu ruku pod ruku. Umiranje i rađanje, stvaranje i nestajanje su ovde na svakom koraku. Srušeni beživotni trupci topola i hrastova daju utisak da ovde propadanje i umiranje dominiraju, ali mladice koje niču ispod njih ukazuju na nemilosrdnu agresivnost žive materije koja niče iz zemlje i vode, uvija se i savija između senki i uspinje se hrleći da pokupi što više fotona koje po krošnjama stare šume prosipa Sunce.
     

  
 
Obedska bara. Snimljeno u okviru projekta VoBaNISTA, 11. oktobar 2018.

Zasavica

   Jesen je. Ptice su se odselile. Domaće životinje tumaraju zasušenim pašnjacima, a voda i biljke kao da očekuju dolazak divljih gusaka sa severa. Ovde, kao da je vreme stalo. Tok vremena pokazuju samo promene na travama, trsci, lokvanjima i šašu.

 
 
Zasavica. Snimljeno u okviru projekta VoBaNISTA, 28. septembra 2018.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 28. oktobra 2018. in Astronomija

 

Bioelektra, Botoš- obnovljiv izvor energije

     Intervju sa Zoranom Pomoriškim, projekt-menadžerom Bioelektre

    Dobar dan!

    Ja sam Katarina Kerteši, učenica OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina.
    Ja sam Anđela Novakov, učenica OŠ „Mladost“ iz Tomaševca.
    Ja sam Isak Janovski, učenik OŠ „Sonja Marinković“ iz Zrenjanina.
   Ja sam Rada Novakov, učenik OŠ „Mladost“ iz Tomaševca.
    Mi smo učesnici Prirodnjačkog kampa Botoš 2018. koji od 20- 23. 8. 2018.organizuje Regionalni centar za talente Zrenjanin. Prema programu kampa imamo zadatak da se upoznamo sa bionerganom, njenim načinom rada, perspektivom i značajem ovakvog načina proizvodnje električne i toplotne energije. U tom cilju molimo Vas da nam odgovorite na nekoliko pitanja.     

    Molim Vas da se predstavite.

     Dobar dan! Ja sam Zoran Pomoriški, projekt-menadžer u firmi Bioelektra iz Botoša.

    Šta je bioelektrana?

     Bioelektrana je postrojenje za proizvodnju električne i toplotne energije iz zelenih obnovljivih izvora.

    Da li možete da nam objasnite kako radi bioelektrana?

     To je postrojenje koje koristi različite otpadne materije i biljke koje sadrže organsku i organsku suvu materiju. Biogasno postrojenje uz pomoć bakterija u fermentoru razlaže biomasu pri čemu se oslobađa biogas, metan koji se dovodi do motora sa unutrašnjim sagorevanjem gde se njegova hemijska energija pretvara u toplotnu energiju. U motoru se toplotna energija pretvara u mehaničku koja pokreće generator u kom se mehanička energija pretvara u električnu energiju. U tom procesu nastaju dve korisne energije, električna i toplotna.

    Koje su karakteristike Botoške bioelektrane?

    To je četvrta po redu izgrađena bioelektrana u Srbiji. Kapacitet joj je 600kW, sa planom da se sledeće godine proširi na 990kW, dakle skoro 1MW. Botoška elektrana prevashodno koristi silažu raži i kukuruza. Koristi i otpadne materije koje kupujemo od jedne firme koja se bavi sakupljanjem i preradom otpada. To je uglavnom otpad iz prehrambene industrije, najčešće iz ugostiteljskih objekata. Taj otpad se prerađuje i nama se prodaje. Mi taj otpad, zajedno sa biomasom, koju proizvodimo na našim njivama koristimo za proizvodnju električne i toplotne energije.

    Zbog čega je bioelektrana izgrađena baš u Botošu?

     Elektrana je izgrađena baš ovde iz par razloga. Jedan od razloga je što se naša kompanija bavi poljoprivredom, njeno sedište je u Botošu, ona tu i radi i posluje. Drugi aspekt nije komercijalne prirode. Botoš je moje rodno selo i rodno selo mog oca, koji je direktor ove kompanije. Njegova želja je bila da jedno ovakvo postrojenje i ovakvu investiciju dovede u svoje rodno mesto, Botoš.

     Za Botoš je dobro što je jedno od prvih pet sela koje je ovakvo postrojenje dobilo. Botoš je pogodan za ovakvu vrstu investicije budući da je pretežno poljoprivredno mesto, gde postoji dosta zelene materije, a u blizini je Zrenjanina, jednog velikog grada. U Zrenjaninu postoji prehrambena industrija i sekundarni prehrambeni otpad kojim možemo da se snabdevamo i prozivodimo struju, rešavajući dva problema, otklanjamo otpad i čuvamo prirodu, proizvodnjom električne energije na ekološki način. Biogas se danas koristi u svetu. To je prevashodno značajno  za rešavanje problema otpada, čak više nego za proivodnju električne energije.

    Možete li nam reći čija je ovo tehnologija?

     Tehnologija za koju smo se opredelili je holandska. Kompanija Host iz Enšedea, je u Holandiji, ali i u celoj Evropi lider u proizvodnji biogasnih postrojenja. Ova tehnologija omogućuje da naša kompanija kao njen korisnik bude dosta fleksibilna i samim tim možemo da se prilagodimo nekim novim imputima i sirovinama.

    Ko je gradio bioelektranu?

    Gradila ju je holandska fima Host. Bilo je podizvođača iz Nemačke, ali i iz naše zemlje. U zajedničkoj saradnji uspeli smo da izgradimo ovo postrojenje.

    Koliko se dugo gradila ova bioelektrana?

     Biolektrana se gradi u proseku između 9 i 12 meseci. Najduže se čeka motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji se pravi u Nemačkoj, pa se posle doprema do Srbije. On se čeka 6 meseci. To je motor u agregatu koji još sadrži i generator. On se tamo sklapa, ugrađuju mu se softveri. Zatim mi idemo u Nemačku da proverimo na licu mesta kako on funkcioniše, oni ga tamo stavljaju u test mod, potom ga šalju u Srbiju, dolaze njihovi ljudi i montiraju ga.

    Koliko energije dnevno proizvede bioelektrana?

    Biolektra proizvede 600kW na sat, to jest 14 400kW na dan.

    Na samom fermentatoru ugrađeni su motori. Kakva je njihova funkcija?

     To su elektromotori koji pokreću mešače. Ova tehnologija je jedna od najboljih upravo zbog tih mešača. Mi imamo 3 mešača. Jedan se nalazi na samom dnu, jedan na sredini, jedan je sa pedalama, dva su sa kašikama. One prevrću biomasu na određenoj temperaturi i tim mešanjem se uspostavljaju 4 procesa. Poslednji je metanogeneza koja na kraju stvara biogas metan. Mešači su jako bitni, jer bez njih biomasa u fermentatoru stoji, bakterije ne mogu da izađu na površinu i ne može se pokrenuti proces razlaganja.

    Kako se održava pritisak od 5mbar?

     Kupola na vrhu fermentatora je dupla membrana. Donja kupola je ta koja skuplja gas. Pritisak tog gasa je 5mbar, on se sam stvara i održava taj pritisak. Kada tog gasa ne bi bilo membrana bi se zaljuljala, što nam se par puta i desilo.

    Kakvi su vam razvojni planovi?

     Planiramo proširenje postrojenja sa 600kW na 990kW i dogradnju još 600kW do 2019. ili 2020. godine, u zavisnosti od mogućnosti.  Tako ćemo da zaokružimo naš kapacitet na 1,6MW. Ovo proširenje od 600kW uradilo bi se u blizini kao zasebna elektrana, ali tehnološki potpuno odvojena od ove postojeće.

    Koliki procenat stanovnika sela se može snabdeti energijom iz bioelektrane?

    Mogu vam reći da 1MW može da greje površinu od 7000m2. U zavisnosti od toga kolika je prosečna potrošnja toliko se domaćinstava može snabdeti. To je otprilike trećina sela. Mi, kao kompanija, nemamo pravo da struju prodajemo direktno potrošačima. Mi imamo potpisan ugovor sa EPS-om. Struju predajemo na njihovu mrežu.

    Mogla bi tako i škola da se snabdeva energijom?

     Da, ali pošto mi nemamo pravo na isporuku električne energije mi smo se odlučili da to radimo sa toplotnom energijom. U saradnji sa Nemačkom agencijom Giz napravili smo studiju. Giz je nemačka agencija za međunarodnu saradnju, pri nemačkoj Vladi. U poseti nam je bio državni sekretar za zaštitu životne sredine iz nemačke pokrajine Baden-Virtemberg. To je bilo u okviru delegacije ove pokrajine, koja je ovog proleća posetila, našu Vladu, predsednika i naše zvaničnike. Budući da Giz sa nama sarađuje na tom projektu, državni sekretar je odlučio da dođe ovde, upozna se sa postrojenjem, vidi šta mi radimo i pruži nam podršku.

     Kada završimo taj 1,6MW projekat mi bismo zagrevali šest javnih objekata u Botošu: obdanište, osnovnu školu, dom zdravlja, policijsku stanicu, vatrogasni dom, fiskulturnu salu i hotel. Ovim projektom bi se stekla ekonomska isplativost i mogućnost da hotel ponovo oživi i vrati se u funkciju. Tako ćemo na trasi toplovoda, toplotnom energijom snabdeti i privatna domaćinstva. Trasa toplovoda bi bila postavljena odavde do centra sela u dužini od 1300m.

     Kolika je ta investicija?

    Investicija je u vrednosti od 500 000 evra. Vrednost bi bila dovoljna da se projekat završi, da se toplovod instalira, postave cevi i priključci.

        Da li vi, kao firma koja se bavi i agrobiznisom, planirate da podignete plastenike u blizini bioelektrane i bavite se povrtarstvom?

  Postoje dva koloseka koja su realna za upotrebu toplotne energije. To je upotreba u smislu izgradnje toplovoda i zagrevanja sela i u smislu izgradnje plastenika. Prema našoj računici, sa 1MW možemo da grejemo otprilike 3000m2 plastenika. Ali mi smo ipak više okrenuti projektu sa toplovodom, mada ako on ne uspe okrenućemo se realizovanju ove priče o plastenicima.

    Ovde se ljudi više bave proizvodnjom standardnih biljnih kultura kao što su pšenica, kukuruz, šečerna repa, suncokret. One ne iziskuju zagrevanje ili neki dodatni posao. Ako biste realizovali taj projekat sa plastenikom, postali biste primer ostalima.

     Pa da, imamo u planu neki manji deo, ali zasad nam je primarni cilj toplovod. Već smo duboko zagazili, sve smo to isprojektovali, napravili tehno-ekonomsku analizu. Ali jedan deo toplotne energije koji se ne bi koristio za zagrevanje bio bi slobodan za izgradnju nekog omanjeg plastenika koji bi služio kao neko ogledno polje. Ono što je jedna od naših komparativnih prednosti je ta što sarađujemo sa Holandijom, koja je uprkos svojoj veličini, lider u oblasti poljoprivredne proizvodnje u svetu.

   Koje struke su potrebne za rad u ovakvom postrojenju?

     Ovde bi mogao da radi neko ko završi elektrotehnički fakultet.  On bi mogao da bude direktor ovog postrojenja. Svako postrojenje preko 1MW zahteva, ono što Vlada Republike Srbije naziva, veliku energetsku licencu. Ovakvo postrojenja mora da ima dipl. inženjera elektrostruke sa svim položenim ispitima da bi moglo da dobije pečate i svu potrebnu dokumentaciju. Ukoliko želite da koristite toplotnu energiju, a imate postrojenje preko 1MW, onda vam treba i sedam kvalifikovanih radnika – tri sa završenom srednjom mašinskom školom, tri sa završenom elektrotehničkom srednjom školom.

    Imamo Biogasno udruženje koje broji preko 50 članova. Mi, kao firma Bioelektra, sarađujemo sa FTN-om u Novom Sadu, koji ima poseban departman za biogas, gde sva biogasna postrojenja rade svoje analize, dobijaju savete i organizuju stručne panele. Oni kao fakultet primaju asistente, sada već neke njihove naučne saradnike u tome. Pored toga, imamo odličnu saradnju sa ETF-om u Beogradu, sa profesorom Rajakovićem sa departmana za automatiku, ali sa njima više sarađujemo oko toplovoda. Oni imaju jedan projekat sa EU na koji su nas pozvali. Projekat se zove CoolHeating, to su ti distributivni daljinski sistemi za grejanje. Ukoliko bismo uspeli da realizujemo ovu našu investiciju u toplovod, Botoš bi bio prvo selo u Srbiji sa daljinskim grejanjem.

   Videli smo da ovaj tehnološki proces prati IKT, to jest veliki deo ovog procesa prate računari. Predpostavljamo da imate potrebu za IKT stručnjakom.

   Tako je. Imamo potrebu i za informatičarem. Sada imamo dva lica koja znaju da rukovode informacionim sistemima. To jesu, u neku ruku, komplikovani procesi za izgradnju i proizvodnju, ali nije to toliko teško za upravljanje. Pretpostavljam da će se kod nas u Srbiji pojaviti neki IT stručnjaci, budući da se IT razvija velikom brzinom, koji će ponuditi neka svoja rešenja u ovoj oblasti. Na primer, u susednim zemljama, Hrvatskoj i Sloveniji, imaju svoje mlade inženjere koje unajme i oni vode proces od početka do kraja.

     Daljinski?

     I daljinski, ali ih unajmljuju i kao konsultante. Recimo, investitor koji ima dovoljno novca, ali nema dovoljno znanje, unajmi nekog stručnjaka koji ima iskustva u toj oblasti. Upoznao sam jednog mladog čoveka iz Slovenije koji se ozbiljno time bavi. On preuzima proces izgradnje celog biogasnog postrojenja. Naravno, uzima podizvođače jer neće sam proizvoditi svaki deo, ali se generalno njegove zamisli sprovode u delo. Nadam se da će većina sela primeniti tu tehnologiju kod sebe.

    To može veoma dobro da se primeni i kroz zadrugarstvo koje je kod nas zamrlo. Imamo jedan dobar primer u Srbiji, u selu Verušić kod Subotice. Jedanest lokalnih poljoprivrednika se udružilo i odlučilo da napravi jedno postrojenje od 1MW. Takođe su dobili podršku od nemačke agencije Giz. Nama kao udruženju je to bilo zanimljivo, pa smo stali iza njih i podržali ih u smislu koraka ka realizaciji i pružanja informacija o problemima sa kojima smo se svi koji smo gradili susretali. Ovo je isto jedan od primera na koji način biogas može da podstakne neke druge delatnosti. Ta zadruga je uspešno napravljena i trenutno rade na projektima. Nadam se da će njihov projekat zaživeti. Svaki poljoprivrednik, na osnovu toga koliko je uložio, dobiće svoj deo dobiti od toga.

    Da li imate da nam kažete još nešto što Vas nismo pitali?

  Ovakve investicije su višestruko korisne za mesto u kome se prave, naročito ako se realizuju u ruralnim sredinama. Republika Srbija ima veliki problem sa odlaskom mladih ljudi sa sela, koja se gase. Ove investicije su greenfield investicije u seoska mesta koja zapošljavaju ljude. Mi trenutno imamo 5 zaposlenih. Možda deluje malo, ali u selu od 1800 stanovnika i to nešto znači. Svake godine ugovaramo 100ha, što raži, što kukuruza, što nekih drugih biljnih kultura, sa lokalnim poljoprivrednicima koje kroz ovakve procese upošljavamo. Ukoliko se toplovod izgradi, tu postoji mogućnost da privatna domaćinstva toplotnu energiju koriste u svojim dvorištima, što za grejanje samih domaćinstava, što za pokretanje nekog porodičnog biznisa. Recimo grejanje plastenika, staklenika što je vrlo interesantno jer su cene povrća zimi mnogo skuplje nego leti budući da ga nema.

     Svet u kojem danas živimo i revolucija kroz koju prolazimo je upravo ta revolucija zelene energije gde sve razvijene svetske zemlje razmišljaju u tom pravcu. Čak i ako postoje neki disonantni tonovi od nekih većih zemalja, unutar samih zemalja sami ljudi i privreda se trude da idu u korak sa time. Cilj zacrtan 2015. u Pariskom-klimatskom sporazumu gde je i Srbija jedan od potpisnika, je da se ne dozvoli povećanje globalne temperature više od 2ºC godišnje. Izuzetno je važno preći sa fosilnih goriva na obnovljive izvore – vetar, solarnu energija, biogas, geotermalnu energiju – da bi se planeta sačuvala.

    Želimo da Vam se zahvalimo što ste nas danas primili i upoznali nas sa radom bioelektrane. Želimo vam uspešan rad!

     Hvala! Hvala vama što ste bili.Uvek ste dobrodošli.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. oktobra 2018. in Metodika-Primeri dobre prakse

 

Vojadžer 2 se približava međuzvezdanom prostoru

  1. oktobar 2018. 

      Slika pokazuje poziciju Vojadžera 1 i Vojadžera 2 u odnosu na heliosferu, zaštitni balon koji oko sebe stvara Sunce. Vojadžer 1 je 2012.godine prešao heliopauzu, poslednju granicu Sunčevog sistema i zakoračio u međuzvezdani prostor.  Vojadžer 2 registruje porast kosmičkih zraka koji potiču izvan našeg Solarnog sistema što ukazuje da je na putu ka međuzvezdanom prostoru.

     Lansiran 1977. godine, Vojadžer 2 je udaljen nešto manje od 17,7 milijardi kilometara od Zemlje, ili više od 118 puta je dalje nego Zemlja od Sunca. Od 2007. godine sonda je putovala kroz heliosferu – ogromni balon oko Sunca i planeta u kom dominiraju magnetno polje i materijali koji dolaze sa Sunca.

     Od kraja avgusta, instrument Cosmic Ray Subsystem na Vojadžeru 2 meri povećanje kosmičkih zraka koji udaraju u svemirski brod, od oko 5% u odnosu na početak avgusta. Kosmički zraci su brze visokoenergetske čestice koje potiču izvan Solarnog sistema. Neki od ovih kosmičkih zraka blokirani su heliosferom, tako da planeri misije očekuju da će Vojadžer 2 izmeriti povećanje kosmičkih zraka prilikom približavanja granici heliosfere.

     U maju 2012. godine, Vojadžer 1 je merio povećanje kosmičkih zraka slično kao Vojadžer 2 sada. To je bilo oko tri meseca pre nego što je Vojadžer 1 prešao heliopauzu i ušao u međuzvezdani prostor.  Vojadžerov tim napominje da povećanje kosmičkih zraka nije konačan znak da će sonda preći heliopauzu. Vojager 2 se nalazi na drugačijoj lokaciji u heliosheathu-spoljnom delu heliosfere-nego što je bio Vojadžer 1. Moguće je da različiti uslovi na ovim lokacijama Vojadžeru 2 odrede drugačiju vremensku liniju izlaza od one koju je imao Vojadžer 1.

   To da se Vojadžer 2 može približiti heliopauzi šest godina nakon Voiagera 1 zavisi i od promene aktivnosti Sunca. Promena solarne aktivnost tokom 11-godišnjeg solarnog ciklusa menja količinu zračenja i izbačaje koronalne mase što moguće utiče na udaljenost heliopauze.

Izvor:Voyager

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. oktobra 2018. in Astronautika

 

Razgovor sa Koradom Korlevićem

Višnjan, 3. 9. 2018.

    Korado Korlević  je poznati hrvatski astronom iz Višnjana i rodonačelnik astronomije u Istri. Prema podacima Minor Planet Discoverers, jedanaesti je najproduktivniji tragač za asteroidima svih vremena. U okviru Astronomskog društva Višnjan, bavi se popularizacijom astronomije i nauke uopšte i edukacijom visokomotivisane dece.

    Kada sam početkom septembra 2018. u Premanturi, na samom rtu Istre, u jednoj konobi kupovao domaću točenu istarsku malvaziju, videvši na buretu da je iz Višnjana, pitao sam kako se dolazi do tog mesta. Prvo što su mi rekli je da se tamo nalazi zvjezdarnica i da tamo živi Korado Korlević, najpoznatiji čovek u Istri, „čovek koji vam zna šta je bilo pre 5 milijuna godina i šta će biti za 5 milijardi godina”.

      Ispred opservatorije na brdu Tičan, oko 3 km od Višnjana stigli smo kada i grupa učenika i nastavnika iz Vinkovaca. Bila je ovo prilika da Korada posmatramo kao predavača. Na živopisan način je deci unutar replike kamenog kruga ili astronomskog kalendara, to je nešto kao istarski Stounhendž, objasnio solsticij i ekvinocij – hiljadu godina čovekovog posmatranja i razumevanja odnosa neba i Zemlje i uticaja nebeskih događaja na ljude stalo je u pola sata njegove priče.

      Razgovor smo vodili ispod borova pored opservatorije, a stara poslovica kaže: Reka se upoznaje plivanjem, a čovek u razgovoru.

    Kao astronom poznati ste širom Istre i Hrvatske. O vama se priča i u Srbiji. Znaju vas na prostoru cele bivše Jugoslavije i šire. Ipak, recite nešto o sebi kao astronomu.

    Za početak, da, poznat sam kao astronom, ali ja u stvari nisam astronom, ili bolje reći, po poslu i po tituli, po tome jesam, ali ja sam astronomiju završio putem edukacije, zato što sam trebao raditi nešto sa učenicima iz znanosti. Astronomija je bila najzgodnija ili najinteresantnija za uvesti nekoga u znanost, tako da sam postao astronom radeći sa učenicima na astronomiji. Nisam se ja odlučio biti astronom, nego je astronomija odlučila mene uzeti.

     Šta ste po struci?

    Profesor politehnike i informatike. U školi sam predavao sve osim glazbenog, jer kad si na seoskim školama mogao predavati, onda kada fali nastavnik, onda direktor kaže: „Pa ti bi mogao predavati engleski, hrvatski, likovno…”, šta god da je došlo, osim glazbe.

    Šta su za vas astronomija, astrofizika, fizika, nauka?

     Recimo da se ta definicija menjala kroz vreme. Znači, ona je bila i strast, i ovo i ono, sad je i posao, i hitni posao, i dalje je interesantna, ali se kroz godine to menja kao i definicija – šta je ljubav. Nije ona ista kad imaš petnaest godina i kada imaš pedeset. Tako da, astronomija je trenutno jedan jako, jako uglancani mamac koji koristimo kada hoćemo nekog uloviti na fiziku i matematiku, i ona i dalje izaziva čuđenje, ali je i dalje jedan veliki, veliki posao.

    Šta vam se najviše sviđa u astronomiji?

    Najpre čitaš sve što ti dođe pod ruku. Tada ne možeš reći da astronomija ima neki dio. Dio kojim se mi bavimo, koji je naša specijalizacija, jesu mala tela Sunčevog sustava. Ona su nam posao i tu nije dovoljno reći sviđa, tu moraš biti u toku. To znači nekoliko sati dnevno čitati i paziti šta se tu dešava. To je onaj dio koji je posao. A astronomija, ona koja fascinira, to su slike. To je onaj dio u kojem svaki put kada se pojavi nova slika ostaneš bez teksta, fascinacijom čega tamo gore sve ima.

    Vi se bavite praktičnom astronomijom?

    Mi se bavimo najpraktičnijom astronomijom. Mi se bavimo, čak niti ne astrofizikom, nego se bavimo baš astronomijom. Naš glavni posao je poziciona astronomija. A onda se radi nešto astrofizike, fotometrije i slično. Ali naš glavni posao je postići najpreciznije moguće mjerenje položaja tih tela jer od toga ovisi izračun orbite i to je ona klasična astronomija gde više od toga nema.

    Poznati ste po otkriću velikog broja asteroida, nekoliko kometa. Šta nam o tome možete reći?

    Pa to je ono što sam rekao – to je jedan veliki posao. Ja se između ostalog znam baviti optimizacijom industrijskih procesa, jer mi je to struka. Kada sam došao i video kako astronomi to traljavo rade, onda su mi rekli: „Bože moj, ne bi li se to moglo srediti da to radi bolje?”. Mi smo onda digli broj merenja i posla za dva reda veličina. Onda se svi čude, kako to da su u Višnjanu otkrivene tisuće asteroida. Pa tako što smo išli raditi posao kako se posao radi. Zna se šta je optimizacija. To je radila američka vojska, projekti, lineari. Sad skoro svi rade na taj način, nema više onog prčkanja da se ti gubiš sa jednim nebeskim telom. Uhvatiš čim više toga odjednom i koristiš računare da ti pomognu. Tako da je taj posao izoptimiziran, sređen, teleskop je optimiziran. Sad napravite veliki posao, i to i radimo.

    Komete?

   Otkrili smo tri. Od toga su nam dvije ostale. Dvije su službeno otkrivene komete iz Višnjana.

   Da li neki asteroidi nose vaše ime?

    To se u principu ne radi. Ima jedan koji nosi moje ime. Ali je zvjezdarnica iz Parme, jedna italijanska zvjezdarnica, nazvala taj objekat po meni. Krajnje neskromno bi bilo otkrivati ih i nazivati po sebi. To bi bilo bolesno. Recimo da sam ga dobio na poklon. I to je malo preuranjeno. Obično se ranije to radilo tako da si ga dobio kao nadgrobni spomenik. Dobiti nadgrobni spomenik dok si živ malo je čudno.

    Mnogi atronomi, mladi pa i stariji sanjaju da u svom dvorištu, bašti ili mestu imaju astronomsku opservatoriju. Vi ste taj san ostvarili. Kako?

    Pa ja sam je imao i na tavanu doma. Za početak, da li to uopšte treba danas? Ja sam i ovoj deci koja su bila danas rekao na predavanju da za petnaest kuna ili dva evra mogu imati svoj teleskop i slikati preko mobilnog telefona kratere na Mjesecu; da nije pitanje toliko imati svoju zvjezdarnicu nego imati znanje i onda su sve zvjezdarnice sveta tvoje. Znači, ono imati nešto znam kako izgleda, namučiš se, napraviš i onda ne koristiš ako nemaš posao za to. Znači za pogledati Mjesec, planete, nešto od maglica čak ti ne treba tvoj teleskop. To možeš napraviti sa nekim od teleskopa od svojih drugova i kolega. Ako imaš posao za teleskop, onda se isplati kupiti teleskop i onda ga koristiti. Ali onda naprosto moraš biti toliko dobar, ali ako si toliko dobar onda ti i ne treba teleskop. Možeš dobiti posao. Evo sada Amerikanci traže jednog opažača na Katalina skaj serveju¹ i nisu pitali da bude profesionalni astronom. Može komotno biti astronom amater, ali da zna posao. Svugde danas, kad kompanije traže programere, ne traže ti da li imaš diplomu, nego kad dođeš tamo daju ti zadatak i daju ti dva dana da ga rešiš, i ti možeš otići doma, a ko se vrati sa rešenim zadatkom, dobija posao. Tako da, danas je malo čudan svet oko toga.

     Da li ste vi ovde uposlili opservatoriju?

    Pa ova je jako u pogonu u poslednje vreme. Ova zvjezdarnica je sedma u svijetu po broju mjerenja opasnih objekata u 2018. Prošlog mjeseca otkrili smo 28 novih objekata, tako da ta zvjezdarnica jako radi. Trenutno znamo, još godinu i pol, kako poboljšavati da ostanemo u igri. Nakon toga moramo mijenjati optiku. Mi smo došli do limita same optike.

    Koje su karakteristike vašeg teleskopa?

    Ovo je jako specijaliziran teleskop – to je 3.000mm f2,9. To je jako, jako svijetla optika, prima puno svjetlosti. On je optimiziran za taj posao. On je inače bio f13. Mi smo ga doveli na f2,9 jer nam je trebala brza optika. Teleskop se stalno modificira. Nakon što smo ga dobili, praktički je stalno nov, nov, nov. Dodaju se novi djelovi, ili mijenjaju, stiže novi softver…

    Svaki astronom je prvo bio đak. Vi se bavite pedagoškim radom, radite sa mladima. Recite nam nešto o tome?

   Za početak, taj svijet se mijenja ili bolje reći djeca se mijenjaju. Nekad si radio tako da su deset godina iste metode palile. Nakon toga je to počelo da se mijenja, svakih pet, svake dve, sad svake godine. Ti dobiješ djecu koja imaju drugi interes i na drugi način treba raditi, na drugi način ih motivirati. Jako je komplicirano. Trenutno je jako komplicirano raditi konkurenciju internetu, ju tjubu i onome što je džumbus u medijima. I u načinu na koji se prezentira ima jako puno posla. I motivacija se mijenja, tako da trenutno radimo jako puno, baš na metodama kako tim novim generacijama to prikazati, kako ih motivirati na postignuće.

    Kako odabirete decu?

    Sama se javljaju. Ona biraju nas. Imaju na internetu podatke. Ko je u stanju nas naći i napisati sam sebi motivacijsko pismo, ti u principu i dolaze ovamo.

    Koje nastavne metode koristite?

    U principu, to je rad na projektima. Na kraju smo vidjeli da mora biti projekt, i taj projekt mora biti izazovan, nov, težak, kompliciran, kao ona mrkva koju magarac ne stigne uhvatiti, ili ju možda ponekad zagrize, ali dok je ne zgrize ima dosta toga da uradi. Imamo istraživačke projekte i taj posao se gura.

     Šta vam je cilj u poslu sa mladima?

    Relativno jednostavan – njima pokazati koliko su veliki ili koliko puno mogu; staviti ih u tešku situaciju, da rešavaju nešto teško, da počnu cijeniti sebe i svoje znanje, i da traže još.  Pre sedamdesetih Abraham Maslov je tražio koja je to najveća motivacija u psihologiji. Išao je gledati ko radi najluđe stvari i onda je našao da su to misionari – da odlučim ići zginut, možda me pojedu negdje, ali ja idem napraviti taj posao. Onda je tražio šta to motivira misionare. Jedan drugi je tražio šta motivira znanstvenike i recimo da je slično. To je neki pik-ekspiriens², što pokušavamo ponuditi djeci. Jednostavno im pokazati da je to život koji se isplati, da je to strast, da je tu svega. Ponekad se razmišlja da oni tu nešto uče. Uče oni. Uči se uvijek na isti način, griješ stolicu, riješavaš zbirku zadataka i radiš sam. Ali tu dobiješ razlog zašto ćeš grijat stolicu i raditi sam.

     U školi radite i druge naučne oblasti, ne samo astronomiju?

    Astronomija je samo jedna sedmina od onoga što radimo ovdje. Trenutno su hemija i biologija udarne.

    A fizika?

    Ima fizike, ali fizika je vezana za nove tehnologije. Fizika je eksperimentalna i ne radimo je izdvojeno. Ona je uvek vezana za elektroniku, ona je uz mjerenja, uz senzore, uz pisanja softvera za senzore…

    Koji je kapacitet škole?

   Grupe su nam obično do trideset, a radna grupa nije više od pet učenika. Na projektu radi najviše pet ljudi. Ako ih je pet onda moraju postojati još i mentor i asistent.

    Primate li nastavnike koji šalju decu?

   Samo ako se sami jave. Mi imamo tječaj za nastavnike. Oni se moraju prijaviti i proći naš tječaj za mentore zato što ne želimo da se razlikuje način rada. Oni moraju djeliti našu misiju i viziju da mogu doći tu. Sto ljudi je sto ćudi i nisi uvek siguran da želiš da neko radi sa djecom bez obzira što je nastavnik. Ima nekih naših kolega koji su sačuvaj bože kakvi su i ne želiš ih tu.

    Škola radi permanentno?

    Za nastavnike imamo jednom godišnje tječaj, a ovo drugo se radi non-stop. Sad imamo malu pauzu i opet ide sledeća aktivnost.

    I u toku zime?

    Da, prije smo imali samo ljetnje, sada se radi non-stop. Neke će biti skroz čudne, koje se dogovore sa učenicima. Ova  grupa koja je bila sad prije, završila je posao, taj dio koji smo planirali, ali se videlo da možemo još jedan korak dalje. Dogovor je da negde sredinom jedanaestog mjeseca ta grupa dođe ovamo i radi pet dana da započne novi projekt koji će onda raditi doma. To nije ono, fiksno, oni kad se organiziraju jave da bi došli, mi kažemo dođite.

    Imate li pansionski smeštaj u školi?

   Kada traje škola, onda imamo to, a kada su sami organizirani, kao ova grupa, onda imaju, na raspolaganju su im kuhinja, frižider i hranu pripremaju sami. Takav je to program…

     Sa kojim uzrastom dece radite?

    Od devet do devetnaest godina. Povremeno nam dolaze i djeca mlađa od tri godine. To je projekat „Vrtić u šumi”. Njih vode njihovi vaspitači.

     Šta predlažete mladim astronomima?

    Za početak, ako su i mladi i astronomi, onda su promašili! Moraju biti mladi i radoznali i probati sve, a onda, nakon što su probali sve, kad već budu malo stariji mladi, neka se odluče za astronomiju, za nešto što ih zanima u njoj. Ali to trebaju raditi kasnije, negde kada budu imali osamnaest-devetnaest godina. Do tada moraju probati sve. 

     Svetlosno zagađenje je danas veliki problem praktične astronomije. Šta mislite, kako se taj problem može rešiti?

    Mi ga pokušavamo rešiti urgiranjem u medijima, donošenjem zakona i uredbi o svetlosnom onečišćenju, ratom sa firmama koje postavljaju svetlosno onečišćenje, pokazivanjem političarima da prije izbora ne treba prosvetliti birače nego pokušati malo drugačije to riješiti i nisam siguran da smo jako uspješni.

    Onaj drugi deo koji riješavamo je softver. Svjetlosno onečišćenje više neće biti astronomski problem, nego će biti problem zajednice, problem zdravlja ljudi, problem krijesnica, problem noćnih životinja. Astronomija će se izvući van toga. Razvili smo tehnike, te možemo raditi iako nam smeta svjetlo. Ode se na onaj dio gdje ne svijetli toliko. Stave se filtri. Nije isti posao, naravno da je bolje bez, ali mi možemo raditi i sa tim. Pitanje je šta će biti kada budu ljudi shvatili da žive kraće od toga. Taj gradonačelnik, koji je stavljao uličnu rasvjetu i svijetli ljudima u sobu, kako će objasniti svojim građanima da oni umiru sada zbog tog svijetla što je vani na ulici i ulazi im u sobu.

    Posao koji radite vas navodi na saradnju sa ljudima, ustanovama, institucijama.

    Više-manje sa ljudima. Kako je Zvjezdarnica Višnjan nevladina i neprofitna organizacija, kao i u svim zemljama bivšeg socijalizma, to je kao da si klošar. Ako ti nemaš državu iza, onda si ti sirota velika. Tako da mi surađujemo sa jako puno institucija i znanstvenika, uglavnom vani, gde je potpuno normalno da zvjezdarnice nisu državne nego da pripadaju nekakvim zakladama. Kod nas je u državi gotovo nezamislivo da postoji nešto kao što je njemački „Maks Plank”, koji je zaklada i koji ima sve te institute. Kod nas je normalno da samo država to može imati, tako da se svi čude da mi postojimo i da smo toliko dobri.

    Da li sarađujete sa državom i da li vam ona pomaže?

    Pa idemo na projekte kao i svi drugi. Ponekad da, pomaže, ali uglavnom ne. Država nam uzima tri puta više nego što od nje dobijemo, kroz poreze. Tako da u ovom slučaju ne bih rekao da sarađujemo dobro sa državom.

    Da li sarađujete sa nekim ljudima i ustanovama iz Srbije?

     A gle! Ono, standardno, po poslu je tu Petnica. Znamo Kneževića, on je iz Osijeka, viđamo se po kongresima. Ljude iz Zvjezdare isto znamo. Hrpa djece dolazi kod nas, i mentori dolaze. Mi u Hrvatskoj nemamo dovoljno mentora za odradit sve te programe, tako da standardno dolaze ljudi ovamo pomagati na tom poslu iz Srbije, Bosne, Slovenije. Pre mjesec dana dva dečka i jedna cura iz Srbije su bili tu. Radili su i nastaviti će raditi posao na automatskoj detekciji supernovih zvijezda na slikama. To znači, da kako teleskop bude slikao, odmah će softver pregledavati sliku da vidi da li se pojavila neka zvijezda viška u galaksijama.

     Ukoliko bismo se odlučili da sarađujemo sa vama, šta biste očekivali od nas, a šta mi od vas?

     Uglavnom saradnju u edukaciji. Mi smo toliko specijalizirani u poslu astronomije, tako da nije da baš svako može raditi sa nama. Jako je komplicirano područje. Treba dobar teleskop i treba baš  dobar zanat za odraditi taj posao i suradnju. Ja se nadam da će neki od ovih učenika koji su bili tu to iskoristiti. Jer onaj teleskop dolje kod Prokuplja³ je predobar da se ne bi vrtio. Taj teleskop bi u poslu koji mi radimo bio super. Sada imamo nekoliko učenika koji su naučili kako se to tu radi i mogli bi i taj posao raditi tamo dolje. Tako da ćemo videti šta će biti. Osim toga, ove godine je Vladimir Benišek dobio jednu nagradu, od jedne zaklade u Americi za asteroide. Možda i on pokrene nešto tog tipa. Tako da ima posla.

    Drugi deo posla je u edukaciji, ali daleko smo. Kad pogledamo, sa Petnicom je lepa suradnja, ali je ipak to osam sati vožnje, tako da nije praktično. Može se raditi razmena u učenju, ponekad se ode ili pošalje, kad oni imaju tamo neka događanja. Mi pošaljemo nekoliko učenika tamo, ali je sve to skupo i suviše komplicirano. 

     Recimo da mi imamo učenike za koje procenjujemo da bi za njih bilo dobro da učestvuju u nekim vašim projektima. Koji je put ili način da ih pošaljemo kod vas?

     Sve informacije postoje na sajtu, ali najčešće učenici dolaze preko Petnice. Ako su oni dobri u svom radu iz astronomije i fizike, obično Petnica šalje nekoliko stotina njih u inozemstvo svake godine. To je najzgodniji način koji im pokriva troškove puta i ostalo. Može se i mimo toga, ali je onda nešto kompliciranije.

    Rekli ste negde: „Radiću dok mogu“. Kako nalazite inspiraciju da radite iako ste u penziji?

   Ja sam, u principu, fri lenser, ili – ponekad ima plate, ponekad ne. Pre puno godina kada me je supruga pitala: „Šta nije uredu?”, ja sam rekao da ne mogu više raditi onako kako sam radio, i u školi i ovo i ono. Ona je rekla: „Daj otkaz.” Ja sam je pitao: „A obitelj?” – „Ja brinem o obitelji, a ti riješi taj svoj problem.” Moj problem još nije riješen, ni posle trideset godina, tako da se sad ne mogu povući. Taj dio treba odraditi do kraja. Čekamo novu generaciju, nekoga da može da uzme taj posao. A koliko vidite ovaj prostor okolo čeka hitno vrtlara: treba pokosit, počistit, baciti granje.

     Ima jedan problem koji nam se sad javlja, sad kad si u godinama, djeca te doživljavaju, na neki poseban način –u početku imaju strah od tebe, a posle nekoliko dana shvate da nisi opasan, pa ti skaču po glavi. Zato je jako dobro imati njihove vršnjake ili druge, bliske po godinama. Shvatio sam da za raditi sa djecom moram imati asistenta koji će da preuzme taj deo bliskosti sa njima. Oni mogu reći, za par godina ću biti kao asistent, ne mogu biti kao on jer on je star i ne želim biti kao on. A posla ima puno. Tih letnjih škola sada imamo toliko da ne znamo šta ćemo napraviti više. Puknućemo po šavovima, moramo napraviti još jedan smeštaj i nove laboratorije.

       Možete li nam reći još nešto, što nismo dotakli u ovom razgovoru?

      Naša iskustva ne znam koliko mogu pomoći. Mi smo zaključili da nema vajde od male zvjezdarnice. Mi smo napravili zvjezdarnicu koja je bila relativno mala u vrijeme kada se još moglo nešto uraditi. I još uvek ima posla za male teleskope – Vladimir Benešek, radi svojim privatnim teleskopom fotometriju – ali trebaš biti jako, jako dobar. To nije više ono, sad ću amaterski raditi nekoliko sati, nego ti moraš godišnje odraditi stotine i stotine sati i to da budeš netko u tom poslu.

    Zahvaljujemo se na prijemu i poučnom i podsticajnom razgovoru koji će biti inspiracija onima koji se odlučuju da se bave astronomijom i naukom uopšte,  kao i onima koji se bave edukacijom mladih.

    Po završetku razgovora posetili smo Znanstveno-istraživački centar Višnjan, u kom smo razledali kabinete i laboratorije u kojima se obavljaju edukacija i rad na projektima, kao i paviljone u kojima su smešteni učesnici projekata i polaznici tečajeva i škola. U Palači Miani videli smo mesto gde se nekad nalazila stara astronomska opservatorija, a sedeli smo i u sali u kojoj se održavaju predavanja. U ovoj zgradi sve odiše astronomijom, slike i aplikacije na zidovima, police sa knjigama. 

      Pre rastanka, dok smo prelazili trg, Korado se zaustavio ispred jedne smokve, nabrao slatkih zrelih plodova koje smo zajedno pojeli. Slatki ukus smokava nas je ponovo vratio na zemlju, najbolje mesto u svemiru za koje znamo.

[1] Catalina Sky Survey (CSS) je projekat NASA-e koji je u potpunosti posvećen otkrivanju i praćenju objekata koji se kreću ili se nalaze u blizini Zemlje. Baza je smeštena na Univerzitetu u Arizoni, u okviru Lunarne i planetarne laboratorije u Tuksonu (Arizona, SAD) (Prim. M. Bracić).

⌈2⌉ „Peak-experience“, eng. vrhunsko iskustvo, termin A. Maslova u njegovoj teoriji motivacije ličnosti. (Prim. M. Bracić)

⌈3⌉ Teleskop „Milutin Milanković” u astronomskoj opservatoriji na Vidojevici, nedaleko od Prokuplja (prim. M. Bracić).

    Razgovor vodio: Miša Bracić

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 6. oktobra 2018. in Nekategorizovano

 
 
%d bloggers like this: