RSS

Mapa magnetnog polja u gasu i prašini oko crne rupe u centru Mlečnog puta

    Koristeći CanariCam, infracrvenu kameru na Gran Telescopio Canarias na ostrvu La Palma, prof Pat Roche sa Univerziteta u Oksfordu, sa svojim timom je napravio mapu magnetnog polja u gasu i prašini oko supermasivne crne rupe u centru naše galaksije, koja je prva takve vrste.
    Crne rupe su objekti sa snažnim gravitacionim poljem kome čak ni svetlost ne može da umakne. Izgleda da je centar skoro svake galaksije domaćin crnoj rupi, pa i naš, Mlečni put ima jednu čija je masa više od milion puta veća od mase našeg Sunca. Zvezde se oko crne rupe kreću brzinom do 30 miliona km/h.
    Vidljivo svetlo iz izvora u centru Mlečnog puta za nas je nevidljivo jer je blokirano oblacima gasa i prašine. Infracrveno svetlo, X- zraci i radio talasi prolaze kroz ovaj mračni materijal. Astronomi koriste ove zrake da vide region jasnije. CanariCam kombinuje infracrvene snimke sa polarizacionim uređajem, koji preferentno filtrira svetlost sa posebnim karakteristikama povezanom sa magnetnim poljima.
     Mapa pokriva region oko jedne svetlosne godine sa obe strane supermasivne crne rupe. Ona prikazuje jačinu infracrvenog svetla i tragove linija sila magnetnog polja unutar filamenata tople prašine i vrućeg gasa, koje se pojavljuju kao tanke linije.
    Izgleda da se filamenti, dugi nekoliko svetlosnih godina susreću blizu crne rupe (u tački ispod centra na karti), što ukazuje na to da se kružni tokovi gasova i prašine približavaju. Jedan istaknuti filament povezuje neke od najsjajnijih zvezda u centru galaksije. Uprkos snažnim vetrovima koji duvaju iz ovih zvezda, filamenti ostaju na mestu, vezani magnetnim poljem unutar njih. Na drugom mestu, magnetno polje je manje poravnato sa filamentima. Neki od filamenata mogu na kraju biti zahvaćeni i zarobljeni crnom rupom.
    Nove opservacije daju astronomima detaljnije informacije o odnosu između sjajnih zvezda i prašnjavih filamenta. Poreklo magnetnog polja u ovom regionu nije razjašnjeno, ali verovatno je da se mala magnetna polja istežu, jer se filamenti izdužuju gravitacionim uticajem crne rupe i zvezda u galaktičkom centru.
     Pat Roche za novu tehniku i rezultate kaže: „Veliki teleskopi kao što je GTC i instrumenti kao što je CanariCam, pružaju stvarne rezultate. Sada smo u stanju da posmatramo kretanje materijala oko crne rupe udaljene 25 000 svetlosnih godina i prvi put vidimo tamošnje magnetno polje detaljno. „
    Tim se nada da će u daljim posmatranjima galaktičkog centra istražiti veći deo magnetno polje i njegovo povezivanje sa oblacima gasa i prašine koji obuhvataju crnu rupu na daljinama od nekoliko svetlosnih godina.

Detaljnije:PHYSORG

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 23. februara 2018. in Astronomija

 

Pojava solarne pege u mirnoj fazi Sunca

       Disk Sunca je danas bez pega. Solarni je minimum. Pojava pega raste i opada sa ~ 11-godišnjim periodom, polako osciluje između solarnog maksimuma i minimuma. U 2018. godini, Sunce ulazi u duboki minimum koji će da traje tokom naredne 2 godine.
    

     Iako je Sunce ušlo u minimum aktivnosti, na njemu mogu da se pojave pege ali u mnogo manjem broju, što se dogodilo ovih dana. Ova relativno mala aktivnost bi ostala nezapažena tokom aktivne faze solarnog ciklusa, ali sada u mirnoj fazi je uočljiva. 

     U pegi AR2699 se 10. februara 2018. dogodio bljesak ili pojava solarne baklje. Pega je tada bila direktno okrenuta prema Zemlji. Baklja klase C4 je dotakla vrh atmosfere Zemlje, obasula je UV zračenjem i izazvala jonizaciju. To je prouzrokovalo kratke smetnje u komunikacijama u kratkotalasnom radio području iznad Južne Amerike i Južnog Atlantika. Pogođene su frekvencije niže od 10 MHz.
        U ovoj usamljenoj grupi pega na Suncu, ponovo se 12. februara dogodila eksplozija i proizvela solarnu baklju C1-klase i izbačena je koronalna masa (CME) skoro direktno prema Zemlji.

    ← Animacija urađena na osnovu snimaka Svemirske solarne opservatorije SOHO pokazuje da CME napušta Sunce.
    U ranim satima 19. februara, pošto je Zemlja ušla u struju solarnog vetra koji se kreće brzinom od 600 km/s došlo je do pojave blage geomagnetne oluje G1 klase. U regionu Arktika i viših geografskih širina se očekuje pojava aurore.
     Solarni tok vetra izlazi iz koronalne rupe u atmosferi Sunca, toliko široko da će Zemlja ostati unutar solarne struje još najmanje 24 sata. Prognozeri  NOAA-a kažu da postoji šansa od 30% od dodatnih oluja G1 klase 19. februara. G1-oluje su relativno male i imaju mali uticaj na satelite ili globalne električne mreže. Međutim, one mogu da izazovu svetle aurore oko arktičkog kruga, da zbunjuju migratorne životinje koje se kreću pomoću magnetnog polja Zemlje na visokim geografskim širinama.
     Promena magnetnog polja u predelu pege AR2699, na Suncu od 10. 2 do 14. 2. 2018.

 
 

Izvor: Solar Dynacs Observatory

Solar & Heliospheric Observatory -SOHO

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. februara 2018. in Astronomija

 

Mapiranje gradivnih elemenata žive materije u Mlečnom putu

         Više od 97% mase ljudskog tela čini šest elemenata. To su: ugljenik, vodonik, azot, kiseonik, sumpor i fosfor.
    Na sastanku Američkog astronomskog društva 5. januara 2017. astronomi iz projekta SDSS/APOGEE (Sloan Digital Sky Survey/Apache Point Observatory Galactic Evolution Experiment) objavili su rezultate nove studije koja prikazuje gradivne elemente života u Mlečnom putu.
     Astronomi su koristili APOGEE spektrograf na 2.5-m teleskopu Sloan Fondacije u opservatoriji Apache Point, u novom Meksiku. APOGEE prikuplja svetlost blizu infracrvenog dela elektromagnetnog spektra i razlaže je, kao prizma, da bi otkrio signale različitih elemenata u atmosferama zvezda.
     Novi rezultati dolaze iz kataloga od preko 150 000 zvezda. Katalog uključuje sve elemente: ugljenik, vodonik, azot, kiseonik, fosfor i sumpor – koji su poznati kao gradivni blokovi živih bića na Zemlji.
    Novi katalog pomaže astronomima da steknu novo razumevanje istorije i strukture naše galaksije, ali i pokazuje jasnu vezu sa ljudima. Mnogi atomi koji čine ljudsko telo stvoreni su u dalekoj prošlosti unutar zvezda. Ti atomi su dugo putovali od tih drevnih zvezda do nas.
    Dok masu ljudskog tela čini 65% kiseonika, kiseonik čini manje od 1% mase svih elemenata u svemiru. Zvezde se pretežno sastoje od vodonika, ali u spektru zvezda se mogu otkriti i male količine težih elemenata kao što je kiseonik.
    Novi rezultati ukazuju na postojanje više teških elemenata u unutrašnjem delu Mlečnog puta. Zvezde u unutrašnjem delu galaksije su starije, što ukazuje da je više gradivnih elemenata života sintetisano ranije u unutrašnjim delovima galaksije nego u spoljnim delovima.

Izvor: SCI NEWS

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 18. februara 2018. in Astronomija

 

OŠ „Žarko Zrenjaninˮ iz Zrenjanina u poseti izložbi Rađanje gore

      Razgovor sa autorom izložbe dr Ivanom Dulićem

     Pokrajinski zavod za zaštitu prirode u Novom Sadu, u petak, 9. februara 2018. posetili su đaci i nastavnici OŠ „Žarko Zrenjaninˮ iz Zrenjanina sa namerom da, podeljeni u nekoliko sekcija, pogledaju izložbu Rađanje gore. Razgovor sa autorom izložbe su vodile: Milica Kuzmić, Aleksandra Jovanov i Anja Živković, članovi novinarske sekcije.

     Koliko dugo ste sakupljali kamenje za ovu izložbu?

    Od kako sam postao geolog prikupljam raznorodno kamenje, minerale i fosile– znači sve je počelo  pre nekih trideset četiri- pet godina. Na ovoj izložbi su postavljeni i fosili koje sam prikupio još kao student. Međutim, osnovu izložbe čine eksponati koje smo prikuljali u poslednjih petnaestak godina, a njihova detaljna priprema traje nekih 4- 5 godina.

     Po čemu određujete lokaciju na kojoj ćete sakupljati kamenje?

    Geološkim istraživanjima Fruške gore bavili su se brojni istraživači i oni su već ranije pronašli veoma interesantne lokacije za geološka istraživanja. Što srećom, što intuicijom, a što dobrim poznavanjem geologije i geomorfologije Fruške gore, pronašao sam i nove, do sada nepoznate geološke profile, koji zaslužuju veliku pažnju. Fruška gora je i po tome interesantna. Geološki profili su najčešće mali i uglavnom ih erozijom otkrivaju  brojni potoci. Igra prirode–otkrivanjem novih profila, zatrpavaju se ili zarastaju stari geološki profili. Na taj način, svaki ulazak u Frušku goru donosi nešto novo.

      Koliko je moguće na jednom mestu sakupiti uzoraka i od čega to zavisi?

     Teško je dati odgovor na ovo pitanje. Najviše zavisi od iskustva, a ono bira lokalitet za istraživanje – da li smo izabrali dobar profil, da li je on reprezentativan, instruktivan… Često se desi da odete na profil puni isčekivanja, jer ste odmah, na početku istraživanja, pronašli jako lep ili značajan fosil, a posle toga potrošite dane i dane, a da  ne pronađete ništa interesantno. A neki put geološki profil koji deluje neubedljivo, kasnije se pokaže vrlo interesantnim i zaslužnim pažnje. Naveo bih primer Čerevićkog potoka, jednog od najpoznatijih geoloških lokaliteta na Fruškoj gori, kojeg su  mađarski geolozi istraživali još pre 150 godina i bili veoma uspešni. I danas, kada istražujemo ovaj lokalitet, uvek pronađemo nešto novo. Dolina Čerevićkog potoka je neiscrpni lokalitet za pronalazak fosila na Fruškoj gori.

     Šta Vas je navelo da život prošlosti, pretočenu kroz priču kamena,  ostvarite kroz izložbu?

     Generalno, ljubav prema kamenu; ljubav prema poslu kojim se bavim; ljubav prema geologiji i prirodi je permanentno protkana kroz moj život. Prve ideje o izložbi nisu bile vezane za Zavod. Zajedno sa svojom porodicom izložbu smo planirali više od pet godina. Marljivo, svaki uzorak smo pripremali, preparisali, vršili zaštitu lakom, a tek pre godinu dana dobili smo ideju da ta izložba bude postavljena u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode. Ranije smo imali u planu da se izložba postavi na Petrovaradinskoj tvrđavi, da bude otvoren jedan geološki muzej, ali ta ideja nije realizovana. A pre toga, sa TV Vojvodinom smo radili na izradi jednog naučno-popularnog serijala, koji bi bio posvećen geologiji Fruške gore. Napravili smo scenario za šest epizoda. Nažalost, ni taj projekat nije uspešno završen. Tako da je ova izložba prvi projekat o geologiji Fruške gore koji smo uspešno završili– mislim na tim sa kojim radim, a to je moja porodica.

     Da li je izložba posećena, ima li stranih turista? Kakvi su njihovi komentari?

     Pravo da vam kažem, ja ne živim sa ovom izložbom od kako je postavljena. Živeo sam sa njenim eksponatima do njene postavke. Ono što čujem od ljudi iz Zavoda za zaštitu prirode je da je izložba veoma posećena. Na samom njenom otvaranju je bilo dosta posetilaca. Samim tim što je pet TV stanica bilo na otvaranju, govori koliki je interes za izložbu. Vi ste treća škola iz Zrenjanina. Izložbu su posetile gimnazije iz Novog Sada, đaci osnovnih škola, a privukla je i znatiželjnike od struke- geologe,  prirodnjake, novinare….

    Koji vam je najdraži kamen?

    O tome nikada nisam razmišljao i mislim da neću. Svaki kamen, mineral ili fosil ima svoju priču, segment je nekog događaja u geološkoj istoriji Zemlje i meni su svi jednako potrebni i svi jednako važni i interesantni.

     Kako „čitamo“ kamenje?

     Meni je čitanje kamena, kako Vi kažete, veoma blisko, ali mi je teško to pretočiti u sliku koja će vama biti jasna.
    Da bi čovek bio u stanju da pročita kamen, mora se detaljnije upoznati, ne samo sa geologijom – morate malo poznavati i biologiju, fiziku, paleontologiju. Naravno, u čitanju kamena vam pomažu i brojna tehnička pomagala, kao što su mikroskopi, razne sonde, rendgeni, hemijske, geohemijske i druge analize…koji nam pomažu da tumačimo geološku istoriju, a tumačimo je kroz čitanje kamena.
    Na jednom primerku dr Dulić nam dalje objašnjava: kada uzmem kamen, na prvi pogled, on deluje obično. Ali, postoje neki detalji na tom kamenu- njegova struktura nije uobičajena, prisutne su neke bele flekice, prilično pravilno raspoređene. Kada odbijete parče kamena čekićem, bolje se upoznajete sa njegovom strukturom. Vidim da kamen nije jednorodan, da je sačinjen od više vrsta različitih klastičnih formi. Iz iskustava vidim da su ove bele tufnice u stvari fragmenti litotamnionskih alga, koje su gradile sprud. Način na koji se pojavljuju fragmenti algi jasno vidimo da je stena taložena u blizinu litotamnionskog spruda, kojeg su razbijali talasi. Nema sumnje da je ovaj sloj taložen u uslovima visoke energije vode. Za to imamo još dokaza.
    Ove sitne, na prvi pogled pukotine, u stvari su sitni fragmenti školjaka koji su nastali takođe radom visoke energije vode. Istaložena su dva  slojića koje u osnovi grade fragmenti od ljuštura fosila i oni su sigurno taloženi u uslovima visoke energije vode. Tražimo još neku potvrdu ovakvim interpretacijama. Vidite ovo parče potpuno drugačijeg i veoma zaobljenog kamena, nastavlja dr Dulić. To je potpuno drugi kamen. …Zamislite neku obalu, plitko more, i talase koji muljaju šljunak po obali. Kada talasi postignu maksimalnu energiju , iz plitkog litorala svojom energijom zahvataju  šljunak sa plaže i talože ga u dublje  delove mora. 
I tako…korak po korak vi donosite  zaključake o tome kada je taložen kamen, u kojim uslovima, na kojoj dubini vode, na osnovu fosila donosite zaključke o paleoklimi, dubini vode, blizini obale, da li je stena nastala u moru, jezeru, reci… kakve su bile paleogeografske prilike na kopnu.
 I svaki kamen koji držite u ruci možete pročitati i saznati nešto iz geološke istorije  planete Zemlje.

     Po čemu je kamen najstarija knjiga?

    Kao učesnik brojnih geoloških ekskurzija i ekspedicija  po Alpima, Karpatima, Balkanu, dalekom Sibiru, susretao sam kamenje staro i preko tri milijarde i petsto miliona godina. To su vremenski prostori koje mi svojim ljudskim životom ne možemo dokučiti. Zapravo, ništa u ljudskoj istoriji, jer je isuviše kratka, ne može se meriti geološkim vremenom.
     Kada upoznate stromatolite stare milijardu i osam stotina  miliona godina, vulkanske stene iz Pema od pre 250 miliona godina ili sa tragovima Panonskog mora starim oko 15 miliona godina, može li na ovoj Zemlji biti nešto starije od zapisa koje čitamo iz kamena?

    Da li je teško čitati kamen? Koja znanja, iskustva su potrebna?

    Za mene kao geologa, nije teško. Uživam da proučavam geološku istoriju Zemlje iz kamena. Između ostalog, geologija nas uči da ono što vidimo danas u prirodi, pretočimo u prošlost, u daleku prošlost ili daleku budućnost. Geologija se ne bavi nečim što je bilo pre dve hiljade godina, ili što će biti za dve hiljade godina, nego onim što je bilo pre dva miliona godina i što će biti za dva miliona godina.

    Čime ste se rukovodili u postavci izložbe?

    Geološkom poukom koju nam nudi Fruška Gora. Ona je danas okružena prostranom Panonskom ravnicom, a u sebi nosi tragove ledenih doba, život Panonskog mora i tragove Tetiskog okeana.  To je odlična prilika da se pokaže ljudima koliko je naš svet promenljiv.

    Otkuda naziv za izložbu?

   Današnja Fruška gora je tek izronila iz Panonske nizije. Njeni koreni su veoma duboki, nekoliko kilometara ispod površine, a širina joj  je gotovo 50 km. Ovo što mi vidimo iznad površine stvarno podseća na rađanje gore.

    Možete li nam otkriti, kako je, zapravo, nastala Fruška gora?

    Postoji više teorija. Izložiću svoju: Fruška gora je jedna pozitivna cvetna struktura, koja je proizvod nekoliko dubokih horizontalnih raseda. U njihovom međusobnom sukobljavanju oni „izbacujuˮ stenske materijale na površinu i planina raste, dok u smiraju tektonike erozija polako nagriza i zaravnjuje njene vrhove. Ja je često poredim sa ranom koja nikako da zaraste.

     Jednom ste izjavili da vam je san da vidite Frušku goru bez biljnog pokrivača. Šta ste pod tim mislili?

     Kada posetite Alpe ili Dinaride svaki kamen koji ih čini vam je na dohvat oka i ruke. Tako ogoljeni, sa veoma malo ili bez biljnog pokrivača,  odlična su prilika da ih geolog lako proučava i dobro upozna. Fruška gora je, mahom, pokrivena biljnim pokrivačem.  Geologu su dostupni za istraživanje samo uski i niski proseci po jarugama i potocima i geološki profili koji su otkriveni u kamenolomima razne namene. Na prostoru između Karpata i Alpa ja ne znam da ima zanimljivijeg geološkog lokaliteta od Fruške gore, a za istraživanje su nam dostupni samo ti mali uski proseci. Zamislite da je Fruška gora bez biljnog pokrivača- kakav bi to geološki lokalitet bio.

    Kakvu budućnost Fruške gore predviđate (u geološkom) smislu?  Imate li nameru da još neka dešavanja vezana za proces promena na gori predstavite izložbom?

    Izložba je samo početak. I dalje radimo na Fruškoj gori, sakupljamo materijal, pa verujemo da će postavka izložbe biti sve bogatija.
    U toku je priprema za štampu rada u kojem zaključujemo da je  Fruška gora pre par stotina hiljada godina orografski bila intenzivnije izražena, čak da su postojali i vrhovi koji nisu bili pod vegetacijom. S obzirom da je tektonska zona i dalje aktivna, što znamo na osnovu sezmičkih ispitivanja, sigurno je da ovaj smiraj Fruške gore, u geološkom vremenu,  neće dugo trajati- intenzivnija tektonika će ponovo izdići pojedine delove, a možda i celu Frušku goru.  

    Impresivne su fosilne školjke na kamenu. Šta nam možete reći o njima?

    Sigurno ste zapazili i druge fosilne organizme, ali da vam kažem nešto  i o školjkama. Na izložbi je predstavljena veoma bogata asocijacija školjaka iz gornje krede, starosti oko 70 miliona godina, koje su pronađene u Čerevićkom potoku; bogata asocijacija školjaka koje su živele u Panonskom moru, pre oko 16-10 miliona godina i asocijacija slatkovodnih školjaka iz Pananskog jezera,  starih od 7-4 miliona godina. U izdvojenim asocijacija imamo vrste koje su živele u priobalju, na koralnim i algalnim sprudovima, zatim vrste koje su živele u podnožiju sprudova, ali i vrste koje su živele na morskom dnu ili su se ukopavale u mulj u dubljoj vodi. Znači, fosilni ostaci školjaka nam  veoma mnogo pomažu prilikom paleoekoloških i paleogeografskih  rekonstrukcija  uslova taloženja nekog sloja – pomažu nam prilikom donošenja zaključka o tome u kojim delovima mora ili okeana je taložen ispitivni sedimentni sloj, a to je veoma važno za detaljna geološka istraživanja.

     Videli smo gomilu puževa, školjki…kamena. Na prvi pogled, ne razlikuju se bitnije. Međutim, u njima se ogleda razlika vremena. Možete li nam pojasniti?

    Svakao. Da se nadovežemo na prethodno pitanje. Govorili smo da imamo školjke koje su taložene u različitom geološkom vremenu, u različitim paleoekološkim i paleogeografskim uslovima. Kao i današnji morski ili jezerski organizmi, svaka vrsta  fosilne školjke, puža, morskog ježa ili korala… nosi zapis o tome gde je živela, u kakvim uslovima i ono najvažnije, kada je živela. To ih i čini različitim, mada na prvi pogled, kako vi kažete, ne razlikuju se bitnije. Naravno da su školjke stare 70 miliona godina tamnije više ispucale, lošije očuvane nego one koje smo pronašli u sedimentima iz Panonskog mora. Ali, znate, to ne mora biti pravilo.  Imamo i relativno mlade ostatke fosila koji nisu dobro očuvani- jednostavno, puno je razloga zbog kojih je neki fosil dobro, odnosno, loše očuvan i to je upravo jedna od enigmi koju geolog treba da reši.

    Za svaki rad je potrebna podrška. U čemu/kome nalazite podršku za ono što radite?

    Bez podrške porodice ne bih mogao da se bavim fundamentalnom geologijom. Naročito teško bi bilo organizovati terenska istraživanja, jer ona zahtevaju duža odsustva, pripreme, održavanje opreme itd. Međutim, podršku koju ja uživam je potpuna, jer su i članovi moje porodice, naročito supruga, veoma često na terenskim istraživanjima. Pored toga, veći deo obrade fosila priredila je Miša, moja supruga. Naravno, tu je i podrška kolega kada su nam potrebne dodatne analize ili pomoć na terenu. I, naravno, tu je i podrška kompanije u kojoj radim.

     Kada biste sebe stavili u ulogu posmatrača izložbe, ne autora, kakav bi vam bio utisak, komentar…?

    Ovaj čovek jeste bio vredan i trudio se, ali ne bih rekao da je uradio sve što je planirao da uradi. Postoje punktovi izložbe koji mi govore da priča nije završena.

    U neformalnom razgovoru  sa dr Dulićem saznali smo da impozantno deluju geološke informacije koje nudi Fruška gora kao jedan mali poligon. Ali, i da on ne može sebe da oceni kao uspešnog istraživača. To nije ni skromno, ni neskromno, to je njegova ocena, iz duše. Dr Dulić ističe: „To što smo ja i moje kolege odradili kao geolozi na Fruškoj gori je više naša sramota, nego ponos. Da je u rukama austrijskih i mađarskih geologa, Fruška gora bi danas bila svetsko čudo. Antal Koh , mađarski geolog, u drugoj polovini devetnaestog veka je često boravio na Fruškoj gori. Trajalo je to gotovo 50 godina. Iza sebe je ostavio prvu geološku kartu, brojne naučne radove i bogatu asocijaciju fosila, koji se danas čuvaju u Geološkom zavodu Mađarske. Monografija o krednim fosilima Fruške gore, koju je priredio Đula Pete (1906) je i danas jedna među boljima u Evropi. U tom periodu su proučavane i fosilne flore, magmatske i metamorfne stene. Interesantno je pomenuti i Franc Šamsa, apotekara iz Petrovaradina, koji je 1820. objavio monografiju „Istorija Srema i Petrovaradina“, u kojoj se veoma precizno dotiče i geologije Fruške gore. Fruška gora, kao geološki objekat, privlači umne ljude više od 200 godina, zaključuje dr Ivan Dulić. Pripadam generaciji koja je najmanje uložila, a imamo daleko bolje uslove nego naši prethodnici“.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. februara 2018. in Planeta Zemlja

 

 Mlečni put raste tako što se hrani drugim galaksijama

Smatra se da su Veliki i Mali Magelanov oblak, patuljaste galaksije, sateliti Mlečnog puta, deo procesa rasta naše galaksije, koja ih apsorbuje tokom vremena.

    Nedavno objavljen članak u  Astronomy and Astrophysics govori o prvom detaljnom posmatranju zvezda u prostoru spoljašnjeg haloa Mlečnog puta. Hemijska kompozicija ovih zvezda potkrepljuje teoriju da je Mlečni put apsorbovao druge galaksije.
    Međunarodni tim astronoma je koristio optičku spektrometriju visoke rezolucije za procenu hemijskog sastava 28 crvenih džinovskih zvezda u spoljnom halou galaksije. Spektroskopska analiza razlaže svetlost koju emituje zvezda i sortira je po talasnoj dužini, što omogućava astronomima da identifikuju hemijska jedinjenja. Hemijski sastav zvezde daje uvid u sredinu u kojoj se ona formirala i pomaže u određivanju njenog porekla.
    „Brojnost nekih hemijskih elemenata u zvezdama u spoljašnjim područjima haloa Mlečnog puta je iznenađujuće drugačija od informacija koje smo imali o unutrašnjim područjima halo-a“, kaže Giuseppina Battaglia sa Instituto de Astrofísica de Canarias.
     Hemijski elementi zvezda spoljnjeg haloa razlikuju se od onih u unutrašnjem halou. Njihova kompozicija je prilično slična zvezdama koje se nalaze u Velikom Magelanovom oblaku, patuljastoj galaksiji satelitu Mlečnog puta. To ukazuje da su satelitske galaksije ostatak većih galaksija čiji je već jedan deo ušao u sastav Mlečnog puta.
     „Teorija koja objašnjava formiranje strukture i galaksija u Univerzumu predviđa da se zvezdani haloi, a naročito njihovi spoljni regioni uglavnom sastoje od komponenti uništenih, manjih galaksija“, kaže Battaglia. „To je u saglasnosti sa opservacijom i nalazima ove studije, gde smo pronašli ostatke kanibalizovanih patuljastih galaksija oko Mlečnog puta.“
     Istraživači su koristili tri različita teleskopa za izvođenje studije: Hobby Eberly Telescope na the McDonald Observatory u Teksasu, Very Large Telescope na ESO-inoj Čileanskoj Paranal Observatory, i the Magellan Telescope na Čileanskoj Las Campanas Observatory.
    Sa naprednijim teleskopima na vidiku, poput NASA-og svemirskog teleskopa James Vebb, izgledi za proučavanje dalekih zvezda da bi saznali više o istoriji našeg Mlečnog puta, kao i drugih galaksija, nikada nisu bili bolji.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 14. februara 2018. in Astronomija

 

Solarna oluja izazvala globalnu auroru na Marsu

     Jaka eksplozija na Suncu pogodila je Mars 11. septembra 2017. i izazvala globalnu auroru, više od 25 puta svetliju od bilo koje ranije viđene od strane orbitera MAVEN-a, koji od 2014. godine proučava interakciju Marsove atmosfere sa solarnim vetrom. 

    Energetske čestice iz velike sunčeve oluje u septembru 2017. godine detektovane su na NASA-inom Marsovom orbiteru MAVEN-u i roveru Kjuriositijju na površini. Ove misije su dizajnirane da proučavaju upravo ovakav tip događaja. Detektor radijacije je još na putu do Marsa, 2011/12. pratio nivo zračenja unutar svemirske letelice koja je nosila Kjuriositi i prati zračenje na površini crvene planete već više od pet godina.
    Udar solarnog vetra proizveo je nivo zračenja na površini više nego dvostruko veće nego što je prethodno merio detektor radijacije rovera Kjuriositi. Visoka očitavanja trajala su više od dva dana.
    ← Animacija pokazuje pojavu aurore na Marsu tokom oluje na Suncu. Ultraljubičasto svetlo je 12. i 13. septembra 2017. godine, snimio ultravioletni spektrograf NASA-inog Marsovog orbitera MAVEN.
    Čudno je da se ova aurora, do sada najveća viđena na površini, dogodila tokom tihog perioda solarne aktivnosti u 11-godišnjem sunčevom ciklusu. Pojava je zapažena i na Zemlji, iako je Zemlja bila na suprotnoj strani Sunca od Marsa.
       Ovo će poboljšati razumijevanje uticaja solarnih događaja na okolinu Marsa, od vrha atmosfere do površine. Nalazi povećavaju razumevanje uticaja zračenja na eventualnu životnu sredinu na Marsu, što je ključni cilj misije Kjuriositi. NASA koristi ova otkrića za planiranje bezbednosti misija ljudskih posada na Marsu. Visoko energetski sunčani događaji mogu znatno povećati zračenje na površinu Marsa. Povećano zračenje stupa u interakciju sa atmosferom,  proizvodi dodatne, sekundarne čestice, koje treba upoznati kako bi se osigurala sigurnost budućih istraživača.
     Sunce neprekidno emituje naelektrisane čestice, uglavnom elektrone i protone. Povremeno se pojavljuju erupcije u vidu izbačaja koronalne mase, sa većom gustinom, energijom i brzinom izbačenih čestica. Ovi događaji variraju u jačini. Snažniji izazivaju aurore na Zemlji, a vrlo jake mogu ometati komunikacije.
     ←Svemirska solarna opservatorija Solar and Heliospheric Observatory, SOHO, koristi koronarograf za praćenje sunčanih oluja. SOHO je snimio izbačaj koronalne mase od 9-10. oktobra 2017. Širenje koronalne mase izlazi iz vidnog polja SOHO-a ali čestice visoke energije dospevaju do SOHO-a i zasipaju kameru i stvaraju smetnje na filmu.
     Na Marsu jake solarne oluje u interakciji sa atmosferom mogu da izazovu aurore i osvetle celu planetu u ultraljubičastom svetlu. Mars nema jako magnetsko polje poput Zemlje da koncentriše auroru u blizini polarnih područja. Energetske čestice sa Sunca mogu biti apsorbovane od strane gornje atmosfere, povećavajući njenu temperaturu i uzrokuju odliv vazdušnog omotača. Predpostavlja se da su ovakve oluje u prošlosti možda uklonile veliki deo atmosfere Marsa što je izazvalo velike promene na planeti.
     Događaj je detektovan i na NASA-inim orbiterima Mars Odyssey i Mars Reconnaissance i ESA-inom orbiteru Mars Express.
Izvori:  Mars Curiosity
            NASA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. februara 2018. in Astronomija

 

„Šta bi rekli o čovečanstvu da je kraj svemu?“

    Ričard Dokins je rođen 26. marta 1941. godine u Najrobiju, u Keniji. Na Oksfordu je 1962. godine diplomirao zoologiju gde je do 1966. završio magistarske i doktorske studije u oblasti zoologije. Od 1967-69. je predavao zoologiju na Kalifornija Univerzitetu u Berkliju. Na Oksford se vraća 1970. da predaje zoologiju.
    Kao evolucioni biolog, etolog u prvi plan stavlja gen kao biološku jedinicu i pokretača i nosioca evolucije Dokins tvrdi da se prirodna selekcija odvija na genetskom nivou. Veliki deo Dokinsovog opusa otvara debatu za potvrđivanje supremacije nauke nad religijom u objašnjavanju sveta. Jedan je od najznačajnijih zagovornika ateizma i sekularizma.
   Odgovor Ričarda Dokinsa – evolutivnog biologa i pisca na pitanje: Šta bi rekli o čovečanstvu da je kraj svemu? za godišnjak Njujork tajmsa “Turning Points”

    Dragi sugrađani svemira,
    Ukoliko posedujete tehnologiju da presretnete poslednji testament sa naše planete osuđene na propast, sva je prilika da ste mnogo napredniji od nas; evoluirate, pretpostavljam, dovoljno dugo da uspevate da dešifrujete jezik na kojem pišem.
    Bićete svesni činjenice da smo i mi, poput bilo kog drugog oblika života, postepeno evoluirali od prostih početaka uz pomoć nenasumičnog opstanka digitalno kodiranih instrukcija. Nazivamo ih instrukcionim genima (ne sumnjam da se vaši razlikuju od ovih naših). Opstali su uglavnom zahvaljujući nastanku onoga što nazivamo telom. Naš oblik života pokretala je naša zvezda („sunce“), zahvaljujući statičnim telima koje zovemo biljke, a koje koriste specijalizovane sakupljače fotona koji se zovu lišće. Energiju biljaka zatim su ukrala pokretna tela pod imenom životinje. Neke životinje su jele druge životinje, i energija se prenosila kroz „lanac ishrane“. Svi sa istim genetskim kodom, linearnim nizom digitalnih karaktera iz abecede. Kao što ćete već lako izračunati, ovo je bilo dovoljno da kodira niz različitih oblika, što je (bila) jedna od čudesnih veličanstvenosti naše tragične planete.
     Među milionima vrsta životinja, naša sopstvena, nazvana ljudima, istrebljena je uz pomoć ogromnog kompjutera („mozga“) koji nam je omogućio da napredujemo u razumevanju univerzuma i našeg porekla. Bili smo ponosni na to da razumemo stvari poput evolucije i činjenicu da je materija sačinjena od ograničenog broja „elemenata“. Dok smo započinjali rad na onome što nazivamo kvantnom teorijom, zaključili smo da je zbunjujuća, verovatno zato što naši mozgovi nikada nisu evoluirali do tačke kada bi mogli razumeti ultramalo.
     Sanjali smo o konačnoj Teoriji svega i potpunom razumevanju porekla svih stvari, uključujući vreme. Vi ste možda uspeli u tome. To je jedna od stvari zbog kojih žalimo što smo nestali pre nego što smo je dosegli.
     Detaljnije:https://www.nedeljnik.rs/…/gotovo-je-dolazi-kraj-sveta-sta…/

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 23. januara 2018. in Planeta Zemlja

 
 
%d bloggers like this: