RSS

Svet N dimenzija

  1. april 2021.

Luč pesnikova se nije ugasila posle Sveta elektrona, naprotiv kao da se još više rasplamsala. U veku koji je tek počeo i koji će se po naučnim dostignućima „gorditi nad svijem vijekovima“ Valerij Brjusov kao da to predoseća i u velikom žaru nastavlja da piše.

Volja i misao se kao vihor vrti od Pitagore i Demokrita preko Lobačevskog, Rimana i Ajnštajna, a valjda i do onih koji u Kardaševljevom najvišem nebu stoje. U tom vihoru i pesnikova volja i misao se uznose, nekoga drugog sveta čuju zvuke i prenose se već jedan vek s kolena na koleno tragajući za istinom. Nije nemoguće, da je četrdeset godina posle, Svet N dimenzija, Kardaševa inspirisao za klasifikaciju civilizacija u svemiru.

Tačan broj dimenzija je još uvek pod hipotezama i ne zna im se broja. Trima prostornim dimenzijama je dodato vreme kao dimenzija. Negde u tim koordinatama se našao i Branko Miljković kao prevodioc Sveta N dimenzija.

Znamo samo za tri koordinate.

Gde je put mimo? Neznanjem je skrit.

Slušaj s Pitagorom zvezdane sonate,

Atome prebrajaj kao Demokrit.

Put po brojevima? Vodi nas u Rim on.

( I svi putevi uma vode tuda!)

Isto u novom- Lobačevski, Riman,

Ista u zubima stoji tesna uzda.

Al živi u N dimenzija, živi

Volje i misli vihor što se vrti,

Kome s detinjim znanjem smešan sam

Korakom svojim sve po istoj crti!

Naša sunca, zvezde koje nebo, rasu

Beskraj kojim beskrajna svetlost sjaji,

Samo su oprema u prazničnom ukrasu

Kojim svet njihov gordi oblik taji.

Naše je vreme crtež im na planu,

Gledajuć iskosa gde nam tama preti,

Ti bogovi ništavnost svih zemaljskih želja

Milostivo beleže u pameti.

Valerij Brjusov, 1. januar 1924.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. aprila 2021. inč Fizika i umetnost

 

Magnetno polje supermasivne crne rupe u galaksiji M87

Da bi se snimila supermasivna crna rupa u centru galaksije M87, povezano je osam teleskopa širom sveta u virtuelni teleskop veličine Zemlje koji je nazvan Horizont događaja (EHT). Rezultat je prva slika crne rupe koja je objavljena 10. aprila 2019. godine. Snimak centra galaksije M87, udaljene 55 miliona svetlosnih godina prikazuje svetlu prstenastu strukturu sa tamnim centralnim regionom, senkom crne rupe.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је 164692151_4136590286352046_2687320474225844669_o.jpg

EHT je 24. marta 2021. u časopisu Astrophisical Journal Letters objavio da je po prvi put uspeo da polarizacijom svetlosti koja dolazi iz svetlog regiona oko ove crne rupe vidi magnetno polje.


Slika prikazuje polarizovani pogled na supermasivnu crnu rupu u centru galaksije M87. Linije označavaju orijentaciju polarizacije, koja je povezana sa magnetnim poljem oko senke crne rupe. Orijentacija svetlosnih talasa odražava i strukturu magnetnog polja.

Crne rupe ogromnom gravitacijom savijaju svetlost i plazmu pa čak i magnetno polje oko sebe. Pri tom izbacuju ogromne mlazove okolne materije i energije u pravcu koji je normalan na horizont događaja koji se kreću ogromnim brzinama i na vrlo veliku udaljenost.

Rezultati kazuju da magnetno polje određuje dinamiku materijala u blizini horizonta događaja crne rupe M87 i pomoći će razumevanju magnetnog polja oko crnih rupa i kako i koje aktivnosti u ovom regionu izbacuju ove moćne mlazove.

Snimak supermasivne crne rupe u galaksiji M87. 10. april 2019.

Detaljnije na: EHT i Calteh

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. marta 2021. inč Astrofizika

 

Vreme je za Mesijeov maraton

24. mart 2021.

Šarl Mesije, francuski astronom, jedan od najpoznatijih lovaca na komete je 1758. godine, u sazvežđu Bika otkrio magličasti kometoliki objekat koji se za razliku od kometa nije kretao. Ovaj objekat, pod oznakom M1 će zauzeti prvo mesto u Mesijeovom katalogu.

Mesije, kao ni bilo ko od njegovih savremenika nije moga ni da nasluti da se radi o ostatku supernove, jednom od najžešćih događaja u svemiru koji se dogodio 1054. godine, da su ga tada posmatrali kineski astronomi i američki indijanci, da se u središtu ove magline nalazi neutronska zvezda jedan od najegzotičnijih objekata u svemiru

Katalog će u istoriji astronomije ostati poznat kao prvi kataloški prikaz objekata dubokog neba.

Katalog sadrži 110 objekata koji se od polovine marta do polovine aprila mogu videti u toku jedne noći. Mesije takođe nije mogao da predpostavi da će njegov katalog biti inspiracija hiljadama astronoma širom sveta. Zadivljeni zvezdanim nebom i njegovom velikom misterijom oni se svake godine u to vreme okupljaju na svojevrsnom naučnom hepeningu ili najčuvenijem posmatračkom astronomskom takmičenju u svetu, Mesijeovom maratonu. To je prilika kada se pokazuje poznavanje i sposobnost nalaženja ovih objekata koje se nesebično razmenjuje, pa čak i u atmosferi takmičenja u tome ko će više da ih pronađe i pokaže u toku te jedne noći. Nije manje značajno ni to što astronomi amateri pokazuju spretnost u manipulisanju teleskopima i propratnom opremom.

Od 2000. godine Mesijeov maraton se svake godine održavao na Letenci, na Fruškoj gori, sa izuzetkom par godina kada se to dešavalo na Andrevlju. Okupljao je astronome iz celog regiona bivše nam Jugoslavije i drugih okolnih zemalja.

Posmatračka astronomija uvek sa sobom nosi i daje obilje informacija pa na učesnike deluje i edukativno. Mnogi ljubitelji i prijatelji astronomije, astrofizike i drugih prirodnih, pa čak i društvenih nauka su ovde dolazili samo zbog toga što su imali i šta da vide i mnogo toga novoga da nauče. Organizatori su bili Astronomski magazin, više astronomskih društava Novog Sada a uz podršku PMF Novi Sad.

 

U vremenu Covida svako od nas iz svog dvorišta, obližnje livade ili terase može da potraži M objekte, da ih snimi i objavi na svom fejsu, tviteru, instagramu, blogu, sajtu Astronomski magazin ili bilo kom sajtu koji se bavi naukom i njenom popularizacjom.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 24. marta 2021. inč Nekategorizovano

 

Traganje za izvorom solarnih energetskih čestica

10.mart 2021.

Solarne energetske čestice (SEP) su jedan od glavnih izazova budućih svemirskih letova. Dok uobičajene čestice solarnog vetra, elektroni, protoni i joni helijuma putuju nekoliko dana, oblaci ovih malih, veoma brzih solarnih projektila, put od 150 miliona km do Zemlje prevale za manje od sat vremena. One mogu da sprže osetljivu elektroniku svemirskih letilica i predstavljaju ozbiljan rizik za astronaute. Sunce ih izbacuje u svim pravcima pa se teško detektuju i predviđaju.

Sunčeva baklja iz aktivnog regiona AR 11944 od 7. januara 2014. godine je viđena na nekoliko različitih talasnih dužina svetlosti iz NASA-ine opservatorije Solar Dynamics Observatory. S desna na levo, slike u veštačkim bojama prikazuju plazmu na približno 600 000⁰C, 2 500 000⁰C i 7 100 000⁰C. Izvor: NASA / SDO

Naučnici su SEP podelili na dve vrste: impulsivne i postepene. Impulsivni SEP događaji se javljaju nakon sunčevih bljeskova, nastalim u naglim magnetnim erupcijama. Postepeni SEP traju duže, ponekad i danima. Dolaze u velikim rojevima iz pozadine izbačenih koronalnih masa (CME) koje se kroz svemir kreću poput plimnog talasa i veći su rizik za astronaute i satelite. SEP se ponašaju kao surferi koji hvataju te talase i veoma velikom brzinom se kreću duž njih.

Pogled izbliza na jednu od baklji iz AR 11944 emitovanu 7. januara 2014. Ova baklja može biti način na koji su SEP-ovi koje je otkrio Wind pušteni sa Sunca. Izvor: NASA / SDO.

Svemirska letilica Wind, iz Lagranžove tačke L1, koja se nalazi na oko 1,5 miliona km daleko od Zemlje je uhvatila tri jaka izbačaja SEP-a, 4. 6. i 8. januara 2014. Podaci su pokazali specifičan „otisak prsta“  i drugačiji miks čestica od običnog solarnog vetra. Određena količine jona ugljenika, sumpora i fosfora je ukazala da se formiraju u drugačijem sloju Sunca. Solarna svemirska opservatorija Hinode je posmatrala aktivni region sa jakim magnetnim poljem i velikom pegom, AR 11944 koji je početkom januara proizveo nekoliko velikih baklji, izbačaje koronalne mase i SEP oblake što se slagalo s podacima Wind opservatorije.

Solarni vetar može lakše da pobegne duž otvorenih linija magnetnog polja koje su jednim krajem na Suncu a drugim u svemiru.

Zatvoreno magnetno polje oba kraja petlje svojih linija vraća prema Suncu dok linije otvorenog polja sežu u svemir. Izvor: NASA-in Goddard Space Flight Center / Lisa Poje / Genna Duberstein

Očekivalo se da će SEP-ovi biti otkriveni tamo gde je magnetno polje otvoreno i gde materijal duž tih linija može da pobegne ali pokazalo se da se oni javljaju u regionima gde je magnetno polje zatvoreno. SEP-ovi su se nekako oslobodili zatvorenih magnetnih petlji koje zarobljavaju materijal blizu vrha hromosfere, jedan sloj niže od mesta na kome izbijaju solarne baklje i gde se javljaju izbačaji koronalne mase.

Novo pitanje je kako SEP-ovi beže od Sunca? Od budućih kombinovanih posmatranja više svemirskih opservatorija očekuje se odgovor koji do sada nije dobijen. Dobiće se bolja i šira slika svemirskog vremena što će omogućiti i predviđanje ovih događaja koje je zbog zaštite svemirske tehnologije veoma značajno.

Izvor: NASA

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. marta 2021. inč Astrofizika

 

Sagitarius A istok: Ostaci retke eksplozije u centru Mlečnog puta

Obično mislimo da su supernove eksplozije zvezda mnogo veće mase od Sunca koje nastaju kada se njihova jezgra uruše u imploziji. Ali supernove nastaju i u eksplozijama belih patuljaka. To su supernove tipa Ia i poznate su kao standardne sveće po kojima se određuju udaljenosti objekata u svemiru i brzina njegovog širenja.

Slika je kompozit nastao od rendgenskih podataka svemirskog rendgenskog teleskopa Čandra (plavo) i podataka radio emisije uhvaćene Veoma velikim nizom radio teleskopa (crveno).(Credit: X-ray: NASA/CXC/Nanjing Univ./P. Zhou et al. Radio: NSF/NRAO/VLA)

Postoji i podskup supernova tipa Ia pod nazivom tip Iax. Razlika između njih je u brzini termonuklearne eksplozije. U tipu Iax eksplozija se dešava za jednu trećinu sporije nego u supernovi tipa Ia. To su relativno retke supernove koje stvaraju neke teške elemente.

Do sada su supernove tipa Iax pronađene u drugim galaksijama. Ovo je prvi put da su primećeni njihovi ostaci u Mlečnom putu. Ostatak supernove Sgr A istok je nastao blizu centra Mlečnog puta od belog patuljka čija je masa dostigla Čandrasekarovu granicu privlačeći materijal iz svog saputnika ili spajanjem sa drugim belim patuljkom, pri čemu je eksplodirao.

Sam naslov rada: „Hemijsko obilje u Sgr A istok: dokaz ostatka supernove tipa Iax“ govori da su ostaci ove eksplozije viđeni hemijskom analizom oblaka prašine i gasa a ne posmatranjem same eksplozije. Sgr A istok se nalazi blizu Sagitariusa A *, supermasivne crne rupe u centru naše galaksije, i verovatno se meša s materijalom koji okružuje crnu rupu. U Čandrinim rendgenskim podacima dobijenim u oko 35 dana posmatranja supermasivne crne rupe i regiona oko nje otkrivena je neobična akumulacija elemenata koji su se podudarali sa modelima supernova tipa Iax. Eksplozije belih patuljaka jedan su od najvažnijih izvora elemenata poput gvožđa, nikla i hroma u univerzumu.

Slika predstavlja Čandrino spektroskopsko viđenje elemenata stvorenih u eksploziji supernove. Prikazuje emisione linije S, Ar, Ca, Fe i Ni, najprikladnije za supernovu tipa Iax.Image Credit: Zhou et al, 2021.

Autori ističu da su rezultati zanimljivi i da će pomoći daljem razvoju modela. Ovo otkriće pomaže razumevanju različitih načina na koje beli patuljci mogu da eksplodiraju i kako zvezde stvaraju i seju po svemiru elemente koji su bili važni za nastanak života na Zemlji.

Rad je objavljen  10. februara 2021. godine u The Astrophysical Journal.

Izvor: CHANDRA X-ray Observatory, UNIVERSE TODEY

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 28. februara 2021. inč Astrofizika

 

Noćno nebo sa više od 25 000 supermasivnih crnih rupa

19. februar 2021.

Otvoren je novi prozor u svemir. Međunarodni tim astronoma je izradio najveću i najoštriju kartu neba koja otkriva više od 25 000 aktivnih supermasivnih crnih rupa u udaljenim galaksijama.

Ne, ovo nije slika zvezdanog neba. U ovom radio opsegu dominiraju crne rupe jer su zvezde gotovo nevidljive.

Astronomi teže da otkriju nebeske objekte koji emituju elektromagnetne talase na ultra niskim radio frekvencijama. Takvi objekti su difuzna materija u strukturi svemira velikih razmera, bledi mlazevi plazme koje izbacuju supermasivne crne rupe i egzoplanete u uzajamnom magnetnom delovanju sa svojim zvezdama. Mapa prikazuje samo dva procenta neba. Potraga za ovim egzotičnim fenomenima nastaviće se narednih godina sve dok se ne kompletira karta čitavog severnog neba.

Mapa je urađena po podacima iz radio opsega koje je uhvatio LOFAR, najveći radio teleskop na Zemlji koji radi na najnižim frekvencijama. Sastoji se od 52 stanice koje se nalaze u devet zemalja: Holandiji, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Švedskoj, Irskoj, Letoniji i Italiji. LOFAR je zajednički projekat ASTRON-a, Holandskog Instituta za radio-astronomiju i univerziteta u Amsterdamu, Groningenu, Lajdenu, Nimvegenu, kao i nemačkog konzorcijuma za duge talasne dužine (GLOV), kojem pripada Univerzitet u Hamburgu.

LOFAR, sa jezgrom, levo i antenama niske frekvencije, desno. (Zasluga: ASTRON)

Radio talasi koji su korišteni za ovaj rad su talasne dužine do šest metara i frekvencije od oko 50 MHz i najduži su radio talasi koji su do sada korišćeni za posmatranje tako širokog područja neba i tako velike dubine. Svemir je na ovim radio talasima gotovo neistražen pa su ova zapažanja značajna. Za pretvaranje radio signala u ove slike bilo je neophodno izgraditi novu propratnu tehnologiju. Ovim se otvorio novi prozor svemira.

Rad, The LOFAR LBA Sky Survey I. survey description and preliminary data release je objavljen u Astronomy & Astrophysics.

Izvor:ASTRON

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. februara 2021. inč Astrofizika

 

Nova saznanja o Betelgezu

4. februar 2021.

Nova studija Betelgeza, zvezde superdžina otkriva uzrok njenog pulsiranja, rekalibrira njenu masu, radijus i udaljenost.

Betelgez je jedna od najsjajnijih zvezda zimskog neba koja obeležava levo rame sazvežđa Orion. Početkom 2020. njegov sjaj je vidno smanjen što je podstaklo spekulacije da će možda uskoro da eksplodira kao supernova.

Slike Betelgeza iz januara 2019. i decembra 2019. godine pokazuje manji sjaj zvezde u decembru 2019. godine. Slike je snimio Veoma veliki teleskop Južne Evropske opservatorije.

Međunarodni tim naučnika je analizirao varijacije osvetljenosti Betelgeza primenom evolucionog, hidrodinamičkog i seizmičkog modeliranja. Dobili su jasniju sliku nego ranije koja pokazuje da je zvezda u ranoj fazi sagorevanja helijuma u svom jezgru ( više od 100 000 godina pre nego što se dogodi eksplozija). Pokazali su da pulsiranje zvezde izazivaju zvučni talasi koji stvaraju talase pritiska što dovodi do naizmenične promene sjaja, sa dva perioda od 185 (± 13,5) dana, približno 400 dana. Veliki pad sjaja bez presedana početkom 2020. godine je verovatno izazvao oblak prašine ispred Betelgeza.

Da bi se videlo kako nauka „radi“ ovde treba navesti jedno drugo istraživanje čiji su rezultati objavljeni u radu pod nazivom: „The Photospheric Temperatures of Betelgeuse during the Great Dimming of 2019/2020: No New Dust Required“ u kome se kaže da veliko zatamnjenje Betelgeza sa kraja 2019. i početka 2020. godine nije izazvano oblakom prašine. U promenama sjaja uzrokovanim prašinom morao bi da se vidi „specifičan zapis“ u kome, ako je prašina više sitna izostaje svetlost kraćih talasnih dužina. A to se nije videlo u velikoj promeni sjaja Betelgeza koja je bila gotovo ista na celom opsegu od blisko ultraljubičastog do blisko infracrvenog dela spektra. Pravi razlog je možda da je pulsacijom ili konvektivnim pokretima velikih razmera došlo do kretanja u fotosferi usled kojeg je nastupilo hlađenje velikog dela zvezde. To je po njima bio mogući razlog smanjenja sjaja Betelgeza.

Variranje osvetljenosti Betelgeza tokom prethodnih 15 godina. Praznine u podacima su periodi kada se Betelgez tokom godine ne vidi na noćnom nebu.

Analiza je dala novu masu od 16,5 do 19 solarne mase, što je niže od dosadašnje procene. Ranije se mislilo da Betelgez svojim radijusom doseže orbitu Jupitera. Rezultati su pokazali da se on proteže na dve trećine od ranije procene, sa radijusom 750 puta većim od radijusa Sunca. Betelgez je po proceni tima udaljen 530 svetlosnih godina, što je 25% bliže nego što se ranije mislilo.

Rezultati impliciraju da Betelgez nije blizu eksplozije i da je predaleko od Zemlje da bi eventualna eksplozija ovde imala značajan uticaj. Kako je Betelgez najbliži kandidat za takvu eksploziju, kad god se ona dogodi biće to retka prilika da proučimo šta se događa sa zvezdama poput ove pre nego što eksplodiraju.

Izvor: KAVLI IPMU

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. februara 2021. inč Astrofizika

 

Interaktivni infografik izvora gravitacionih talasa

Nasilni sudari čudovišnih objekata, kao što su crne rupe i neutronske zvezde dobuju po tkivu univerzuma, stvarajući gravitacione talase. Ljudi su tokom većeg dela istorije bili nesvesni te nebeske tutnjave. Od skora nam se otvorilo još jedno čulo.

Prvu detekciju gravitacionih talasa nastalih sudarom dve crne rupe, kojim je zatalasana struktura prostora i vremena je ostvarila Interferometarska laserska opservatorija za detekciju gravitacionih talasa ( LIGO), 2015. godine. Ovo otkriće je verifikovalo predviđanje Alberta Ajnštajna izneto pre 100 godina u Opštoj teoriji relativnosti. Ovim je astronomija dobila novo čulo, čime je započela era gravitacione astronomije koja će novom tehnologijom posmatranja stvari i pojava i prikupljanja informacija o njima dati novu sliku univerzuma. Potencijal astronomije se sada povećao, elektromagnetnom glasniku se pridružio gravitacioni glasnik.

Klikom na sliku se ulazi u interaktivni infografik koji predstavlja 50 do sada otkrivenih izvora gravitacionih talasa.

Do sada su LIGO i opservatorija Virgo detektovali 50 izvora gravitacionih talasa. Većina ovih talasa je nastala sudarom dve crne rupe. U dva slučaja talasi su nastali sudarom dve neutronske zvezde. Dva sudara se ne mogu pouzdano identifikovati, ali nagoveštavaju mogućnost sudara neutronske zvezde i crne rupe. Na infografiku je više gravitacionih talasa predstavljeno analognim zvučnim talasima.

Što je sudar dalji, gravitacionim talasima treba više vremena da stignu do Zemlje. Neki talasi su nastali kada je svemir imao približno polovinu svoje trenutne starosti od 13,8 milijardi godina. Manje masivna spajanja su se dogodila u novijoj prošlosti i bliže su Zemlji. LIGO i Virgo teže mogu da vide udaljene manje sudare i slabije mreškanje prostora i vremena.

Neki od 50 sudara su ostavili za sobom velike crne rupe, uključujući i najveći sudar koji je stvorio prvi primer klase crnih rupa srednje veličine. Otkriveno je da u sudarima učestvuju objekti različitih masa i da neke crne rupe pre sudara brzo rotiraju.

Šta otkriva 50 detektovanih događaja gravitacionih talasa i šta se nadalje očekuje od opservatorija LIGO i Virgo može se videti u članku: „LIGO i Virgo najavljuju nova otkrića”

Zahvaljujući gravitacionim talasima buduća otkrića će nam dati više informacija o ovim misterioznim objektima, strukturi univerzuma i njegovoj prošlosti.

Izvor: ScienceNews

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. februara 2021. inč Astrofizika

 

Astronomski magazin kao vremeplov

Konjukcija Jupitera i Saturna, 17. 12. 2020.
Snimila:Biljana Božinović (Niš)

 "Kroz ocean neba ja sam ronac
 i u mrežu lovim mliječne staze,
 Mjesečić i Sunčić, Vasionac.
 Mene pravo samo zvijezde paze.
 Borci viču: Konja! A mornari: Jedra!
  A ja, opit glasom pomorkinja vila,
 žudim samo plavet, Vasiona Njedra,
 i ja vičem: Krila! – krila, krila!”
                          Tin Ujević- Vasionac 

Dok posmatramo zvezde, gledamo u njihovu prošlost. Manuskripti, glinene ploče, rezbarije u kamenu i drvetu, slike, fotografije, knjige i drugi zapisi nas isto vode u istoriju stvari i pojava. Dok ih čitamo, vreme kao da nam ne teče linearno, usporava i zaustavlja se. Masa informacija nam zaokuplja pažnju, zadržava nas, menja nam dinamiku čitanja, ponašanja i razmišljanja, uvodi u svoju misaonu potku kao u singularnost.

Kad te informacije povežemo u celine dobijamo novo znanje. Znanje nije ono što čujemo i pročitamo nego ono što povežemo, novonastali misaoni sistem. A pravo znanje je ono koje znamo da primenimo, na bazi kojeg postajemo kreativno biće. Katedrale se zidaju od kamena ili cigle, simfonije od nota, mašine od mašinskih elemenata, matematičke jednačine od znakova i brojeva, knjige od reči i od slova.

Mesec je decembar. Zima, maglovito vreme i druge nepovoljne meteorološke prilike, korona, izbegavanje okupljanja i fizičko distanciranje su prilike da se više pažnje obrati čitanju a za ljubitelje i prijatelje astronomije omiljeno štivo je Astronomski magazin. A šta u AM sve može da se nađe govori letimičan pogled na naslove. Fraza „Iz naslova se vidi“ nije slučajno odomaćena u našem jeziku.

Šta sve naslovi mogu da nam kažu i koliko informacija da daju? Naslovi su odraz ili refleksija onoga što se dešavalo i radilo, o čemu se razmišljalo, pisalo i govorilo. Kad se u člancima ispod njih oduzmu prilozi i predlozi, veznici, zanemare fraze, podštapalice i uzmu u obzir samo imenice, glagoli i brojevi, u tekstu ostaje manje-više desetak relevantnih i egzaktnih informacija. Danas se kaže da je to resurs, vole tako da kažu, nekako domaćinski zvuči ali AM je više platforma iz koje odasvud iz različitih mesta, od različitih autora i tema svakodnevno, već 22 godine izviru nove informacije.

Tamnu materiju ne vidimo, a deluje. Ovako, elektronski predstavljen, Astronomski magazin je virtuelna polica, ne vidimo je kao policu sa knjigama iznad radnog stola, a deluje. Nekako mi je lakše da skrolujem i klikćem mišem ili tastaturom nego da listam njegovu Gutembergovu verziju, a isto dobijam, čak više i brže.

Uz introspektivnu pažnju izmerimo ili procenimo koliko je informacija AM ostavio u nama, koliko nas je edukovao, koliko i kakve nam je misli pokrenuo, na šta nas je motivisao, usmerio, uznemirio, pobudio, podstakao znatiželju, koliko nam je pomogao da u sebi razvijemo kritičku svest i naučni pogled na svet.

Povratak u decembar 2020. 
 
 Novi rad kaže da je pojava ljudske rase neobičan događaj
 MMXX (i)za nas
 Baloni za proučavanje mogućeg života na Veneri
 Kako se odbraniti od asteroida
 Petnički razgovri – novi model promocije nauke
 18. februar 2021: Sletanje rovera Perseverance na Mars
 Kineski MIR-3 uskoro u orbiti
 'Hayabusa' našla strani objekat na asteroidu!
 Novi planovi za 'New Horizons'
 Kako teraformirati Mars?
 Svemirska utrka - Korolev vs Von Braun
 Kako će Nasin brod sa posadom sleteti na Mars
 Postoje li detektori dima u paklu?
 Sletanje Apola 11 na Mesec
 Planete Sunčevog sistema – Venera
 Konjunkcija Jupitera i Saturna - iz Zaječara
 Video rekapitualicja leta Staršipa SN8
 Nezaboravite predavanje: "Sunce – zvezda Sunčevog sistema"
 007 treba našu pomoć
 Koliko zapravo poznajemo svoju planetu - mapiranje okenaskog dna
 Džinovske rakete – deo IV
 Zašto se svemirska sonda Deep Impact sudarila sa kometom Tempel 1?
 Predavanje: "Sunce – zvezda Sunčevog sistema"
 Nova opservatorija u Mađarskoj iz projekta VoBaNISTA
 I Kina najavila ponovo upotrebljivu raketu
 Konjukcija Jupitera i Saturna iz Trebinja
 5,4 grama: veliki uspeh 'Hayabuse 2'
 Jupiter i Saturn u konjunkciji - iz Splita
 Kako su Kinezi osvojili Mesec
 Počinje zima
 Tek druga misija ruske 'Angare A5' u šest godina
 Zima 2020. – solsticij
 Sve što treba da znate o velikoj konjunkciji Jupitera i Saturna 2020.
 Jupiter i Saturn postali jedno
 Konjunkcija Jupitera i Saturna - iz Niša
 Jupiter i Saturn u konjunkciji - po drugi put
 Suhozid od kamenja s Mjeseca
 Ogromni američki satelit za špijuniranje neprijateljske komunikacije
 VRT FIZIKE: Kako odoleti pseudonauci?
 Mesec, Jupiter i Saturn u konjunkciji
 Zvanično pušten u rad 500 metarski kineski radio-teleskop
 R-56, nepoznata sovjetska raketa za Mesec
 Deset najvećih izumiranja živog sveta
 “Lična karta Sunčevog sistema” gledajte predavanje
 Predavanje: “Lična karta Sunčevog sistema”
 Kakva je sudbina Sunčevog sistema?
 Jupiter i Saturn u konjunkciji
 Večeras u sumrak nastupa „Trio planetarius“
 Džinovske rakete – deo III
 VRT FIZIKE: Šta jedemo u hrani?
 Pomračenje iz Argentine
 Džinovske rakete – deo II
 Slike pomrčine Sunca 14.12.20.
 Vodimo Vas na potpunu pomrčinu Sunca
 Šta je rover Opportunity otkrio na Marsu? Epizoda 2
 Džinovske rakete – deo I
 VRT FIZIKE: Dajsonova sfera
 Kina lansirala dva satelita za otkrivanje gravitacionih talasa
 Sledeći Nasini putnici na Mesec
 AM na moru
 Geminidi, blještave i spore zvijezde padalice
 Nezgodne fleke
 Neutrini – duhovi univerzuma
 Serija predavanja: “Ekskurzija kroz Sunčev sistem”
 VRT FIZIKE: Inteligencija bez ljudi
 Staršip SN8: Analiza leta i šta dalje
 Mjesec i Venera za ranoranioce
 Staršip izveštaj: 09.12.2020 (dopuna)
 Staršip izveštaj 09.12.2020
 Poređenje: Veličine vansolarnih planeta
 Staršip izveštaj: Danas je dan
 Pet interesantnih činjenica i misterija Sunčevog sistema
 Autonomne bespilotne letjelice HISTRION
 HISTRIONi 107 i 109 vratili se kući
 Kapsula sonde 'Hayabusa 2' se vratila na Zemlju sa uzorcima asteroida Ryugu
 Petnica: Ambasador Francuske otvorio Konferenciju „Korak u nauku“ iz ambasade
 Velika konjunkcija Jupitera i Saturna
 HISTRIONi 108 i 110 - rekonstrukcija i obrada podataka
 'Ravn X' i 'Talon-A', dva nova sistema za lansiranja iz vazduha
 Change 5-T1
 Hayabusa 2 stigla na Zemlju
 Japanska kapsula ide kući
 Šta je otkrila sonda Novi horizonti?
 Potresi asteroida Ryugu posle bombardovanja
 VRT FIZIKE: Kvantni heroji
 Kinez sa uzorcima uzleteo sa Meseca
 Veličina Mesečevog sveta
 Kada smo bliži Suncu: u podne ili uveče?
 Mlečni put je deformisan
 Kolarac: Milutin Milanković - predavanje Zorana Kneževića
 Kineska sonda Chang'e 5 uspešno sletela na Mesec! Snimak sletanja na površinu
 Da li su Viking sonde otkrile život na Marsu tokom 70tih godina?
 'Chang-e 5' – sve spremno za uzimanje prvih uzoraka sa Meseca posle 44 godine
 Ne propustite 21.12.2020.
 Veštački asteroid 2020 SO: povratak stepena 'Centaur' misije 'Surveyor 2'
 Koliko će Sunce biti veliko kada postane crveni džin?
 Najopasnije stvorenje na Zemlji
 Šta čitaju prijatelji iz kampa: Slavko Stojanov
https://astronomija.org.rs/?start=100
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. januara 2021. inč Astronomija

 

Brzina rotacije Zemlje nije konstantna

Vreme na Zemlji se određuje prema 24-časovnom ciklusu dan/noć u kojem se planeta jednom okrene oko svoje ose. Svaki dan traje približno 86 400 sekundi čemu je dnevno/noćni ciklus izuzetno dosledan uprkos činjenici da on realno redovno neznatno varira.

Snimljeno sa kosmičkog broda Galileo Galilej pri prvom preletu Zemlje 11. i 12.decembra, 1990.

Atomski časovnici kojima merimo protok vremena u neverovatno malim vremenskim intervalima, sve do milisikunde su doveli do otkrića da je okretanje planete promenljivije nego što se nekada mislilo. Tako je otkriveno da je Zemlja usporavala svoje okretanje postepeno do prošle godine, kada je počela da se okreće brže. Prošlog leta, 19. jula 2020. zabeležen je najkraći dan koji je za 1,4602 milisekundi kraći od standardnog. Planetarne naučnike to ne brine, oni znaju da postoje faktori koji utiču na planetin spin kao što su gravitaciono povlačenje Meseca, nivo snežnih padavina i erozija planina. Pojavom globalnog zagrevanja postavlja se pitanje da li topljenje snežnih i ledenih pokrivača može da podstakne Zemlju da se brže okreće.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. januara 2021. inč Planeta Zemlja

 
 
%d bloggers like this: