RSS

Nova saznanja o bliskom susretu Mlečnog puta i Andromede

     Mlečni put pripada skupu galaksija, poznatom kao Lokalna grupa, zajedno s galaksijama Andromeda i Triangulum. Prethodne studije Lokalne grupe galaksija su na osnovu opažanja, svemirskog teleskopa Habla i zemaljskih teleskopa otkrile da su se orbite Andromede i Trianguluma s vremenom promenile. Ove galaksije su od nas udaljene  2,5 i 3 miliona svetlosnih godina i dovoljno su blizu jedna drugoj da mogu biti u gravitacionoj interakciji.
      Buduće putanje tri spiralne galaksije, našeg Mlečnog puta, Andromede(M31), i Triangulum (M33).

      Na slici je prikazan njihov trenutni položaj. Strelice na trajektorijama pokazuju smer kretanja galaksija i njihove pozicije, 2,5 milijardi godina u budućnost, dok krstići označavaju položaj za oko 4,5 milijardi godina. Mlečni put i Andromeda će napraviti svoj prvi bliski susret, na udaljenosti od oko 400 000 svetlosnih godina za 4,5 milijardi godina. Nastaviće da se kreću jedna prema drugoj i naposletku će se spojiti i formiraće eliptičnu galaksiju. Linearna skala od milion svetlosnih godina odnosi se na putanje galaksija.
     ESA-in satelit Gaia je lansiran 2013. sa ciljem da omogući stvaranje najpreciznije trodimenzionalne karte Mlečnog puta. Nova studija pokazuje da on može da pruži uvid u strukturu i dinamiku drugih obližnjih galaksija. Misija je do sada objavila dve serije podataka iz 2016. i 2018. godine.
     Gaia posmatra i meri pojedinačno kretanje zvezda unutar naše galaksije i unutar galaksija Anromede i Triangulum sa preciznošču bez presedana. U ovom istraživanju korišteni su podaci iz druge faze posmatranja u aprilu 2018. godine. Gaia trenutno omogućava najpreciznije 3D mapiranje zvezda u obližnjem svemiru.  Kretanje zvezda koje Gaia meri ne samo da otkriva kako se svaka od ovih galaksija kreće kroz prostor, već i kojom brzinom i kako rotira oko svoje ose. Kombinujući ranija opažanja s novim podacima sa Gaie, određeno je kretanje i putanja Andromede i Trianguluma u milijardama godina u prošlosti i budućnosti.
     Tako su dobijeni podaci na osnovu kojih se može bliže odrediti vreme sudara Andromede i Mlečnog puta. Kretanje Andromede se donekle razlikuje od ranijih procena. Njen sudar sa našom galaksijom se neće dogoditi za 3,9 milijardi, nego za 4,5 milijardi godina.

       Izvor:ESA

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. februara 2019. in Astronomija

 

Zakrivljenost Mlečnog puta

    Astronomi sa Univerziteta Macquarie iz Sidneja u Australiji i Kineske akademije nauka koristili su 1339 zvezda cefeida za mapiranje naše galaksije. Otkrili su da je disk Mlečnog puta iskrivljen i da se sve više krivi što su zvezde dalje od centra galaksije.

    „Mi obično mislimo da su spiralne galaksije ravne, kao što je Andromeda koju lako vidimo kroz teleskop“, kaže profesor Ričard de Grijs, astronom koautor sa Univerziteta Macquarie.

     Već 50 godina postoje indicije da su oblaci vodonika u Mlečnom putu iskrivljeni. Nova karta pokazuje da zakrivljeni deo Mlečnog put sadrži mlade zvezde. Nejasno je koliko su zvezdane i gasne morfologije naše galaksije međusobno konzistentne. „Teško je odrediti udaljenost od Sunca do delova spoljašnjeg gasnog diska Mlečnog puta ako se nemaju jasne predstave o tome kako taj disk zapravo izgleda“, kaže Xiaodian Chen, vodeći autor Kineske akademije nauka u Pekingu.

   Tim je izgradio mapu koristeći 1339 velikih pulsirajućih zvezda- cefeida. To su mlade zvezde, četiri do dvadeset puta masivnije od našeg Sunca i do 100 000 puta svetlije. Zvezde velikih masa žive brzo i umiru mlade, za samo nekoliko miliona godina sagorevaju svoje gorivo. Period njihovog pulsa je od jednog dana do jednog meseca i manifestuje se kao promena njihovog sjaja, što se može koristiti za precizno određivanje njihove udaljenosti. Cefeidi su primarni indikatori udaljenosti sa tačnošću udaljenosti od 3–5% i pružaju jedinstvenu priliku za razvoj precizne trodimenzionalne slike i kreiranje grubog modela galaktičkog diska. Podatke o ovim cefeidama pružio je WISE (Wide-field Infrared Survey Explorer).

    „Otkrili smo da u našoj 3D kolekciji 1 339 cefeida i plinska ploča Mlečnog puta blisko slede jedno drugo. Ovo daje novi uvid u formiranje naše galaksije “, kaže profesor Ričard de Grijs.

    Kombinujući svoje rezultate sa ranijim zapažanjima, istraživači su zaključili da je iskrivljeni spiralni obrazac Mlečnog puta najverovatnije uzrokovan obrtnim momentom masivnog unutrašnjeg diska galaksije.

    „Ova nova morfologija pruža ključnu ažuriranu mapu za proučavanje kretanja zvezda naše galaksije i porekla diska Mlečnog puta“, kaže Licai Deng, viši istraživač u Kineskoj akademiji nauka i koautor rada.

    „Većina materije u Mlečnom putu je tamna materija, ona je suštinski deo našeg univerzuma“, kaže Ričard. „Ali nemamo apsolutno nikakvu ideju o tome šta je tamna materija ili čak i gde je. Naše istraživanje koje pokazuje oblik Mlečnog puta, moglo bi nam pomoći da odredimo kako se tamna materija distribuira oko naše galaksije.“

    Sa velike udaljenosti naša galaksija bi izgledala kao tanak disk zvezda koje kruže jednom u nekoliko stotina miliona godina oko svog centralnog regiona, gde se njih stotine milijardi uzajamnim gravitacionim delovanjem drže zajedno. Gravitacija je mnogo slabija u udaljenom spoljašnjem disku galaksije. Tamo, atomi vodonika koji čine većinu gasnog diska Mlečnog puta više nisu ograničeni na tanku ravan, već daju disku iskrivljen izgled.

    Ova morfologija pruža presudnu, ažuriranu mapu za proučavanje kinematike i arheologije galaktičkog diska.

     Rad je objavljen u Nature Astronomy

      Izvor: scienceinpublic

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 6. februara 2019. in Astronomija

 

Elementi koji će nestati u narednih 100 godina

     Na predlog UN, 2019. godina se u svetu obeležava kao Međunarodna godina Periodnog sistema hemijskih elemenata, koji je 1869. godine osmislio ruski hemičar Dmitrij Ivanovič Mendeljejev. 
    U Parlamentu Evropske unije je januara 2019. godine razgovarano o prekomernoj eksploataciji od strane čoveka i potencijalnom deficitu značajne grupe hemijskih elemenata na našoj planeti u skoroj budućnosti. Nauka je osim kvantitavnog određenja resursa elemenata odredila i njihovo iskoristivo trajanje u vremenu, što ukazuje i na probleme sa kojima će se naša civizacija suočiti u svom razvoju.
     Ovaj problem zahteva transparentnost, što podrazumeva informisanost građana kako bi oni mogli sami da donose odluke prilikom kupovine pametnih telefona i drugih elektronskih uređaja.
     Novi izgled periodnog sistema elemenata je debitovao u Evropskom hemijskom društvu (EHD) koje okuplja više od 160 000 hemičara Evropske unije. Za razliku od PSE koji stoji na zidovima svih kabineta hemije na svetu, koji sadrži 118 poznatih prirodnih i sintetičkih elemenata koji čine naš svemir sa jednakim prostorom za svaki element, nova tabela različitim prostorom relativizira zastupljenost i nestajanje 90 prirodnih elemenata na Zemlji.
       Prema Davidu Cole-Hamiltonu, predsedniku EHD, nekim elementima na Zemlji je zbog preteranog korišćenja ugrožen opstanak.
    „Neke od tih elemenata ćemo imati manje od sto godina pre nego što dođemo u situaciju da teže dolazimo do njih, dok će drugi trajati samo nekoliko decenija.” rekao je Cole-Hamilton.
    Pretnja elementima je veliki apetit ljudi za novom tehnologijom. Mnogi od najugroženijih elemenata se koriste za proizvodnju računara i pametnih telefona. Indium je metal koji se koristi za proizvodnju ekrana telefona i računara osetljivih na dodir. Prema Cole-Hamilton-u, svetske zalihe indijuma na planeti su „ekstremno male“ i mogle bi uskoro da presahnu ako nastavimo da iz upotrebe izbacujemo stare uređaje svakih nekoliko godina.
    Telefoni koje sada koristimo sastoje se od oko 30 elemenata, od kojih više od polovine može biti razlog za zabrinutost u godinama koje dolaze, jer postaju deficitaran resurs. Samo u Evropskoj uniji  svakog meseca milion pametnih telefona se odbacuje ili zamenjuje. Neophodni su ozbiljni koraci za rešavanje predstojećih izazova.  Cole-Hamilton kaže: „Ako indijum nastavimo da koristimo ovim tempom, imaćemo ga samo još 20 godina.“
    Helijum je na drugom mestu po rasprostranjenosti u svemiru. Helijum koji se koristi u MR skenerima i ronjenju se obično reciklira. Baloni za zabavu, napunjeni helijumom ispuštaju ovaj gas direktno u atmosferu, odakle on brzo odlazi u svemir. Po Cole-Hamilton-u ako ljudi ne počnu da menjaju svoje ponašanje, helijuma će u ​​Zemljinim rezervama biti za samo oko 10 godina.
    Nestajanje elemenata je u suštini povezano sa cirkularnom ekonomijom,nedovoljno efikasnim recikliranjem, inovativnim alternativama, ponašanjem potrošača i još mnogo toga. Ukoliko se ne obezbede rešenja, rizikuje se da se iscrpe mnogi od prirodnih elemenata koji čine svet oko nas ili postanu neupotrebljivi zbog ograničenih zaliha, njihove lokacije u konfliktnim područjima, ili zbog naše nesposobnosti da ih u potpunosti recikliramo.
     Evropsko hemijsko društvo se nada da će isticanjem ovog problema u Godini PSE izazvati razmišljanje i dovesti do akcije relevantnih faktora kako bi se on prevazišao i izbegle moguće posledice.
Izvor: LIVESCIE=NCE

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. januara 2019. in Hemija

 

Najstariji preživeli primerak tabele Periodnog sistema elemenata

   Tabela Periodnog sistema elemenata je već skoro 150 godina ikona svih kabineta hemije na svetu.

     Ujedinjene nacije su 2019. godinu proglasile međunarodnom godinom Periodnog sistema elemenata. Ruski hemičar Dmitrij Ivanovič Mendeljejev je nakon mnogih dana rada i snoviđenja, poređao tada poznate hemijske elemente prema njihovoj atomskoj masi i sposobnosti međusobnog povezivanja. Tako je razvijen prvi periodni sistem elemenata na svetu. Mendeljejev je svoje nalaze predstavio Ruskom hemijskom društvu 1869. godine, a prve tabele PSE su objavljene ubrzo nakon toga.

    Konzervatori  Univerziteta St. Andrews u Škotskoj su najavili otkriće najstarijeg sačuvanog primerka Periodnog sistema elemenata, koji datira iz 1885. godine.

    Stara tabela PSE, štampana na nemačkom jeziku, na papiru sa platnenom posteljicom, otkrivena je 2014. godine, u toku spremanja skladišnog prostora, navodi se u saopštenju sa univerziteta. Pronađena je među decenijski staroj laboratorijskoj opremi, hemijskim bočicama i smotuljcima starih nastavnih karata.

    Podaci iz škole ukazuju da je tabelu PSE kupio profesor hemije  St. Andrews-a, u Beču 1888. godine, koja je verovatno visila u njegovoj učionici do penzije 1909. godine. Istraživači su došli do datuma štampanja plakata gledajući elemente koji su predstavljeni  kao i onih koji su izostavljeni na tabeli. Na primer, galijum i skandijum koji su otkriveni 1875. i 1879. godine, se nalaze na tabeli, dok germanijum, koji je otkriven 1886, nije na tabeli.

    Za sada, do nekog novog spremanja starih kabineta hemije ova tabela je izgleda jedina preživela iz ovog vremena.

Izvor: LIVESCIE=NCE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 27. januara 2019. in Hemija

 

Vojadžer 2 je ušao u međuzvezdani prostor

NASA

    Po drugi put u istoriji, objekat izrađen čovekovom rukom je stigao do međuzvezdanog prostora. Svemirska sonda Vojadžer 2 je izašla iz heliosfere, prostora ispunjeng česticama sa Sunca i u kom ne deluje magnetno polje naše zvezde.
     Na osnovu podataka sa svemirske sonde, naučnici misije su utvrdili da je ona prešla spoljnu ivicu heliosfere, 5. novembra 2018. godine. Na ovoj granici, heliopauzi, vrući solarni vetar se sukobljava sa hladnim, gustim međuzvezdanim medijumom. Njegov blizanac, Vojager 1, prešao je ovu granicu 2012. godine.
   Vojadžer 2 je sada udaljen nešto više od 18 milijardi kilometara od Zemlje. Operatori misije i dalje komuniciraju sa Vojadžerom 2. Informacije se kreću brzinom svetlosti i putuju oko 16,5 sati od svemirske sonde do Zemlje. Svetlost od Sunca do Zemlje putuje osam minuta.
    Najznačajniji dokaz izlaska Vojadžera 2 iz heliosfere potiče sa Plasma Science Experiment (PLS), instrumenta koji je na Vojadžeru 1 prestao da radi 1980. godine, mnogo pre nego što je ta sonda prešla heliopauzu. Do nedavno, prostor oko Vojadžera 2 bio je pretežno ispunjen plazmom koja potiče sa Sunca. Ovaj odliv, koji se zove solarni vetar stvara mehur,  heliosferu, koja obuhvata planete solarnog sistema. PLS koristi električnu struju plazme za detekciju brzine, gustine, temperature, pritiska i fluksa solarnog vetra. PLS je na Vojadžeru 2 zabeležio nagli pad brzine čestica sunčevog vetra  5. novembra.  Od tog datuma instrument nije primetio nikakav tok solarne energije u okruženju Vojadžera 2, što naučnike misije drži u uverenju da je sonda napustila heliosferu.
     Pored podataka o plazmi, Vojadžerov naučni tim ima dokaze još iz tri instrumenta  koji detektuju kosmičke zrake, energiju naelektrisanih čestica i magnetno polje, koji ukazju da je Vojadžer 2 prešao heliopuzu. Članovi tima i dalje proučavaju podatke kako bi dobili jasniju sliku okruženja kroz koje Vojadžer 2 putuje.

NASA

     Grafikoni ilustruju pad električne struje otkrivene sa PLS. Oni su ključni podaci koji pokazuju da je Vojadžer 2 ušao u međuzvezdani prostor u novembru 2018.
     Vojadžeri pružaju detaljan pogled na interakciju heliosfere i međuzvezdanog vetra. Njihova zapažanja dopunjuju podatke iz NASA-inog Interstellar Boundary Explorer (IBEX), misije koja daljinski posmatra tu granicu.
     „Vojadžer ima posebno mesto za nas u našoj floti za heliofiziku“, kaže Nicola Fox, direktor Odeljenja za heliofiziku u NASA-i. „Naše studije počinju na Suncu i proširuju se na sve što dotiče solarni vetar. Vojadžeri nam vraćaju informacije sa ivice sunčevog uticaja, što nam daje neverovatan pogled na neistraženu teritoriju.“
     Izlaskom Vojadžera 1 i 2 iz heliosfere oni nisu napustili Sunčev sistem. To neće biti skoro. Granicom Sunčevog sistema se smatra spoljna ivica Ortovog oblaka. To je skupina malih tela koja su pod uticajem gravitacije Sunca. Širina Ortovog oblaka nije precizno određena. Procena je da počinje na oko 1 000 astronomskih jedinica (AU) od Sunca i da se prostire na oko 100 000 AU. Jedna AU je rastojanje od Sunca do Zemlje. Vojadžer 2 će putovati oko 300 godina do unutrašnje ivice Ortovog oblaka i 30 000 godina do spoljašnje granice.
     Vojadžerove sonde koriste energiju iz raspada radioaktivnog materijala u radioizotopskom termalnom generatoru (RTG). Izlazna snaga RTG-a se smanjuje za oko četiri vati godišnje. Različiti delovi Vojadžera, uključujući i kamere su isključeni da bi se upravljalo snagom.
          Vojadžer 2 je lansiran 1977. godine, 16 dana pre Vojadžera 1. Izgrađeni su da traju pet godina i sprovode studije o Jupiteru i Saturnu ali su oba putovala daleko izvan svojih prvobitnih destinacija. Dok je misija nastavljena, obavljeni su dodatni prelazi dve najudaljenije džinovske planete, Urana i Neptuna. U toku leta kroz Sunčev sistem, daljinski je reprogramirano njihovo kretanje i data im je veća mogućnost od one koju su imali kada su napustili Zemlju. Njihova dvostepena misija postala je misija na četiri planete. Petogodišnji životni vek se produžio na 41 godiu, čineći ih najvećim misijama.
    Priča o Vojadžeru je uticala ne samo na generacije tadašnjih, sadašnjih i budućih naučnika i inženjera, već i na kulturu zemlje, uključujući film, umetnost i muziku. Svaka letilica nosi zvukove, slike i poruke  Zemlje. Ove svemirske vremenske kapsule mogu trajati milijarde godina i jednoga dana mogu biti jedini tragovi ljudske civilizacije.

      Kontrolori misije komuniciraju sondama koristeći NASA-in Deep Space Netvork (DSN), globalni sistem za komuniciranje sa međuplanetarnim svemirskim brodovima. DSN se sastoji od tri klastera antena u Goldstonu, u Kaliforniji; Madridu, u Španija; i Kanberi, u Australiji.

Povezani članci:

Vojadžer 2 se približava međuzvezdanom postoru   

Vojadžer 1 i 2, 40 godina od lansiranja

Izvor: NASA- Voyager

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. decembra 2018. in Astronautika

 

Amonijak kao polutant

      Osim ugljen dioksida i metana, graditelja staklene bašte, freona, halona i metil- bromida koji uništavaju ozonski omotač, energije koju proizvodimo za grejanje sopstvenog biotopa i one koja se ne pretvori u potreban nam rad, pa tako povećavamo entropiju koja doprinosi globalnom zagrevanju i mnogih drugih zagađivača koje sami stvaramo evo još jednog. To je amonijak. Ljudi su zanemarili količinu amonijaka koji stvaraju životinje i industrija. Satelitska posmatranja  i nauka  nam na to danas skreću pažnju.  
           

     Amonijak (NH3) je bezbojni gas, neprijatnog mirisa,  koji čine azot i vodonik. U prirodi se pojavljuje u malim količinama raspadanjem organskih materijala. Najčešće nastaje na farmama raspadanjem životinjske mokraće i izmeta. Otrovan je i u kombinaciji sa drugim gasovima zagađuje tlo, vodu i vazduh i može da izazove bolesti pluća i smrt ljudi i životinja, štete na usevima.
     Praćenje i regulisanje emisije amonijaka može pomoći u sprečavanju ovih opasnosti, ali ne postoji pouzdan način da se to uradi na globalnom nivou. Tim naučnika na čelu sa istraživačima Univerziteta Libre u Briselu, je na osnovu satelitskih podataka skupljanih devet godina napravio jedinstvenu mapu globalnog atmosferskog amonijaka.
    Istraživači su od 2007- 2016. godine koristili satelitsku misiju MetOp, seriju od tri meteorološka satelita Evropske svemirske agencije za katalogizaciju različitih komponenti atmosfere, uključujući i amonijak. Otkriveno je 242 „vrućih tačaka“ amonijaka (zone emisije prečnika manje od  50km, crni krugovi), kao i 178 širih zona emisija (beli pravougaonici). Oko dve trećine ovih vrućih tačaka ranije su bile nepoznate.
   Istraživači ističu da njihovi rezultati sugerišu da je neophodno potpuno revidirati inventar izvora emisija antropogenog amonijaka i uzeti u obzir brzu evoluciju ovakvih izvora tokom vremena.
    Tim je otkrio da je 241 “vruća tačka” jasno povezana sa ljudskim aktivnostima. Od toga, 83 su vezane za intenzivnu stočarsku proizvodnju, a 158 je povezano sa industrijom, uglavnom postrojenjima koja proizvode đubrivo na bazi amonijaka. Jedinstveni izvor prirodnog amonijaka je jezero Natron u Tanzaniji, gde se dešava raspadanje algi i drugih materija u blatu. Minerali koji ulaze u jezero sa okolnih brda čine vodu ekstremno alkalnom, dajući jezeru pH do 10,5 (pH amonijaka je oko 11).
     Promene atmosferskog nivoa amonijaka širom sveta se precizno poklapaju sa vremenom kada su farme i industrijska postrojenja otvorena, proširena ili zatvorena. Na primer, amonijak koji se javlja iznad  Xinjiang, u Kini, poklapa se tačno s otvaranjem fabrike đubriva 2012. godine.
    „Emisija amonijaka u mnogim zemljama trenutno raste, čak i u Evropskoj uniji, koja se obavezala na smanjenja od 6% do 2020. godine i 19% do 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 2005.“ Mark Sutton i Clare Howard, istraživači sa NERC Centra za ekologiju i hidrologiju u Edinburgu, u Škotska, koji nisu učestvovali u studiji, napisali su u pismu objavljenom u Prirodi: „U kombinaciji sa atmosferskim modelima … satelitska tehnologija nudi vredan nezavisni alat za proveru da li zemlje stvarno ostvaruju svoje ciljeve“.

    Rad je pod nazivom Industrial and agricultural ammonia point sources exposed  objavljen u časopisu Nature, 5. decembra 2018. godine.

Izvor: LIVE SCI=ENCE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. decembra 2018. in Hemija, Nekategorizovano

 

Prva vizuelizacija supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta

      31. oktobar 2018.
     Opservacije instrumenta Graviti na Veoma velikom teleskopu (VLT), Južne evropske opservatorije (ESO) pokazuju da se izvan horizonta događaja supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta kreću gusti gasovi brzinom od oko 30% brzine svetlosti ili 323 miliona km/h. Instrument Graviti kombinuje svetlost koju su prikupila četiri VLT teleskopa, od kojih je svaki prečnika 8,2 metara,  kako bi stvorio interferometarski virtuelni super-teleskop prečnika 130 metara. Astronomi su posmatrali gas i prašinu u akrecionom disku Sagitariusa A * širokog oko 160 miliona km. Opažen je materijal koji kruži oko crne rupe na orbiti blizu horizonta događaja.   

    Sagitarius A * je  crna rupa sa masom oko 4,1 miliona puta većom od mase Sunca, ili 1,3 milijarde puta od mase Zemlje. Udaljena je oko 25 000 svetlosnih godina od Zemlje.
    Velike crne rupe se nalaze u centrima mnogih od stotina milijardi drugih galaksija. Gravitaciono delovanje crnih rupa rotira galaksije i uslovljava formiranje njihovih spiralnih krakova od stotine milijardi zvezda, prašine i gasa. Ono je toliko jako da čak ni svetlost ne može da pobegne izvan njihovog horizonta događaja. Osim toga što deluju na materijalna tela crne rupe deformišu i prostor-vreme.
   Tokom opservacija 27. maja, 22. jula i 28. jula 2018.godine Graviti je video tri izbačaja, jedan za drugim koji su se kretali u smeru  kazaljke na satu. Izbačaji su došli iz vrućeg gasa koji kruži oko crne rupe. Kako se oblak gasa približava crnoj rupi, on ubrzava, zagreva se, postaje vreliji i svetliji. Na kraju, kada se oblak gasa približi dovoljno crnoj rupi postaje tanak luk. Ova emisija, iz visoko energetskih elektrona veoma blizu crne rupe, zapažena kao tri  svetla izbačaja odgovara teorijskim predviđanjima. 
     ESORanije ove godine, GRAVITI i SINFONI, drugi instrument na VLT-u, omogućili su istom timu da precizno izmeri bliski prelet zvezde S2 dok je prolazila kroz ekstremno gravitaciono polje Sagitariusa A *. Tada je prvi put otkrivena infracrvena emisija, efekat predviđen Ajnštajnovom Opštom teorijom relativnosti.
      Na vizuelnoj simulaciji koja koristi podatke prikupljene od strane Graviti i drugih teleskopa narandžasta boja pokazuje ono što istraživači misle da je pregrejani gas ili plazma, dok plava boja pokazuje povremene svetle izbačaje zračenja raspadajuće materije.

      Slika takođe ilustruje savijanje i izobličenje svetlosti koje je prouzrokovano prostor- vremenom oko crne rupe koje modeluje gravitacija visokokoncentrisane mase, efektom koji se zove gravitaciono sočivo.
     Bljesak  se video na Zemlji u infracrvenom svetlu. Sa manje blizine videli bi se izuzetno svetli blicevi ​​optičkog svetla. Visoko energetska zračenja, poput gama i rendgenskih zraka su u ovako intenzivnim događanjima  isto prisutna.
     Šta uzrokuje ove izbačaje?
     Izbačaji plazme su povezani sa magnetnim poljima na mnogim mestima, uključujući i naše Sunce. Naučnici još uvek ne razumeju u potpunosti tačne uzroke takvih izbačaja. Ono što se da zaključiti iz posmatranja, ekstremne sile oko crne rupe – prvenstveno jaka magnetna polja povremeno ubrzavaju vrele gasove i plazmu i formiraju od njih pramenove ili izbačaje svetlosti i visokoenergetskog zračenja.  
    Međutim, nešto mnogo čudnije može biti u igri: velike distorzije prostora- vremena uzrokovane brzom rotacijom crne rupe u nekom delu brzine svetlosti mogu da fokusiraju energiju u orbiti sjajne vruće plazme u snop koji se povremeno na zemaljskim teleskopima vidi kao bljesak.
    
Detaljnije na: ESO

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. novembra 2018. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: