RSS

Neutrinska slika Sunca

Sunce koje se vidi pomoću neutrina.

   Po Standardnom modelu fizike elementarnih čestica neutrini zajedno  s elektronima i kvarkovima pripadaju grupi osnovnih delova materije.

   Nastaju u nuklearnim reakcijama i sudarima čestica. Mali su i neutralni, skoro nulte mase. Neometano putuju kroz materiju u bilo kom agregatnom stanju, gotovo brzinom svetlosti. Lako prolaze kroz Zemlju. Teško se detektuju.  

     Sunce je najmoćniji izvor neutrina u našoj okolini. Nuklearne reakcije fuzije u jezgru Sunca su izvor energije i svetla. Elektronski neutrini nastali ovom reakcijom nazivaju se solarni neutrini. Na Zemlju po jednom kvadratnom centimetru u jednoj sekundi padne oko 66 milijardi solarnih neutrina.

    Slika Sunca je snimljena u „neutrino svetlu“, na detektoru Super-Kamiokande ili „Super-K“ u Japanu.
Kamiokande pokazuje da neutrini zaista dolaze iz pravca Sunca i da ima mnogo događaja iz tog pravca.

        Slika je dobijena u najvećoj podzemnoj neutrinskoj opservatoriji Super Kamiokande, detektovanjem neutrina u bazenu sa 50 000 tona vode smeštenom 1 km pod zemljom u jednom rudniku u Japanu.

    Ovi neutrini intereaguju s elektronima u vodi, ubrzavaju ih, stvarajući pri tom impulse čerenkovljevog zračenja. Ove impulse su ekspozicijom od 503 dana detektovala pojačala svetlosti na površini bazena. Svetlije boje predstavljaju veći tok neutrina.

     Solarni neutrini, rođeni u centru Sunca, na Zemlju stignu za oko 8 minuta. Pomoću neutrina možemo da posmatramo skoro trenutne aktivnosti u jezgru Sunca dok nam fotoni to omogućuju tek za oko milion godina.

Izvor: Super Kamiokande

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. novembra 2019. in Fizika +8

 

Dupli tranzit preko Sunca: Merkura i STHabla

11. 11. 2019.
       Dok su milioni ljudi na Zemlji, 11. novembra 2019. posmatrali tranzit planete Merkur preko diska Sunca, sa udaljenosti od 1,5 milion km od Zemljine površine, NASA-ina solarna opservatorija Solar Dynamics Observatory (SDO) je snimila film o tranzitu.
       SDO je u širokom opsegu elektromagnetnog spektra snimila prolaz Merkura preko Sunca. Na nekim snimcima se vidi prolaz Merkura  kroz sunčevu spoljnu atmosferu, koronu. Svetlost talasne dužine potrebne za dobijanje ovakvih snimaka blokira Zemljina atmosfera i detektuje se samo iz svemira.
    
    Za vreme tranzita Merkura Svemirski teleskop Habl je takođe bio u tranzitu preko Sunca nedaleko od Merkura.

     Thierri Legault je snimio ovaj dvostruki tranzit iz pustinje Atakama u Čileu.
„Postavio sam svoj teleskop u Mačuki (severno od San Pedro de Atakama) na 4000 m nadmorske visine „, kaže Legault. „Habl je leteo brzinom od 26.500km/h,  i prešao je sunčev disk za samo 0,9 sekundi – na udaljenosti od 624 km.“ „Učinio sam to uprkos debelom sloju visokih oblaka što je uzrokovalo veliku difuziju sunčeve svetlosti i oštar pad kontrasta.“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. novembra 2019. in Astronomija

 

Odmetnuta zvezda

     Brzina bekstva sa ili od nekog nebeskog tela (planete, Sunca, galaksije…) je određena masom i jačinom njegovog gravitacionog polja.

   Ispaljena topovska kugla uvek pada na zemlju. Sa više eksploziva i većom brzinom, ona dobacuje dalje. U orbitu Zemlje visoku 200km može da uđe telo koje je postiglo brzinu 7,8km/s. Brzina koja mu omogućava da napusti planetu, ili brzina bekstva sa Zemlje je 11,2km/s. Najveća brzina zemaljskih raketa je 16km/s.

    Brzina bekstva sa površine Sunce je 618km/s. U blizini Zemlje ta brzina bekstva se smanjuje na 42km/s.

    Da bi telo napustilo Mlečni put potrebno je da postigne brzinu od 300km/s. Do 2005. godine se mislilo da nijedna zvezda nikada nije postigla takvu brzinu i da je Mlečni put kompaktan.

     Jack G. Hills, astronom Nacionalne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku je 1988. godine matematičkim putem pokazao mogući beg zvezda iz galaksije. Binarni sistem zvezda u bliskom prolazu pored supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta raspao bi se i istrgnuti član bi mogao da stekne dovoljno veliku brzinu da trajno napusti galaksiju.
     Potraga za takvim objektima  je započeta 2003.godine. Beg su otkrili astronomi Warren Brown, Margaret Geller, Scott Kenyon i Michael Kurtz koristeći 6,5-metarski teleskop na MMT opservatoriji, u Tucsonu, u Arizoni. To je plava zvezda, 20-te magnitude, spektralnog tipa O, s visokim sadržajem metala, što je svojstveno zvezdama kakve se rađaju u jezgru galaksije, stara 80 miliona godina i nosi naziv SDSS J090745.0 + 024507. Trenutno se nalazi u predgrađu Mlečnog puta, na 362 000 svetlosnih godina od njegovog centra, u sazvežđu Hidra i kreće se brzinom od 697km/s što je više od dvostruke brzine potrebne da se trajno napusti galaksija.

     Statistički, do 1 000 zvezda je moglo imati sličan bliski susret sa supermasivnom crnom rupom u centru naše galaksije u kom nisu povučene u nju, već su nasilno odbačene. Od 2015. godine, astronomi su pronašli oko 20 superbrzih zvezda, uključujući zvezdu US 708 koja se kreće brže od bilo koje druge zvezde ikada opažene u Mlečnom putu. Brzinom od 1200km/s oteće se gravitaciji Mlečnog puta za samo 25 miliona godina. Za razliku od SDSS J090745.0 + 024507, US 708 je izbačena iz izuzetno tesno povezanog binarnog sitema eksplozijom supernove.

    Hiperbrza zvezda SDSS J090745.0 + 024507 možda nije jedina koja je napustila našu galaksiju ali je prva čiji smo beg uočili. Za milion godina ona će putovati sama kao intergalaktička lutalica. Živa bića na njenim planetama gledaće u nebo bez zvezda, osvetljeno samo mutnim, magličastim konturama njene matične galaksije.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. novembra 2019. in Astronomija

 

Svetlost antropocena

     „Svetlost je leva ruka tame, a tama desna ruka svetlosti.
Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno kao ljubavnici u kemeru, kao šake što su spojene, kao meta i put.“

Ursula Legvin: Leva ruka tame

Tom Hegen: Staklene bašte

    
    Tom Hegen, nemački fotograf, specijalizovan za fotografiju snimljenu iz vazduha, svoj rad fokusira na antropocenu, epohi uticaja čoveka na biološke, geološke i atmosferske procese na Zemlji, u poslednjih 12 000 godina. „Na svojoj fotografiji istražujem poreklo i obim te ideje u nastojanju da razumem dimenzije čovekove intervencije u prirodne prostore i da usmerim pažnju na to kako da ljudi preuzmu odgovornost.“ Fotografije iz vazduha na poseban način pomažu da se antropocen uoči jer efikasnije pokazuje dimenzije i obim ljudskog uticaja.

    „Fasciniran sam apstrakcijom koja nastaje promenom perspektive; gledajući nešto poznato iz nove tačke na koju niste navikli “, kaže Hegen. „Koristim apstrakciju i estetizaciju kao jezik da bih nadahnuo ljude, a takođe i da bih pružio gledaocima vezu sa temom, jer oni trebaju da dekodiraju ono što gledaju.“

     Hegen je 2018. godine objavio svoju prvu knjigu fotografija Habitat, u kojoj u formi fotografija snimljenih iz vazduha istražuje odnos čoveka i prirode. Fokusira se na pejzaže koji su transformisani intervencijom ljudi. Projekat omogućava gledaocima da otkriju svoju planetu iz nove perspektive, da shvate dimenzije ljudskih intervencija na površini Zemlje i, na kraju, da preuzmu odgovornost.

Tom Hegen: Staklene bašte

    Prema podacima Ujedinjenih Nacija svetska populacija će do 2050. porasti sa današnjih 7,5 milijardi na 10 milijardi ljudi. Prirodni resursi, poljoprivredne površine i voda su nedovoljni, hrana će postati još veći izazov.

    Istraživači u Holandiji eksperimentišu sa uzgajanjem useva u zatvorenom prostoru kako bi sa manje zemlje hranili više ljudi. Na temperaturi iznad 20°C, stalne vlažnosti od oko 80% i korišćenjem LED rasvete za preciznu kultivaciju biljaka, hranu bi proizvodili cele godine. Zatvorene bašte pružaju uslove za kontinuirano gajenje paradajza, paprike ili jagoda u svim vremenskim uslovima, što udvostručuje prosečni prinos od onoga na otvorenom.   

    Holanđani su već duže vreme svetski lideri inovacija u poljoprivredi. Postali su najnaprednije područje na svetu za poljoprivredu sa kontrolisanom životnom sredinom. Holandija je drugi najveći izvoznik hrane na svetu, posle Sjedinjenih Država, koje imaju 270 puta veću površinu.

    Ali, postoje i posledice koje ova metoda uzgoja nosi sa sobom. To je svetlosno zagađenje i remećenje ekološkog sistema. Svesni toga problema uradili su pravilnike po kojima se do 98% električne rasvete mora nalaziti i zadržati u stakleniku. To se postiže korišćenjem zatamnjenih zaslona i zavesa duž bočnih zidova i krovova.

    Tom Hegen je nedavno u Holandiji iz helikoptera snimio žuti i ljubičasti sjaj staklenika.

Izvor: Tom Hegen

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 23. oktobra 2019. in Nekategorizovano, Planeta Zemlja

 

Univerzum, veličina koja ushićuje i ponižava

    Veličinu svemira još uvek ne znamo sa velikom preciznošću.

    Razumevanje naše kosmičke okoline, Sunčevog sistema, našeg područja Mlečnog puta, cele naše galaksije i drugih galaksija je presudno za razumevanje načina na koji univerzum funkcioniše. Zašto je univerzum toliko velik?

   Naučno-fantastični filmovi ozbiljno iskrivljuju našu predstavu o veličini  kosmosa. Opšti osećaj i mišljenje koje sf nameće, u koje se uveliko veruje, je da je tehnologija dobra, da ne poznaje nikakve granice, da je gotovo sigurno da ćemo jednog dana ići na međuzvezdana putovanja.

     Ali svemir je neizmerno veliko mesto. Udaljenosti između najbližih objekata su ogromne. Za živa bića zaglavljena na jednoj maloj planeti u galaksiji u kojoj žive, i između drugih galaksija u svemiru rastojanja su zadivljujuće ogromna. Po jednom modelu Mlečnog puta u kome su udaljenosti Sunca i drugih zvezda ako su one veličine zrna peska, 6km prečnik Mlečnog puta je oko 60 000 km.

      Po teoriji Velikog praska svemir je nekada bio veoma mali. Svetlost ili bilo koja informacija koju ona nosi putuje brzinom od 300 000km/s. Put koji pređe svetlost za godinu dana je svetlosna godina i iznosi približno 9,4 biliona km. Svemir je star 13,8 milijardi godina. U skoro 14 milijardi godina, od pojave svetlosti, ona se proširila radijalno, na 30 milijardi svetlosnih godina.

     Nakon Velikog praska, prostor-vreme se proširilo radijalno prema spolja u svim tačkama, što znači da se i sam prostor proširio, a ne samo stvari unutar njega. Teorija ukazuje da je radijus svemira nešto veći od 46 a prečnik je oko 93 milijarde svetlosnih godina.

    Taj se prečnik odnosi na vidljivi univerzum koji možemo videti sa Zemlje. Teorija inflacije sugerira da mi vidimo samo jedan deo univerzuma. Neki kosmolozi govore da je univerzum beskonačan.

  Zamislimo skalu Solarnog sistema na kojoj su Sunce i Zemlja na udaljenosti od 1cm a ne na 1AU (1 AU = 1cm). Astronomska jedinica (AU) je mera za kosmička rastojanja i predstavlja rastojanje između Zemlje i Sunca ( 1AU = 150 miliona km). Na našoj skali Merkur je na 0,4cm, Venera na 0,7cm, Mars na 1,5cm, glavni pojas asteroida na oko 2,5cm, Jupiter na 5cm, Saturn na 9,5cm, Uran na 19cm i Neptun na 30cm. Pluton bi bio na 40cm.

    Područje Kojperovog pojasa je na 30 do 50cm od Sunca, sa objektima Haumea na 40cm, Makemake na 45cm i Eris na 60cm. Regija ledenih asteroida je udaljena 50 do 100cm od Sunca. Kompletan model Solarnog sistem se proteže na 1m. Unutrašnja ivica Ortovog oblaka, ogromnog oreola od 2 biliona kometa na obodu Sunčevog sistema, udaljena je 100m  od ivice našeg dijagrama. Spoljna ivica Ortovog oblaka, na ovoj skali, udaljena je 1 000m.

    Putovali smo samo do Meseca, otprilike 1/389 AU, ili po našoj skali 1/389cm, od Zemlje, što je približno veličini crvenih krvnih zrnaca. Ta udaljenost neprimetno je blizu „tačke“ naše planete na našoj skali.

    Udaljenosti do najbližih zvezda su veće od naše zamišljene skale Ortovog oblaka a još veće do 400 milijardi zvezda u disku Mlečng puta, prečnika 150 000 svetlosnih godina i stotinu milijardi drugih galaksija.

    Kada stojimo ispod zvezda ushićeni ogromnošću svemira, dok “Vasiona spava, položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.”¹ u našoj malenkosti i nemoći javlja se i jedno od velikih poniznih osećanja čovečanstva.

¹- Oblak u pantalonama – Vladimir Majakovski

    Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 10. oktobra 2019. in Astronomija

 

Sunčeva korona i mesečina nastala od svetlosti reflektovane od Zemlje

   Jedna od najzanimljivijih  pojava u toku totalnog pomračenja Sunca je svetlost Sunčeve unutrašnje korone. Tada se otkrivaju strukture i petlje užarene plazme i zakrivljene linije vidljive oko ivice Sunca koje nastaju pod dejstvom jakog magnetnog  polja, kao i slaba, bela svetlost koja se širi daleko u svemir, poznate kao Sunčeva spoljna korona. Ova se pojava može proučavati samo za vreme pomračenja Sunca, kada Mesečev disk u potpunosti prekrije Sunce, jer inače Sunčeva svetlost onemogućava njeno opažanje.

Sve je fizika

     Svetlost sa Meseca (mesečina) koja dolazi od Zemlje je reflektovana svetlost Sunca od Zemlje koja osvetljava Mesečev disk. Ta svetlost je veoma slaba. Sa Zemlje je vidljiva golim okom samo kod mladog Meseca, eventualno do prve četvrti. Tokom totalnog pomračenja Sunca se ne vidi golim okom ali je mogu detektovati fotoaparati sa dugom ekspozicijom.

Miquel Claro

    To je uradio Miguel Claro, portugalski profesionalni fotograf, autor i naučni komunikator na polju astronomije i ambasador fotografije Evropske južne opservatorije.  Član je organizacije World The Night i zvanični astrofotograf rezervata Dark Sky Alqueva Reserve. Specijalizovao se za astronomske „skyscapes“ koji povezuju Zemlju i noćno nebo.

    Kompozitna slika totalnog pomračenja Sunca od 2. jula 2019. godine pokazuje Sunčevu koronu kao i pejzaž Mesečeve površine osvetljen svetlošću Sunca koja se reflektuje od Zemlje, pada na površinu Meseca, odbija se od nje i ponovo vraća na Zemlju.

    Slika je rezultat niza snimaka različite ekspozicije tokom trajanja pomračenja, 2. jula 2019. godine. Snimljena je u gradu Lambertu, na oko 30 km severoistočno od La Serene, u Čileu, pomoću Nikon D850, sa 600-mm objektivom.

Izvor: SPᴧCE.com

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. oktobra 2019. in Astronomija

 

Koji će se efekti pojaviti u Sunčevom sistemu i na Zemlji kada zvezda Betelgez eksplodira kao supernova?

     Betelgez, crveni džin, prikazan na snimku Svemirskog teleskopa Habla udaljen je oko 500 svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Orion. Očekuje se da će ova ogromna zvezda uskoro završiti svoj život kao supernova i normalno je da se pitamo da li će efekti takve eksplozije predstavljati problem za život na Zemlji.

     Betelgez je nedovoljno blizu da napravi ozbiljnu štetu. Možda će se dogoditi malo oštećenje ozonskog omotača ili malo povećanje radijacije na Zemlji i to bi bilo sve.

     Zvezda tih dimenzija sa štetnim posledicam po Zemlju bi trebalo da bude unutar od oko 150 svetlosnih godina. To se moglo dogoditi pre oko 2,6 miliona godina, i da je doprinelo drevnom događaju masovnog izumiranja na kraju pliocena kada je uništena morska megafauna. Supernova  unutar od oko 25 svetlosnih godina može verovatno izazvati veliku masovno izumiranje, što se verovatno desilo jednom ili više puta u poslednjih 500 miliona godina.

     Najveća trenutna pretnja je solarni vetar, koji se događa kada Sunce oslobađa veliki broj energetskih protona koji mogu poremetiti komunikaciju i uticati na elektroenergetske mreže. Ovi događaji bi mogli biti pogubni za našu tehnološku civilizaciju.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. septembra 2019. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: