RSS

Dobro iskorišćena šansa

„Kada je moj muž umro, pošto je bio toliko poznat i znan po tome što nije vernik, mnogi ljudi su mi prilazili – to se još uvek ponekad dešava – i pitali me da li se Karl na kraju promenio i počeo da veruje u zagrobni život. Često me pitaju, da li mislim da ću ga ponovo videti.

Karl se suočio sa svojom smrću sa nepokolebljivom hrabrošću i nikada nije tražio utočište u iluzijama. Tragedija je bila u tome što smo znali da se više nikada nećemo videti. Ne očekujem da ću se ikada ponovo sresti sa Karlom. Ali, sjajno je to što smo, kada smo bili zajedno, skoro dvadeset godina, živeli sa živopisnim shvatanjem koliko je život kratak i dragocen. Nikada nismo banalizovali značenje smrti pretvarajući se da je to bilo šta drugo osim konačnog odlaska.

Svaki trenutak dok smo bili živi i bili zajedno bio je čudesan – ne čudesan u smislu neobjašnjivog ili natprirodnog. Znali smo da smo dobili šansu. . . . Ta čista šansa je tako darežljiva i tako plemenita . . . Našli smo se, kao što je Karl lepo napisao u “Kosmosu” u prostranstvu svemira i neizmernosti vremena. . . . Bili smo zajedno dvadeset godina. To je nešto što me održava i što je mnogo značajnije. . .

Način na koji se on odnosio prema meni i ja prema njemu, kako smo se brinuli jedno o drugom i našoj porodici, dok je on živeo. To je mnogo važnije od ideje da ću ga jednog dana videti. Mislim da nikad više neću videti Karla. Ali videla sam ga. Videli smo se. Našli smo se u kosmosu, i to je bilo divno.”

En Drujan

Izvor: Rudolf Dethu

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. septembra 2022. inč Astrofizika

 

Slike dubokog polja

Otkrivaju više univerzuma nego što smo ikada mislili da je moguće.

Prošlo je skoro 200 godina od pojave fotografije – kada je čovečanstvo prvi put uspelo da uhvati fotone i napravi slike. Danas, veoma složene kamere na svemirskom teleskopu udaljenom 1,5 milion kilometara menjaju naše znanje o univerzumu, otvarajući nam nove prozore u prostor i vreme. Relativno kratko vreme razdvaja ova dva događaja ali ih povezuje isti cilj: postizanje dubljeg razumevanja prirode gledanjem u ono što naše oči ne vide.

Credit: R. Williams (STScI), the Hubble Deep Field Team and NASA/ESA (left); NASA, ESA, CSA and STScI 

Prve slike „dubokog polja“ svemirskog teleskopa Habl, snimljene 1995. i svemirskog teleskopa Džejms Veb pokrivaju približno istu veličinu neba ali otkrivaju različite populacije galaksija. Veb istražuje znatno dalje u kosmičkom vremenu i otkriva drevne galaksije ranog univerzuma.

Svet je 11. jula ostao zadivljen do sada neviđenim astronomskim slikama najdubljeg neba koje je snimio svemirski teleskop Džejms Veb (STDŽV). U pozadini galaktičkog jata SMACS 0723, viđenog kako je izgledalo pre 4,6 milijardi godina je bezbroj galaksija različitih oblika i veličina. Neki od ovih svetionika su već sijali kada je svemir bio star samo nekoliko stotina miliona godina. Hvatajući fotone čije je putovanje započelo zapanjujuće blizu Velikom prasku doplovilo se do tako udaljenih galaktičkih ostrva u prostoru i vremenu.

Lansiranjem svemirskog teleskopa Habla 1990. dizajniranom za posmatranja objekata na nebu sa mogućnošću da se koristi i za snimanje dubokog polja postavljena je platforma za posmatranja dubokog polja. Usmeravanjem teleskopa na oblast neba bez vidljivih izvora svetlosti, veoma dugom ekspozicijom se dostiže „duboki“ kosmos i posmatraju se daleki izvori svetlosti. U niskoj orbiti oko Zemlje Habl je u to vreme bio najbolja platforma za snimanje dubokog polja koja je ikad postojala.

Prvi pokušaj se dogodio u zimu 1995. godine. Sa ekspozicijom od 10 dana teleskop je gledao u mali deo neba manji od ugaonog prečnika Meseca, u sazvežđu Velikog medveda. Dobijena slika Severno duboko polje je bila ne samo božićni poklon nego i ikonična slika za buduće vekove. Habl je dao sliku sa skoro 3 000 bledih galaksija različitih oblika i veličina od kojih su neke udaljene čak 12 milijardi svetlosnih godina. Habl nije samo istraživao svemir, on je i sondirao vreme, prikupivši svetlost zvezda koja je emitovana tokom ranijih epoha univerzuma.

Da li je oblast Severnog dubokog polja bogata galaksijama bila uobičajena za celo nebo ili su astronomi imali sreće kada su slučajno usmerili teleskop prema Pantagruelskoj gužvi galaksija? Habl je sličnom ekspozicijom 1998. dobio Južno duboko polje,, na južnoj nebeskoj hemisferi. Nova slika je potvrdila da u univerzumu ima više galaksija nego što se ranije mislilo, posebno na velikim udaljenostima. Obuhvatajući preko 10 000 galaksija i veliki broj podataka sa kojima su se astronomi ikada suočili pored naučnih i inspirativnih vrednosti Hablova duboka polja su bila i tehnički izazov.

Snimanje dubokog polja nije ograničeno samo na vidljivo područje spektra. Prvo duboko polje visoke energije je dobijeno na prelazu u novi milenijum pomoću svemirske rendgenske opservatorije Čandra. Čandrino Južno duboko polje sa oko milion sekundi posmatra deo neba u Lokmanovoj rupi, prozoru bez vodoničnih oblaka i prašine Mlečnog puta. Čandrino Južno duboko polje vizuelno nije spektakularno kao Hablove fotografije, ali je puno nauke, otkrilo je ekstremni univerzum, stotine crnih rupa od kojih su neke veoma udaljene. Čandra je ovo polje ponovo snimila sa ukupnom ekspozicijom od oko sedam miliona sekundi, što je najdublje polje ikada dobijeno na rendgenskom opsegu. Čandrino Severno duboko polje, sa podacima iz više od 500 izvora rendgenskih zraka objavljeno je 2003. godine

Dodatkom Hablovom arsenalu napredne kamere, Habl 2006. snima Ultra duboko polje. Ovaj snimak sadrži hiljade galaksija, za koje se kasnije pokazalo da su sijale kada je univerzum imao manje od milijardu godina. Ultra duboko polje je prikazalo do neviđenih detalja istoriju formiranja galaksija; daleke galaksije su izgledale manje i nepravilnijeg oblika od bližih, pružajući dokaze koji podržavaju teorije evolucije galaksija.

Ultra duboko polje je najdublja slika u optičkim talasnim dužinama. Optička svetlost predalekih galaksija se pomera iz vidljivog u infracrveni opseg, događa joj se kosmološki crveni pomak što je posledica širenja univerzuma pa se zbog toga talasne dužine njihove svetlosti koja putuje kroz međugalaktički prostor istežu. Da bi se videlo dalje u prostoru i vremenu potrebna je infracrvena kamera. Habl je bliskom infracrvenom kamerom, 2009. snimio infracrveno Ultra duboko polje koje je otkrilo galaksije na samo 600 miliona godina nakon Velikog praska. Deceniju kasnije, 2019. godine, NASA-in infracrveni svemirski teleskopo Spitzer snimio je duboko polje. Obe ove slike otkrivaju galaksije sa početka ili zore kosmosa.

Tokom posmatračke kampanje Frontier Fields, završene 2017. godine Habl je bio usmeren na šest velikih grupa galaksija. Po Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti značajna gustina mase duž linije vida može da savije i pojača svetlost koja dolazi iz pozadinskog izvora, sa efektom gravitacionog sočiva. Ova jata galaksija su korišćena kao lupa za gledanje u još dalje. Osim prepunih rojeva galaksija u jatu, slike Frontier Fields imaju lukove svetlosti, rastegnute i pojačane slike pozadinskih galaksija koje su udaljenije od jata i previše blede da bi se posmatrale direktnim snimanjem sa Habla. Ovi snimci su otkrili neke od najudaljenijih galaksija i pomoću gravitacionih sočiva videli prvu supernovu.

Izvod iz članka u: SCINTIFICAMERICAN

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 2. avgusta 2022. inč Astrofizika, Astronomija

 

Vizuelizacija poznatih crnih rupa

Mlečnog puta i Velikog Magelanovog oblaka

3. maj 2022.

Zvezde sa masom većom 20 puta od mase Sunca završavaju kao crne rupe. Do otkrića gravitacionih talasa 2015. godine nastalih sudarom crnih rupa one su otkrivane na rendgenskim snimcima binarnih sistema u kojima imaju interakciju sa zvezdama pratiocima.

Uparena sa zvezdom, crna rupa sakuplja materiju tako što mlaz gasa teče direktno od zvezde do crne rupe ili privlačenjem solarnog vetra zvezde (Labud X-1).

Kada stigne do crne rupe gas se uliva u orbitu, u akrecioni disk, široku, spljoštenu strukturu. Akrecioni disk GRS 1915 može da se proteže na više od 80 miliona kilometara, što je više od rastojanja između Merkura i Sunca. Gas u disku se zagreva dok kruži ka unutra, ka horizontu događaja, svetleći u vidljivom, ultraljubičastom i rendgenskom svetlu.

Boje zvezda se kreću od plavo-bele do crvenkaste, što predstavlja temperature od 5 puta toplije do 45% hladnije od našeg Sunca. Pošto akrecioni diskovi dostižu još više temperature imaju drugačije boje.

Animacija predstavlja 22 rendgenska binarna sistema u našoj galaksiji i njenom najbližem susedu, Velikom Magelanovom oblaku u kojima se nalaze potvrđene crne rupe. Sistemi su prikazani onako kako ih vidimo sa Zemlje, u istoj skali i sa orbitama ubrzanim oko 22.000 puta

Crne rupe prikazane na skali su mnogo veće nego u stvarnosti što odražava njihovu masu. Crna rupa Labuda X1 ima masu oko 21 puta veću od Sunca, ali njena površina do horizonta događaja prostire se na samo oko 124km.

Izvor: NASA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. maja 2022. inč Astrofizika

 

Kometa Bernardineli-Bernštajn C/2014 UN271

C/2014 UN271 su otkrili astronomi Pedro Bernardineli i Geri Bernštajn na arhivskim slikama prikupljenim od strane Dark Energy Survey na Cerro Tololo Inter-American Observatory u Čileu. Uočena je novembra 2010. godine, kada se nalazila 4,8 milijarde km od Sunca, što je skoro prosečna udaljenost Neptuna.

Izvor: NASA, ESA

Snimljena je sa svemirskog teleskopa Habla, 8. januara 2022. Veličina jezgra (glave komete) je određena kombinacijom podataka dobijenih sa Habla i radio-teleskopa Atacama Large Millimeter/submillimeter Array (ALMA) u Čileu. Zbog udaljenosti od oko 3,2 milijarde km ST Habl ne može da ga vizuelizuje.

Kometa ima najveće jezgro ikada viđeno, prečnika oko 136km, oko 50 puta veće od jezgara poznatih kometa, mase 500 triliona tona, sto hiljada puta veće od mase kometa bližih Suncu.

Od granice Sunčevog sistema C/2014 UN271 se kreće brzinom od 35 200km/h. Suncu će se približiti  tek 2031. godine na nešto manje od 1,6 milijardu km što je dalje od udaljenosti planete Saturn.

Kometa dolazi iz Ortovog oblaka, hipotetičnog staništa triliona kometa i kreće se prema Suncu više od milion godina. Smatra se da je unutrašnja granica oblaka 2 000 do 5 000 puta veća od udaljenosti Zemlje od Sunca, a spoljna granica bi mogla da se proteže najmanje do četvrtine puta (oko 1 svetlosne godine) do udaljenosti najbližih zvezda našem Suncu, sistema Alfa Kentaur.

Komete Ortovog oblaka se približavaju Suncu iz svih pravaca što ukazuje na sferni oblik oblaka.

Jan Ort, holandski astronom je 1950. postavio teoriju o ovoj najvećoj strukturi Sunčevog sistema koja i dalje ostaje teorija jer su komete koje ga čine suviše udaljene da bi se mogle direktno posmatrati. Procenjuje se da svemirske letelice Vojadžer neće ući u Ortov oblak još 300 godina i da bi tek za 30 000 godina prošle kroz njega.

Komete Ortovog oblaka se nisu formirale na mestu gde se danas nalaze. One su izbačene iz Sunčevog sistema pre vše milijardi godina prilikom uspostavljanja orbita masivnih spoljašnjih planeta, Jupitera i Saturna. Ove daleke komete putuju nazad ka Suncu i planetama samo ako su njihove orbite poremećene gravitacionim delovanjem neke zvezde u prolazu.

Dokazi potiču od pojedinačnih kometa koje se mogu pratiti do ovog oblaka. Ove komete su sačuvani zamrznuti uzorci ranog Sunčevog sistema. Realnost Ortovog oblaka je potkrepljena teorijskim modeliranjem formiranja i evolucije Sunčevog sistema. Što se više opservacionih dokaza može prikupiti putem istraživanja dubokog neba u kombinaciji sa posmatranjima na više talasnih dužina, to će se bolje razumeti uloga Ortovog oblaka u evoluciji Sunčevog sistema.

Bernardineli-Bernštajn ima eliptičnu orbitu od 3 miliona godina koja je udaljava od Sunca na otprilike pola svetlosne godine. Kometa sada na manje od 3,2 milijarde km od Sunca, pada skoro upravno na ravan našeg Sunčevog sistema. Na toj udaljenosti temperature su oko  ‒175,55℃  što je dovoljno da ugljen monoksid sublimira sa površine i proizvede prašnjavu komu.

Kometa Bernardineli-Bernštajn ukazuje na distribuciju i veličinu kometa u Ortovom oblaku, a samim tim i na njegovu ukupnu masu.

Izvor: NASA-Hubble

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. aprila 2022. inč Astronomija

 

Svet elektrona

Naučna poezija se krajem XIX i početkom XX veka piše u Francuskoj i Rusiji, kasnije SSSR-u. Mislilo se da sve može da se ispeva pa čak i Teorija relativnosti.

Svet elektrona Valerija Brjusova (1873-1924.) danas deluje anahrono ali pre 100 godina delovao je snažno i inspirativno.

Evo kako zvuči u prevodu Branka Miljkovića.

Možda je svaki elektron

Svet s kontinenata pet,

Gde postoji i znanje, i rat, i tron

I četrdesetvekovna svest.

I atom je, možda, svemir, eto

Koji planeta sto zaprema;

Sve je kao kod nas, al’ sažeto

A ima i čega ovde nema.

Njihove su mere male, ali

Beskonačnost kao kod nas;

I tamo je tuga, strast što pali

I oholosti svetske glas.

Mudraci im, svoj svet beskrajni

Uzevši za centar sklada,

Zure da prodru do dna tajni

I mudruju kao ja sada;

Ali kad se iz razaranja

Stvaraju nove struje sila

Viču u uobraženju svome

Da se luč sveta ugasila.

Valerij Brjusov, 13. avgust 1922.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. marta 2022. inč Fizika i umetnost

 

Akiro Kurosava o gledanju „Solarisa“ sa Andrejem Tarkovskim

Odlomci

„Što se tiče Solarisa, vidim da se mnogi žale da je predugačak, ali ja ne mislim tako. Posebno smatraju predugačkim opis prirode u uvodnim scenama, ali ovi slojevi sećanja na oproštaj od zemaljske prirode uranjaju duboko ispod dna priče nakon što je glavni lik poslat raketom u bazu satelitske stanice u univerzum, i gotovo muče dušu gledaoca kao neka vrsta neodoljive nostalgije prema prirodi majke Zemlje, koja liči na čežnju za zavičajem. Bez prisustva prelepih sekvenci prirode na zemlji kao dugog uvoda, ne biste mogli da učinite da publika direktno shvati da nema izlaza iz osećaja koji imaju ljudi „zatvoreni“ unutar satelitske baze.

Uvodni deo filma Solaris Andreja Tarkovskog

Ovaj film sam prvi put video kasno uveče u prostoriji za predpremijeru u Moskvi, i ubrzo sam osetio kako me srce boli u agoniji od čežnje da se što pre vratim na Zemlju. Uživali smo u čudesnom napretku nauke, ali kuda će ona ipak odvesti čovečanstvo? Zastrašujuće čistu emociju ovaj film uspeva da dočara u našoj duši. Bez toga, naučnofantastični film ne bi bio ništa više od sitne mašte.

Ove misli su dolazile i odlazile dok sam gledao u ekran.

Andrej Tarkovski- Rajna Krulj

Tarkovski je tada bio sa mnom. Bio je u uglu studija. Kada se film završio, ustao je, gledajući me kao da se plaši. Rekao sam mu: „Vrlo dobro. To me čini da osećam pravi strah.” Tarkovski se osmehnuo stidljivo, ali srećno. Nazdravili smo uz votku u restoranu u Institutu za film. Tarkovski, koji inače ne pije, popio je mnogo votke i otišao toliko daleko da je isključio zvučnik sa kojeg je dopirala muzika i počeo iz sveg glasa da peva temu samuraja iz Sedam samuraja.

Kao da mu pariram, pridružio sam se.

Jer sam u tom trenutku bio veoma srećan što živim na Zemlji.

Solaris čini da gledalac to oseti, a čak i ova jedna činjenica pokazuje da Solaris nije običan SF film. To zaista nekako izaziva čisti užas u našoj duši. I to je pod potpunim stiskom dubokih uvida Tarkovskog.

Mora da postoji mnogo, mnogo stvari koje su čovečanstvu još uvek nepoznate na ovom svetu: ponor kosmosa u koji je čovek morao da se zagleda, čudni posetioci u satelitskoj bazi, vreme koje teče u obrnutom smeru, iz smrti u život, čudno osećanje kretanja u levitaciji, njegov dom koji je u mislima glavnog junaka u satelitskoj stanici mokar i natopljen vodom. Čini mi se kao znoj i suze koje je u svojoj srceparajućoj agoniji istisnuo iz celog bića. Svaki snimak Solarisa svedoči o gotovo blistavim talentima svojstvenim Tarkovskom.

Mnogi ljudi gunđaju da su filmovi Tarkovskog teški, ali ja ne mislim tako. Njegovi filmovi samo pokazuju koliko je Tarkovski izuzetno osetljiv. Posle Solarisa je snimio film Ogledalo. Ogledalo se bavi njegovim dragocenim uspomenama iz detinjstva, a mnogi opet kažu da je to uznemirujuće teško. Da, na prvi pogled izgleda da nema racionalnog razvoja u svom pripovedanju. Ali moramo zapamtiti: nemoguće je da se u našoj duši naša sećanja iz detinjstva slažu u statičan, logičan niz.

Čudan niz fragmenata ranih slika sećanja, razbijenih i slomljenih, može dovesti do poezije u našem detinjstvu. Jednom kada se uverite u njegovu istinitost, možda ćete najlakše razumeti film Ogledalo. Ali Tarkovski posmrtno ćuti, uopšte se ne izjašnjava o svim tim stvarima. Sam njegov stav me navodi da verujem da ima divne potencijale u svojoj budućnosti.“

Izvor: cinephilia & beyond

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. marta 2022. inč Fizika i umetnost

 

Rasel-Ajnštajnov manifest

Manifest Bertranda Rasela i Alberta Ajnštajna kojim pozivaju na mirno rešavanje svih međunarodnih sukoba objavljen je u Londonu 9. jula 1955. godine. Albert Ajnštajn je umro pre nego što je Manifest objavljen, 18. aprila 1955. godine. Ovo su odlomci iz Manifesta birani na osnovu aktuelne opasnosti od nuklearnog rata.

 „Ovom prilikom ne govorimo kao pripadnici ove ili one nacije, kontinenta ili veroispovesti, već kao ljudska bića, pripadnici vrste Čovek, čije je dalje postojanje neizvesno.

Skoro svako ko je politički svestan ima jaka osećanja prema jednom ili više od ovih pitanja; ako možete želimo da ostavite po strani takva osećanja i smatrate se samo pripadnicima biološke vrste koja ima izuzetnu istoriju i čiji nestanak niko od nas ne može poželeti.

Trudićemo se da koristimo reči koje se ne bi odnosile samo na neke, a na druge ne. Svi su podjednako u opasnosti i, ako se opasnost shvati, postoji nada da je možemo kolektivno sprečiti.

Moramo naučiti da razmišljamo na nov način. Moramo da naučimo da se pitamo, a ne koje korake možemo da preduzmemo da bismo podržali vojnu pobedu grupe koja nam je draža, jer takvih koraka više nema; pitanje koje moramo sebi da postavimo je: koji se koraci mogu preduzeti da bi se sprečilo vojno nadmetanje koje može biti pogubno za sve strane?

Albert Ajnštan i Robert Openhajmer

Mnoga upozorenja su izrečena od strane eminentnih naučnika, vlasti i vojnih stratega. Niko od njih neće reći da su najgori rezultati izvesni. Ono što kažu je da su ovi rezultati mogući i niko ne može biti siguran da neće biti ostvareni. Još nismo otkrili da stavovi stručnjaka o ovom pitanju u bilo kom stepenu zavise od njihove politike ili predrasuda. Oni zavise samo, koliko su naša istraživanja pokazala, od obima znanja određenog stručnjaka. Našli smo smo da su ljudi koji najviše znaju najtmurniji.

Evo, dakle, problema koji vam predstavljamo, surovog, užasnog i neizbežnog: hoćemo li okončati ljudski rod, ili će se čovečanstvo odreći rata? Ljudi se neće suočiti sa ovom alternativom jer je tako teško ukinuti rat.

Ukidanje rata zahtevaće neodgovarajuća ograničenja nacionalnog suvereniteta. Ali razumevanje situacije možda više od svega ometa to što je sam izraz „čovečanstvo“ nejasan i apstraktan. Ljudi jedva da mogu da zamisle opasnost za sebe i svoju decu i unuke, a kamoli za čovečanstvo koje ne shvataju jasno. Jedva se mogu naterati da shvate da su oni, pojedinačno, i oni koje vole, u neposrednoj opasnosti da nestanu u agoniji. I zato se nadaju da se nastavak rata može dozvoliti pod uslovom da je moderno oružje zabranjeno.

Ova nada je iluzorna. Kakvi god da su sporazumi o neupotrebljavanju H-bombi postignuti u vreme mira, oni se više neće smatrati obavezujućim u vreme rata, i obe strane bi proizvodele H-bombe čim rat izbije, jer, ako je jedna strana proizvodila bombe, a druga nije, strana koja ih je proizvodila neizbežno bi pobedila.

Pred nama je, ako izaberemo, stalni napredak u sreći, znanju i mudrosti. Hoćemo li umesto toga izabrati smrt jer ne možemo zaboraviti svoje svađe? Apelujemo kao ljudska bića na ljudska bića: setite se svoje ljudskosti, a zaboravite ostalo. Ako to možete učiniti, put ka novom Raju je otvoren; ako ne možete, pred vama je pretnja od sveopšte smrti.“

Da, setimo se svoje ljudskosti a zaboravimo sve ostalo!!!

Izvor: Bulletin of the Atomic Scientists

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 4. marta 2022. inč Aktuelno

 

Sa puta znanja

    Postoje Vinski putevi ali nigde nisam video Puteve znanja.

    Kada napada debeli sneg neko ko je najjači i najveštiji mora da ide napred i pravi prto ili prolaz, a onda za njim idu ostali. Isto tako kada se ide po neznanju, nepoznatom terenu ili praznom prostoru bez orijentira napred, treba da ide neko ko ipak nešto zna. Da ne ispadne kao u Domanovićevom Vođi.

    Biće skoro sto godina kako je Tin Ujević, poznatiji po pesmi Pobratimstvo lica u svemiru u jednoj manje poznatoj svojoj pesmi, Vasionac, 1923. pisao:

Uske su mi ove male zemlje.

Kratke su mi moje bijele ruke.

Gorke su mi ove suhe žemlje.

Ja bih mogo, Svjetlo, u hajduke.

Kroz ocean neba ja sam ronac

i u mrežu lovim mliječne staze,

Mjesečić i Sunčić, Vasionac.

Mene pravo samo zvijezde paze.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је dscf9546.jpg

Žudeli smo za znanjima, posebno onim iz astronomije i astrofizike, kojeg smo malo ili nimalo dobijali u tadašnjim školama ili bibliotekama, a originala nije  bilo, a i učili smo ruski, odakle tek informacije nisu dolazile, engleski nismo znali a i malo se kod nas šta prevodilo na te teme. Ako je i bilo takve literature ili pisanog teksta obično je to bila ili neka bajata literatura ili pojedinačni retki članci u dnevnim ili nedeljnim novinama.

    Današnji ljubitelji i prijatelji astronomije i uopšte nauke koji odasvud imaju obilje informacija ne mogu ni da zamisle koliko smo mi u tim vremenima oskudevali u tome. Niko za to nije bio kriv, to je jednostavno tako bilo, sled događaja, to je bila objektivna stvarnost.

    Liči kao fraza kada se kaže da su ipak, tu i tamo postojali ljudi kao svetionici koji su sticajem okolnosti i mesta na kojima su se nalazili uspevali da dođu do informacija i znanja i da ga prenose u formi časopisa na ostale i podstiču interesovanje za tim naukama.

     Takvi su bil časopisi Vasiona,  AD „Ruđer Bošković“ iz Beograda, Čovjek i svemir, Zagrebačke zvjezdarnice i Astro amater, Akademskog astronomskog društva Sarajevo (AADS), mesečnici Kosmoplov i Galaksija.

Obično biva, da dok preturate po svojoj ličnoj biblioteci u potrazi za nekom knjigom naiđete na nešto što niste tražili a što vas vrati u prošla vremena i što vas pritom obraduje. Tražeći Nerudinu zbirku Sunce u repu vetra, gde on peva o „…roju plave morske vatre…“ na šta sam, sedeći na obali mora imao asocijaciju dok sam posmatrao refleksiju sunčevih zraka po talasima, naišao sam na časopis iz već prilično dubokog vremena. To je Astro amater koji je izdavalo AADS kao glasilo Centra astronoma amatera koji je bio specijalizovan za teme iz astronomije i astrofizike. AADS se pored toga bavio i izdavaštvom a svojim članovima širom Jugoslavije je slao i cirkularna pisma kojim ih je obaveštavao o aktuelnim astronomskim pojavama.

Sadržaji prikazanih brojeva pokazuju koliko su teme bile aktuelne i relevantne u tom vremenu, za šta su posebno bili odgovorni nosioci ovih aktvnosti Muhamed Muminović i Branko Vuksanović.

    Dan kada vam poštar donese novi broj Astro amatera ili cirkularno pismo je bio kao blagdan ili slava. Već istog dana časopis je pročitan od korice do korice, pa sutra ili za dva dana opet a noću se zurilo u zvezdanu kartu koja je još mirisala na štampariju i u nebo u potrazi za objektima s karte.

    Iz broja u broj znanje nas korisnika se povećavalo. Mogli smo i drugima oko sebe da ga prenosimo.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је dscf9544.jpg

Kao nastavniku fizike ove informacije su mi dobro došle jer sam ih koristio za popularizaciju svog predmeta. Za neke fizičke pojmove koristio sam vanzemaljske ili kosmičke primere, nastava je bila interesantnija, atraktivnija. Dešavalo se da đaci na zvono ne skaču iz klupa i jure iz učionice nego prilaze mom stolu, postavljju pitana, učlanjuju se u fizičku sekciju.

    NAUK

    Ne bacajte časopise koje sada čitate. Za pedeset godina biće vama ili vašoj deci riznica.

Tinova pesma odjekuje i odzvanja u onima koji imaju uho za nju:

Borci viču: Konja! A mornari: Jedra!

A ja, opit glasom pomorkinja vila,

žudim samo plavet, Vasiona Njedra,

i ja vičem: Krila! – krila, krila!

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 16. avgusta 2021. inč Nekategorizovano

 

Svet N dimenzija

  1. april 2021.

Luč pesnikova se nije ugasila posle „Sveta elektrona“, naprotiv kao da se još više rasplamsala. U veku koji je tek počeo i koji će se po naučnim dostignućima „gorditi nad svijem vijekovima“ Valerij Brjusov kao da to predoseća i u velikom žaru nastavlja da piše.

Volja i misao se kao vihor vrti od Pitagore i Demokrita preko Lobačevskog, Rimana i Ajnštajna, a valjda i do onih koji u Kardaševljevom najvišem nebu stoje. U tom vihoru i pesnikova volja i misao se uznose, nekoga drugog sveta čuju zvuke i prenose se već jedan vek s kolena na koleno tragajući za istinom. Nije nemoguće, da je četrdeset godina posle, Svet N dimenzija, Kardaševa inspirisao za klasifikaciju civilizacija u svemiru.

Tačan broj dimenzija je još uvek pod hipotezama i ne zna im se broja. Trima prostornim dimenzijama je dodato vreme kao dimenzija. Negde u tim koordinatama se našao i Branko Miljković kao prevodioc Sveta N dimenzija.

Znamo samo za tri koordinate.

Gde je put mimo? Neznanjem je skrit.

Slušaj s Pitagorom zvezdane sonate,

Atome prebrajaj kao Demokrit.

Put po brojevima? Vodi nas u Rim on.

( I svi putevi uma vode tuda!)

Isto u novom- Lobačevski, Riman,

Ista u zubima stoji tesna uzda.

Al živi u N dimenzija, živi

Volje i misli vihor što se vrti,

Kome s detinjim znanjem smešan sam

Korakom svojim sve po istoj crti!

Naša sunca, zvezde koje nebo, rasu

Beskraj kojim beskrajna svetlost sjaji,

Samo su oprema u prazničnom ukrasu

Kojim svet njihov gordi oblik taji.

Naše je vreme crtež im na planu,

Gledajuć iskosa gde nam tama preti,

Ti bogovi ništavnost svih zemaljskih želja

Milostivo beleže u pameti.

Valerij Brjusov, 1. januar 1924.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. aprila 2021. inč Fizika i umetnost

 

Magnetno polje supermasivne crne rupe u galaksiji M87

Da bi se snimila supermasivna crna rupa u centru galaksije M87, povezano je osam teleskopa širom sveta u virtuelni teleskop veličine Zemlje koji je nazvan Horizont događaja (EHT). Rezultat je prva slika crne rupe koja je objavljena 10. aprila 2019. godine. Snimak centra galaksije M87, udaljene 55 miliona svetlosnih godina prikazuje svetlu prstenastu strukturu sa tamnim centralnim regionom, senkom crne rupe.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је 164692151_4136590286352046_2687320474225844669_o.jpg

EHT je 24. marta 2021. u časopisu Astrophisical Journal Letters objavio da je po prvi put uspeo da polarizacijom svetlosti koja dolazi iz svetlog regiona oko ove crne rupe vidi magnetno polje.


Slika prikazuje polarizovani pogled na supermasivnu crnu rupu u centru galaksije M87. Linije označavaju orijentaciju polarizacije, koja je povezana sa magnetnim poljem oko senke crne rupe. Orijentacija svetlosnih talasa odražava i strukturu magnetnog polja.

Crne rupe ogromnom gravitacijom savijaju svetlost i plazmu pa čak i magnetno polje oko sebe. Pri tom izbacuju ogromne mlazove okolne materije i energije u pravcu koji je normalan na horizont događaja koji se kreću ogromnim brzinama i na vrlo veliku udaljenost.

Rezultati kazuju da magnetno polje određuje dinamiku materijala u blizini horizonta događaja crne rupe M87 i pomoći će razumevanju magnetnog polja oko crnih rupa i kako i koje aktivnosti u ovom regionu izbacuju ove moćne mlazove.

Snimak supermasivne crne rupe u galaksiji M87. 10. april 2019.

Detaljnije na: EHT i Calteh

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. marta 2021. inč Astrofizika

 
 
%d bloggers like this: