RSS

Zvezda Betelgez,  kakvu je do sada nismo videli

ESO

   Na sajtu ESO objavljena je fotografija zvezde Betelgez koja je snimljena na velikoj Atacama milimetar/submilimetar Array (ALMA) opservatoriji, najvećem astronomskom projektu na Zemlji koji postoji. ALMA proučava svetlost talasne dužine u milimetarskom regionu, između radio i infracrvenog i radio dela elektromagnetnog spektra. Ovakva svetlost je poznata kao milimetarsko i submilimetarsko zračenje i nastaje u najhladnijim objektima u svemiru. Ovo je prvi put da ALMA posmatra površinu neke zvezde u velikoj rezoluciji.
    Betelgez je jedna od najvećih trenutno poznatih zvezda. Zapanjuje i teško je zamisliv njen prečnik koji je oko 1400 puta veći od prečnika Sunca. Nalazi se na oko 600 svetlosnih godina daleko od Zemlje u sazvežđu Oriona. To je crveni superdžin star samo oko osam miliona godina, ali je već na ivici da postane supernova. Kada se to dogodi eksplozija će biti vidljiva sa Zemlje, čak i usred bela dana. Ovako masivne zvezde imaju kratak životni vek.
   Zvezda je posmatrana posebno u različitim talasnim dužinama; u vidljivim, infracrvenim i ultraljubičastim. Koristeći ESO-in Veoma veliki teleskop astronomi su otkrili ogroman oblak gasa, skoro veličine našeg Sunčevog sistema kao gigantski balon uz površinu Betelgeza. Ovo ukazuje da zvezda izbacuje gas i prašinu u ogromnim stopama. Na ovoj slici ALMA posmatra gas povišene temperature koji dolazi iz donje hromosfere Betelgeza na talasnim dužinama manjim od milimetara.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. juna 2017. in Astronomija

 

   Put fotona

    Fotoni su čestice svetlosti, paketi ili kvanti energije, Nastali u jezgru Sunca i dalekih zvezda putuju kroz prostor i vreme Svemira da bi eventualno pali; na našu mrežnjaču i proizveli neku sliku u našem mozgu, na list biljke i pokrenuli proces fotosinteze, na neki kamen i zagrejali ga, ili se apsorbovali u nekom oblaku kosmičke prašine. Svetlost zvezda u zavisnosti od njihove udaljenosti putuje do nas od nekoliko minuta do više milijardi godina. 

   FAZA 1: Jezgro

    Fotoni nastaju u jezgru Sunca. Gustina materije je tamo ogromna i pritisak je veliki pa temperatura može dostići 15 miliona °C. Atomi vodonika koji čine najveći deo sunčeve mase imaju previše energije da bi ostali celi, cepaju se na svoje sastavne delove: protone i elektrone. Tako nastaje plazma.
    Kada se dva slobodna protona sudare unutar ove visoko-energetske plazme, spoje se, stvarajući atom deuterijuma a oslobode neutrino i pozitron. Kada se atom deuterijuma sudari sa drugim protonom nastaje jezgro helijuma-3 i oslobodi gama foton (zrak). Nakon što je stvoren foton, dva jezgra helijum-3 stvaraju jezgro helijum-4 i dva protona. Ovaj proces, koji se naziva proton-proton lanac je kičma nuklearne fuzije. Neutrino, čestica slabe interakcije odleće u svemir. Pozitron u kontaktu sa elektronom anihilira pri čemu nastaje još jedan gama zrak. U kasnijoj fazi Sunčevog životnog ciklusa atomi helijuma se u reakciji fuzije kombinuju u teže i teže elemente, oslobađajući još energije.

    FAZA 2: Radijativna zona
        Radijativna zona se nalazi iznad jezgra Sunca. Ona prenosi svetlost. Kada foton napusti jezgro i pređe u radijativnu zonu nailazi na gusto zbijene protone kao prepreku. Oni su tako zbijeni da fotoni ne mogu da pređu više od nekoliko milimetara, bez udara u drugi proton. Pri svakom sudaru foton gubi nešto od svoje energije koja se haotično rasipa. Ovo penjanje (puzanje) fotona od jezgra do površine, u zavisnosti od veličine zvezde može trajati od nekoliko hiljada do nekoliko miliona godina.
    

    FAZA 3: Konvektivna zona
    Ovo je kraj unutrašnjosti Sunca. Ona završava na površini Sunca. Prenos toplote se ostvaruje konvekcijom. Struja plazme se kreće od donjeg vrućeg sloja prema hladnijem gornjem sloju kao ključala voda u loncu. Formiraju se topli mehurovi duboko unutar ove zone Sunca koji rastu u granule i supergranule i izlaze  na površiniu. Gustina plazme Sunca  je ovde mnogo manja nego u radijativnoj zoni. Gustina je na površini 10 000 puta manja od gustine vazduha. Foton koji je došao do ove zone dalje ima skoro slobodan put. Zbog sudaranja sa protonima u radijativnoj zoni on je izgubio mnogo energiju pa je pomeren u vidljivom spektru. Milionima godina nakon što je nastao u reakciji fuzije foton konačno izlazi iz unutrašnjosti Sunca.

    FAZA 4: Solarna atmosfera
    Ostavljajući površinu Sunca, foton ulazi u njegovu atmosferu. Prvo prolazi kroz tanki sloj, fotosferu gde je temperatura 6 000K. Zatim ulazi u deblji sloj, hromosferu gde je temperatura 10 000K. Spoljni sloj atmosfere koji se proteže milionima kilometara daleko od Sunca, koronu, koju foton prolazi, čini oblak bele tople plazme temperature od 1 500 000K.
     Iako u koroni ima veoma malo atoma fotoni se još uvek rasipaju sudarajući se sa retkom prašinom ili slobodnim elektronima.Oni obično prolaze neometano kreću ći se u pravcu Zemlje. Mnogo veća većina fotona putuje u drugim pravcima i većim daljinama. Njihova energija može delovati silom koja može da stane na put i velikim objektima.Ta sila se zove pritisak zračenja i mogla bi se u budućnosti iskoristiti za napajanje solarnih jedara.

KONAČNO ODREDIŠTE: Zemlja
     Potrebno je 8,3 minuta da foton pređe150 miliona km od Sunca do Zemlje. Kad stignu do Zemlje neki se odbijaju od njene atmosphere i vraćaju nazad u mađuplanetarni prostor. Gama, rendgenski i ultraljubičasti fotoni uđu u atmosferu i tamo sudarajući se sa atomima vazduha izgube energiju, bivaju apsorbovani u gornjim slojevima i nikad ne stignu do površine Zemlje.
    Fotoni odgovarajuće talasne dužine koji mogu da se probiju kroz atmosferu sa minimalnim interakcijama su i fotoni vidljive svetlosti. Oni prolaze kroz našu zenicu i u kontaktu sa sočivom oka fokusiraju (skupljaju) se na malo mesto na mrežnjači. Tamo ih apsorbuje protein unutar  ćelije. Njihova svetlosna energija se pretvara u električnu i kao električni signal kroz neuron odlazi u mozak. To je kraj  puta fotona koji je trajao nekolko miliona godina.

Izvor: Futurism

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. juna 2017. in Fizika +8

 

Tarantula maglina

    Kompozitna slika Tarantula magline  (30 Doradus) napravljena na osnovu snimaka svemirskih teleskopa Čandre (plavo), Habla (zeleno) i Spitzera (crveno).
    30 Doradus se nalazi u Velikom Magelanovom oblaku, maloj satelitskoj galaksiji Mlečnog puta. Region sadrži hiljade mladih masivnih zvezda i jedan je od najvećih u kojem je na delu formiranje zvezda. Odlično je mesto za posmatranje procesa nastajanja zvezda.
    U centru magline hiljade masivnih zvezda intenzivno zrači stvarajući snažne solarne vetrove koji oduvavaju material u okolni prostor. Podaci sa  Rendgenske svemirske opservatorije Čandra (plavi regioni) nam otkriva gas zagrejan do više miliona stepeni pod udarom zvezdanih vetrova.
     Podaci sa Habla predstavljeni zelenom bojom otkrivaju svetlost masivnih zvezda različite starosti i faze razvoja, od embrionalnih zvezda do onih hiljadu godina starih koje su i dalje umotane u čaure tamnog gasa i prašine. Infracrveni pogled Spitzera ukazuje na džinovske mehurove vrućeg gasa i prašine koje oblikuju jaka zračenja i vetrovi koji dolazi iz masivnih zvezda u centru magline.

Detaljnije:CHANDRA X- raj observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. juna 2017. in Astronomija

 

Rak maglina na različitim talasnim dužinama

    Rak maglina je ostatak masivne zvezde koja je eksplodirala kao supernova, po zemaljskom merenju vremena 1054 godine. Udaljena je 6500 svetlosnih godina od Zemlje. To znači da se ova eksplozija dogodila 6500 godina pre zemaljske1054 godine. U njenom središtu je super-gusta neutronska zvezda  koja je nastala inplozijom (smer eksplozije prema jezgru majke zvezde) kojom prilikom se celokupna materija njenog jezgra transformisala u neutrone. Njena rotacija traje 33 milisekunde. Pri tom ona iz svojih polarnih regiona periodično izbacuje velike mlazeve elektromagnetnih zraka, od radio do gama zraka pa izgleda kao da pulsira. Oblik magline je rezultat interakcije čestica solarnog vetra čiji je izvor neutronska zvezda- pulsar i materijala izbačenog iz majke zvezde pre njene eksplozije i u toku supernove.
   U različitim fizičkim procesima u maglini nastaju različiti fotoni koji krećući se brzinom od 300000km/s za 6500 godina stignu do Zemlje. Astronomi stare Kine su 1054 mogli, i to u po “bela dana” da registruju samo svetlosne ili optičke fotone sa ove zvezde. Mi, danas, različitim zemaljskim i svemirskim teleskopima možemo da hvatamo sve vrste fotona koji nastaju u ovoj maglini i koje ona emituje u okolni prostor. Tako možemo i da se upoznamo sa fizičkim procesima koji se dešavaju u ovoj pa i u drugim maglinama.

      Slika Rak magline je nastala kombinacijom podataka iz više teleskopa koji primaju fotone iz skoro čitavog elektromagnetnog spektra. Korišteni su podaci pet različitih teleskopa koji su predstavljeni različitim bojama: VLA (radio), crveno; Svemirski teleskop Spitzer (infracrveni), žuto; Svemirski teleskop Habl (vidljivo), zeleno; KSMM-Njutn (ultraljubičasto), plavo;  Rendgenska svemirska observatorija Čandra (X- zraci), ljubičasto.
     „Poređenje ovih novih slika, napravljenih na različitim talasnim dužinama, nam pruža obilje novih detalja o Rak maglini. Iako je Rak detaljno proučavan godinama još uvek imamo mnogo toga da naučimo o njemu“, rekla je Gloria Dubner koja se nalazi na čelu multinacionalnog tima naučnika koji opserviraju Rak maglinu.

Detaljnije:
HUBBLESITE
CHANDRA- X- ray Observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. juna 2017. in Astronomija

 

Otkrivanje Jupitera

    Bog Jupiter se pokrivao oblacima da sakrije svoje nestašluke. Boginja Junona, njegova supruga je bila u stanju da zaviri kroz oblake i otkrije pravu prirodu svoga supruga.

        Jednom u svakih 53 dana NASA/in Jupiterov orbiter Junona ima bliski susret sa oblacima najveće planete Sunčevog sistema. Taj susret traje samo dva sata. Orbiter putuje od  severnog pola, preko ekvatora, svog najbližeg pristupa (perijova) planeti, prelazi preko južnog pola na putu natrag u najudaljeniju tačku, odakle se ponovo vraća.
    Slika prikazuje 14 sekvenci, obogaćenih bojom. Prva slika, na levoj strani pokazuje pola lica planete, sa severnog pola koji je u centru. Kako se letelica približava Jupiteru, smanjuje se geografska širina i povećava vidljivi horizont. Treća i četvrta slika pokazuju severni polarni region dok se na severnim srednjim geografskim širinama pojavljuje bend talasastih oblaka. Na petoj slici su sekvence bendova turbulentnih oblaka. Sedma i osma slike su snimljene neposredno pre  nego što je letelica bila u svojoj najbližoj tački, ekvatora Jupitera. Ove dve slike su snimljene za samo četiri minuta, pa se pogled brzo menja. Kako je letelica prešla u južnu hemisferu planete, svetla južna tropska zona dominira na slikama 9, 10 i 11. Beli ovali „String of Pearls“ su vidljivi na slici 12 i 13. Južni pol je na slici 14.

     Sirove, neobrađene slike JunoCam su dostupne na www.missionjuno.swri.edu/junocam

     Detaljnije: Jet Propulsion Laboratory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 4. juna 2017. in Astronautika

 

Misija koja će dodirnuti Sunce

    Prva poseta jednoj zvezdi

Od novih nadahnuća
Žarki i sumorni,
Sa novim Slovom
I novim slikama
U ceptećem srcu,
Prodresmo daleko
U neznanu zemlju
Našeg sna, naše Volje,

Dođosmo bliže
Velikom Suncu
Koje nas draži, privlači, opija.

Todor Manojlović

   Posle armade svemirskih solarnih teleskopa koji u poslednjih 30 godina proučavaju Sunce NASA planira da prema našoj zvezdi uputi solarnu sondu koja će ući u područje prostora koji nikada ranije nije istražen. Solarna sonda nosi ime Eugena Parkera, naučnika koji je prvi postavio teoriju o solarnom vetru.
    Eugen Parker je 1958. kao mlad profesor na Enriko Fermi institutu objavio članak u Astrophisical Journal-u pod nazivom „Dinamika interplanetarnog gasa i magnetnog polja.“ Parkerov rad je postao osnova za naše razumevanje interakcije zvezda i svetova koji ih okružuju. Postojanje Sunčevog vetra je dokazano direktnim posmatranjem. Ova prva misija čovečanstva prema jednoj zvezde biće pokrenuta u leto 2018.
    Da bi se približila Suncu sonda će kao pogon koristiti gravitaciono polje planete Venere.
    Solarna sonda Parker treba da donese revoluciju u našem razumevanju Sunca. Kao ni jedna letelica do tada, ona će putovati kroz atmosferu Sunca, na 6.4 miliona km od njegove površine, u uslovima veoma jakog zračenja i visoke temperature.
    Njen let kroz koronu, proširiće naše poznavanje i razumevanje ovog krajnjeg dela atmosfere Sunca kao i poreklo i evoluciju solarnog vetra. Doprineće našem razumevanju i povećaće nam sposobnost da predvidimo promene u svemirskom okruženju Zemlje koje utiču na život i tehnologiju na Zemlji.
   Tokom najbližeg pristupa Suncu, prednji deo sonde, ugljenični-kompozitni štit debljine 11,43 cm će biti izložen temperaturi od 1 377 ºC.
    Solarna sonda Parker će nositi instrumente namenjene za proučavanje magnetnog polja, plazme, visokoenergetskih čestica i solarnog vetra.
     Zašto proučavamo Sunce i sunčev vetar?
    Sunce je jedina zvezda koju možemo proučavati izbliza.     Proučavajući zvezdu oko  koje živimo, učimo više o zvezdama širom univerzuma.
    Sunce je izvor svetlosti i toplote za život na Zemlji. Što više znamo o tome, više možemo razumeti kako se život na Zemlji razvio.
    Sunce utiče na Zemlju i na manje poznate načine. Ono je izvor solarnog vetra, struje jonizujućih gasova koji prolaze pored Zemlje brzinama i do 1 000 km/s. Solarni vetar oblikuje Zemljino magnetno polje i pumpa energijom radijacione pojaseve. Kreira u prostoru oko  Zemlje svemirsko vreme koje utiče i ometa rad veštačkih satelita.
Detaljnije: Parker Solar Probe

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. juna 2017. in Astronautika

 

Magnetar u blizini crne rupe u centru Mlečnog puta

    Magnetar SGR 1745-2900, od njegovog otkrića, 2013. prate rendgenske svemirske opservatorije Čandra i Njutn.
    Astronomi su 2013. otkrili magnetar koji je udaljen oko 0,3 svetlosnih godina od supermasivne crne rupe (SGR A) u centru Mlečnog puta i verovatno je u njenom gravitacionom zagrljaju.
   Magnetari („neutronske zvezde“) su ostaci zvezda. Imaju izuzetno moćno magnetno polje, magnetne indukcije 10 milijardi T.
    Rendgenska slika pokazuje region oko crne rupe u centru Mlečnog Puta, (crvena, zelena i plava boja predstavlja niske, srednje i visoko-energetske X-zrake). Kombinovana Čandrina slika snimljena između 2005. i 2008. pokazuje područje oko crne rupe kada nije detektovan magnetar i slika snimljena 2013. kada je on zapažen.
Nova posmatranja otkrivaju da količina X-zraka iz SGR 1745-2900 opada sporije nego u drugim magnetarima, a njegova površina je toplija nego što se očekivalo.
Istraživači misle da bombardovanje površine magnetara naelektrisanim česticama zarobljenim u uvijenim snopovima magnetnih sila zagreva njegovu površinu. Zbog toga ovaj magnetar sporije smanjuje emisiju X-zraka od drugih magnetara.
Neobično ponašanje magnetara nije uzrokovano blizinom crne rupe, udaljenost je i dalje prevelika za jake magnetne i gravitacione interakcije.
http://www.chandra.harvard.edu/photo/2015/sgr1745/

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 24. maja 2017. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: