RSS

Da li je izvor detektovanih gravitacionih talasa sudar crne rupe i neutronske zvezde?

      Avgust, 2019.

    Gravitaciona astronomija, najmlađa naučna oblast, stara samo tri godine, ovih dana ima pune ruke posla. Prostorno- vremenski kontinuum Svemira se izgleda stalno mreška i talasa, što zahvata i Zemlju.

      Gravitacione opservatorije LIGO u SAD i Virgo u Italiji su od 1. aprila 2019. nakon servisiranja i nadogradnje dovoljno osetljive da detektuju gravitacione talase nedeljno, a u dva navrata ih je bilo po dva dnevno. Tri godine nakon prve detekcije gravitacionog talasa nastalih spajanjem para crnih rupa, ovakvi događaji su postali uobičajeni. LIGO i Virgo su do sada detektovali sudare više od 20 parova crnih rupa, kao i 2 para neutronskih zvezda. Detekcija gravitacionih talasa od 14. avgusta 2019. koji dolaze sa izvora udaljenog 900 miliona svetlosnih godina zauzima posebnu pažnju. Ovo bi bio prvi događaj koji ukazuje na treću vrstu izvora gravitacionih talasa.

    Astrofizičari su ovoga puta odmah znali da je posmatrani događaj S190814bv poseban. Prva analiza kategorizuje signal kao sudar crne rupe i neutronske zvezde, sa verovatnoćom većom od 99%. Naknadne pretrage izvora signala u elektromagnetnom spektru za sada nisu otkrile ništa.

   

     Gravitacioni talasi nastali spajanjem umrlih zvezda zatalasali su tkivo prostora i Zemlju a automatizovani sistem je 21 sekundu kasnije poslao preliminarno upozorenje svim astronomima sveta. LIGO i Virgo su skoro trenutno dali osnovu za klasifikaciju događaja tako i omogućili astronomima da usmere svoje teleskope u smeru iz kojeg su talasi došli. Masa jednog od objekata koji su proizveli S190814bv je pet puta veća od mase Sunca što odgovara do sada otkrivenim crnim rupama. Neutronske zvezde  imaju masu manju od mase tri Sunca. Gravitacioni talasi u ovom događaju nastali su u sudaru dve mase, jedne veće pet puta od sunčeve mase i jedne manje od tri sunčeve mase.

     Teorija predviđa da bi se prilikom takvog sudara pojavilo elektromagnetno zračenje slično onom koje je pratilo prvu detekciju sudara dve neutronske zvezde. Takva pojava se zove, kilonova.

     Materija unutar neutronskih zvezda je nezamislivo gusta što stvara pritisak koji rastvara neutrone u plazmu elementarnih čestica. Svojstva detektovanog gravitacionog talasa mogu ukazati na veličinu objekta u sudaru i konzistenciju materije koja ih čini. Gravitacioni talasa su slični zvučnim talasima. Zvuk klavira zvuči drugačije od zvuka violine. Gravitacioni talasi su kao poruka u boci,  mogu doneti jedinstvene informacije o njihovim izvorima.

     Signal S190814bv, ne garantuje definitivno da je registrovan događaj prvog sudara neutronske zvezde i crne rupe. Ako se daljom analizom ustanovi da partner ima masu između jedne i dve solarne mase, to mora biti neutronska zvezda. Ali ako je masa bliža masi tri Sunca to može biti najveća poznata neutronska zvezda ili najmanje poznata crna rupa. I jedno i drugo je značajno otkriće.

      Crna rupa je možda razbila neutronsku zvezdu, koja je iza sebe ostavila prsten svetle olupine koji je gubio sjaj dok je padao u crnu rupu ili ju je jednim gutljajem progutala, pa je malo šta moglo da se vidi. Instrument na 6.5-metarskom teleskopu u Opservatoriji Las Campanas u Čileu već izveštava da nije uspeo da nađe dokaze koji prate elektromagnetno zračenje. Odsustvo signala u teleskopima ne znači da signala tamo nije bilo.“Neviđenje nečega ostavlja tu dvosmislenost“, objasnio je Gizmodo Edo Berger, profesor astronomije na Univerzitetu Harvard. „Moramo da sačekamo nekoliko meseci dok LIGO i Virgo objave svoje konačne rezultate, ali sumnjam da će identitet ove detekcije ostati nejasan.“

     Ovo je prilika za novo testiranje Ajnštajnove teorije gravitacije i ponašanja materije u ekstremnim uslovima prostorno- vremenske strukture oko crnih rupa, koje dodatno ekstremizuju vruća, turbulentna, magnetizovana zvezda sačinjena od neutrona.

Izvor:
– PHYSORG   
sciencealert
SCIENTIFIC AMERICAN

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. septembra 2019. in Astronomija

 

Svetla strana mraka

Razgovor sa Mohar Andrejom

     Razgovor je vođen na II Konferenciji o svetlosnom zagađenju pod nazivom „VoBaNISTA LIGHTPOLL 2019”, održanoj od 23. do 26. maja na Andrevlju, Fruška gora, u Kongresnom centru „CEPTOR“. Konferenciju su  organizovali Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu, u saradnji sa astronomskim društvima „Novi Sad“, „Lira“ i „Kosmos“.

    Molim Vas da se predstavite

    Ja sam  Iz društva Tamno nebo Slovenije. Astronom amater sam od moje petnajste godine. Ljubav prema svemiru me je nekako povukla, da osim toga što volim zvezdano nebo želim i zaštiti zvezde, jer idemo prema totalnom uništenju zvezdanog neba.

    Šta je za Vas svetlo?

    Mislim da mi astronomi volimo svetlo ali u nekim normalnim količinama. Želimo imati što veće teleskope da bi pokupili što više svetla sa neba. Sa druge strane industrija rasvete takođe voli svetlo i to stalno povećava. To ide u takvom pravcu da izgleda da ćemo polako morati nositi sunčane naočare noću, jer postaje jednostavno presvetlo.

   Ljudi većinu informacija dobijaju od fotona, u najširem opsegu elektromagnetnog spektra, od gama do radio-fotona. Svi ovi fotoni imaju blagotvorno dejstvo na živu materiju i ljudsko društvo preko energetike, medicine, ekonomije, komunikacije, fotonike i kulture. Kako u svemu tome prepoznati i odvojiti neblagotvorno dejstvo fotona ili ono što se ponekad naziva kontaminacija svetlošću ili tamna strana svetlosti?

    Lepo zvuči to Tamna strana svetla. Naravno svi volimo svetlo. Nema nikoga da je protiv svetla. Ali pitanje je: kada, u kom dnevnom periodu, u kojim količinama i kakvo svetlo. Problem modernog društva je da smo mi preko dana u nekim fabrikama, gde nema baš puno svetla, ili u nekim kancelarijama gde je  dnevno svetlo takođe reducirano. Preko dana napolju može biti 130 000 luksa a u kancelarijama je potrebni minimum 500 luksa. To je velika razlika. Savremeno društvo preko dana nije dovoljno izloženo dnevnoj svetlosti. Mi živimo u zgradama i onda kada završavamo taj posao, u školi ili u preduzećima vraćamo se kući. Preživljavamo dan kod kuće pred kompjuterima sa veoma svetlim ekranima, televizorima koji su isto tako svetli, pod led rasvetom koja je toliko efikasna  da za par vati jednostavno dobijamo previše fotona.

    Ne merim vreme na sate već po sunčevom vrelom hodu. Kako svetlost može da utiče na fiziološke ritmove tela ili cirkadijalni ritam živih bića?

    Naš organizam bi preko dana trebao biti izložen izuzetno jakoj svetlosti, naravno ne ultraljubičastoj. Naš organizam mora znati da je to dnevni period. A naveče mi bi se trebali smiriti i nekoliko sati pre spavanja biti u relativno tamnoj prostoriji, da se u organizmu počne formirati hormon melatonin i da lagano padamo u neku drugu fazu gde možemo lepo zaspati i da naš cirkadijalni ritam funkcioniše. U nekoliko miliona godina svoje  evolucije ljudi su se navikli i prilagodili ciklusu dana i noći. Mi sada ne možemo, za nekoliko godina ili desetleća to funkcionisanje našeg organizma potpuno promeniti i uz to reći da je to savremeni život koji je zdrav. To sigurno nije zdravo.

    Drugi problem je da smo mi kao civilizacija, savremena civilizacija poptpuno ne naspavani. Uglavnom, skoro svi se budimo sa satom, neka tehnologija nas probudi. Ali u stvari, kada bi mi živeli neki prirodni život mi bi se probudili tada kada bi bili naspavani. U tome je problem. Pre pedeset ili sto godina mi bismo imali intenzivno svetlo preko dana i u proseku 12 sati tame. Sada se naša noć skratila na možda 4-5 sati i to sigurno stvara neke zdravstvene posledice. Manja količina melatonina u dugom periodu donosi neke bolesti kao što su problemi sa spavanjem, depresija. Ako želite biti zdravi potrebno je dovoljno dugo spavati. Manja količina melatonina je povezana sa gojaznošću i dijabetesom. Na dugi rok može uzrokovati čak i neke vrste raka, kao što je rak dojke, prostate ili debelog creva.

     Svetlosno zagađenje ne podiže alarm kao zagađenje vazduha ili vode. Šta je razlog tome? Da li je u pitanju nedovoljna informisanost, nedostatak bezbednosnih standarda ili je neki drugi razlog?

    Sve više ljudi to uočava. U Sloveniji ljudi često zovu Tamno nebo Slovenije za pomoć. Postavlja se nova javna rasveta koja svetli u spavaće sobe i to izuzetno ometa. Preko dana može biti 130 000 luksa kada nije oblačno a noću, pun Mesec daje 0,1 luks. Moje iskustvo je da ljudima smeta već 1 stotinka luksa u spavaćim sobama.

    Da li su ljudi toga svesni? Ne čuje se  da se ljudi žale.

  Jer se nemaju kome žaliti. Ako bi vi imali društvo za zaštitu neba ili noći, i ako bi se to znalo, onda 1% ljudi obično nazove. To je statistika, to se u komercijali zna da posle nekog reklamiranja mali broj ljudi zove. Ali taj broj je sigurno puno veći. Po nekim gradovima možete da vidite da neka rasvetna tela imaju metalne ploče ili neku zaštitu, da ne svetle u spavaće sobe. Ljudi nisu svesni toga da je spavanje u mraku njihovo pravo. Ljudsko pravo je da pijete čistu vodu, da jedete zdravu hranu, da imate slobodu, da ne živite u buci, da dišete čisti zrak ili da spavate u tami. To je osnovno ljudsko pravo. ljudi bi morali biti svesni, da je to njihovo pravo i država bi morala brinuti o tome.

    U toku vašeg predavanja pomislio sam kako bismo trebali da imamo svetlosnu policiju koja bi umesto oružja nosila svetlomere, kontrolisala sve svetlosne izvore  i koja bi određivala koji izvor može a koji ne može da se koristi.

     Ako želite nešto rešiti onda bi trebalo bar 100 profesionalnih ili amaterskih astronoma da ima luksmetar. Dovoljno dobar luksmetar košta 50 eura. Tek onda kada merite vidite kakve gluposti sve mi imamo na cestama, pijacama, svugde. Neku policiju, ili kontrolu imaju u Čileu oko većih opservatorija. Imaju zakon, po kom se svaki projekat odobrava u nekom uredu za zaštitu noćnog neba. Taj ured prekontroliše projekat pre nego što se on realizuje. To je najeftiniji način. Puno je jeftinija preventiva nego kurativa. Slično se radi na La Palmi na Kanarskim ostrvima gde se nalaze najveći teleskopi na svetu.

     Ako želite da rešite problem svetlosnog zagađenja trebali bi imati neki ured koji bi bio efikasan, da u njemu ne sede ljudi samo zbog toga da bi imali platu nego da zaista rade. Na sličan način bi trebalo te projekte i u Srbiji unapred odobriti kako bi se izbegli nepotrebni troškovi.

     Zbog čega je plavo svetlo loše a žuto nije?

     U prošlosti smo više ili manje imali samo natrijumovu rasvetu koja je zračila u žutom i narandžastom delu elektromagnetnog spektra. Što je duža talasna dužina svetlosti je manje opsna. Ona ode u svemir, ne rasipa se u atmosveri. Reilijev zakon kaže da je intenzitet rasute svetlosti obrnuto proporcionalan talasnoj družini svetlosti na četvrtu potenciju. Plava svetlost se rasipa intenzivnije od crvene jer joj je talasna dužina oko 400nm a crvene oko 700nm. Ekstremno plava i ljubičasta svetlost imaju duplo veću frekvenciju nego ekstremno crvena svetlost u vidljivom delu spektra. Ono što oko vidi u ekstremno plavom i ljubičastom  delu spektra se rasipa u atmosferi 16 puta više nego ekstremno crvena. Zbog toga je naša atmosfera plava. Led dioda ima izuzetno snažan pik u plavom delu spektra. Ona najviše uzrokuje svetlosno zagađenje. To je zagađenje za astronome. Za nas su led diode bele boje katastrofa.     

     Šta možete da kažete o temperaturi svetlosti ili temperaturi određene boje?

    Rešenje je što niža temperatura boje. Neke države su zakonom smanjile temperaturu boje. Hrvatska ima zakon, od januara ove godine, po kom se u nacionalnim parkovima i drugim zaštićenim područjima mora koristiti svetlost temperature manje od 2200K a svugde drugde manja od 3000K. Hrvatski astronomi i zaštitari okoliša su hteli niže brojke ali industrija rasvete je u poslednjem momentu, pre donošenja zakona u Saboru to sprečila. Hrvatska je na dobrom putu.  Francuska je ograničila vanjsku rasvetu na 3000K. To je učinila i Estonija. Nadam se da će Slovenija promeniti uredbu o graničnim vrednostima svetlosnog zagađenja okoliša i da ćemo staviti niže brojke jer je to spas za naš okoliš.    

     Kome sve smeta ovakva svetlost?

    Nije problem samo astronomija. Problem je što plava boja koja uzrokuje svetlosno zagađenje osvetljava celu zemlju, čime stvara problem i životinjama koje su uglavnom noću aktivne. Neke idu na svetlo, kao što su noćni leptiri, insekti. Životinje koje bi se trebale sakriti ispred predatora, drugih životinja kojima su ona hrana, ne mogu to učiniti jer je svuda svetlo. One su žrtva. Mi time, na veštački način menjamo odnose u životinjskom svetu i ne znamo šta će se sve njima dogoditi. U svetu se to istražuje. Na stotine, i više naučnih radova jednostavno ne može obuhvatiti sve probleme jer mi stalno stvaramo nove probleme.

    Danas smo, na konferenciji imali predavanje o štetnosti rasvete na mostovima za jednu vrstu leptira. Da bi preusmerili put leptira, umesto da gase rasvetu na mostu dodali su dodatnu rasvetu ispod mosta. Svetlosno zagađenje su rešili dodatnim svetlosnim zagađenjem. To je neprihvatljivo, nije održivo.

     Ljudi u gradovima vise ne osećaju Mesec. Mi muškarci smo dosta prost organizam, ali žene su složenije, osetljivije. Njihova menstruacija ovisi od toga da žena vidi Mesec. Menstrucija treba da je sihronizovana sa periodima Meseca. U gradovima se to ne dešava više jer je okoliš toliko svetao da se vise ne vidi puni Mesec. Problemi su zaista složeni. Ako želelimo to da  rešitmo, potrebno je ne samo da se više radi na nauci nego i na edukaciji ljudi.  Svaki astronom, profesionalni i amaterski bi trebao nešto uraditi  na tom problemu.

    Rade se istraživanja uticaja svetla na  aktivnost nekih organizama u toku noći. Umesto da gasimo svetlo i smanjimo njihovu aktivnost i umanjimo štetu koju oni nanose  mi problem rešavomo tako što stavljamo više hemikalija po polju,koje su štetne i za čoveka.

  Jedini uticaj zvezde na nas je kada podižemo pogled prema njima i tražimo odgovore na pitanja: Šta su one? Kako nastaju? Kako doći do njih? Da nad nama nema tamnog neba da li bi astronomija uopšte postojala? Da li bi se, i kako razvijao čovek i ljudsko društvo?

    Nema mračnog neba. Ja sam često bio na Lastovu gde je nebo prirodno, tamo je zagađenje recimo na nivou 1%, 2 %, 3 % dok je zagađenje u Srbiji u proseku reda večličine 200% ili 300%. Prirodno svetlo nebo je reda veličine100%. Na Lastovu, pri svetlosti Mlečnog puta, kada vam se oko prilagodi, bez ikakvog problena, na makadamskom putu, golim okom, bez rasvete se vide kamenčići veličine 1 cm. Ta osvetljenost iznosi 0,7 mililuksa. U cestnoj rasveti mi koristimo nekih 7 luksa što je 1000 puta više. Naše oko može sasvim dobro funkcionisatii na 0,7 luksa. Mi jednostavno trošimo previše. U Srbiji barem na 10 000 javnih ili privatnih mesta osvetljenje preko 100 luksa.

     Prema tome astronomi  neće uraditi ama baš ništa ako ne opreme kompletno svoje ćlanove, kako profesionalne tako i amatere sa 100 luksmetra kako bi mogli da detektuju gde su problemi. Naše oko to nije sposobno uočiti. U Ljubljani se posle 23 sata, na svim glavnim cestama nivo osvetljenja spušta na 50%. Ja ne mogu golim okom uočiti, kada i da li se to desilo, jer se oko jednostavno prilagodi. Kod previše rasvete za akomodaciju oka je potrebno nekoliko minuta, ona se sporije odvija. To stvara nelagodno osećanje. Suprotno od toga za dobar osećaj ljudi u noćnom ambijentu potreban je isti nivo svetlosti.

    Danas postoje urbana deca koja nisu videla Mlećni put. Gledaju ga u enciklopedijama. Da li to ima uticaja na njihov mentalni razvoj?

    Apsolutno.  Svakako nisu problem samo deca. Čovek funkcioniše ako je povezan sa prirodom. Neki leče neke psihološke bolesti tako što idu u šumu i grle drveće, da imaju kontakt sa prirodom. To je praksa u više država, to je terapija. Ako ste stalno u nekom zagađenom okolišu to je katastrofa. Isto kao kao što vam je potreban zvuk potrebna vam je i tišina. Preko dana je potrebno svetlo preko noći tama. Bez tog ritma čovek ne funkcioniše.

     Da li imate da kažete nešto što vas nisam pitao?

    Na svim kartama svetlosnog zagađenja vidi se veliko povećanje svetlosnog zagađenje u Srbiji. Srbija se razvija ali mi bi hteli da se više razvija na području privrede. Taj razvoj nije tako brz, mnogo je brži na području rasvete. Svi gradonačelnici žele pokazivati drugima kako se oni razvijaju. To nije suštinski razvoj. To apsolutno nema nikakvog smisla, kao potemkinova sela.

     Prva moja poruka. U Srbiji bi trebalo pogasiti svetla na autoputevima. To aspsolurno ništa ne košta. Autoputevi u zapadnom svetu nisu osvetljeni. Austrija, Nemačka nemaju ni jedno rasvetno telo na autoputevima. Raskrsnice su u potpunoj tami, izlazni i ulazni putevi su u potpunoj tami. Mađarska Slovačka, Češka nemaju ni jednu lampu, nigde. Količina te svetlosti je tako ogromna. Samo gašenjem rasvete autoputeva, smanjili bi svetlosno zagađenje, možda 10-20%. Time bi smanjili i potrošnju električne energije.

     Mi velikom brzinom idemo prema komletnom uništenju planete. Emisije gasova staklene bašte, ugljen diolksida su tako brze. Mi moramo to smanjiti. Naši političari samo blefiraju.  Svi pričaju u velikim brojkama.  Sada imamo evropske izbore. Političari nama u Evropi pričaju kako će oni u roku od deset godina smanjit ispuste tih gasova za 60%. Istovremeno promet na cestama se povećava.  Avionski promet se prošle godine povećao 4%. Mi idemo u pravcu kompletne destrukcije planete.

   Mi nemožemo da živimo bez nekih naših akcija, mi moramo da kuvamo, da se grejemo, nama su potrebni automobili. Sada za to nemamo nikakve alternative. Na tom području nešto se može malo optimizirati, sa boljom izolacijom kuća itd, ali nema tu nekih čudesnih rešenja. Nemci koji su veoma racionalni nemaju ni jedne lampe na autocestama i nemaju nikakvih nesreća zbog toga, čak obrnuto. To je apsolutno nešto što  je nepotrebno. Potrebno je  okupiti dovoljno intelegintnih ljudi i odlučiti da se to jednostavno ugasi. 

    U Francuskoj  su autoceste uglavnom bile ugašene osim nekoliko izlaza i par raskrsnica, ali manji deo. Francuska je autoceste dala u privatne ruke da smanji troškove održavanja.  Privatno preduzeće  je preko noći pogasilo kompletno sve ono što je bilo upaljeno. Nisu imali ni jednu nesreću zbog toga. Flandrija, pokrajina u Belgiji je pogasila kompletnu rasvetu autoputeva a broj nesreća se nije povećao. To nema nikakve veze sa sigurnošću u saobraćaju.  Srpska inteligencija treba da utiče na Vladu da se napravi taj korak i da te nepotrebne troškove uložite u neke pametne programe, ili privredne ili socijalne. Bilo šta je bolje nego trošiti apsolutno nepotrebno.

     Drugo što se može uraditi u Srbiji je da se širi priča o tome da su svi bogati narodi racionalni narodi. Nemci su veoma racionalni narod. Kod njih je rasvete upola manje nego u Sloveniji. Na mapi,  Nemačka ne izgleda tako tamna ali ona ima 250% više stanovnika po km2 nego što je to u Sloveniji ili Srbiji. U Nemačkoj 25% sela posle pola noći gasi potpuno rasvetu. U Nemačkoj  na hiljadu mesta postoje semafori a nema javne rasvete. Semafor kontroliše  saobraćaj a rasveta tu nije bitna. I to je pravac u kom je potrebno ići.

    Ja bih hteo Srbiju, kao prijateljsku zemlju, u kojoj imam puno prijatelja videti privredno uspešnom sa odličnom naukom , sa odličnom astronomijom, sa puno teleskopa, obrazovanjem, ali sa veoma racionalnom rasvetom.  

     Prema tome, zašto ići u potrošnju, zašto ne ići u racionalno. Zašto ne biti na drugim područjima izuzetno dobar, trošiti pare na ono što zaista Srbiji treba.

     Na kraju krajeva noću se i spava.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. jula 2019. in Aktuelno

 

Burna istorija mladog Mlečnog puta

       25. 7. 2019.

     Galaksije, uključujući i Mlečni put, počele su da se formiraju relativno brzo nakon Velikog praska, koji se dogodio pre 13,8 milijardi godina i smatra se početkom našeg Svemira. One su uglavnom bile manje od onih koje danas vidimo. Zvezde su se u njima formirale velikom brzinom. Galaktička spajanja su bila ključna u procesu formiranja današnjih galaksija.

    Pre otprilike 10 milijardi godina dogodio se sudar naše galaksije sa patuljstom galaksijom Gaia-Enceladus koja je bila za četvrtinu manja od Mlečnog puta.

    Ovo na prvi pogled deluje nestvarno, kao jedna od teorija koje se svakodnevno pojavljuju u medijima a koje obično proizilaze iz malo činjenica. Međutim na ovoj temi su radili istraživači instituta za Artrofiziku na Kanarima a koristili su podatke koje je sakupio ESA-in svemirski teleskop Gaia.

    Otkriće je postignuto zahvaljujući visokopreciznim merenjima položaja, osvetljenosti i udaljenosti oko milion zvezda u okruženju od 6 500 svetlosnih godina oko Sunca. Svemirski teleskop kojim upravlja Evropska svemirska agencija -ESA, je pomogao da se odrede zvezde pre spajanja i one koje su se kasnije formirale.

    Patuljasta galaksija Gaia-Enceladus se srušila u našeg predka ili mladi Mlečni put. Sudar je bio dramatičan. Iz njega je proizašlo ono što se danas da videti. Sukob je izazvao ubrzano formiranja zvezda koje je trajalo oko dve do četiri milijarde godina. Astrofizičari veruju da zvezde iz patuljaste galaksije Gaja-Enceladus (prikazane u plavom) čine spoljni oreol Mlečnog puta.

    „Ovaj pad je bio veliki u kosmičkim razmerama, ali ako bi se to sada dešavalo, verovatno ne bismo ni primetili iz našeg položaja ili solarnog sistema. Udaljenost između zvezda u galaksiji je velika, galaksija je u osnovi prazan prostor, dve galaksije se mešaju, menjaju svoj globalni oblik, nastaju nove formiracije zvezda. Ali pojedinačne zvezde u galaksijima se ne sudaraju, ne osećaju snagu sile na način koji utiče na njihovu individualnu evoluciju ili evoluciju planetarnih sistema vezanih za njih“. rekao je Carme Gallart, vodeći autor ovog istraživanja.

    Mlečni put, kakvog ga mi danas poznajemo, u obliku spirala, sastavljenim od 100 do 400 milijardi zvezda, uključujući i Sunce, formiran je pre oko 4,5 milijardi godina, daleko nakon spajanja.

Rad je objavljen u Nature Astronomy ,

Izvor: ESA, euronews.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 25. jula 2019. in Astronomija

 

Mapiranje praznine u kosmičkom komšiluku

     Naša galaksija Mlečni put leži na početku crveno-zeleno-plave strelice (svaka predstavlja dužinu od 200 miliona svetlosnih godina). Mi se nalazimo na granici između velike praznine niske gustine i galaktičkog jata Virgo, visoke gustine.

    Astronomi sa Instituta za astronomiju (IfA) sa Univerziteta Havaji i međunarodni tim objavili su novu studiju koja otkriva ogromnu kosmičku strukturu koja okružuje našu galaksiju Mlečni put.

    Univerzum je tapiserija galaktičkih zajednica i ogromnih praznina. U novoj studiji koja je objavljena u časopisu The Astrophysical Journal, tim Brenta Tulia mapira veličinu i oblik prostranog praznog područja, koje su nazvali Lokalna praznina, a koja se graniči sa galaksijom Mlečni put. Na osnovu opažanja kretanja galaksija, određuju distribuciju mase odgovorne za to kretanje i konstruišu trodimenzionalne mape našeg lokalnog Univerzuma.

    Galaksije se kreću u sveukupnoj ekspanziji Univerzuma ali i reaguju na gravitaciono privlačenje svojih suseda sa velikom masom. One se kreću prema najgušćim područjima i udaljavaju od područja s malom masom – praznina.

    Još 1987. godine Tuli i Ričard Fišer su primetili da se naša galaksija Mlečni put nalazi na rubu prostranog praznog područja koje su nazvali Lokalna praznina. Postojanje Lokalne praznine je široko prihvaćeno, ali je malo proučeno jer leži iza centra naše galaksije i zaklonjeno je od našeg pogleda.

    Tuli i njegov tim su izmerili kretanje 18 000 galaksija i predstavili u kosmografu  Kosmički tokovi-3 i Kosmografija lokalne praznine koji daju pregled udaljenosti galaksija i granicu između materije i praznina. Koristili su istu tehniku od 2014. godine kada su identifikovali  superjato Laniakea.

    Studija, Cosmicflows-3: Cosmography of the Local Void, objavljena je u časopisu The Astrophysical Journal, 22. jula 2019. godine.

Izvor: Institute for Astronomy, University of Hawaii

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. jula 2019. in Astronomija

 

Manja solarna aktivnost- jače kosmičko zračenje

            16. juli 2019.
     Svemirski teleskop za praćenje kosmičkog zračenja, (The Cosmic Ray Telescope for the Effects of Radiation -CRaTER) na Lunar Reconnaissance orbiteru, koji od 2009. godine kruži oko Meseca prati zračenje u lunarnoj orbiti. Članak u žurnalu Space Weather opisuje najnovija otkrića CRaTER-a.
    „Smanjenje sunčeve aktivnosti u ovom ciklusu dovelo je do povećanog protoka visoko energetskih čestica do nivoa koji se približava onome koji je zabeležen tokom prethodnog solarnog minimuma u 2009/2010, što je bio najdublji minimum svemirskog doba“, pišu autori, predvođeni Cary Zeitlinom iz NASA-inog Johnson Space Flight Centra. „Podaci imaju implikacije na ljudsko istraživanje dubokog svemira.“
    Jedan od najdubljih minimuma u solarnom ciklusu je u toku. Kako sunčevo magnetno polje slabi, njegova aktivnost opada, tako kosmičko zračenje raste i kosmički zraci iz dubokog svemira preplavljuju Sunčev sistem. To se događa uvek tokom sunčevog minimuma.     

    Posljednja dva minimuma su neuobičajeno duboka, što je dovelo do visokih fluktuacija kosmičkih zraka u razdoblju 2008- 2010. i 2018- 2019. godine. Ovo su najgore godine za čovekov boravak u svemiru, otkako su ljudi šezdesetih godina prvi put napustili Zemlju. To je potencijalni zdravstveni rizik za astronaute pa zbog toga 2019. nije dobra godina za letove u duboki svemir. Zapravo, ona je jedna od najgorih u svemirskom dobu.
    NASA je 2011. godine, na Mars lansirala rover Curiosity. Rover je unutar svemirskog broda bio zaštićen štitom (20g/cm²), kao što bi bili zaštićeni astronauti. Poseban senzor unutar broda je tokom puta pratio izloženost Curiositya zračenju. Tokom devetomesečnog putovanja do Marsa, zračenje solarnih baklji (uključujući najjači bljesak prethodnog solarnog ciklusa) činilo je samo oko 5% ukupne doze koju je Curiosity primio. Preostalih 95% je dolazilo od kosmičkog zračenja.

    „Sunčeve baklje koje smo videli tokom svemirskog doba mogu se u velikoj meri ublažiti debljinom zaštitnih zidova svemirskih brodova“, objašnjava Zeitlin. „Međutim, kosmičke zrake najviših energija ne možemo zaustaviti. Oni prodiru kroz zidove bilo kojeg svemirskog broda. „
Od 2015. godine, fluks kosmičkih zraka na Mesecu se gotovo udvostručio.
   

    Solarne baklje ipak zabrinjavaju. Ako je astronaut izvan broda, tokom neočekivane, intenzivne baklje, posledice mogu biti ​​povraćanje, umor i loša krvna slika. Ozračeni astronaut bi morao brzo da se pošalje na Zemlju. Delovanje kozmičkih zraka se odvija polako i neosetno. Posledice su bolesti poput raka ili srčane bolesti koje se javljaju godinama nakon izlaganja.
     Solarni minimum u 2019. godini i dalje traje. Kosmičko zračenje nije oborilo svemirski rekord postavljen 2009- 2010. ali mu se približava. „Niko ne može da predvidi šta će se dalje dogoditi“, kaže Schwadron, koautor rada. „Situacija govori sama za sebe: doživljavamo razdoblje neuobičajeno slabih solarnih ciklusa. Moramo biti spremni za jake kosmičke zrake.“

Space Weather

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. jula 2019. in Aktivnosti, Astronomija

 

Na horizontu događaja

 Impresije – prvi snimak crne rupe

„Sa novim nadahnućem
Žarki i sumorni,
Sa novim Slovom
I novim slikama
U ceptećem srcu,
Prodresmo daleko
U neznanu zemlju
Našeg sna, naše Volje,
Uočismo u bistroj
Zlatnoj daljini
Tanane kule
I sjajna kubeta
Sutrašnjeg Carstva“

Todor Manojlović- Izviđači

    Galileo Galilej je pomoću teleskopa 1609. godine video površinu Meseca, Jupiterove satelite, Venerine mene i pege na Suncu. Od tada se dešava prodor čovekovog oka i uma u sve dublje i dublje prostore našeg svemira. U poslednje vreme gledamo do detalja galaksije, kako obližnje tako i prvonastale, udaljene preko 10 milijardi svetlosnih godina. Gledamo eksplozije supernovih, u našoj i drugim galaksijama, magline, protoplanetarne diskove, ekstrasolarne planete. Po prvi put smo videli sudar neutronskih zvezda, detektovali gravitacione talase.

     Samo pre 2 500. godina grčki filozofi su izbrojali šest hiljada zvezda i pet planeta, po koju kometu i ništa drugo. Inercija ili tromost, u koju zna da upadne ljudski um, kao teški balast nas je, u narednih dve hiljade godina osujećivala u tome da vidimo više i dalje. Misao se mučila, padala i uzdizala. Arhimed nije mogao da odbrani svoje krugove, Đordano Bruno nije stigao da objasni i dokaže da su zvezde daleka sunca a ne rupice u nebu kroz koje sjaji božanska svetlost i da se oko njih vrte daleki svetovi. Kopernikova misao je tek posle njegove smrti videla sveta, Galilej je pred zakonom, mudro, porekao svoj nauk. Da to nije uradio ugasila bi se još jedna luča i svet bi i dalje zaostajao u razvoju.

    Ipak, otkrića naše civilizacije: naučna metoda, nova matematika, teleskopi i nova tehnologija su ljudski rod doveli do mogućnosti da vidi mnogo dalje i dublje. Potpomognuti novim mašinama vidimo ono što naše slobodno oko ne može da detektuje i vidi.

     Crne rupe su izvanredni kosmički objekti s ogromnim masama. One ekstremno utiču na svoju okolinu, zakrivljuju prostor- vreme, zagrevaju okolnu materiju. Albert Ajnštajn je imaginacijom i matematikom u Opštoj teoriji relativnosti ukazao na postojanje crnih rupa. Nauci to nije bilo dovoljno da ozakoni postojanje ovih objekata. Posle jednog veka pomoću interferometarskog  Event Horizon Telescopa (EHT) snimljena je supermasivna crna rupa, sa masom ekvivalentnom masi 6,5 milijardi sunaca.  Ljudski rod pred sobom ima sliku horizonta događaja crne rupe u centru eliptične galaksije M87, udaljene 55 miliona svetlosnih godina.

      Planovi za snimanje su započeli pre više od deset godina. U međuvremenu nadograđeni su postojeći i izgrađeni novi objekti. Kada su astronomi EHT prvi put napravili plan za snimanje horizonta događaja supermasivne crne rupe, dva cilja su odabrana kao mete: crna rupa u središtu naše galaksije, Sagitarius A * i crna rupa u eliptičnoj galaksiji M87.

    Snimanje Sgr A *, najbliže supermasivne crne rupe (26 000 svetlosnih godina) je teško izvodljivo zbog toga što stoji u galaktičkoj ravni sa Zemljom, brzih promena u njenoj neposrednoj okolini i međuzvezdanog medija koji je zamagljuje.

     Crna rupa M87 je veća od Sgr A * i mnogo udaljenija, ali je relativno pristupačnija za snimanje. Ima povoljan položaj za posmatranje, duže  vremenske periode varijabilnosti, posmatramo je kroz prozirniji međuzvezdani medijum. Osa rotacije ove crne rupe je nagnuta od nas pod uglom od 17 ° u odnosu na našu liniju vida mlaza koji izbija iz nje.

     Aprila 2017. je sve bilo spremno za dobijanje prvog dobrog pogleda na horizont događaja crne rupe u M87. Snimanje je rađeno četiri dana u aprilu 2017. Slika crne rupe je napravljena kombinovanjem istovremenih posmatranja u radio opsegu osam zemaljskih radio teleskopa, u Arizoni, Meksiku, Čileu, Španiji i na Havajima i Južnom polu. EHT se povezuje u obliku virtuelnog teleskopa veličine Zemlje s neviđenom osetljivošću.

    „Radijske talasne dužine imaju mnoge prednosti“, kaže Katie Bouman, studentkinja diplomskih studija elektrotehnike i informatike MIT-a, koja je vodila razvoj novog algoritma koji je omogućio povezivanje podataka dobijenih iz osam teleskopa. „Baš kao što radio talasi prolaze kroz zidove, tako prolaze i kroz galaktičku prašinu. Nikada ne bismo mogli da vidimo središte naše galaksije u vidljivim talasnim dužinama, jer postoji previše stvari između. „

      Slika crne rupe u M87 je samo početak! Slike veće rezolucije će biti moguće dodavanjem novih teleskopa u EHT i korišćenjem kraćih talasnih dužina. Stalna poboljšanja EHT-ove tehnologije posmatranja i tehnika analize podataka jednoga dana će dovesti i Sgr A * u doseg.Već se razmišlja o postavljanju radio teleskopa u orbitu oko Zemlje. Sada se može krenuti dalje. Sada znamo da je više od veka stara nauka izgrađena na čvrstoj osnovi.

      Ali misterije i nepoznanice ostaju. Šta se događa iza horizonta događaja nismo u stanju da vidimo. Matematika nam kaže da se u centru crnog kruga javlja singularnost u kojoj se prostor pretvara u tačku, vreme stoji a materija menja oblik i transformiše se u neznano šta. Ovo je, kao da gledamo „kraj sveta”, ovog našeg sveta.

     Znamo šta se dešavalo u 40 milijarditom delu sekunde nakon Velikog praska, šta se dešava u jezgrima zvezda, kako nastaju crne rupe, kako se energija pretvara u materiju, kako nastaje masa i kako se masa pretvara u energiju, koji su najsitniji delovi materije, definisali smo sile.  Ali, nemamo ništa, ni matematiku kojom možemo da predstavimo šta je unutar ili iza singularnosti. Ne znamo šta se dešava u singularitetu crne rupe i šta se dalje dešava sa materijom koju usisava ovo gravitaciono čudovište. Da li se ona ponovo javlja i gradi neki drugi svemir i u kojim oblicima? To je već paradigma koju će nam neka nova fizika u budućnosti razbiti.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 17. maja 2019. in Astronomija

 

Dan planete Zemlje

22. april 2019.




 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. aprila 2019. in Planeta Zemlja

 
 
%d bloggers like this: