RSS

Arhive autora: Sve je fizika

Fotogram magnetnog polja

    Ovaj fotogram magnetnog polja  je rađen, sada već daleke 1978.godine, u fotolaboratoriji OŠ „Vadimir Nazor“ u Đurđinu i svojevrsni je omaž jednom vremenu i đacima: Josipu Duliću, Mirku Čoviću, Draganu Čabarkapi, Nikoli Koljeviću i drugim članovima fotosekcije koji su od škoskog podruma napravili fotolaboratoriju u kojoj su se učili fotoškom zanatu.

     Fizičko polje je jedan od dva obika u kojima se materija manifestuje u našem kosmosu. Fizičko polje je oblik materija u kojem deluju fizičke sile. Magnetno polje je jedno od fizičkih polja koja postoje u prirodi.  Magnetno polje je oblik materije u prostoru oko namagnetisanog tela u kojem deluju magnetne sile.
    Magnetno polje je za nas, ljudska bića nevidljivo. Naša čula nemaju percepciju magnetnog polja što ne znači da atomi i molekuli u našim ćelijama ne reaguju na magnetno polje ili nisu u interakciji sa magnetnim silama.
     Ali na indirektan način magnetno polje možemo učiniti vidljivim ili ga možemo uočiti u nekim pojavama.
    Linije magnetnih sila možemo da posmatramo na jednostavan način u fotolaboratoriji. Od materijala trebaju nam: magnet, opiljci od gvožđa, fotopapir, razvijač, fiksir i svetlosni izvor. U fotolaboratoriji ili mračnoj komori na fotopapir pospemo opiljke od gvožđa, u tankom sloju, ravnomerno raspoređene po celom papiru. Ispod papira stavimo magnet. Ako je magnet potkovičas, polove magneta naslonimo na papir. Na trenutak osvetlimo papir. Sa papira uklonimo opiljke gvožđa i obrišemo ga suvom krpom. Stavimo fotopapir u posudu sa razvijačem i držimo ga dok se ne pojave obrisi magnetnog polja. Kada smo zadovoljni kontrastom slike papir prenesemo u fiksir kako bi se zaustavio hemijski proces. Posle toga papir operemo u hladnoj vodi i osušimo. Slika koju smo dobili je fotogram magnetnog polja magneta čijem su delovanju na trenutak bili izloženi opiljci od gvožđa.
    Opiljci od gvožđa se pod dejstvom magnetnih sila namagnetišu. Ponašaju se kao magnetne igle kompasa i postavljaju se u pravcu delovanja magnetnih sila.

    Danas sličnu pojavu možemo da posmatramo na Suncu. Kada jakim solarnim teleskopima posmatramo izbačaje koronalne mase na Suncu vidimo plazmu koju čine naelektrisane čestice. Njihov pravac i smer kretanja određuju lokalne magnetne sile. Putanje naelektrisanih čestica označavaju magnetne sile.

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 12. oktobra 2017. in Fizika +8

 

Šta nam elementarne čestice mogu reći o kosmosu

Artwork by Ana Kova

    Fizika elementarnih čestica proučava osobine i interakcije najmanjih delova materije. Astrofizika proučava ono što se dešava u našem sveukupnom univerzumu. Astrofizičari žele da znaju šta je činilo rani univerzum i šta danas čini naš univerzum. Fizičari čestica žele da znaju da li postoje neotkrivene čestice.
   Iako izgleda da su fizika čestica i astrofizika dijametralno suprotne naučne oblasti, naučnici ova dva polja zapravo zavise jedni od drugih. Nekoliko pravaca istraživanja povezuje veoma veliko i veoma malo.
     Zajedničko je i za fizičare čestica i astrofizičare da se interesuju za razvoj i rast ranog univerzuma. O najbržem periodu tog rasta, nazvanog kosmička inflacija, Eva Silverstein, profesor fizike na Stanfordu kaže: „Za mene je tema naročito zanimljiva jer možete shvatiti poreklo strukture u svemiru. Paradigma poznata pod nazivom inflacija predstavlja poreklo strukture na najjednostavniji i najljepši način koji fizičar može zamisliti.“
     Naučnici smatraju da se posle Velikog praska univerzum ohladio i čestice počele da se kombinuju u atome vodonika. Ovaj proces je oslobodio prethodno zarobljene elementarne čestice svetlosti, fotone. Sjaj tog svetla, koje se zove kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje zadržalo se na nebu do danas. Naučnici proučavaju različite karakteristike ovog zračenja da bi saznali šta se dogodilo u prvim trenucima posle Velikog praska.
    Prema naučnim modelima, obrazac koji se prvi put formirao na subatomskom nivou, na kraju je postao osnova strukture celog univerzuma. Mesta sa velikom gustinom subatomskih čestica – ili čak samo virtuelne fluktuacije subatomskih čestica, privlačila su sve više i više materije. Kako je rastao svemir, ove guste oblasti postale su mesta gde su formirane galaksije i galaktička jata. Malo je postalo veoma veliko.
       Pokušaji da se objasni uzajamno gravitaciono delovanje galaksija su iznedrili pojam tamne materije i energije. Postojanje tamne materije se uočava u gravitacionim efektima kao posledice njene interakcije sa običnom materijom u galaksijama i galaktičkim jatima. Ova zapažanja ukazuju da je svemir sastavljen od otprilike 5% normalne, hadronske materije, 25% tamne materije i 70% tamne energije. Michael Peskin, profesor teorijske fizike u SLAC-u kaže: „Koliko je atomske materije koju vidimo u svemiru, pet puta je više tamne materije a mi nemamo pojma šta je to.“ Ali do danas, naučnici nisu direktno posmatrali tamnu energiju ili tamnu materiju.
   Naučnici koji proučavaju kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje se nadaju da će više naučiti o rastu svemira i da će dobiti uvid u tamnu materiju, tamnu energiju i masu neutrina.
     „Tamna materija čini najveći deo materije u svemiru, ali nijedna poznata čestica u Standardnom modelu fizike čestica nema svojstva koja bi tome odgovarala“, kaže Michael Peskin. „Tamna materija treba da bude veoma slabo interaktivna, teška ili usporena i stabilna tokom celog života svemira.“
      Neki eksperimenti traže direktne dokaze o čestici tamne materije koja se sudara sa česticom materije u detektoru. Drugi traže indirektne dokaze čestica tamne materije koje se mešaju u druge procese ili se kriju u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini. Ako tamna materija ima svojstva, naučnici bi ih potencijalno mogli stvoriti u akceleratoru čestica kao što je Large Hadron Collider. Fizičari žele aktivne znake tamne energije. Moguće je meriti svojstva tamne energije posmatrajući kretanje galaktičkih jata na najvećim rastojanjima koja možemo videti u svemiru.
    Jedan od pravca istraživanja koji povezuje veoma malo i veoma veliko a koji povezuje fizičare čestica i astrofizičare oko kojeg se oni sve više usaglašavaju je gravitacija. Za fizičare čestica gravitacija je jedna od osnovnih sila prirode koju standardni model čestica ne objašnjava sasvim dovoljno. Astrofizičari žele da shvate važnu ulogu gravitacije koju je ona imala i nastavlja da ima u formiranju univerzuma.

   U Standardnom modelu, svaka sila ima česticu nosača sila ili bozon. Elektromagnetizam ima fotone. Jaka sila ima gluone. Slaba sila ima V i Z bozone. Kada čestice komuniciraju putem sile, prenose i razmenjuju male količine informacija koji se zovu kvanti, što proučava kvantna mehanika.
    Opšta relativnost objašnjava kako gravitaciona sila radi na velikim skalama: Zemlja privlači svoja tela, a planetarni objekti privlače jedni druge. Ali ne razumemo kako se gravitacija prenosi kvantnim česticama.
    Otkrivanje subatomske čestice nosača sile gravitacije, gravitona bi pomoglo u objašnjenju kako gravitacija radi na malim skalama i omogućilo kvantnoj teoriji gravitacije da poveže Opštu teoriju relativnost i kvantnu mehaniku.
        U poređenju sa ostalim osnovnim silama, gravitacija veoma slabo deluje sa materijom, ali snaga interakcije brzo postaje veća sa većom energijom. Teoretičari predviđaju da su u dovoljno visokim količinama energije, poput onih u ranom univerzumu, efekti kvantne gravitacije jači kao i druge sile. Gravitacija je odigrala suštinsku ulogu u prenošenju obrasca male skale od kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja u obrazac velike skale našeg univerzuma danas.
    Naše razumevanje gravitacije je ključno u potrazi za tamnom materijom. Neki naučnici smatraju da tamna materija zapravo ne postoji; kažu da su dosadašnji dokazi samo znak da ne razumemo silu gravitacije.
       Saznanje o gravitaciji nam može reći o mračnom dobu univerzuma, što bi nam moglo dati novi uvid u to kako se struktura u svemiru prvi put formirala.
    Naučnici pokušavaju da „zatvore petlju“ između fizike čestica i ranog univerzuma, kaže Peskin. Kako naučnici proučavaju svemir i vraćaju se dalje u vremenu, oni mogu saznati više o pravilima koja regulišu fiziku visokih energija, što nam takođe govori o najmanjim komponentama našeg sveta.
Detaljnije na:Symmetry

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. oktobra 2017. in Astronomija

 

Čitanje kamena

         Prisustvo otvaranju Izložbe Rađanje gore, Dr Ivana Dulića, u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode, u Novom Sadu, 18.09.2017. je izazazvalo lepezu jakih impresija kao: čitanje kamena je posebna pismenost, nema tako starih knjiga kao starog kamenja. mi ne znamo po čemu hodamo, tlo po kojem hodamo je velika biblioteka,ovu istoriju ne pišu pobednici,ovo je nauka.
    Vrcave i duboke impresije usmeravaju na razmišljanje u opsegu korpusa znanja i informacija koje poseduje posmatrač.

    Kao mlad doktor geologije Ivan se odazvao pozivu Zrenjaninske grupe NPN i sa punim gepekom kamenja i fosila je došao na Letnju školu fizike ZOO Palić 2005. Na impresivan način je predstavio istoriju planete a sve čitajući iz kamenja i fosila. Polaznike škole i nastavnike je oduševio jednim novim svetom, znanjem, entuzijazmom, posvećenoćšu svom poslu i spremnošću da sve to prenese na mlade.

    Onima koji su tada gledali njegovo čitanje kamena bio je to impuls. Počeli su da uče to novo pismo i idući po poljima i livadama, ulicama i plažama, u černozemu, lesu, kamenju i pesku da traže i sriču tragove starih svetova.

    Sada, 12 godina posle, dr Ivan Dulić se pojavljuje sa uređenim i sistematizovanim kamenjem i fosilima kojima dokumentuje istoriju Fruške Gore i daje nove ili pojačava stare impulse koji nagone na razmišljanje o prirodi i stvari u globalu.

    Kada gledamo planetu Saturn mi vidimo njen izgled od pre 90 minuta. Kada posmatramo zvezdu Sirijus vidimo je kako je izgledala pre 8 godina. Najbližu galaksiju Andromedu vidimo u izdanju od pre 2 miliona godina. Fotonima koji nam donose informaciju o ovim svetovima toliko treba vremena da dođu do nas. Celokupno noćno nebo je pogled u istoriju koju mi čitamo tako što naš mozak dekodira različite fotone, manifestujući u sebi slike. Ta istorija je stara više od 13 milijardi godina.

    Kada čitamo indijske vede i upanišade, Hesioda, Herodota, saznajemo šta se događalo pre nekoliko hiljada godina. Ono što su ljudi pisali na papirusu ili na kamenu staro je 7 000 godina. Ono što priroda piše u kamenu je još starije od onoga što su ljudi pisali ili oblikovali u kamenu. Tragovi procesa i prirodnih pojava starih milionima godina su ostali u kamenu do naših dana. U kamenju koje su ljudi doneli sa Meseca ili meteorita palih sa Marsa čitamo hemijski sastav i istoriju ovih nebeskih tela.

    Mi danas znamo da je naš Svemir sačinjen od materije. Stari Grčki filozofi su govorili da je materija sve što postoji, iz nje sve proističe, ona je majka svega, što se vidi i u etimološkom značenju grčke reči mater. U poslednjih 200 godina smo shvatili da materiju i njena svojstva održava energija. Mehanička stanja tela, kretanje, položaj i oblik su uslovljeni stanjem i količinom mehaničke energije.
   Energiju smo razvrstali u različite fioke kao električnu, mehaničku, hemijsku, svetlosnu, toplotnu, nuklearnu, Sve je to jedna energija koja se u razičitim pojavama različito manifestuje. Nosioci električne nergije su elektroni i protoni a to je u stvari mehanička energija, kinetička ili potencijalna, Njihovo kretanje omogućava kinetička a položaj u uzajamnom delovanju ili interakciji sa drugom naelektrisanom česticom im omogućava potencijalna energija. Hemijska energija omogućava hemijske reakcije. Približavanje atoma jedno drugom i nastanak molekula omogućava mehanička energija, odnosno kinetička i potencijalna. Kada dva atoma kiseonika zauzmu određeni položaj u molekulu kiseonika oni imaju određenu količinu potencijalne energije. Svetlosna energija koju imaju fotoni je kinetička energija.

    Zakon održanja energije kaže da je energija nestvoriva i neuništiva, da ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Razmena energije se dešava pri uzajamnom delovanju tela, svejedno da li su to protoni i elektroni, molekuli, kristali, bilijarske kugle, zvezde i planete ili galaksije.
    Razmena energije između tela u prirodi održava termodinamički život celog Svemira.
    Kamen i kristali u sebi čuvaju konzerviranu svetlosnu energiju našeg Sunca. Još starija zvezda, pramajka našeg solarnog sistema je nestajući u eksploziji supernove zasijala i raspršila svoj materijal i svetlosnu energiju. Ta se energija, povezujući protone i neutrone u jezgra atoma i povezujući elektrone sa jezgima i stvarajući atome, a potom omogućavajući spajanje atoma u molekule sistematizovala i formirala kao uređena hemijska energija. Tako se usistemila i konzervirala i te konzerve hemijske energije mi danas na Zemlji zovemo kristali. Od tih kristala je nastao kamen.
    

    Biljke su primajući na svojim listovima fotone sa Sunca u procesu fotosinteze konzervirale njihovu svetlosnu energiju u svojim plodovima, granama i drugim svojim delovima, pretvorivši je u hemijsku energiju. Biljke su kapilarnim putevima iz litosfere uzimale minerale i u hemijskim procesima u svojim ćelijama stvarale nove supstance konzervirajući energiju. U ćelijama biljojeda nastajale su još složenije supstance.Ta hemijska energija je omogućila opstanak biljaka i njihovih predatora čak i posle njihove smrti u ovim fosilima.
     Živeći na kamenu i od kamena u kamen su se utisnuli mnogi živi organizmi, svojom šapom ili stopom, korenom ili listom ili su se umirući na njemu, skamenili u fosile i tako nam ostavili poruke iz daleke prošlosti, kao iz nekog drugog sveta.
    Umirući, taložili su se u svojim biotopima, menjajući njegov hemijski sastav i geološku strukturu. Negde ih je voda spirala sa kopna u mora stvarajući naslage i sedimente.Negde ih vetar zasipao i zatrpavao prašinom u lesovima, gde ih mi danas nalazimo okamenjene.

     Kamen se čita kao knjiga. Stene su kamene knjige a Zemljina litosfera je najveća i najbogatija biblioteka, zamrznuta istorija, koja baštini ogroman broj informacija. Kamen je najstarija knjiga, u njemu je zamrznuta geneza i evolucija materije od Big Benga do današnjih dana. Iz njega danas možemo da čitamo istoriju naše planete i drugih svetova.

    Litosfera je sferni kameni omotač Zemlje. Biosfera je sfera Zemljine žive materije. Ove dve sfere se prožimaju. Biosvera se “hrani” litosferom i menja joj hemijski sastav i strukturu. Živa bića učestvuju u stvaranju Zemljine kore. Istorija Zemljine litosfere je i istorija života na Zemlji.

 

 

 

 

 

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 29. septembra 2017. in Nekategorizovano

 

Svetska nedelja svemira 2017 u Zrenjaninu

       Svetska nedelja svemira 2017
           (World Space Week 2017)

    Svetska nedelja svemira je međunarodna manifestacija u kojoj se afirmišu dostignuća nauke i tehnologije i njihov doprinos poboljšanju i razvoju ljudskog života. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1999. godine donela deklaraciju po kojoj se Svetska nedelja svemira održava svake godine od 4. do 10. oktobra. Ovi datumi su značajni po dva događaja:
     – 4. oktobar 1957.: Lansiran je Sputnik 1, prvi veštački satelit Zemlje, čime je počelo istraživanje svemira
    – 10. oktobar 1967.: Potpisan je ugovor kojim se reguliše aktivnost država u istraživanju i miroljubivom korišćenju svemira, uključujući i Mesec i druga nebeska tela.
    U obeležavanju Svetske nedelje svemira učestvuju svemirske agencije, avio kompanije, škole, planetarijumi, muzeji, astronomska društa i druge zainteresovane institucije širom sveta.
    Svetsku nedelju svemira koordiniraju Ujedinjene nacije uz podršku Asocijacije Svetske nedelje svemira (WSWA) koju vodi tim nacionalnih koordinatora, koji promovišu Svetsku nedelju svemira u svojim zemljama.
    Ciljevi Svetske nedelje svemira:
    -Obezbeđivanje jedinstva snaga u edukaciji i istraživanju svemira
    -Upoznavanje ljudi širom sveta o dobrobiti istraživanja svemira
    -Podsticanje upotrebe svemira za održiv ekonomski razvoj
    -Demonstriranje javne podrške za svemirske programe
    -Motivisati mlade ljude za nauku, tehnologiju, inženjering i matematiku
    -Podsticanje međunarodne saradnje u istraživanju svemira i edukaciji
     Ove godine Svetska nedjelja svemira se održava pod temom:Istraživanje novih svetova u Svemiru (“Exploring New Worlds in Space”)
    Zrenjaninska grupa NPN (nastavnika prirodnih nauka) u saradnji sa Gradskom narodnom bibliotekom “Žarko Zrenjanin”, od 2- 6. oktobra 2017. godine.organizuje Svetsku nedelju svemira 2017 u Zrenjaninu.
        Plan i program:
    1. Da li je moguć život bez Ajnštajna?
Predavač: Nemanja Micić, prof fizike
Ponedeljak, 2.oktobar 2017. 18.00h

     2. Kosmički brod Kasini, završena misija
Predavač, Laslo Kočmaroš
Sreda, 4. oktobar 2017. 18.00h

     3. Mala škola biljaka u Svemiru
Predavač: Bojana Molnar, prof biol, Miša Bracić, prof fizike.
Bioenergana, Biolektra, Botoš, obnovljiva energija.
Predavač: Zoran Pomoriški
Četvrtak, 5. oktobar 2017. 18.00h

    4. Numeričko modeliranje klime – Primer povezanog regionalnog klimatskog modela
Predavač: dr Vladimir Đurđević, Fizički fakultet, Univerzitet u Beogradu.
Petak, 6. oktobar 2017. 18.00h

    Predavanja se održavaju u Gradskoj narodnoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu. 

   Detaljnije: http://www.worldspaceweek.org/

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. septembra 2017. in Aktivnosti

 

Vojadžer 1 i 2, 40 godina od lansiranja

    U avgustu i septembru 2017. puni se 40 godina rada kosmičkih sondi, Vojadžer 1 i 2. Ovo su dva najudaljenija zemaljska svemirskа broda od Zemlje. Vojadžer 2 je udaljen skoro 16 svetlosnih sati. Na granici je heliosfere, oblasti definisane uticajem solarnog vetra i magnetnog polja Sunca. Prvi ambasador čovečanstva na Mlečnom putu, Vojadžer 1 je udaljen više od 19 svetlosnih časova. Već 5 godina se nalazi izvan heliosfere, u međuzvezdanom prostoru.

    Sonde su i dalje funkcionalne i komunikativne. Još uvek sondiraju okruženje  u kom se nalaze i šalju zapažanja o uslovima u kojima se uticaj Sunca smanjuje i počinje međuzvezdani prostor. Ove svemirske sonde su i vremenske kapsule jer mogu trajati milijarde godina. Jednog dana mogu biti jedini trag ljudske civilizacije.Svaka sonda nosi zvukove, slike i poruke Zemlje.
Vojadžer 1 je lansiran 5. septembra 1977. godine.To je jedina svemirska letilaca koja je ušla u međuzvezdani prostor. Vojadžerje lansiran 20. avgusta 1977. godine. Jedina je svemirska letilica koja je preletela pored sve četiri spoljne planete – Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Vojadžeri su otkrili:

prve aktivne vulkane izvan Zemlje, na Jupiterovom satelitu Iou;

    –nagoveštaj podzemnog okeana na Jupiterovom satelitu Europi;

    –atmosferu na Saturnovom mesecu Titanu;

    –ledeni Uranov satelit Mirandu;

    –ledeni gejzir na Neptunovom mesecu Tritonu.
     Vojadžerje sada udaljen preko20 milijardi km u severnom pravcu od Zemlje. Podaci koje on šalje pokazuju da su kosmički zraci čak četiri puta prisutniji u međuzvezdanom prostoru nego u blizini Zemlje. To znači da heliosfera, prostor poput balona u kom se nalaze planete solarnog sistema i solarni vetar, deluje kao štit od kosmičkog zračenja. Vojadžer 1 ukazuje da se lokalno međuzvezdano magnetno polje nalazi oko heliosfere.
     Vojadžer 2, je sada udaljen više od 17 milijardi km u južnom pravcu od Zemlje. Očekuje se da uđe u međuzvezdani prostor u narednih nekoliko godina. Različite lokacije dva Vojadžera omogućavaju naučnicima da uporede dva regiona prostora u kojima heliosfera stupa u interakciju sa okolnim međuzvezdanim medijumima pomoću instrumenata koji mere naelektrisane čestice, magnetna polja, niskofrekventne radio talase i plazmu solarnog vjetra.
„Niko od nas nije znao, kada smo
ih lansirali pre 40 godina, da će i dalje raditi i da će se nastaviti ovaj pionirski put“, rekao je Ed Stone, naučnik u projektu Vojadžer sa Kalteha u Pasadeni, Kalifornija. „Najupečatljivija stvar koju nađu u narednih pet godina verovatno će biti nešto što do sada nije otkriveno“.
Oba
Vojadžera imaju po tri radioizotopska termoelektrična generatora u kojima se raspadom plutonijuma-238 sa vremenom poluraspada od 88 godina stvara potrebna energija za dugotrajan rad. Brodovi mogu samostalno da se prebacuju na rezervne sisteme kada je to potrebno.
Prostor
u kom se oni kreću je skoro prazan, tako da su na niskom nivou rizika od bombardovanja velikim objektima. Međuzvezdano okruženje Vojadžera 1 je ispunjeno retkim oblacima materijala preostalom od zvezda koje su eksplodirale kao supernove milionima godina u prošlosti. Ovaj materijal ne predstavlja opasnost za svemirski brod, ali ga Vojadžer posmatra i omogućuje naučnicima da ga proučavaju.
    Obzirom da se Vojadžerova snaga smanjuje za po 4W godišnje, inženjeri uče kako da upravljaju svemirskim letlicama pod sve većim ograničenjima snage. Kako bi maksimizirali Vojadžerov rad, oni moraju da konsultuju dokumenta napisana decenijama ranije.

Najlepši snimci Vojadžera

 

Saturn I Jupiter sa velikom pegom i satelitom Evropa, snimak Vojadžera 2,

Uran i njegov ledeni satelit Miranda, snimak Vojadžera 2 od 1986.

 

Jupiter sa satelitom Io, snimak Vojadžera 2 od 1986. Velika crvena pega na Jupiteru, snimak Vojadžera 1.(1979)

 

Neptun i kompozitna slika Neptuna i njegovog satelita Tritona, snimak Vojadžera 2, 1989.

 

Voyager

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. septembra 2017. in Astronautika

 

Svetlost Male škole biljaka

Botoš, 29.avgust 2017.

I aspekt svetlosti- Svetlost nauke

    Mala škola biljaka Zrenjaninske grupe NPN(nastavnika prirodnih nauka) osvetljuje mladim naraštajima značaj biljaka za živi svet na planeti Zemlji. Biljke su kao prvi oblik života, prethodnica živog sveta kako na Zemljii tako verovatno i u svim svetovima u Svemiru gde postoji život.

  Naročito je značajno što se u ovoj edukaciji dece koriste AUN (aktivne) metode. Teme se obrađuju u prirodi, na terenu. Deca posmatraju biljku koju proučavaju i njen biotop, prikupljaju uzorke, mere, broje, beleže informacije i podatke, razgovoraju međusobno i sa nastavnikom. Nastavnik im je mentor, organizator, izvor informacija, režiser aktivnosti koje oni obavljaju, dobar pozadinac. Njihova interakcija sa pojavama i stvarima u prirodi je konstantna i vrlo bogata. Ima tu i remetilačkih pojava i događaja koji odvlače pažnju i koje treba savladati i ostati koncentrisan na predmet: visoka temperatura, znoj, prašina, insekti, neprijatni mirisi ili lep pejzaž, jato ptica, stado krava i drugo. Na kraju je sistematizacija, diskusija, obrada podataka i prezentovanje rada.

     Ovo je način da se mladi naraštaj uputi, da kada odraste i postane kreator sveta i upravljač procesa u njemu, bez predrasuda i sa većim znanjem uspostavi pravi odnos sa svojom okolinom, što je uslov za zdrav život ljudi na planeti.

      Starije generacije koje sada vladaju planetom su u burnoj ekspanziji naučnog i tehnološkog razvoja uspostavile sistem koji eksploatiše prirodu, nemilosrdno troši njene resurse i koji je sam po sebi neodrživ. Nije obnovljiv, prekinuti su mnogi lanci, gubi se reverzibilnost. Planeta tako gubi uslove za održanje života.
 

    Zrenjaninska grupa NPN je 29. avgusta 2017. godine u Botošu, u okviru svog projekta Mala škola biljaka, organizovala istraživački dan na temu: Lekovite, samonikle jestive, otrovne i invazivne biljne vrste.

     O projektu Mala škola biljaka

     U opisu programske aktivnosti i projekta stoji: Flora grada Zrenjanina i okoline je bogata samoniklim lekovitim, jestivim i otrovnim vrstama. Želimo da upoznamo decu (preko njih i roditelje i širu javnost) o značaju raznovrsnosti biljaka i njihovoj upotrebi, da bi ih cenili i čuvali i u budućnosti. Materijalni produkt projekta biće zbirka biljaka, kao i zbirka plakata za prepoznavanje lekovitih, samoniklih jestivih i otrovnih autohtonih vrsta u gradu i okolini. Od programa očekujemo da će deca preneti stečeno znanje i iskustvo u svoje školske sredine i javnim prezentovanjem svoga rada podići svest šireg kruga građana (roditelja, nastavnika i dece) o značaju poznavanja i čuvanja dragocene flore naše sredine. Dodatna korist za decu biće upoznavanje vrsta u seoskim sredinama.
   Opšti cilj programske aktivnosti i projekta
je podizanje svesti o značaju poznavanja i očuvanja lekovitih, samoniklih jestivih biljaka i njihovoj pravilnoj upotrebi, kao i prepoznavanja otrovnih vrsta našeg područja.

   Posebni ciljevi programske aktivnosti i projekta su: osposobljavanje dece za samostalno istraživanje sa ciljem upoznavanja biljnog sveta sredine i podsticanje nastavnika i učitelja da što više nastavnih sadržaja vezanih za živi svet realizuju kroz aktivnosti u prirodi.

    Ono što održava projekat je to što je njegov program osmišljen tako da se može sprovoditi u okviru vannastavnih školskih aktivnosti, na ekskurzijama i izletima. Produkti aktivnosti i edukativni materijal koji se koriste i prezentuju u projektu su dostupni svim zainteresovanim školama i drugim institucijama, a realizatori projekta su dostupni za konsultacije i razvijanje ideja

 

 

    Realizacija Male škole biljaka 2017 
    Mesto i vreme realizacije: Botoš, utorak, 29. avgusta 2017.
    Učesnici istraživačkog dana su učenici IV, V, VI i VII razreda OŠ ”2 Oktobar”, OŠ “Petar Petrović Njegoš”, OŠ “Žarko Zrenjanin” i OŠ “Servo Mihalj” iz Zrnjanina. Rad učenika je organizovalo i vodilo 4 nastavnika biologije i 1 nastavnik razredne nastave. U istraživačkom danu je učestvovalo 25 učenika i 5 nastavnika.

     Rad na terenu se izvodio u toku prepodneva u predelu nasipa na levoj obali kanala DTD, na potezu od mosta do ušća Kanala u reku Tamiš i na Pustari duž leve obale Starog Tamiša. Prikupljani su primerci biljaka, snimana mesta gde su biljke ubrane, ukazivano je na svojstva biljaka i njihovih biotopa, određivana je porodica, rod i vrsta.

   Predstavljeni su i neki geografski, istorijski i etnološki pojmovi koji su bili uočljivi na terenu, kao što su Tamiška lesna zaravan, Namastir (stara crkva) iz XII veka, arheološki lokalitet kod Botoša, na kom su početkom prošlog veka nađena kamena oruđa i oružja iz neolita. Eksponati su izloženi u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Pokazan je značajno zasut ostatak meandra Tamiša koji je presečen pre 200 godina.

          OŠ “1 Oktobar” Botoš primila je i ugostila učesnike onako kako to Botošani tradicionalno rade. Posle sunčanog terena, hladovina parka ispred škole, sokići i sendviči su učesnike okrepili, pa su osnaženi krenuli da sistematizuju materijal i informacije koje su na terenu prikupili..

     Učesnike je pozdravio i sa njima razgovarao predsednik Saveta Mesne zajednice Dalibor Paskulov i time pokazao pažnju i poštovanje.

     Staša Velisavjev, direktorica škole je pozdravljajući učesnike izrazila veliko zadovoljstvo što je domaćin i izrazila nadu da će ovakvih susreta u školi biti još više, čime je otvorila vrata budućoj saradnji.

 

     Obzirom na aktuelne vrućine ovoga leta i nezapamćenu sušu, od kojih su posebno pogođene biljke, sa učesnicima je razgovarano na temu: Značaj svetlosti za biljni svet sa osvrtom na aktuelnu sušu . Ova tema je otvorila i prikazala:

II Aspekt svetlosti- Svetlost svetlosti

     Svetlost je od neprocenjivog značaja za biljni svet a time i za životinjski svet i svu živu materiju na Zemlji. Svetlost je neophodna za postojanje žive materije.

     Skoro sva energija koja postoji na Zemlji potiče sa Sunca. Sunce neprestano emituje svetlosne zrake ili fotone po celom Sunčevom sistemu i dalje. Kretanje fotona omogućava svetlosna energija. Fotoni koji dođu do Zemlje i padnu na lišće potpomažu proces fotosinteze u biljkama.U tom hemijskom procesu se svetlosna energija pretvara u hemijsku energiju.Ovaj oblik energije konzerviran u stablima, granama i plodovima biljaka može da opstane hiljadama godina. Primer su; ugalj, nafta, semenke nađene u piramidama. Kada se hemijska energija nađe u određenim uslovima može da se pretvori u neke druge oblike energije. Biljojedi se hrane delovima biljaka. Hemijska energija se u njihovim telima pretvara u toplotnu, električnu, mehaničku. Zakon održanja energije kaže: Energija je nestvoriva i neuništiva, ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. To je u ovim procesima očigledno.
     Prekomerna količina svetlosti može da bude štetna za živi svet. Ove godine se to vidi na našim poljma i livadama. Od velikih vrućina sve je sprženo. Zašto je to tako?

     Na meteorološkim satelitima, iz sata u sat može uživo da se prati kretanje oblaka iznad planete, Evrope pa i naših krajeva. U toku leta oblaci nam dolaze sa Atlantika, Sredozemlja i Crnog mora. Dešavalo se da oblaci koji stignu do granica Vojvodine nestanu, ispare. Šta je razlog tome?

     Fotoni koji padaju na površinu Zemlje svoju energiju predaju atomima zemljišta, vode i biljaka. Ovi atomi primljenu energiju predaju atomima vazduha koji se nalaze tik do njih. Pošto su dobili energiju atomi vazuha dobijaju veću brzinu i kreću vertikalno naviše. Na tom putu se sudaraju sa drugim hladnijim atomima vazduha i predaju im energiju. Tako se vazduhu povećava unutrašnja energija a sa njom i temperatura. Ovakav proces prenošenja energije se zove strujanje ili konvekcija. Zemljište se ovde ponaša kao grejna ploča na šporetu. Sve što se nalazi na njemu je u opasnosti da se pregreje ili izgori.

     Kada na površini zemlje ima gustih nasada biljaka,velike lisne mase, na primer šuma, listovi biljaka apsorbuju veliki procenat ove svetlosti i koriste je u procesu fotosinteze. Energija odlazi u biljke a ne u zemljište.Sve ovo može da se proveri na jednostavan način. Dovoljno je da se stoji neko vreme na direktnom suncu i u senci nekog drveta.Klima u ova dva slučaja nije ista.

     Iz ovoga je lako zaključiti zašto je ovoga leta toliko vruće i zašto nema kiše. Na našim poljima i livadama imamo kultivisane biljke i nisko rastinje, nema zasada drveća. Godinama unazad je uporno rađena deforestizacija kako bi se napravilo mesta ratarskim biljkama, a sve zbog povećanja broja ljudi i povećanja njihove potrebe za hranom. Ratarske biljke nemaju dovoljnu lisnu masu i nisu u stanju da apsorbuju fotone Sunca kao šume.

    Deca su shvatila poruku ove priče i sama su počela da recituju stihove Jove Jovanovića Zmaja:

     Gde god nađeš zgodno mesto,

     Tu drvo posadi!

     A drvo je blagorodno

      Pa će da nagradi.

 

III aspekt svetlosti- Svetlost tehnike


  U toku poslepodneva ljubaznošću Branislava Pomoriškog i Jovana Filipovića, mala ekspedicija je bila primljena u bioenerganu Bioelektra u Botošu. Jovan Flipović je decu i nastavnike upoznao sa tehnološkim procesom koji se odvija u elektrani.

        U Bioelektri se iz biljnih i životinjskih ostataka ili biomase, a uz pomoć bakterija izdvaja najjednostavnije organsko jedinjenje, metan. Ovaj gas na određenoj temperaturi reaguje sa kiseonikom pri čemu oslobađa hemijsku energiju koja omogućava pokretanje agregata. Ovaj uređaj je sastavljen od motora sa unutrašnjim sagorevanjem i generatora. U motoru se hemijska energija pretvara u toplotnu i mehaničku energiju. U generatoru se mehanička energija pretvara u električnu energiju koja se predaje elektrodistribuciji. Elektrana može da podmiri potrebe za električnom energijom dva sela veličine Botoša. Osim električne energije elektrana proizvodi i toplotnu energiju koja može da se koristi za zagrevanje domaćinstava i drugih zatvorenih prostora u toku zime.

     Ovakva vrsta elektrane spada u grupu održivih izvora energije. Minimalno zagađuje sredinu, koristi ostatke biljaka koji se ne spaljuju na njivama a krajnji tehnološki produkt se poput stajskog đubriva baca na njive. Elektrana je urađena po nemačkoj tehnologiji. Celokupnim njenim radom upravlja kompjuter sa mogućnošću daljinskog upravljanja.

     U toku ovog istraživačkog dana učesnici su mogli da vide put energije i njene promene. Od Sunca je krenula kao svetlosna, u listovima biljaka se pretvorila u hemijsku, u bioenergani se pretvorila u toplotnu,mehaničku i električnu.

  Na kraju aktivnosti masa 25 učenika i njihovih 5 nastavnika je iznosila 1750kg.  

  .

     Bila je ovo vrlo živa i uspešna korelacija bilogije, hemije i fizike + geografije, istorije, etnologije i tehnike.

Pogledati link :Zrenjaninska grupa NPN

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. septembra 2017. in Metodika-Primeri dobre prakse, Nekategorizovano

 

Možda smo otkrili novu vrstu gravitacionih talasa

Umetnička impresija sudara neutronskih zvezda Kataklizmički sudar Dana Berri, SkiVorks Digital, Inc./Harvard-Smithsonian centar za astrofiziku

New Scientist

23. avgust 2017.

Ekskluzivno

 Spekuliše se da su istraživači uočili tanane varijacije u tkanini prostora koje su rezultat kataklizmičnog sudara dve neutronske zvezde.
    Optički teleskopi – uključujući Hablov svemirski teleskop – već rade na otkrivanju izvora mogućih talasa koji se nalazi u galaksiji udaljenoj 130 miliona svetlosnih godina.
Gravitacioni talasi su markeri najnasilnijih događaja u univerzumu, nastalih u sudaru gustih objekata kao što su crne rupe ili neutronske zvezde pri čemu se oslobađa ogromna energija. Dva eksperimenta, gravitacionih opservatorija, LIGO u SAD i VIRGO u Evropi otkrili su manje promene u stazi laserskih putanja koje su nastale prenošenjem gravitacionih talasa.
    Gravitacione opservatorije LIGO su do sada otkrile tri izvora gravitacionih talasa koji su nastali sudarom crnih rupa. Dve opservatorije su od novembra sa povećanom osetljivošću koordinirale prikupljanje podataka.
Tokom vikenda, astronom J. Craig Vheeler sa Univerziteta 
u Austinu, u Teksasu pokrenuo je spekulacije o potencijalnom novom LIGO otkriću sa mogućnošću paralelne optičke opservacije izvora talasa. To znači da bi astronomi mogli da posmatraju svetlost koju emituje izvor ovih gravitacionih talasa. Ovo ukazuje da su izvor talasa neutronske zvezde. Za razliku od crnih rupa one se mogu videti na vidljivim talasnim dužinama elektromagnetnog spektra. Istraživači LIGO-a su dugo očekivali ovu mogućnost, uspostavljajući partnerstva sa optičkim opservatorijama kako bi brzo pratili potencijalne signale pre nego što formalno objave otkriće.
Portparol LIGO-a, David Shoemaker, izbjegao je i potvrdivanje i poricanje glasina, rekavši samo: „Veoma uzbudljiva trka dva posmatrača se približava kraju do 25. avgusta.“
    Spekulacija se odnosi na NGC 4993, galaksiju udaljenu oko 130 miliona svetlosnih godina u sazvežđu Hidre u kojoj par neutronskih zvijezda igra svoj zadnji ples. Svemirski teleskop Habl se već usmerio na ove dve neutronske zvezde.
Ako su LIGO i VIRGO zaista detektovali gravitacione talase koji su nastali sudarom neutronskih zvezda, onda je jasno zašto je saradnik Andi Hovell u nedelju izjavio, „Večeras je jedna od onih noći u kojoj se posmatra astronomska opservacija, bolja nego bilo koja priča koju je čovek ikada pričao. “

Izvor:New Scientist 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 24. avgusta 2017. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: