RSS

Arhive autora: Sve je fizika

Poreklo elemenata Solarnog sistema

   Nove slike Rendgenskog svemirskog teleskopa Čandre pokazuju lokaciju nekih hemijskih elemenata nastalih u eksploziji velike zvezde.
   Kasiopeja A (Kas A) je ostatak supernove koji je udaljen oko 11 000 svetlosnih godina od Zemlje.
    Ostaci supernove, i nastali elementi su pod temperaturom od nekolika miliona stepeni i snažno isijavaju X-zrake.
   Slike Čandre naučnicima omogućuju da odrede količinu i lokaciju ovih elemenata nastalih u Kas A.
    Većina elemenata bitnih za život na Zemlji dolazi iz jezgra zvezda i njihovih eksplozija na kraju života. Po ugledu na ovaj događaj nešto slično se dogodilo nekoj zvezdi koja je eksplodirala najkasnije pre oko 6 milijardi godija. Elementi koji su nastali u njoj i u toku njene eksplozije su ušli u sastav našeg Solarnog sistema.
     Astronomi proučavaju eksplodirane zvezde i njihove “posmrtne ostatke” – poznate kao „ostaci supernove“ – kako bi bolje shvatili šta zvezde proizvode, a zatim diseminiraju elemente na Zemlji i u kosmosu uopšte.
    Ostaci supernove Kas A su jedni od najviše istraženih. Nova slika NASA-ine rendgenske opservatorije Čandra pokazuje lokaciju različitih elemenata u „posmrtnim ostacima“ eksplozije: silicijum (crveni), sumpor (žuti), kalcijum (zeleni) i gvožđe (ljubičasti). Svaki od ovih elemenata proizvodi rendgenske zrake unutar uskih opsega energije, omogućavajući kreiranje mape njihove lokacije. 
    Rendgenski teleskopi kao što su Čandra su važni za proučavanje ostataka supernova i nastalih elemenata u njima, jer ovi događaji generišu izuzetno visoke temperature od više miliona stepeni, čak hiljadama godina nakon eksplozije. Mnogi ostaci supernove, uključujući Kas A, najjače sijaju na talasnim dužinama rendgenskih zraka koji se ne mogu otkriti drugim vrstama teleskopa.
      Teleskop Čandra omogućava astronomima prikupljanje informacija o elementima koji nastaju u Kas A. Oni ne prepoznaju samo mnoge elemente koji su prisutni, već koji se i koliko njih izbacuje u međuzvezdani prostor.
     Podaci Čandre pokazuju da je Kas A izbacila izuzetno velike količine ključnih elemenata. Kas A je raspršila sumpor u vrednosti od oko 10 000 i silicijuma oko 20 000 Zemljinih masa. Gvožđe u Kas A ima masu od oko 70 000 puta veću od mase Zemlje. Na milione zemaljskih masa kiseonika izbačeno je u svemir iz Kas A, što je ekvivalentno oko tri puta većoj masi od mase Sunca. Iako je kiseonik najobilniji element u Kas A, njegova emisija rendgenskih zraka se širi preko širokog spektra energije i ne može se izolovati na ovoj slici, za razliku od ostalih elemenata koji su prikazani.
    Astronomi su pronašli i druge elemente u Kas A, pored prikazanih na ovoj novoj slici. Ugljenik, azot, fosfor i vodonik su takođe otkriveni korišćenjem različitih teleskopa koji posmatraju u različitim delovima elektromagnetnog spektra. U kombinaciji sa detekcijom kiseonika, svi elementi potrebni za stvaranje DNK, molekula koji nosi genetsku informaciju, se nalaze u Kas A.

    Kiseonik je najobilniji element u ljudskom telu (oko 65% po masi), kalcijum pomaže oblikovanju i održavanju kostiju i zuba, a gvožđe je deo crvenih krvnih zrnaca koji nose kiseonik kroz telo. Sav kiseonik u Solarnom sistemu dolazi od eksplozije masivnih zvezda. Oko polovine kalcijuma i oko 40% gvožđa dolazi i od ovih eksplozija. Priliv ovih elemenata dolazi i iz eksplozija zvezda manjih masa, belih patuljaka.
    Mnogi stručnjaci smatraju da se eksplozija zvezde koja je stvorila Kas A dogodila oko 1680. godine. Propala zvezda je neposredno pre eksplozije imala oko pet puta veću masu od mase Sunca. Procenjuje se da je zvezda započela svoj život sa masom oko 16 puta većom od mase Sunca.  Oko dve trećine svoje mase je izgubila u snažnom vetru koji ju je udarao nekoliko stotina hiljada godina pre eksplozije.
Ranije tokom svog života, zvezda je u jezgru u procesu nukleosinteze počela spajanje vodonika i helijuma u teške elemente. Energija nastala fuzijom elemenata usmerena od jezgra prema površini uravnotežila se sa silom gravitacije i zaustavilo dalje sažimanje zvezde. Ove reakcije su se nastavile sve dok se nije formiralo gvožđe u jezgru zvezde. Dalja nukleosinteza bi potrošila više nergije nego što bi proizvela, pa je gravitacija uzrokovala imploziju zvezde i formiranje gustog zvezdanog jezgra poznatog kao neutronska zvezda.

     Pre-supernove ili kraja evolucije zvezde, teški elementi proizvedeni nuklearnom fuzijom koncentrišu se prema centru zvezde. Ilustracija.

Detaljnije na:CHANDRA X-ray Observatory

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 14. decembra 2017. in Astronomija

 

Gledanje nevidljivog

U srcu ljubav jača od smrti
U glavi misao veća od glave
I to je odbrana zemlje

     Može biti da je živa materija, rukom neke od viših Kardaševljevih civilizacija nasumično bačena u dubine prostora i vremena pala na Zemlju, panspermično, a sa cijem da se iz semenki jednoga dana razviju autonomna intelektualno funkcionalna bića i da postanu biološke kosmičke sonde. Takvo je seme pre par milijardi godina niklo na Zemlji. Rađaće će se potom i razmnožiti i napuniće Zemju i nastaće sedam milijardi sondi koje će sa svojih pet senzora (čula) prikupljati informacije o ovom delu svemira i u određenom vremenu. Najkompleksnija struktura materije stvorena u svemiru evoluirala je u ljudskim bićima, struktura koja misli od prikupljenih informacija pravi slike, predstave, katedrale, svemirske brodove, akceleratore, opservatorije, simfonije, naučna dela. A onda tamo neko ko u najvišem nebu stoji, civilizacija- sejač, nekim putevima (Kojim? Još ne znamo, pa do skora nismo znali ni za mogućnost komunikacije s nekim događajima pomoću gravitacionih talasa) detektuje te podatke i tu misao i stvara sebi opštiju i potpuniju sliku univerzuma. Ako je tako, zašto je to tako, možda oni znaju a možda ne znaju ni oni?     
     A ovde na Zemlji, neke jedinke (sonde) nezadovoljne količinom i kvalitetom onoga što vide (sondiraju) oko sebe, htele bi još, htele bi više… izmisle i naprave mikroskope, teleskope i kamere. Pojačavaju i produžuju svoja čula i tako gledaju i posmatraju, i ono što im je nevidljivo čine vidljivim.

Velika reč ni iz srca ni iz glave
Već iz zemlje ko biljka ili cvet
Raste, i to je odbrana zemlje

     Izložba astrofotografije, Akordi svemira Gorana Vukajlovića, otvorena u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu, 1. 12. 2017. godine je njegova prva izložba.
    Otvaranje izložbe je obogaćeno muzikom. Ana Lačković je uz pratnju Tee Đorđević na klaviru, u izložbenom prostoru oplemenjenom knjigama, izvela arije iz poznatih opera i drugih muzičkih dela: Geršvina, Martinija, Gardela i Bizea. Čovekovo oko je detektor elektromagnetnih a uho mehaničkih talasa. Auditorijumu, ponesenim u svet umetnosti ovim talasima, predstavljeni su gravitacioni talasi, za čije detektovanje čovek nema čulo. Dogodila se sinergija umetnosti i nauke.

Namučeno zrno misli cvet
Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje

     Gravitacioni talasi
     Niče u Filozofiji u tragičnom razdoblju Grka kaže: Jedan gorostas kroz puste međuprostore vekova dovikuje drugome, te se nenarušavan od obesnih i bučnih patuljaka što puze ispod njih sublimni razgovor duhova nastavlja. O tom sublimnom razgovoru duhova, od Njutna do Ajnštajna i dalje do današnjih dana, o gravitaciji, najzagonetnijoj temi ovog vremenskog razdoblja, o Njutnovoj ideji da je gravitacija jedna od sila do Ajnštajnovog tumačenja da je gravitacija posledica delovanja mase, u okviru otvaranja svoje izložbe govorio je Goran Vukajlović.
    Ono što mi osećamo kao privlačnu gravitacionu silu je interakcija mase i tkiva (mreže) kontinuuma prostora i vremena. Ajnštajn je u Opštoj teoriji relativnosti teorijski objasnio postojanja tela ogromnih masa, čija je gravitaciona interakcija sa okolnim prostorom i vremenom toliko jaka da ništa, pa ni svetlost ne može da izađe iz zagrljaja te interakcije. Zbog toga su ta tela nevidljiva i nazvana su crne rupe. One raspolažu ogromnom masom i ekvivalentno tome ogromnom energijom. Masa se može pretvoriti u energiju, o čemu govori Ajnštajnov Zakon ekvivaentnosti mase i energije. Kada se dve crne rupe sudare deo njihove mase, ekvivalentne masi nekoliko masa našeg Sunca, po formuli E = mc2, pretvori se u energiju. Ta energija pokrene i deformiše mrežu prostor- vreme. To mreškanje ili talasanje dopire do Zemlje.  Amplitude ovih talasa su reda veličine jednog protona.
     Prvi detektori koji su napravljeni u SAD, u državama Luizijana i Vašington, LIGO, 14. septembra 2015. su detektovali ove talase nastale sudarom dve crne rupe. Poslednja detekcija, peta po redu dogodila se 17. avgusta 2017. i nastala je sudarom dve neutronske zvezde. Ovu pojavu je detektovala i gravitaciona opservatorija VIRGO u Italiji a posmatrali su je i optički teleskopi, jer u ovom događaju svetlost nije zarobljena gravitacionom interakcijom kao pri sudaru crnih rupa.
    Početkom 20-og veka se smatralo da su znanja iz fizike zaokružena i da je još samo potrebno proveriti neke fizičke konstante. Međutim, pokazalo se da tu ima još puno posla. Njutnova teorija gravitacije i Maksvelova elektromagnetna teorija nisu bile usklađene. Iz Njutnove definicije gravitacione sile F = ɣ · m1· m2/r2 se ne vidi brzina delovanja sile, ako se centri mase poklapaju sila postaje beskonačna, univerzum je nestabilan i urušio bi se pri najmanjem pokretu tela u njemu. Njutn je smatrao da je zbog toga neophodna viša sila koja će vršiti povremene intervencije održavajući kosmos večnim i nepromenljivim.
      U Opštoj teoriji relativnosti, 1915. Ajnštajn proglašava da prostor i vreme nisu nepromenjivi, da masa iskrivljuje prostor-vreme a geometrija prostor-vremena određuje masi kako će da se kreće. On u ovoj teoriji objašjava Merkurovu putanja oko Sunca, gravitaciona sočiva, savijanje svetlosti oko masivnih objekata (Edington potvrdio u toku posmatranja pomračenja Sunca), crne rupe i gravitacione talase.
  

     Mogući izvori gravitacionih talasa su: osno nesimetrične supernove, osno nesimetrični pulsari, binarni sistemi crnih rupa ili neutronskih zvezda.
     Za sada postoje tri detektora gravitacionih talasa: dva, u Luizijani i državi Vašingoton, u SAD koja su udaljena 3 000km (oko 10 ms za svetlost) jedan od drugog, i  VIRGO, blizu Pize u Italiji. Oni mogu da rade na principu interferometrije, povezano, kao jedan.
Koja je svrha, značaj ovog otkrića i gde se može primeniti? Zašto je to bitno? 
Ovim dostignućem je ljudima otvoreno novo čulo, rođena je nova vrsta astronomije, gravitaciona astronomija. Ona će nam u narednom vremenu dati novu i drugačiju sliku svemira, nevidljivo će učiniti vidljivim.
 
   Za izuzetan doprinos razvoju sistema za detekciju gravitacionih talasa Rajner Vajs sa MIT-a i Beri Beriš i Kip Tornu sa Kalteh-a su  2017. dobili Nobelovu nagradu. Polovinu nagrade je dobio Vajs a drugu polovinu su podelili Beriš i Torn.

 Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje

Crtice sa izložbe

    Galaksija Andromeda (M31) je udaljena 2,5 miliona svetlosnih godina od Zemlje i najbliža nam je spiralna galaksija. Najveća je galaksija u Lokalnoj grupi. koju još čine naša galaksija, M33 i još 30-tak manjih galaksija. Veća je od Mlečnog puta ali izgleda da nije masivnija. Mlečni put ima više tamne materije. Opservacije govore da ima hiljadu milijardi zvezda, što je tri puta više nego u Mlečnom putu. Andromeda i Mlečni put se kreću jedno prema drugom i u dalekoj budućnosti će doći do njihovog sudara. Proučavanje Andromede je veoma bitno jer pomoću nje možemo da pretpostavimo kako izgleda naša galaksija. Pretpostavlja se da se Andromeda formirala pre 8-10 milijardi godina sudarom dve proto galaksije i da je pre 2 milijarde godina imala blizak susret sa M33 što je pokrenulo talas formiranja novih zvezda u njoj. M33 je pri tom sudaru doživela degeneraciju svojih spiralnih grana. Prečnik Andromede je 220 000 svetlosnih godina. Na slici su vidljive i male satelitske galaksije M32 i M110.

      Maglina Ruža, poznata kao Caldwel 49. je veliki kružni HII region koji se nalazi u blizini jednog molekularnog oblaka u Jednorogu. Otvoreno jato NGC 2244 je povezano sa maglinom. Zvezde u jatu su formirane od magline. Jato i maglina su udaljeni 5 200 svetlosnih godina od Zemlje. Prečnik magline je 130 svetlosnih godina. Radijacija mladih zvezda pobuđuje atome u maglini izazivajući njihovu radijaciju zbog čega je maglina vidljiva. Masa magline je oko 10 000 masa Sunca. Solarni vetrovi sa zvezda O i B klase vrše pritisak na međuzvezdane oblake, prouzrokujući kompresiju gasa što prati formiranje zvezda a što se i danas dešava. Rendgenska svemirska opservatorija Čandra je 2001. otkrila prisustvo veoma vrelih mladih zvezda u srcu magline. Ove zvezde zagrevaju okolni gas do 6 miliona Kelvina izazivajući tako emisiju X- zraka.

    Petlja u Labudu je ostatak zvezde, koja je eksplodirala kao supernova, pre 5 000 – 15 000 godina. Najuočljiviji deo magline u vidljivoj svetlosti naziva se i Maglina Veo. Ovaj ostatak supernove zauzima otprilike 80 svetlosnih godina po dužini. Maglina svetli kao posledica interakcije odbačenog zvezdanog materijala supernove i međuzvezdane materije. Posmatranja ove zvezdane laboratorije otkrila su neravnomernosti u sastavu i strukturi međuzvezdane materije, kao i samom materijalu koji čini ostatak supernove. Vlakna kompresovanog međuzvezdanog gasa sijaju svetlošću koju emituju ekscitovani atomi vodonika. Udaljenost od Sunca je 2 600 svetlosnih godina.
     Eagle (Orao) je difuzna maglina koja okružuje jato sa mnogo mladih zvezda tipa O i B. Proces formiranja zvezda u ovoj maglini je i dalje u toku. Oblaci gasa i prašine pod uticajem gravitacije se sabijaju i tako otpočinje proces rađanja zvezde. U nekom trenutku masa počne da se zagreva i kada se zagreje dovoljno počinje proces nuklearne fuzije, pretvaranja vodonika u helijum uz oslobađanje energije koja u vidu pristiska iznutra uravnotežuje gravitacionu silu i zaustavlja proces skupljanja. Sjajne, tople plave zvezde, tek formirane stvaraju zvezdane vetrove koje preostali slobodni materijal oduvavaju, grupišući ga u novom regionu gde ponovo počinje proces formiranja novih zvezda. Ovaj proces je jasno vidljiv u stupovima stvaranja, novim zvezdanim porodilištima. Jedan deo materije zvezdani vetrovi neće oduvati pa će ostati mali džepovi tamne magline. Pošto su ove zvezde ogromne one će eksplodirati kao supernove u kratkom periodu. To će ponovo pokrenuti proces formiranja novih zvezda od ostataka supernove. Eagle nebula je udaljena 8 000 sg. Nalazi se u sazvežđu Strelca. Ukupna masa nebule prelazi 12 000 Sunčevih masa. Dimenzije magline su 70 x 55 sg a samog zvezdanog jata oko 15 sg. Starost se procenjuje na oko 5,5 miliona godina. Kule gasa su veličine reda 9sg. U jatu je uočeno oko 460 zvezda spektralne klase O. Luminoznost jata je milion puta veća od luminoznosti Sunca. Po nekim teorijama unutar nebule se desila eksplozija supernove pre 6 000 godina i da stupovi stvaranja više ne postoje u obliku koji sada vidimo a da ćemo novi izgled magline videti tek za 1 000 godina. Snimak sa Tare 2013 g.

      Naučnik ne proučava prirodu jer je to korisno, on je proučava jer u tome oseća najveće zadovoljstvo, a ovo oseća jer je priroda predivna. Da ona to nije, ne bi bila vredna upoznavanja, život ne bi bio vredan življenja. Naravno, ja ovde ne govorim o lepoti koja deluje na čula, lepoti vrlinskoj i pojavnoj, i ne da potcenjujem ovakvu lepotu, daleko od toga, ali ona nema ništa sa naukom. Govorim o dubljoj lepoti koja dolazi iz harmoničnog poretka njenih sopstvenih delova, koji naša inteligencija može razumeti.  
                                         Anri Poenkare

Okultacija Jupitera. 15 Jul 2012. godine. Povlen.

Stihovi Branko Miljković- I to je odbrana zemlje

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. decembra 2017. in Aktivnosti

 

Mala škola biljaka u poseti izložbi Rađanje gore

              Ljude valja učiti da svoje znanje koliko je mogućno više crpu ne iz knjige, nego iz neba i zemlje, rastova i bukava.           
                      Jan Amos Komenski -Velika didaktika

    Škole drže decu između zidova učionica, kao ptice u kavezu, obasipajući ih bujicama informacija o Suncu, oblacima, pticama, bubama i travi, vodi i zemlji. Informacije se uglavnom daju verbalno, ponekad grafičkim prikazom ili slikom. Stoga je nadzornicima izgled table toliko bitan. Smatra se da im se tako daje organizovano, sistematizovano i trajno znanje. U tome nedostaje neposredan kontakt učenika sa predmetom istraživanja. Razlog tome je metodička osposobljenost nastavnika za učenje u zatvorenom i organizovanom prostoru koja se stiče na isti način na fakultetima, laboratorijama i amfiteatrima. Tako metodički komforno- urbano kultivisanom nastavniku je teško da osmisli učenje u prirodi.
    U ovom načinu učenja izostaje: neposredni kontakt sa pojmom koji se obrađuje, mogućnost da se dogodi iluminacija,  samostalnost doživljaja pojave, doživljaj kompleksnosti pojave i njene interakcije sa drugim pojavama. S druge strane prednosti učenja u zatvorenom prostoru su: ne rasipa se pažnja, lakša je kontrola učenika, dostupnost nastavnih sredstava.

     Mala škola biljaka
        Mala škola biljaka (MŠB) je projekat koji se realizuje od 2015. godine, kao serija projekata Zrenjaninske grupe NPN (nastavnika prirodnih nauka) koji su osmislili pofesori biologije Bojana Molnar i Vladimir Popov i profesor razredne nastave Edita Satler. Cilj programa je da se učenici starijeg osnovnoškolskog uzrasta upoznaju sa biljnim vrstama svoga kraja, uvide značaj biodiverziteta u njemu, i da u direktnom kontaktu sa prirodom uoče uticaj čoveka na stanje životne sredine i tako steknu odgovornost, znanja, veštine i navike za njeno očuvanje.
     Aktivnosti se realizuju kroz obrazovne radionice, praktičan rad na terenu i posete i izlete koji se organizuju uz pomoć spoljnih saradnika i prijatelja projekta, a pružaju širu i životniju sliku problema i tema kojima se učesnici MŠB bave.
    Teme koje su obrađivane su podprojekti: Parkovske vrste grada Zrenjanina (2015.), Invazivne biljne vrste u našem okruženju (2016.), Autohtone lekovite, jestive i otrovne biljne vrste. U okviru ovoga je posećena bionergana Biolektra u Botošu. (2017.).
    Učesnici MŠB su 17. novembra 2017. god. posetili izložbu Rađanje gore, postavljenoj u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu. Domaćin grupe je bio autor izložbe dr Ivan Dulić.

        Rađanje gore
     Izložba Rađanje gore u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu, nije obična izložba. To je biblioteka sa zapisima starim desetine i stotine miliona godina. To je priča o 250 fosila biljaka i životinja, iskopanih na Fruškoj Gori koju priča sama priroda. To je priča bez reči. Za njen nemušti jezik je potrebno velko znanje da bi se razumela. Tu je slovo A sloj algi izumro pre 1,8 milijardi godina koji se nataložio i skamenio u prastarom moru, a sada nam se pokazuje kao odlomak neke stene, kao iskinut list iz neke stare knjige. Slovo Š je lobanja mamuta iz vremena poslednjeg ledenog doba. Dok se sve to posmatra i sluša kao da oživjava istorija Fruške Gore i Panonske ravnice. 

    Učenici su podeljeni u grupe. Svaka grupa je dobila određeni zadatak koji je trebala da realizuje u toku posete izložbi i po povratku u fazi obrade prikupjenog materijala.
      Zadaci:

  1. Snimanje eksponata fosila biljaka i prikupljanje podataka o njima: vrste, poreklo, način i vreme nastanka.
  2. Snimanje eksponata fosila životinja i prikupljanje podataka o njima: vrste, poreklo, način i vreme nastanka.
  3. Snimanje eksponata stena i prikupljanje podataka o njima: vrste, poreklo, način i vreme nastanka i hemijski sastav

    Instrukcije: Stena kao knjiga. Pažnju obratiti kako autor izložbe iz različitih slojeva u stenama čita i vidi od čega je, i kada je sloj formiran, koji je oblik života tada postojao na tom mestu, kakva je bila klima. Pokupiti podatke o tome koji su fizički uslovi (pritisak, temperature) bili potrebni za nastanak ovih stena.
   U toku autorovog predstavljanja eksponata nastavnici daju dodatna objašnjenja pojava i procesa.

  1. Fotosinteza kao najvažniji hemijski proces za živi svet.

      Instrukcije: Biljke su najsavršenija termodinamička mašina. Pretvaranje solarne energije u hemijsku energiju i konzerviranje solarne energije u obliku hemijske energije u tkivu biljaka, plodovima, krtolama, stablima, fosilima, fosilnim gorivima.
     Objasniti i naglasiti da se solarna energija u procesu fotosinteze pretvara u hemijsku energiju i kao takva se konzervira u bijkama gde može ostati milionima godina. Fosili i fosilna goriva su pravi primer. Ovo je bitno istaći i zbog toga što su ovi đaci posetili bioenerganu u Botošu u kojoj se hemijska energija biomase pretvara u električnu i toplotnu energiju. Tako se zatvara krug. Đaci se neposredno upoznaju sa pojmom održive energije i njenim praktičnim korišćenjem.
          5.Uzajamno delovanje litosfere i biosfere
   Instrukcije: Litosfera (kameni omotač Zemlje) i biosfera (omotač Zemlje koji čini živa materija)  se prožimaju i zavise od hidrosfere i atmosfere. Litosfera, između ostalog nastaje i taloženjem i sedimentacijom izumrlih biljaka i životinja. Živa materija nastaje od litosfere tako što biljke korenom razaraju litosferu a onda njene sastojke kapilarnim sistemom unose kao rastvore u svoje ćelije u kojima nastaju kvalitativno nove supstance ( biljke kao hemijske laboratorije)  koje se ugrađuju u telo biljaka. Biljojedi kao predatori biljaka unose te supstance u svoje telo u kome nastaju još složenije supstance. Na kraju se ciklus zatvara umiranjem biljaka i životinja čime se ono što je uzeto iz litosfere u složenijem obliku njoj vraća.

        6.Nastanak Fruške Gore
    Instrukcije: Prikupiti podatke o tome na koji način je nastala Fruška Gora, koji fizički i hemijski procesi su to omogućili, koliko je trajalo nastajanje, šta je bilo na tom mestu pre njenog nastanka, kako i kada se povuklo Panonsko more.

         

 

 

       Aktivnost učenika
       u svih šest zadataka je:

  • aktivno slušanje, što podrazumeva: hvatanje beležaka po zadatku, postavljanje pitanja, snimanje eksponata;
  • izrada domaćeg zadatka, što podrazumeva: svaki učenik individualno obrađuje sakupljene podatke, nakon čega ih usaglašava unutar grupe-tima;
  • izrada eseja ili prezentacije.

       Ciljevi: Učenje posmatranja izložbe na konstruktivan način, učenje prikupljanja podataka, kao prvog koraka u naučnoj metodi i obrade podataka i izvođenja zaključaka i zauzimanja stavova.
     

      U toku rada na zadacima deca su u velikoj meri pokazala  poznavanje i umenje korišćenja IKT.
    Negativne konotacije o uticaju IKT na mlade su češće od pozitivnih, toliko da zamagljuju svest o mogućnostima primene IKT u nastavi. Nastavnici nisu svojevremeno i dovoljno edukovani za adekvatni i kreativni pristup ovoj tehnologiji. Iz neznanja i nedovoljnog metodičko-didaktičkog umenja primene IKT u obrazovanju, ili lošeg iskustva sa IKT zbog negativne primene, često postoji i otpor kod nastavnika, direktora škola, pedagoga pa i roditelja.
     Ovde se vidi upotreba IKT u fazi prikupljanja podataka i informacija. Deci je rečeno da snimaju eksponate i prave beleške, nije im rečeno čime, i ona su sama povezala dobijeni zadatak sa svojim tehničkim mogućnostima. Vidi se da deca koriste mobilne telefone da bi napravila audio i video zapis.
    Na osnovu snimaka koje su napravili, oni će kod kuće napraviti prezentaciju prema svom zadatku, tu će prezentaciju pokazati svojim drugarima u razredu koji nisu bili na izložbi. Video materijal koji su snimili će im pomoći da naknadno shvate ono što nisu razumeli na samoj izložbi. Transfer znanja se na taj način produžava. Snimljeni materijal ostaje kao dokument onoga što su radili, koji će, kako vreme prolazi, imati sve veći značaj.
    Ako je svako od njih napravio 10 snimaka, to je 300 snimaka. U toku snimanja njima se pažnja usmerila na predmet snimanja, kojom prilikom su zapazili više detalja na predmetu. Oni su predmet sami uočili i odabrali za snimanje, nešto na predmetu ih je privuklo. Kasnije, kada budu obrađivali snimak uočiće još detalja.
     Šta je ovde fizika? Ovde je u osnovi sve fizika ali i hemija i biologija i geografija u pravoj prirodnoj korelaciji.
    Fizika je to kada fotoni koji osvetljavaju lišće biljaka i u njihovu hemijsku laboratoriju unose neophodnu energiju koja će da omogući dešavanje, za život najvažnije, hemijske reakcije, fotosinteze, u kojoj se spajaju  CO2 i H2O u šećer, kojom prilikom nastaje O2. Tako konzervirana energija u obliku hemijske energije ostaje u biljkama.
     Hemija je sve ono što se dešava u toj laboratoriji lista. Biologija su životni procesi čija je osnova u fizičkim i hemijskim procesima, u kojima su nastala organska jedinjenja koja će izgraditi živu ćeliju. Izumrle biljke i životinje se talože i grade slojeve litosfere, i postaju stene ili zemljište, okamenjeni fosili ili fosilna goriva. To je geografija.
      Učenici su prikupljene podatke i doživljene impresije ugradili u svoje produkte koje su prezentovali drugarima, roditeljima i javnosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu, krajem novebra 2017. 

 
 
 
  

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. decembra 2017. in Aktivnosti

 

Otkriće X- zraka

      Nemački fizičar Vilhelm Rendgen je 28.12.1895. objavio rad o otkriću X-zraka. Rendgen je za ovo otkriće 1901. godine dobio Nobelovu nagradu.
     Na desnoj slici je šaka Alberta fon Kelikea, anatomiste i psihologa, koju je na prvoj javnoj manifestaciji X-zraka snimio Vilhelm Rendgen.

          

      Mihajlo Pupin je to uradio dve nedelje posle Rendgena:
     Evo šta on piše o otkriću X-zraka u svom autobiografskom delu Sa pašnjaka do naučenjaka:

      MOJ PRONALAZAK BRZOG SNIMANJA POMOĆU X-ZRAKOVA.

    Rentgen (je), u decembru 1895… objavio da je… otkrio X-zrake. … 
Kada je… objavljeno Rentgenovo otkriće, činilo se da sam za, bolje nego ma ko drugi u ovoj zemlji, bio pripravljen da te njegove opite ponovim i u tome sam uspeo pre nego ma ko drugi s ove strane Atlantika. Prvi snimak sa X-zracima u Americi izradio sam ja 2 januara 1896., dve nedelje nakon što je to otkriće objavljeno u Nemačkoj.
… Slavni hirurg, Doktor Bul iz Nju Jorka poslao mi je jednog bolesnika sa blizu sto malih sačma u levoj šaci. …Moj dobri prijatelj, Tomas Edison poslao mi je nekoliko izvanredno dobrih fluorescentnih zastora, … Za nekoliko sekunada dobili smo jedan krasan snimak.
     Na fotografskoj ploči pokazaše se mnogobrojno olovne loptice kao da ih je neko tu
nacrtao olovkom ili mastilom. Doktor Bul izvrši operaciju i izvadi svaku sačmu
… I to je bila prva slika sa X-zracima, dobivena u početku februara 1896., i to prva hirurška operacija izvršena u Americi na osnovu snimka koji su dali X-zraci.

     Pupinovo otkriće X- zraka je značajno iz dva razloga. Pupin je smanjio vreme izlaganja živog tkiva opasnim X- zracima na nekoliko sekundi i time ovo otkriće učinio primenljivim u medicini.  Odrekao se komercijalizacije svog otkrića čime je pokazao svoj humani pristup nauci.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 4. decembra 2017. in Fizika +8

 

Akordi svemira

     Astrofotografija Gorana Vukajlovića

       U petak 1. decembra 2017. u organizaciji Zrenjaninske grupe NPN (nastavnika prirodnih nauka) u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu otvara se izložba astrofotografije Gorana Vukajlovića iz Beograda.
   Ovakva izložba je hepening za ljubitelje, poštovaoce i prijatelje astronomije, astrofizike, kosmologije i svih nauka koje se bave istraživanjem svemira. Božidar Milidragović kaže: Zvezde ništa ne čine za čoveka koji ne diže glavu prema njima.
     Astrofotografija nam omogućava da vidimo svemir, jasnije, dublje i dalje nego što to naše oko može da čini. Ako stavimo oko na okular najboljeg optičkog teleskopa na svetu mi nećemo videti ono što vidi fotoaparat. Naše oko je optički slabo, ono vidi samo oko 6000 zvezda, i to kao tačkaste izvore svetlosti. Magline i galaksije su nam nedostupne. Naučnicima koji proučavaju svemir je fotografija od neprocenjivog značaja. Astrofotografija je u tehničkom pogledu mlada umetnost ali u dokumentarno- istorijskom je najstariji fotodokument. Astrofotografija je fotodokument star i po nekoliko milijardi godina jer ono što vidimo na njoj je trag svetlosti kojoj je trebalo toliko vremena da stigne do čipa našeg fotoaparata.
    Astrofotografija je umetnost po sebi a i po kriterijumima umetničke fotografije. Ona se dobija i stvara pomoću složenog tehnološkog procesa. Pored fotoaparata potreban je dobar teleskop za praćenje objekta koji se snima. Hemijsku fotolaboratoriju je zamenila IKT laboratorija, tj, odgovarajući softver.
     Nauka i umetnost u plemenitom prostoru Gradske biblioteke – ovako bi mogao da glasi naslov ovoga članka. Doprinos doživljaju pri posmatranju astrofotografije na otvaranju izložbe daće operski pevači Ana Lačković – mecosopran i Tomislav Vitaz – bariton i Maestro Miodrag Janoski – klavir, umetničkim programom u kom će izvoditi dela : Martinia, Bizea, Gardela, Vasily Solovyova, Claude Michel Schonberga.
   Naučno- umetničko veče treba da pokaže da umetnost kao najviša kreacija materije koja misli ne može bez nauke, da je svako naučno delo umetničko delo i umetničko delo je naučno delo.
    U okviru otvaranja izložbe autor će govoriti o prirodi gravitacionih talasa i njihovoj detekciji koja je u poslednjih dve godine najznačajnije naučno dostignuće astrofizike.
   Tražeći informacije o autoru naišao sam na njegovoj fejsbuk stranici članak Ljubav vredna čekanja koji je bolji od bilo kog CV-a. Sa dozvolom autora ovde prenosim članak u celini.
     Neke ljubavi moraju da sačekaju, nije bilo njihovo vreme. Jednog dana pre više od 30 godina došao sam u posed jedne izuzetne knjige. Divno izdanje A3 formata sa predivnim ilustracijama koje oduzimaju dah. Kosmos – Karl Sagan. To je bio jedini prozor u svet astronomije koji sam našao u to vreme. Narednih 15 godina sam je čitao bezbroj puta, stranice su se izlizale i požutele ali poruka koju sam dobijao je bivala sve snažnija i snažnija. Do mene je doprla kao radio signal u filmu „Kontakt“ rađenom po delima Karla Segana sa nezaboravnom Jodie Foster u glavnoj ulozi. Taj film je nastavio u mojoj glavi tamo gde je Kosmos stao, a to su bila ona grozna vremena kada smo na ovim prostorima ispoljavali sve osobine naših primitivnih predaka. 
    Dok su drugi slali Habl u svemir da nam otkriva tajne univerzuma, mi smo u tamnom vilajetu pod sankcijama, mržnjom, glupošću trošili svoju mladost. Tada nije bilo interneta pa da bar tako dođemo do nekih drugih spoznaja koje bi nas možda brže izvukle iz mulja u koji smo bili zapali. Čini mi se da je ta informativna blokada bila zapravo ono što nas je najviše uništilo. Odsečeni od sveta čekali smo da Bog pogleda na nas, a njega nema pa nema. I tako bar 10 godina. Čekao sam i ja da mi ukaže neka prilika da dođem do još nečega jer koliko god imao „Kontakt“ sa „Kosmosom“ ljubav rođena kad joj vreme nije,bivala je sve jača. Međutim, inertno, duhom opustošeno društvo se još godinama vuklo na marginama sveta pa su prošle godine dok napokon nismo saznali koliko daleko su ljudi u kosmos „otišli“. Sećam se kao danas onog sramotnog dana 1999. godine kada smo se skrivali po ormarima, navlačili svu posteljinu i ćebad što imamo na prozore da bi se sakrili od jednog izuzetnog događaja, koji se za života jednom dešava. Krili smo se u svom neznanju i paranoji od pomračenja Sunca. Niko od tih što su se krili više neće biti živ kad se desi sledeći put na ovim prostorima. Gledao sam tužno opustele ulice Beograda i doživeo dva emotivna šoka u isto vreme. Jedan je bio udar oduševljenja koji je dolazio s neba a drugi udar sramote što je dolazio s Zemlje. Još tada sam odlučio da ću istražiti nebo i pokušati objasniti ljudima, koliko god to bude u mojoj moći da se ne trebamo plašiti onoga što nam život daje. 
     I ranije sam imao priliku da posmatram zvezdano nebo ali naše ograničeno čulo vida posebno iz velikih gradova nije u stanju da sagleda čudesa koja tamo postoje. Habl nam je otvorio oči, dao nam slike koje razaraju naš egocentrizam ali ujedno ulivaju toliku dozu radoznalosti a to je nešto najvrednije što možemo dobiti. Reče Šekspir jednom : „Priroda je lepa onoliko koliko smo mi radoznali“. Bez te radoznalosti lepotu nikada nećemo otkriti niti shvatiti njeno značenje. Verovao sam ja Hablu, divio se svemu što sam godinama uspevao da dokučim ali morao sam ja to svojim očima da vidim. Galaksije, magline, planete, zvezdana jata… . I onda jednog lepog dana, kada je došlo vreme, potrošio sam ozbiljnu količinu novca, reda boljeg automobila, da kupim opremu koja će me odvesti tamo gde su mi misli odavno bile. 
    Uvek ću se sećati te večeri kada sam dobio teleskop i nevešto ga sklopio na terasi stana. Golim okom sam video sjajan objekat na severoistoku pa sam pokušao da vidim šta je to. Ni sam ne znam kako, na čist instinkt sam uspeo da podesim aparaturu i odjednom je na mojoj mrežnjači se pojavio Jupiter. Bio sam u stanju šoka. To je nova dimenzija, nešto verovatno slično otkrovenju. Znao sam ja kako Jupiter izgleda, sve je to u redu, ali kada prvi put sami dosegnete tako daleko e to nije ni slično ničemu. Gledao sam ga zapanjen satima, sve dok je bio u vidnom polju mog teleskopa, a ta slika mi je ostala uklesana u mojoj dugoročnoj, ili bolje rečeno večnoj memoriji. 

    Sledeći dan, srećom bilo je lepo vreme, spakovao sam svoju opremu u kola i otišao na Avalu. Nisam se baš proslavio jer nisam umeo da rukujem opremom. Išao sam kad god je vreme to dozvoljavalo, sve dalje i dalje od Beograda jer su svetla mnogo smetala. Sećam se druge scene sa Fruške Gore u leto te godine kada sam već ovladao opremom i kada sam prvi put usmerio teleskop ka centru Mlečnog puta koji se tada još uvek mogao videti i golim okom. Tada sam doživeo drugi veliki šok. Ono što vidimo kao bele mrlje na nebu, kao prosuto mleko su u stvari zvezde, milioni njih. Kad milioni piksela napadnu mozak koji ne može više da se brani. Brada padne dole i gledaš, nesvesan više ni svoje okoline ni bilo čega drugog. Opet, sve sam ja to znao ali, ali, ali, ovo je bilo živo. 
      Godinama nakon toga sam danima, ili bolje rečeno noćima sedeo sa svojom opremom na vrhovima planina slikajući sve što je bilo moguće, sve što sam uspeo dokučiti teleskopom na severnoj hemisferi. Astrofotografija je težak posao, stotine neprespavanih noći, daleko od civilizacije, a za noć se može napraviti maksimalno dve dobre slike nebeskih objekata. Ljubav je uvek skupa ali od one prave uvek dobijate više nego što se možete i nadati. Neću ni da govorim o novcu, to ne umem izračunati. Napravio sam neke izuzetne fotografije, nisu one takvog kvaliteta kao s Habla ali za mene imaju vrednost koju druge nemaju – ja sam ih napravio. Video sam svojim očima ono što je sakriveno u dubinama svemira, shvatio koliko ne znam, shvatio koliko vreme na ovoj planeti znači, shvatio sam i da život ima neki viši smisao nama nedokučiv ali opipljiv. Shvatio sam da naš mozak ima potencijal da čini čuda i da nemamo pravo da ga ignorišemo jer traćimo najveličanstvenije prirodne resurse ove planete. Ko god da ga je stvarao, budite uvereni nije to radio za šest dana ili za dan, trajalo je to dobrih 13.5 milijardi godina

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. novembra 2017. in Astronomija

 

Intervju sa dr Ivanom Dulićem, autorom izložbe Rađanje gore

    Grupa učenika 7. i 8. razreda OŠ „Vuk Karadžić“, iz Zrenjanina je 3. novembra 2017. god. posetila izložbu Rađanje gore, postavljene u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu. Pratioci grupe su bili: Jelena Srdanović, profesorica geografije, Jovana Mrkušić, profesorica hemije, Nemanja Micić, profesor fizike, Sanja Popov, profesorica srpskog jezika, Nevena Markov, profesorica matematike i Marinel Daniela Avram, profesorica muzičke kulture.
    Domaćin učenicima i nastavnicima je bio autor izložbe Rađanje gore dr Ivan Dulić. Nekoliko učenika je imalo zadatak da osmisli pitanja koja će na kraju biti osnov za intervju sa autorom izložbe.
 
     Nevena: Dobar dan, mi smo učenici OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina. Došli smo da posetimo izložbu „Rađanje gore“, čiji ste Vi autor. Moje ime je Nevena Jovčić, a sa mnom su i Milan Jovanović i Ivana Galić. Pripremili smo Vam nekoliko pitanja na koja bi smo želeli da nam date odgovore.
Molimo Vas da se predstavite.

     Ivan: Moje ime je Ivan Dulić. Po zanimanju sam geolog i autor ove izložbe.

     Nevena: Koje ste studije završili?

     Ivan: Pa… Ja nisam odmah pronašao svoj put. Prvo sam bio student građevine u Sarajevu, gde sam došao do treće godine. Onda sam kao planinar i planinarski vodič susretao puno geologa, istraživača prirode. Shvatio sam da je moj put ka građevini pogrešan put i prekinuo sam te studije. Upisao sam Rudarsko – geološki fakultet u Beogradu i tamo sam završio dva smera. Prvi smer je Regionalna geologija a drugi Paleontologija.

     Nevena: Zašto i kada ste se zainteresovali baš za geologiju?

     Ivan: Nisam ja maštao o geologiji u svom detinjstvu i svom tinejdžerskom dobu, već tek kasnije. U susretima sa geolozima sam došao do mog današnjeg poziva. To treba vama takođe biti nauk. Čovek ceo život treba da traži sebe. Ja sam svojim roditeljima, kao odličan student, saopštio da treba da napustim studije građevine i da želim da upišem studije geologije.

     Nevena: Zašto je, po Vašem mišljenju, zanimljivo biti geolog?

     Ivan: Ovde ću biti subjektivan, a smatraću ipak da sam objektivan. Mislim da nema lepše stvari od geologije. Geologija obuhvata: biologiju, hemiju, fiziku, geografiju, istoriju. Jednostavno, geologija je nauka koja obuhvata jako puno naučnih disciplina. Interakcija između nekoliko fundamentalnih prirodnih nauka jeste ono što čini geologiju. Ne možete zaključiti šta se dešavalo pre 100 miliona godina ukoliko ne poznajete biohemijske procese koji su se odvijali na planeti, ako niste upoznati sa geomorfologijom, geomorfološkim procesima… Sve je to jedna sinteza.

     Nevena: Da li ste imali nekoga u detinjstvu, ili u ranoj mladosti, ko vam je bio uzor?

     Ivan: Otac. Ne zbog geologije. Otac mi je životni uzor.

     Ivana: Josif Pančić je izjavio kako je geologija najteža nauka na svetu. Šta Vi mislite o tome?

     Ivan: Ja se ne bih složio sa Josifom Pančićem. Ja bih rekao da je geologija najlepša naučna disciplina, ali nikako i najteža. On nije bio geolog pa je možda tako doživljavao, za mene kao geologa – nije teška. Zahteva malo širi nivo obrazovanja tako da u rešavanju geoloških problema postoje čak i kompleksni matematički pristupi.

     Ivana: Tokom bavljenja naučnim radom, gde ste sve bili i koje ste sve države posetili?

       Ivan: Ne bih pričao o državama, jer za mene države ne predstavljaju ama baš ništa. Ja pričam koje sam planinske vence i koje sam geološke fenomene video kao geolog. Za jednog evropskog geologa bitno je da se upozna kako se odvijao sudar okeanske kore Tetisa i Paleoevrope, kako su se rodili Alpi, šta sve Alpi nose u sebi. Ja sam imao sreće da kao geolog obiđem austrijske i švajcarske Alpe, deo nemačkih Alpa, obišao sam kao geolog Karpate. Ne moram da Vam kažem da sam kao geolog obišao ceo Balkan i da sam upoznat sa geologijom Dinarida, Karpata, Helenida, kao i svih tektonskih zona koje čine balkansko poluostrvo. Sa svojim kolegama organizovao sam geološke ekspedicije po Sibiru. Organizovali smo pet ekspedicija tako da sam Sibir obišao kao geolog od granice sa Kinom, sve do Ledenog okeana. Proučavali smo, između ostalog, i sedimentne strukture koje su formirale cijanobakterije pre 1 800 000 000 godina. Uglavnom, Sibir je moja glavna i osnovna geološka škola.

     Ivana: Zbog čega ste se odlučili da proučavate geologiju Fruške gore?

     Ivan: To radim kad god imam slobodnog vremena. Moja je dužnost da izučavam i budućim generacijama ostavim neki trag i zapis vezan za geološka dešavanja na Fruškoj gori. Druga stvar, geološka istorija koju u sebi nosi Fruška gora je izuzetno interesantna i kompleksna. Nigde na Balkanu nećete naći toliki konglomerat različitih vrsta stena, različitog geološkog porekla i različite geološke priče. Vi ćete proći kolima preko Zlatibora, videćete sivkaste krečnjake i zelenkaste serpentinite, kada prolazite Zlatarom videćete malo sivog paleozoika. Fruška gora je planina koja je po otkrivenosti geoloških formacija vrlo slaba, jer, kada uđete u Frušku goru uglavnom vidite travnate površine, gustu šumu, i ono što živi u njima. Ali doći do fruškogorskog kamena – to je izuzetno interesantan posao, kao i sam kamen od kojeg je izgrađena Fruška gora. Moj san je da vidim Frušku goru bez biljnog pokrivača i da vidim kako stvarno izgleda njena geologija. Ovako, mi samo pipamo tragove koje ona otkriva u potocima, jarugama i retkim kamenolomima.

     Ivana: Gotovo nam je nezamislivo da je tlo na kojem danas živimo nekad bilo more, a Fruška gora da je bila ostrvo. Da li je moguće da se u budućnosti desi obrnut proces i da sve bude opet pod vodom?

     Ivan: To će sigurno biti. Uopšte ta priča o Fruškoj gori kao planini u Panonskom moru je uglavnom pogrešna. Geodinamički sistemi na Fruškoj gori su malo dinamičniji nego na ostalim prostorima i, naravno, danas kroz ovu izložbu nije moguće do detalja pokazati tu dinamiku. Istorija Tetiskog okeana je potpuno zabeležena na Fruškoj gori tako da možemo proučavati sve osnovne etape njegovog razvoja. Nestajanjem Tetiskog okeana rodilo se novo kopno koje je posle nekoliko miliona godina prekrilo Panonsko more. Geodinamika Panonskog mora je takođe veoma intenzivna tako da, npr., u okolini sela Bukovac mi imamo dokaze o transgresiji Panonskog mora, a u široj okolini Slankamena je egzistovalo kopno. Posle 2 miliona godina, u Slankamenu imamo nadiranje mora, a u okolini današnjeg Bukovca se rodilo novo kopno. Znači, nema sumnje da će vremenom prostori Fruške gore ponovo biti morsko dno nekom novom moru.

     Ivana: Da li ste eksponate na izložbi sami pronašli i koliko Vam je trebalo vremena da ih prikupite?

     Ivan: Nisam nikada bio sam, uvek sam išao u društvu. Ali, jedino sam ja u tom društvu bio geolog. Pripremanje izložbe je povezano sa mojom porodicom. Moja deca su bile bebe kada sam ih vodio na Frušku goru. Supruga se takođe bavi prirodom tako da smo gotovo svakog vikenda na Fruškoj gori. Ovde su, na primer, izloženi puževi koje smo pronašli na lokalitetu Papradine još pre 28 godina.

     Milan: Kada ste nam govorili na izložbi, gledali ste u kamen i imali smo osećaj kao da sa njega čitate. Koji stepen znanja je potreban da omogući takvu vrstu pismenosti koja omogućava čitanje sa kamena?

     Ivan: Prvo morate imati veliki interes za to. Mnogim laicima sam objašnjavao šta vidim u kamenu, ali bezuspešno. Ja sam kao laik bio u stanju da prepoznam neke strukture i da ih protumačim. Mnogima se to čini kompleksno. Prosto, laičko čitanje zapisa iz kamena, ako se dovoljno udubite, ne predstavlja veliki problem. To je naša moć zapažanja da neki fenomen iz kamena povežemo sa današnjim prirodnim procesima koji se odvijaju u našoj okolini. Međutim, geologu, pored znanja geologije, puno pomažu znanja iz hemije, fizike, geografije, tj. geomorfologije, kao i biologije.

     Milan: Koja je razlika onoga što možemo videti iz fosila i kamena?

     Ivan: Fosil jeste deo kamena. Fosil jeste deo kamena i na osnovu fosila tumačimo osobine i uslove nastanka tog kamena. Meni je jednom rečeno: “Aha, znači vi geolozi kad pronađete mačku koju je Temza unela u Lamanš, vi ćete zaključiti da su mačke nekada živele u moru?“ Moj odgovor je bio da ja kao geolog i paleontolog, čovek koji dobro zna razvoj i istoriju živih organizama, ako nađem mačku u mulju Lamanša zaključiću da ju je u more  donela Temza ili neka druga reka. Sa druge strane, na osnovu fosilnih ostataka mačke donosimo zaključke o karakteristikama kopna na kojem je žvela. Sama uporedna analiza fosilnih ostataka je poprilično kompleksna. Paleogeografske i paleoekološke rekonstrukcije uspešno razvijamo koristeći podatke iz paleontologije i geologije.

         Milan: Da li geologija ima neku poruku nama, mladim generacijama?

     Ivan: Ja sam ovu izložbu postavio samo zbog mladih. Starijima sam dosadan – najčešće mi ne veruju.

     Ivana: Mislim da stariji imaju neke druge teorije, jer su učili nešto drugačije i sad im je teško da prihvate ovo “novo“ takvo kakvo jeste.

     Ivan: Da, tako je. Recimo, uvek treba usavršavati sebe, kao što to radi i vaš profesor fizike Miša Bracić.

     Miša Bracić: Danas je u svetu normalno da čak i neki nobelovci, koji imaju preko 70 godina, da bi bili u toku sa savremenim znanjima i novim teorijama ulaze u amfiteatre, sedaju u prve redove, slušaju predavanja, hvataju beleške. Dakle, treba uvek usavršavati svoje znanje.

     Milan: Čime planirate da se bavite u budućnosti? Kojim novim istraživanjima i lokalitetima?

     Ivan: Radim u kompaniji u kojoj sam obavezan da radim realne projekte, ali i projekte koji će biti od koristi mojim mlađim kolegama. Sa druge strane, imam sreću da sam se izborio da su ti projekti vezani za oblast naučno – geološkog istraživanja. Prošle godine smo završili projekat koji je imao zadatak da istraži detaljno istoriju Panonskog basena. Projekat kojim ću se baviti u budućnosti izučava fundament Mađarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske. Projekat je trogodišnji i mislim da će mi to biti glavna zanimacija kada su istraživanja u pitanju. To su obaveze koje se tiču kompanije u kojoj radim. Nekako, ja imam obaveze i prema samom sebi, te je Fruška gora tema koja je za mene permanentna i baviću se njome i u budućnosti. Planiram i novu ekspediciju za Sibir, ali ta ekspedicija će imati za cilj da kompletira materijal za monografiju koju se spremamo da objavimo.

     Milan: Imate li da nam kažete nešto što Vas nismo pitali?

     Ivan: Vratio bih se još jednom na tu temu kako sam ja postao geolog. Po mom mišljenju, sasvim je normalno da čovek sa 14-15 godina napravi pogrešan izbor. Imate pravo na popravni sledeće 3-4 godine. Opet, imamo pravo na popravni dokle god je čovek živ. Time se vodite i to neka vam bude glavni motiv života! Što se geologije tiče, mene je prvenstveno u svet geologije uveo alpinizam i istraživanje pećina. Vaš profesor, Miša Bracić, kriv je što sam počeo da se bavim fotografijom. On me ubedio da na svoja istraživanja nosim fotoaparat. Sada nosim kompletnu digitalnu opremu kada idem na istraživanja.

     Miša Bracić: Ivan ima jak osećaj za kompoziciju slike. On zna da stane gde treba. Ivanove fotografije ne treba obrađivati i dorađivati.

     Nevena: Hvala Vam na izdvojenom vremenu. Intervju će biti objavljen na sajtu škole „Vuk Karadžić“, na blogu nastavnika Miše „Sve je fizika“ i na još nekim sajtovima. Našim drugarima, učenicima, prenećemo ovo što smo danas ovde videli i čuli od Vas. Još jednom Vam se zahvaljujemo na izdvojenom vremenu u kom ste nam ispričali najbitnije delove Vašeg istraživanja.

     Sanja Popov: Divno je što ste nam sve ovo ispričali. Bitno je svakako to što ste Vi sebe pronašli u poslu kojim se bavite, što ste naišli na podršku porodice, koja je u svakom poslu veoma važna! Hvala Vam još jednom  na izdvojenom vremenu.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. novembra 2017. in Planeta Zemlja

 

Fotoni koje detektuje naš mozak

    Fotoni su paketi ili kvanti energije koji nastaju u svetlosnim izvorima. Kakvi će fotoni nastati u nekom izvoru zavisi od njegove raspoložive energije i fizičkih procesa koji se dešavaju u njemu. Radio fotoni nastaju u telima manje energije dok X i gama fotoni nastaju u telima visoke energije i vrlo burnih procesa. Fotoni se istovremeno ponašaju i kao čestice i kao talasi. Svaki foton putuje kao sinhronizovana oscilacija električnog  i magnetnog polja pa se zbog toga kaže da je svetlost elektromagnetni talas. Oni nemaju masu.  Razlikuju se po talasnoj dužini, broju oscilacija u jedinici vremena ili frekvenciji i po količini energije. Zajednička im je brzina od 300 000km/s.
     Sve vrste fotona čine veoma bogat elektromagnetni spektar koji se sastoji od: radio, mikrotalasnih, infracrvenih, optičkih (“vidljivih”), ultraljubičastih,  X i gama fotona. Radio i mikrotalasne  fotone detektuju antene radio prijemnika. Naše telo ne reaguje na njih. Infracrveni fotoni nam stvaraju osećaj toploga. Ultraljubičasti fotoni izazivaju hemijske reakcije u našoj koži.  X i gama fotoni prodiru dublje u naše telo i deluju razorno na naše ćelije. Svi ovi fotoni ne učestvuju u stvaranju našeg optičkog kontakta sa sredinom. To rade samo optički ili “vidljivi” fotoni. Naš mozak je detektor samo određene vrste fotona.
     Kada posmatramo stvari oko nas vidimo da one imaju određenu boju. Boja je manifestacija koja nastaje u našem mozgu interakcijom određene vrste fotona i naših neurona. Boja je iluzija. Boje ne postoje. Boja nije svojstvo tela koje posmatramo nego svojstvo svetlosti.
    Takozvana  vidljiva ili „bela“ svetlost je kompleks koji čini šest različitih fotona. U kompleksu ili snopu vidljive svetlosti fotoni stoje jedan do drugoga po veličini svoje talasne dužine, od 400 do 700 nm. Kada vidljiva svetlost padne na neko telo, u zavisnosti od vrste atoma i njihovog rasporeda, neke fotone telo apsorbuje a neke odbija. Ako je naše oko na putu odbijenih fotona mi imamo doživljaj određene boje. Ako u naše oko padne svih šest vrsta fotona: ljubičasti, plavi, zeleni, žuti, narandžasti i crveni nama to telo izgleda belo. Zbog toga ovaj deo svetlosti zovemo bela svetlost. Ako u naše oko ne padne ni jedan o tih fotona to telo je nama crno. Samo ovih 6 vrsta fotona našem mozgu proizvodi senzaciju slike ili vizuelnog kontakta sa pojavama i telima u okolini.
   Fotoreceptori mrežnjače našeg oka detektuju tri boje: crvenu, zelenu i plavu odnosno fotone tri različite talasne dužine. Neke životinje mogu da detektuju dve boje, neke četiri a neke vrste morskih račića čak 12. Razlog tome je verovatno prilagođavanje na biotop, način ishrane i zaštita od predatora.
   Mešanjem ovih boja ili fotona ovih talasnih dužina u našem mozgu se manifestuju sve ostale boje. Ljudsko oko vidi oko 10 miliona boja. Moguće je da je to uticalo na razvoj mozga i pojavu visoke inteligencije na Zemlji. Najveća količina informacija koja stiže u naš mozak dolazi putem ovih šest vrsta fotona. Sva naša znanja o svemu što je nedostupno čulu sluha, dodira, mirisa i ukusa dugujemo ovim fotonima. Mozak je prijemnik velike količine raznovrsne energije koja u svojoj kompleksnosti, pored ostalog omogućava i pojavu procesa mišljenja. Kada kažemo da je neko prosvetljen to znači da proces osvešćivanja ima duboku fizičku osnovu.


 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 12. novembra 2017. in Fizika +8

 
 
%d bloggers like this: