RSS

Mesečne arhive: januar 2018

„Šta bi rekli o čovečanstvu da je kraj svemu?“

    Ričard Dokins je rođen 26. marta 1941. godine u Najrobiju, u Keniji. Na Oksfordu je 1962. godine diplomirao zoologiju gde je do 1966. završio magistarske i doktorske studije u oblasti zoologije. Od 1967-69. je predavao zoologiju na Kalifornija Univerzitetu u Berkliju. Na Oksford se vraća 1970. da predaje zoologiju.
    Kao evolucioni biolog, etolog u prvi plan stavlja gen kao biološku jedinicu i pokretača i nosioca evolucije Dokins tvrdi da se prirodna selekcija odvija na genetskom nivou. Veliki deo Dokinsovog opusa otvara debatu za potvrđivanje supremacije nauke nad religijom u objašnjavanju sveta. Jedan je od najznačajnijih zagovornika ateizma i sekularizma.
   Odgovor Ričarda Dokinsa – evolutivnog biologa i pisca na pitanje: Šta bi rekli o čovečanstvu da je kraj svemu? za godišnjak Njujork tajmsa “Turning Points”

    Dragi sugrađani svemira,
    Ukoliko posedujete tehnologiju da presretnete poslednji testament sa naše planete osuđene na propast, sva je prilika da ste mnogo napredniji od nas; evoluirate, pretpostavljam, dovoljno dugo da uspevate da dešifrujete jezik na kojem pišem.
    Bićete svesni činjenice da smo i mi, poput bilo kog drugog oblika života, postepeno evoluirali od prostih početaka uz pomoć nenasumičnog opstanka digitalno kodiranih instrukcija. Nazivamo ih instrukcionim genima (ne sumnjam da se vaši razlikuju od ovih naših). Opstali su uglavnom zahvaljujući nastanku onoga što nazivamo telom. Naš oblik života pokretala je naša zvezda („sunce“), zahvaljujući statičnim telima koje zovemo biljke, a koje koriste specijalizovane sakupljače fotona koji se zovu lišće. Energiju biljaka zatim su ukrala pokretna tela pod imenom životinje. Neke životinje su jele druge životinje, i energija se prenosila kroz „lanac ishrane“. Svi sa istim genetskim kodom, linearnim nizom digitalnih karaktera iz abecede. Kao što ćete već lako izračunati, ovo je bilo dovoljno da kodira niz različitih oblika, što je (bila) jedna od čudesnih veličanstvenosti naše tragične planete.
     Među milionima vrsta životinja, naša sopstvena, nazvana ljudima, istrebljena je uz pomoć ogromnog kompjutera („mozga“) koji nam je omogućio da napredujemo u razumevanju univerzuma i našeg porekla. Bili smo ponosni na to da razumemo stvari poput evolucije i činjenicu da je materija sačinjena od ograničenog broja „elemenata“. Dok smo započinjali rad na onome što nazivamo kvantnom teorijom, zaključili smo da je zbunjujuća, verovatno zato što naši mozgovi nikada nisu evoluirali do tačke kada bi mogli razumeti ultramalo.
     Sanjali smo o konačnoj Teoriji svega i potpunom razumevanju porekla svih stvari, uključujući vreme. Vi ste možda uspeli u tome. To je jedna od stvari zbog kojih žalimo što smo nestali pre nego što smo je dosegli.
     Detaljnije:https://www.nedeljnik.rs/…/gotovo-je-dolazi-kraj-sveta-sta…/

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 23. januara 2018. in Planeta Zemlja

 

Snimljena najudaljenija galaksija

      12. januar 2018.     

     Kombinacijom optičkih moći Svemirskih teleskopa Habla i Spicera i “gravitacionih naočara” snimljena je mala, udaljena galaksija SPT0615-JD.
    Ova drevna, embrionalna galaksija je već postojala kada je svemir bio star samo 500 miliona godina. Iako su već viđene druge galaksije iz ovog vremena, kao crvene tačke, nije se imala jasna slika o njima zbog njihove velike udaljenosti od Zemlje. Gravitaciono sočivo je ovoga puta omogućilo da se uhvati jasnija slika jedne od njih.
     Gravitaciono sočivo se javlja kada gravitacija masivnih objekata zakrivljuje prostor i pretvara ga u džinovski kosmički objektiv, što dovodi do toga da udaljeni zaklonjeni i nevidljivi objekti iz pozadine postaju vidljivi. U toku proučavanja galaktičkog jata SPT-CL J0615-5746, Habl i Spicer su naišli na malu, udaljenu galaksiju. Pošto je galaksija SPT0615-JD locirana iza galaktičkog jata, istraživači su pomoću njegovog gravitacionog sočiva mogli da vide mnogo više detalja u ovoj galaksiji nego što bi inače to bilo moguće. Gravitaciono sočivo iskrivljuje izgled galaksije pa se slika pojavljuje kao blago zakrivljena linija.
     Istraživači već dugo koriste gravitaciona sočiva za otkrivanje galaksija koje se ne mogu otkriti standardnim teleskopima. Brett Salmon, postdoktorski istraživač Instituta za svemirski teleskop i vodeći autor studije, u saopštenju za javnost kaže: “Nijedna druga galaksija na tako velikoj udaljenosti ne pruža toliko informacija kao ova. Analizirajući efekte gravitacionog sočiva na slici ove galaksije, možemo odrediti njenu stvarnu veličinu i oblik.“
     Preliminarna procena Salmona, na osnovu Hablovih i Spicerovih podataka, govori da je snimljena galaksija iz vremena od pre 13,3 milijarde godina, oko pola milijarde godina nakon Velikog praska. Njena masa je jednaka 3 milijarde solarnih masa, što je otprilike 1/100 mase Mlečnog puta. Zauzima prostor od preko 2 500 svetlosnih godina ili polovinu prostora koji zauzima satelitska galaksija  naše galaksije Mali Magelanov oblak. Prečnik Mlečnog puta je 100 000 svetlosnih godina. Ovakve karakteristike čine je arhetipskim primerom drugih mladih galaksija koje su nastale ubrzo nakon Velikog praska.
     Identifikacija ovih galaksija pomoću Habla je teška ali moguća. Očekuje se da će NASA-in svemirski teleskop James Vebb sa svojim naprednim spektroskopom omogućiti astronomima da proučavaju daleke galaksije u mnogo finijim detaljima, pružajući više uvida u stvaranje ranih zvezda i galaksija.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. januara 2018. in Astronomija

 

Spora rotacija crvenog superdžina Betelgeza

     Otkriće objavljeno u Astronomy &  Astrophyzics, 9. januara 2018. ukazuje  da je period rotacije zvezde Betelgez oko 30 godina.
Betelgez, sa prečnikom 1000 i masom oko 15 puta većim od našeg Sunca je jedna od najvećih poznatih zvezda. Nalazi se na udaljenosti 700 svetlosnih godina, u sazvežđu Orion. Vidi se golim okom, zimi, na severnoj hemisferi kao narandžasto-crvena zvezda.
Sjajniji je od Sunca 100 000 puta. Svoje postojanje će završiti u narednih 10 000 do 100 000 godina u eksploziji supernove. Tada će svoj spoljašnji deo izbaciti u okolni prostor a unutrašnji, inplozijom urušiti u sopstveno jezgo.

     Međunarodni tim na čelu sa Pierre Kervella (Pariska opservatorija) na ALMA interferometru na podmilimetarskim talasnim dužinama, posmatrao je radio emisiju molekula silicijum monoksida (SiO) i ugljen monoksida (CO) u atmosferi Betelgeza.
     Merenjem Doplerovog pomaka spektralnih linija koje emituju ovi molekuli, astronomi su zapazili da nam se severozapadni deo zvezde približava (plavi pomak) brzinom od 5 km/s a jugoistočni deo odlazi od nas (crveni pomak) istom brzinom. Ovo je karakteristična posledica rotacije zvezde.
     Rotacija zvezde utiče na to koliko svog materijala ona emituje u okolni prostor. Takođe donosi više goriva u svom jezgru za održavanje nuklearne fuzije i povećava svoj životni vek.
     Veliko svetlo vruće mesto u polarnoj zoni i izbačena prašina, poravnati sa pravcem ose rotacije Betelgeza ukazuju da je polarna kapa zvezde region u kom ona gubi masu. Opservacija u narednim godinama omogućiće testiranje ove hipoteze i razumevanje osnovnih mehanizama.
 Slika ↑ (narandžaste boje) pokazuje površinu zvijezde i prisustvo vrućeg mesta, dok plave boje ukazuju na prisustvo prašine stvorene od izbačenog materijala zvijezda.

   ← Infracrveni pogled ESA- ine Svemirske opservatorije Heršel pokazuje da zvezdini vetrovi potiskuju okolnu međuzvezdanu materiju, stvarajući udarni luk kako se zvezda kreće kroz svemir brzinom od oko 30 km / s.
   Ova zvezda je na putu ka spektakularnoj eksploziji supernove, pošto je već postala crveni superdžin i odbacila značajan deo svojih spoljašnjih slojeva.

    Izvor: Paris Observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 16. januara 2018. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: