RSS

Planetarne magline

    Jednoga dana, za 5 milijardi godina, možda će neko ljudsko biće sa bezbedne udaljenosti od nekoliko hiljada svetlosnih godina posmatrati planetarnu maglinu koju će proizvesti naše Sunce.

     Planetarne magline su nazvane po svojim okruglim oblicima koji se vide u malim teleskopima. Uprkos svom imenu one nemaju nikakve veze sa planetama. Termin „planetarna maglina“ je nastao u 19. veku. Tada su prvi put viđene kroz male teleskope. Izgledale su kao džinovske planete. Međutim, prava priroda planetarnih maglina je sasvim drugačija.

    Planetarne magline su ostaci zvezda koje su nekada izgledale kao naše Sunce. Ove zvezde provode najveći deo svog života pretvarajući vodonik u helijum u reakcijama nuklearne fuzije u svojim jezgrima. Proces fuzije obezbeđuje svetlost i toplotu koju dobijamo od našeg Sunca.

    Kada ponestane vodonika kao goriva za reakciju fuzije, zvezda posegne za helijumom kao izvorom goriva od kojeg nastaje teži miks ugljenika, azota i kiseonika. Na kraju, kada se i helijum iscrpi, zvezda umire i izbacuje svoje spoljašnje gasovite i slojeve. ostavljajući iza sebe kao potomka malo, toplo i gusto jezgro koje se zove beli patuljak. Beli patuljak je veličine Zemlje, ali ima masu približnu zvezdi, svom roditelju. Kašičica belog patuljka ima masu ravnu masi nekoliko slonova.

     Beli patuljak zrači dovoljno svetlosti da osvetli granate odbačenog gasa i prašine. Kako se odbačeni materijal zagreva, atomi u njemu se pobuđuju, i svetle kao fluorescentno telo. Tako planetarna maglina postaje vidljiva.

    Naše Sunce će da izbaci svoju planetarnu maglinu za oko 6 milijardi godina.

 pm1

   Planetarna maglina NGC 6751
Položaj – sazvežđe Akvila
Udaljenost 6 500 svetlosnih godina od Zemlje
Prečnik magline je 0,8 svetlosnih godina što je oko 600 puta više od prečnika našeg Sunčevog sistema
Maglina je oblak gasa nastao pre nekoliko hiljada godina iz tople zvezde vidljive u centru.
U plavim regionima se nalazi topli gas, koji formira približno kružni prsten oko centralne zvezde. U narandžastim i crvenim regionima se nalazi hladniji gas. Površinska temperatura zvezde se procenjuje na 140 000 stepeni Celzijusa.
Maglina se širi brzinom od oko 40 km/s.

pm5

    Ring nebula – Messier 57 ili NGC 6720
Pripada grupi planetarnih maglina
Udaljena je 2 300 svetlosnih godina
Prostire se na 1,3 svetlosne godine
Nalazi se u sazvežđu Lira.
Ova ljuska jonizovanog gasa nastala je od materijala koji je izbacila umiruća zvezda prolazeći kroz poslednju fazu u svojoj evoluciji pre nego što je postala beli patuljak
Detaljnije…http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/1999/01/image/a/http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/1999/01/image/a/

pm6

    Maglina Heliks

    Plavo-zelena svetlost u centru magline Heliks (NGC 7293) potiče od atoma kiseonika na koje deluje intenzivno ultraljubičasto zračenje centralne zvezde sa temperaturom od 120 000º C. Dalje od zvezde i izvan prstena, crvena boja predstavlja prisustvo vodonika i azota.

http://www.eso.org/public/images/eso0907a/

http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/2004/32/image/b/

pm7

    Heliks Nebula

    Slika dobijena kombinacijom slika sa NASA – inog STSpitzer i Galaxy Evolution Explorer (GALEX).
Heliks maglina (NGC 7293) je udaljena 650 svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Vodolije. Tipičan je primer iz klase objekata poznatih kao planetarne magline. Otkrivena je u 18. veku.

   http://www.vuk.edu.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=473%3Aheliks-&catid=40%3Aglavna&Itemid=94

       Sjaj planetarne magline je posebno zanimljiv jer emituje svetlost od ultraljubičastog do infracrvenog dela spektra. Intenzivno ultraljubičasto zračenje belog patuljka zagreva odbačeni gas. GALEKS je detektovao ultraljubičasto svetlo ovog sistema, koje je prikazano u celoj maglini plavom bojom, dok je Spitzer hvatao infracrvenu svetlost prašine i gasa prikazanoj žutom bojom. Beli patuljak je mala usamljeni svetla tačka u centru magline.
Svetliji ljubičasti krug u samom centru je kombinacija ultraljubičaste i infracrvene svetlosti koja dolazi iz prašnjavog diska koji okružuje belog patuljka. Ova prašina je najverovatnije pod udarom kometa koje su preživele smrt zvezde.
Zvezda u eksploziji raznosi svoje spoljašnje slojeve. Unutrašnje planete u sistemu izgore ili bivaju progutane u toku širenja umiruće zvezde. Ledena tela na periferiji sistema i spoljašnje planete eksplozija baca okolo što stvara stalnu oluju kosmičke prašine.

Detaljnije na: NASA Spitzer ST

pm4  pm3 pm2

 http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/1998/39/image/a/Created

http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/1996/07/image/b/

http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/1995/49/image/h/

Više o planetarnim maglinama na: http://hubblesite.org/gallery/album/nebula/planetary/ ·

http://chandra.harvard.edu/photo/2012/pne/

Advertisements
 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: