RSS

Mesečne arhive: novembar 2017

Akordi svemira

     Astrofotografija Gorana Vukajlovića

       U petak 1. decembra 2017. u organizaciji Zrenjaninske grupe NPN (nastavnika prirodnih nauka) u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu otvara se izložba astrofotografije Gorana Vukajlovića iz Beograda.
   Ovakva izložba je hepening za ljubitelje, poštovaoce i prijatelje astronomije, astrofizike, kosmologije i svih nauka koje se bave istraživanjem svemira. Božidar Milidragović kaže: Zvezde ništa ne čine za čoveka koji ne diže glavu prema njima.
     Astrofotografija nam omogućava da vidimo svemir, jasnije, dublje i dalje nego što to naše oko može da čini. Ako stavimo oko na okular najboljeg optičkog teleskopa na svetu mi nećemo videti ono što vidi fotoaparat. Naše oko je optički slabo, ono vidi samo oko 6000 zvezda, i to kao tačkaste izvore svetlosti. Magline i galaksije su nam nedostupne. Naučnicima koji proučavaju svemir je fotografija od neprocenjivog značaja. Astrofotografija je u tehničkom pogledu mlada umetnost ali u dokumentarno- istorijskom je najstariji fotodokument. Astrofotografija je fotodokument star i po nekoliko milijardi godina jer ono što vidimo na njoj je trag svetlosti kojoj je trebalo toliko vremena da stigne do čipa našeg fotoaparata.
    Astrofotografija je umetnost po sebi a i po kriterijumima umetničke fotografije. Ona se dobija i stvara pomoću složenog tehnološkog procesa. Pored fotoaparata potreban je dobar teleskop za praćenje objekta koji se snima. Hemijsku fotolaboratoriju je zamenila IKT laboratorija, tj, odgovarajući softver.
     Nauka i umetnost u plemenitom prostoru Gradske biblioteke – ovako bi mogao da glasi naslov ovoga članka. Doprinos doživljaju pri posmatranju astrofotografije na otvaranju izložbe daće operski pevači Ana Lačković – mecosopran i Tomislav Vitaz – bariton i Maestro Miodrag Janoski – klavir, umetničkim programom u kom će izvoditi dela : Martinia, Bizea, Gardela, Vasily Solovyova, Claude Michel Schonberga.
   Naučno- umetničko veče treba da pokaže da umetnost kao najviša kreacija materije koja misli ne može bez nauke, da je svako naučno delo umetničko delo i umetničko delo je naučno delo.
    U okviru otvaranja izložbe autor će govoriti o prirodi gravitacionih talasa i njihovoj detekciji koja je u poslednjih dve godine najznačajnije naučno dostignuće astrofizike.
   Tražeći informacije o autoru naišao sam na njegovoj fejsbuk stranici članak Ljubav vredna čekanja koji je bolji od bilo kog CV-a. Sa dozvolom autora ovde prenosim članak u celini.
     Neke ljubavi moraju da sačekaju, nije bilo njihovo vreme. Jednog dana pre više od 30 godina došao sam u posed jedne izuzetne knjige. Divno izdanje A3 formata sa predivnim ilustracijama koje oduzimaju dah. Kosmos – Karl Sagan. To je bio jedini prozor u svet astronomije koji sam našao u to vreme. Narednih 15 godina sam je čitao bezbroj puta, stranice su se izlizale i požutele ali poruka koju sam dobijao je bivala sve snažnija i snažnija. Do mene je doprla kao radio signal u filmu „Kontakt“ rađenom po delima Karla Segana sa nezaboravnom Jodie Foster u glavnoj ulozi. Taj film je nastavio u mojoj glavi tamo gde je Kosmos stao, a to su bila ona grozna vremena kada smo na ovim prostorima ispoljavali sve osobine naših primitivnih predaka. 
    Dok su drugi slali Habl u svemir da nam otkriva tajne univerzuma, mi smo u tamnom vilajetu pod sankcijama, mržnjom, glupošću trošili svoju mladost. Tada nije bilo interneta pa da bar tako dođemo do nekih drugih spoznaja koje bi nas možda brže izvukle iz mulja u koji smo bili zapali. Čini mi se da je ta informativna blokada bila zapravo ono što nas je najviše uništilo. Odsečeni od sveta čekali smo da Bog pogleda na nas, a njega nema pa nema. I tako bar 10 godina. Čekao sam i ja da mi ukaže neka prilika da dođem do još nečega jer koliko god imao „Kontakt“ sa „Kosmosom“ ljubav rođena kad joj vreme nije,bivala je sve jača. Međutim, inertno, duhom opustošeno društvo se još godinama vuklo na marginama sveta pa su prošle godine dok napokon nismo saznali koliko daleko su ljudi u kosmos „otišli“. Sećam se kao danas onog sramotnog dana 1999. godine kada smo se skrivali po ormarima, navlačili svu posteljinu i ćebad što imamo na prozore da bi se sakrili od jednog izuzetnog događaja, koji se za života jednom dešava. Krili smo se u svom neznanju i paranoji od pomračenja Sunca. Niko od tih što su se krili više neće biti živ kad se desi sledeći put na ovim prostorima. Gledao sam tužno opustele ulice Beograda i doživeo dva emotivna šoka u isto vreme. Jedan je bio udar oduševljenja koji je dolazio s neba a drugi udar sramote što je dolazio s Zemlje. Još tada sam odlučio da ću istražiti nebo i pokušati objasniti ljudima, koliko god to bude u mojoj moći da se ne trebamo plašiti onoga što nam život daje. 
     I ranije sam imao priliku da posmatram zvezdano nebo ali naše ograničeno čulo vida posebno iz velikih gradova nije u stanju da sagleda čudesa koja tamo postoje. Habl nam je otvorio oči, dao nam slike koje razaraju naš egocentrizam ali ujedno ulivaju toliku dozu radoznalosti a to je nešto najvrednije što možemo dobiti. Reče Šekspir jednom : „Priroda je lepa onoliko koliko smo mi radoznali“. Bez te radoznalosti lepotu nikada nećemo otkriti niti shvatiti njeno značenje. Verovao sam ja Hablu, divio se svemu što sam godinama uspevao da dokučim ali morao sam ja to svojim očima da vidim. Galaksije, magline, planete, zvezdana jata… . I onda jednog lepog dana, kada je došlo vreme, potrošio sam ozbiljnu količinu novca, reda boljeg automobila, da kupim opremu koja će me odvesti tamo gde su mi misli odavno bile. 
    Uvek ću se sećati te večeri kada sam dobio teleskop i nevešto ga sklopio na terasi stana. Golim okom sam video sjajan objekat na severoistoku pa sam pokušao da vidim šta je to. Ni sam ne znam kako, na čist instinkt sam uspeo da podesim aparaturu i odjednom je na mojoj mrežnjači se pojavio Jupiter. Bio sam u stanju šoka. To je nova dimenzija, nešto verovatno slično otkrovenju. Znao sam ja kako Jupiter izgleda, sve je to u redu, ali kada prvi put sami dosegnete tako daleko e to nije ni slično ničemu. Gledao sam ga zapanjen satima, sve dok je bio u vidnom polju mog teleskopa, a ta slika mi je ostala uklesana u mojoj dugoročnoj, ili bolje rečeno večnoj memoriji. 

    Sledeći dan, srećom bilo je lepo vreme, spakovao sam svoju opremu u kola i otišao na Avalu. Nisam se baš proslavio jer nisam umeo da rukujem opremom. Išao sam kad god je vreme to dozvoljavalo, sve dalje i dalje od Beograda jer su svetla mnogo smetala. Sećam se druge scene sa Fruške Gore u leto te godine kada sam već ovladao opremom i kada sam prvi put usmerio teleskop ka centru Mlečnog puta koji se tada još uvek mogao videti i golim okom. Tada sam doživeo drugi veliki šok. Ono što vidimo kao bele mrlje na nebu, kao prosuto mleko su u stvari zvezde, milioni njih. Kad milioni piksela napadnu mozak koji ne može više da se brani. Brada padne dole i gledaš, nesvesan više ni svoje okoline ni bilo čega drugog. Opet, sve sam ja to znao ali, ali, ali, ovo je bilo živo. 
      Godinama nakon toga sam danima, ili bolje rečeno noćima sedeo sa svojom opremom na vrhovima planina slikajući sve što je bilo moguće, sve što sam uspeo dokučiti teleskopom na severnoj hemisferi. Astrofotografija je težak posao, stotine neprespavanih noći, daleko od civilizacije, a za noć se može napraviti maksimalno dve dobre slike nebeskih objekata. Ljubav je uvek skupa ali od one prave uvek dobijate više nego što se možete i nadati. Neću ni da govorim o novcu, to ne umem izračunati. Napravio sam neke izuzetne fotografije, nisu one takvog kvaliteta kao s Habla ali za mene imaju vrednost koju druge nemaju – ja sam ih napravio. Video sam svojim očima ono što je sakriveno u dubinama svemira, shvatio koliko ne znam, shvatio koliko vreme na ovoj planeti znači, shvatio sam i da život ima neki viši smisao nama nedokučiv ali opipljiv. Shvatio sam da naš mozak ima potencijal da čini čuda i da nemamo pravo da ga ignorišemo jer traćimo najveličanstvenije prirodne resurse ove planete. Ko god da ga je stvarao, budite uvereni nije to radio za šest dana ili za dan, trajalo je to dobrih 13.5 milijardi godina

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. novembra 2017. in Astronomija

 

Intervju sa dr Ivanom Dulićem, autorom izložbe Rađanje gore

    Grupa učenika 7. i 8. razreda OŠ „Vuk Karadžić“, iz Zrenjanina je 3. novembra 2017. god. posetila izložbu Rađanje gore, postavljene u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu. Pratioci grupe su bili: Jelena Srdanović, profesorica geografije, Jovana Mrkušić, profesorica hemije, Nemanja Micić, profesor fizike, Sanja Popov, profesorica srpskog jezika, Nevena Markov, profesorica matematike i Marinel Daniela Avram, profesorica muzičke kulture.
    Domaćin učenicima i nastavnicima je bio autor izložbe Rađanje gore dr Ivan Dulić. Nekoliko učenika je imalo zadatak da osmisli pitanja koja će na kraju biti osnov za intervju sa autorom izložbe.
 
     Nevena: Dobar dan, mi smo učenici OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina. Došli smo da posetimo izložbu „Rađanje gore“, čiji ste Vi autor. Moje ime je Nevena Jovčić, a sa mnom su i Milan Jovanović i Ivana Galić. Pripremili smo Vam nekoliko pitanja na koja bi smo želeli da nam date odgovore.
Molimo Vas da se predstavite.

     Ivan: Moje ime je Ivan Dulić. Po zanimanju sam geolog i autor ove izložbe.

     Nevena: Koje ste studije završili?

     Ivan: Pa… Ja nisam odmah pronašao svoj put. Prvo sam bio student građevine u Sarajevu, gde sam došao do treće godine. Onda sam kao planinar i planinarski vodič susretao puno geologa, istraživača prirode. Shvatio sam da je moj put ka građevini pogrešan put i prekinuo sam te studije. Upisao sam Rudarsko – geološki fakultet u Beogradu i tamo sam završio dva smera. Prvi smer je Regionalna geologija a drugi Paleontologija.

     Nevena: Zašto i kada ste se zainteresovali baš za geologiju?

     Ivan: Nisam ja maštao o geologiji u svom detinjstvu i svom tinejdžerskom dobu, već tek kasnije. U susretima sa geolozima sam došao do mog današnjeg poziva. To treba vama takođe biti nauk. Čovek ceo život treba da traži sebe. Ja sam svojim roditeljima, kao odličan student, saopštio da treba da napustim studije građevine i da želim da upišem studije geologije.

     Nevena: Zašto je, po Vašem mišljenju, zanimljivo biti geolog?

     Ivan: Ovde ću biti subjektivan, a smatraću ipak da sam objektivan. Mislim da nema lepše stvari od geologije. Geologija obuhvata: biologiju, hemiju, fiziku, geografiju, istoriju. Jednostavno, geologija je nauka koja obuhvata jako puno naučnih disciplina. Interakcija između nekoliko fundamentalnih prirodnih nauka jeste ono što čini geologiju. Ne možete zaključiti šta se dešavalo pre 100 miliona godina ukoliko ne poznajete biohemijske procese koji su se odvijali na planeti, ako niste upoznati sa geomorfologijom, geomorfološkim procesima… Sve je to jedna sinteza.

     Nevena: Da li ste imali nekoga u detinjstvu, ili u ranoj mladosti, ko vam je bio uzor?

     Ivan: Otac. Ne zbog geologije. Otac mi je životni uzor.

     Ivana: Josif Pančić je izjavio kako je geologija najteža nauka na svetu. Šta Vi mislite o tome?

     Ivan: Ja se ne bih složio sa Josifom Pančićem. Ja bih rekao da je geologija najlepša naučna disciplina, ali nikako i najteža. On nije bio geolog pa je možda tako doživljavao, za mene kao geologa – nije teška. Zahteva malo širi nivo obrazovanja tako da u rešavanju geoloških problema postoje čak i kompleksni matematički pristupi.

     Ivana: Tokom bavljenja naučnim radom, gde ste sve bili i koje ste sve države posetili?

       Ivan: Ne bih pričao o državama, jer za mene države ne predstavljaju ama baš ništa. Ja pričam koje sam planinske vence i koje sam geološke fenomene video kao geolog. Za jednog evropskog geologa bitno je da se upozna kako se odvijao sudar okeanske kore Tetisa i Paleoevrope, kako su se rodili Alpi, šta sve Alpi nose u sebi. Ja sam imao sreće da kao geolog obiđem austrijske i švajcarske Alpe, deo nemačkih Alpa, obišao sam kao geolog Karpate. Ne moram da Vam kažem da sam kao geolog obišao ceo Balkan i da sam upoznat sa geologijom Dinarida, Karpata, Helenida, kao i svih tektonskih zona koje čine balkansko poluostrvo. Sa svojim kolegama organizovao sam geološke ekspedicije po Sibiru. Organizovali smo pet ekspedicija tako da sam Sibir obišao kao geolog od granice sa Kinom, sve do Ledenog okeana. Proučavali smo, između ostalog, i sedimentne strukture koje su formirale cijanobakterije pre 1 800 000 000 godina. Uglavnom, Sibir je moja glavna i osnovna geološka škola.

     Ivana: Zbog čega ste se odlučili da proučavate geologiju Fruške gore?

     Ivan: To radim kad god imam slobodnog vremena. Moja je dužnost da izučavam i budućim generacijama ostavim neki trag i zapis vezan za geološka dešavanja na Fruškoj gori. Druga stvar, geološka istorija koju u sebi nosi Fruška gora je izuzetno interesantna i kompleksna. Nigde na Balkanu nećete naći toliki konglomerat različitih vrsta stena, različitog geološkog porekla i različite geološke priče. Vi ćete proći kolima preko Zlatibora, videćete sivkaste krečnjake i zelenkaste serpentinite, kada prolazite Zlatarom videćete malo sivog paleozoika. Fruška gora je planina koja je po otkrivenosti geoloških formacija vrlo slaba, jer, kada uđete u Frušku goru uglavnom vidite travnate površine, gustu šumu, i ono što živi u njima. Ali doći do fruškogorskog kamena – to je izuzetno interesantan posao, kao i sam kamen od kojeg je izgrađena Fruška gora. Moj san je da vidim Frušku goru bez biljnog pokrivača i da vidim kako stvarno izgleda njena geologija. Ovako, mi samo pipamo tragove koje ona otkriva u potocima, jarugama i retkim kamenolomima.

     Ivana: Gotovo nam je nezamislivo da je tlo na kojem danas živimo nekad bilo more, a Fruška gora da je bila ostrvo. Da li je moguće da se u budućnosti desi obrnut proces i da sve bude opet pod vodom?

     Ivan: To će sigurno biti. Uopšte ta priča o Fruškoj gori kao planini u Panonskom moru je uglavnom pogrešna. Geodinamički sistemi na Fruškoj gori su malo dinamičniji nego na ostalim prostorima i, naravno, danas kroz ovu izložbu nije moguće do detalja pokazati tu dinamiku. Istorija Tetiskog okeana je potpuno zabeležena na Fruškoj gori tako da možemo proučavati sve osnovne etape njegovog razvoja. Nestajanjem Tetiskog okeana rodilo se novo kopno koje je posle nekoliko miliona godina prekrilo Panonsko more. Geodinamika Panonskog mora je takođe veoma intenzivna tako da, npr., u okolini sela Bukovac mi imamo dokaze o transgresiji Panonskog mora, a u široj okolini Slankamena je egzistovalo kopno. Posle 2 miliona godina, u Slankamenu imamo nadiranje mora, a u okolini današnjeg Bukovca se rodilo novo kopno. Znači, nema sumnje da će vremenom prostori Fruške gore ponovo biti morsko dno nekom novom moru.

     Ivana: Da li ste eksponate na izložbi sami pronašli i koliko Vam je trebalo vremena da ih prikupite?

     Ivan: Nisam nikada bio sam, uvek sam išao u društvu. Ali, jedino sam ja u tom društvu bio geolog. Pripremanje izložbe je povezano sa mojom porodicom. Moja deca su bile bebe kada sam ih vodio na Frušku goru. Supruga se takođe bavi prirodom tako da smo gotovo svakog vikenda na Fruškoj gori. Ovde su, na primer, izloženi puževi koje smo pronašli na lokalitetu Papradine još pre 28 godina.

     Milan: Kada ste nam govorili na izložbi, gledali ste u kamen i imali smo osećaj kao da sa njega čitate. Koji stepen znanja je potreban da omogući takvu vrstu pismenosti koja omogućava čitanje sa kamena?

     Ivan: Prvo morate imati veliki interes za to. Mnogim laicima sam objašnjavao šta vidim u kamenu, ali bezuspešno. Ja sam kao laik bio u stanju da prepoznam neke strukture i da ih protumačim. Mnogima se to čini kompleksno. Prosto, laičko čitanje zapisa iz kamena, ako se dovoljno udubite, ne predstavlja veliki problem. To je naša moć zapažanja da neki fenomen iz kamena povežemo sa današnjim prirodnim procesima koji se odvijaju u našoj okolini. Međutim, geologu, pored znanja geologije, puno pomažu znanja iz hemije, fizike, geografije, tj. geomorfologije, kao i biologije.

     Milan: Koja je razlika onoga što možemo videti iz fosila i kamena?

     Ivan: Fosil jeste deo kamena. Fosil jeste deo kamena i na osnovu fosila tumačimo osobine i uslove nastanka tog kamena. Meni je jednom rečeno: “Aha, znači vi geolozi kad pronađete mačku koju je Temza unela u Lamanš, vi ćete zaključiti da su mačke nekada živele u moru?“ Moj odgovor je bio da ja kao geolog i paleontolog, čovek koji dobro zna razvoj i istoriju živih organizama, ako nađem mačku u mulju Lamanša zaključiću da ju je u more  donela Temza ili neka druga reka. Sa druge strane, na osnovu fosilnih ostataka mačke donosimo zaključke o karakteristikama kopna na kojem je žvela. Sama uporedna analiza fosilnih ostataka je poprilično kompleksna. Paleogeografske i paleoekološke rekonstrukcije uspešno razvijamo koristeći podatke iz paleontologije i geologije.

         Milan: Da li geologija ima neku poruku nama, mladim generacijama?

     Ivan: Ja sam ovu izložbu postavio samo zbog mladih. Starijima sam dosadan – najčešće mi ne veruju.

     Ivana: Mislim da stariji imaju neke druge teorije, jer su učili nešto drugačije i sad im je teško da prihvate ovo “novo“ takvo kakvo jeste.

     Ivan: Da, tako je. Recimo, uvek treba usavršavati sebe, kao što to radi i vaš profesor fizike Miša Bracić.

     Miša Bracić: Danas je u svetu normalno da čak i neki nobelovci, koji imaju preko 70 godina, da bi bili u toku sa savremenim znanjima i novim teorijama ulaze u amfiteatre, sedaju u prve redove, slušaju predavanja, hvataju beleške. Dakle, treba uvek usavršavati svoje znanje.

     Milan: Čime planirate da se bavite u budućnosti? Kojim novim istraživanjima i lokalitetima?

     Ivan: Radim u kompaniji u kojoj sam obavezan da radim realne projekte, ali i projekte koji će biti od koristi mojim mlađim kolegama. Sa druge strane, imam sreću da sam se izborio da su ti projekti vezani za oblast naučno – geološkog istraživanja. Prošle godine smo završili projekat koji je imao zadatak da istraži detaljno istoriju Panonskog basena. Projekat kojim ću se baviti u budućnosti izučava fundament Mađarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske. Projekat je trogodišnji i mislim da će mi to biti glavna zanimacija kada su istraživanja u pitanju. To su obaveze koje se tiču kompanije u kojoj radim. Nekako, ja imam obaveze i prema samom sebi, te je Fruška gora tema koja je za mene permanentna i baviću se njome i u budućnosti. Planiram i novu ekspediciju za Sibir, ali ta ekspedicija će imati za cilj da kompletira materijal za monografiju koju se spremamo da objavimo.

     Milan: Imate li da nam kažete nešto što Vas nismo pitali?

     Ivan: Vratio bih se još jednom na tu temu kako sam ja postao geolog. Po mom mišljenju, sasvim je normalno da čovek sa 14-15 godina napravi pogrešan izbor. Imate pravo na popravni sledeće 3-4 godine. Opet, imamo pravo na popravni dokle god je čovek živ. Time se vodite i to neka vam bude glavni motiv života! Što se geologije tiče, mene je prvenstveno u svet geologije uveo alpinizam i istraživanje pećina. Vaš profesor, Miša Bracić, kriv je što sam počeo da se bavim fotografijom. On me ubedio da na svoja istraživanja nosim fotoaparat. Sada nosim kompletnu digitalnu opremu kada idem na istraživanja.

     Miša Bracić: Ivan ima jak osećaj za kompoziciju slike. On zna da stane gde treba. Ivanove fotografije ne treba obrađivati i dorađivati.

     Nevena: Hvala Vam na izdvojenom vremenu. Intervju će biti objavljen na sajtu škole „Vuk Karadžić“, na blogu nastavnika Miše „Sve je fizika“ i na još nekim sajtovima. Našim drugarima, učenicima, prenećemo ovo što smo danas ovde videli i čuli od Vas. Još jednom Vam se zahvaljujemo na izdvojenom vremenu u kom ste nam ispričali najbitnije delove Vašeg istraživanja.

     Sanja Popov: Divno je što ste nam sve ovo ispričali. Bitno je svakako to što ste Vi sebe pronašli u poslu kojim se bavite, što ste naišli na podršku porodice, koja je u svakom poslu veoma važna! Hvala Vam još jednom  na izdvojenom vremenu.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. novembra 2017. in Planeta Zemlja

 

Fotoni koje detektuje naš mozak

    Fotoni su paketi ili kvanti energije koji nastaju u svetlosnim izvorima. Kakvi će fotoni nastati u nekom izvoru zavisi od njegove raspoložive energije i fizičkih procesa koji se dešavaju u njemu. Radio fotoni nastaju u telima manje energije dok X i gama fotoni nastaju u telima visoke energije i vrlo burnih procesa. Fotoni se istovremeno ponašaju i kao čestice i kao talasi. Svaki foton putuje kao sinhronizovana oscilacija električnog  i magnetnog polja pa se zbog toga kaže da je svetlost elektromagnetni talas. Oni nemaju masu.  Razlikuju se po talasnoj dužini, broju oscilacija u jedinici vremena ili frekvenciji i po količini energije. Zajednička im je brzina od 300 000km/s.
     Sve vrste fotona čine veoma bogat elektromagnetni spektar koji se sastoji od: radio, mikrotalasnih, infracrvenih, optičkih (“vidljivih”), ultraljubičastih,  X i gama fotona. Radio i mikrotalasne  fotone detektuju antene radio prijemnika. Naše telo ne reaguje na njih. Infracrveni fotoni nam stvaraju osećaj toploga. Ultraljubičasti fotoni izazivaju hemijske reakcije u našoj koži.  X i gama fotoni prodiru dublje u naše telo i deluju razorno na naše ćelije. Svi ovi fotoni ne učestvuju u stvaranju našeg optičkog kontakta sa sredinom. To rade samo optički ili “vidljivi” fotoni. Naš mozak je detektor samo određene vrste fotona.
     Kada posmatramo stvari oko nas vidimo da one imaju određenu boju. Boja je manifestacija koja nastaje u našem mozgu interakcijom određene vrste fotona i naših neurona. Boja je iluzija. Boje ne postoje. Boja nije svojstvo tela koje posmatramo nego svojstvo svetlosti.
    Takozvana  vidljiva ili „bela“ svetlost je kompleks koji čini šest različitih fotona. U kompleksu ili snopu vidljive svetlosti fotoni stoje jedan do drugoga po veličini svoje talasne dužine, od 400 do 700 nm. Kada vidljiva svetlost padne na neko telo, u zavisnosti od vrste atoma i njihovog rasporeda, neke fotone telo apsorbuje a neke odbija. Ako je naše oko na putu odbijenih fotona mi imamo doživljaj određene boje. Ako u naše oko padne svih šest vrsta fotona: ljubičasti, plavi, zeleni, žuti, narandžasti i crveni nama to telo izgleda belo. Zbog toga ovaj deo svetlosti zovemo bela svetlost. Ako u naše oko ne padne ni jedan o tih fotona to telo je nama crno. Samo ovih 6 vrsta fotona našem mozgu proizvodi senzaciju slike ili vizuelnog kontakta sa pojavama i telima u okolini.
   Fotoreceptori mrežnjače našeg oka detektuju tri boje: crvenu, zelenu i plavu odnosno fotone tri različite talasne dužine. Neke životinje mogu da detektuju dve boje, neke četiri a neke vrste morskih račića čak 12. Razlog tome je verovatno prilagođavanje na biotop, način ishrane i zaštita od predatora.
   Mešanjem ovih boja ili fotona ovih talasnih dužina u našem mozgu se manifestuju sve ostale boje. Ljudsko oko vidi oko 10 miliona boja. Moguće je da je to uticalo na razvoj mozga i pojavu visoke inteligencije na Zemlji. Najveća količina informacija koja stiže u naš mozak dolazi putem ovih šest vrsta fotona. Sva naša znanja o svemu što je nedostupno čulu sluha, dodira, mirisa i ukusa dugujemo ovim fotonima. Mozak je prijemnik velike količine raznovrsne energije koja u svojoj kompleksnosti, pored ostalog omogućava i pojavu procesa mišljenja. Kada kažemo da je neko prosvetljen to znači da proces osvešćivanja ima duboku fizičku osnovu.


 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 12. novembra 2017. in Fizika +8

 
 
%d bloggers like this: