RSS

Mesečne arhive: novembar 2019

Tranzit planete Merkur preko Sunca 2019

      Zrenjanin, 11. novembar 2019. godine

     Tranzit Merkura preko Sunca, 11. novembra 2019. godine je posmatran u organizaciji „Zrenjaninske grupe NPN“ i AD „Milutin Milanković“  sa nasipa na Kanalu DTD pored mosta kod Lazareva. Tranzit je počeo u 13.35h a završio se zalaskom sunca u 16.09h.  Merkur je za to vreme stigao do oko polovine svoje tranzitne putanje. Ceo tranzit je trajao skoro 6 sati. Za direktno posmatranje preko okulara korišten je Sky-Watcher telaskop sa solarnim filterom. Refraktorom ruske proizvodnje lik Sunca je projektovan  na zaklonu iza okulara.

     U više navrata između oblaka se na reflektoru videla veoma jasna tamna kontura Merkura što je naravno izazivalo osmeh i ushićenje posmatračima pa čak i onima sa iskustvom, koji su tranzit posmatrali 2003 i 2016.godine.

    Merkur je najmanja planeta Sunčevog sistema, predstavlja 1/194 sunčevog prividnog prečnika. Za gledanje ovog događaja dovoljan je teleskop sa 50 puta uvećanja. Teleskop mora biti opremljen odgovarajućim filterom. Vizuelni i fotografski zahtevi za tranzit identični su onima za posmatranje sunčevih pega i delimičnih pomračenja Sunca.

    Samo tri nebeska tela, Mesec i unutrašnje planete Sunčevog sistema, Merkur i Venera mogu da  se nađu u tranzitu preko diska Sunca i da pri tome njihovi tamni diskovi budu vidljivi sa Zemlje. Tranziti Merkura i Venere mogu se dogoditi jer su jedine planete koje orbitiraju između Zemlje i Sunca.

     Tranzit Meseca ili pomračenje Sunca je najčešća pojava i događa se od 2 do 5 puta godišnje. Tranziti Venere i Merkura su ređi.

     Merkur u tranzitu, iz naše perspektive izgleda kao tamna tačka koja se kreće po svetlom disku Sunca. To se dešava oko 13 puta u veku. U ovom veku dogodila su se tri tranzita Merkura: 7. maja 2003.g. 9. maja 2016.g.  i 11. novembra 2019.g. Sledeći tranzit Merkura biće 13. novembra 2032. godine.

     Tranzit Meseca se vidi golim okom dok se tranziti dve unutrašnje planete vide samo teleskopima. Najbolje ih je posmatrati solarnim teleskopima. Astronomi amateri uglavnom koriste obične teleskope sa odgovarajućim filterima ili projektuju lik Sunca na zaslonu iza okulara teleskopa.

       Johan Kepler je predstavljajući orbite planeta kao elipse 1627. godine predvideo da će se tranzit Merkura dogoditi 7. novembra 1631.g. Pjer Gasendi je iz opservatorije u Parizu tog dana posmatrao malenu crnu tačku kako se pomera preko diska Sunca. To je bio  trijumf Keplerove matematike!

      O Merkuru

     Merkur je jedna od pet planeta koja je vidljiva golim okom nisko iznad horizonta, odmah po zalasku ili pre izlaska Sunca. Čovečanstvu je poznata od davnina. Prvi put je spominju Sumerci oko 3000. godine pre nove ere.

     Od Sunca je udaljena 58 miliona kilometara. Kada je u perihelu Sunce bi nam sa njegove površine izgledalo tri puta veće nego sa Zemlje.

     Sa prečnikom od 4 879, 4km najmanja je planeta u Sunčevom sistemu, manja je od Jupiteovog satelita Ganimeda i Saturnovog Titana, čiji  su prečnici 5 270 km, odnosno 5 152 km.

    Zemlje je  sa gustinom od 5,513g/cm³ najgušća planeta Sunčevog sistema. Posle nje sa gustinom od  5,427g/cm³ dolazi Merkur. Čine ga uglavnom teški metali i stene.

    Merkur za 59 zemaljskih dana izvrši jednu rotaciju. Godina mu traje 88 dana. Nama na Zemlji Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Merkur ima sporu rotaciju a brzu revoluciju, pa je i zlazazak izalazak sunca dug. Na njemu se izlazak sunca dešava na svakih 180 zemaljskih dana. Po svojoj orbiti oko Sunca se kreće brzinom od 170,503km/h. Orbita Merkura je elipsa sa najvećim ekscentricitetom u Sunčevom sistemu.

   Posle Venere je najtoplija planeta s najekstremnijom promenom temperature u rasponu od -180°C, tokom noći do +430°C tokom dana. Razlog tome je slaba gravitacija, nedostatak gušće atmosfere i ekscentričnost orbite. Gravitaciono ubrzanje od 3,7m/s² je odraz male gravitacije koja ne može da zadrži atmosferu koju mu oduvavaju solarni vetrovi. Atmosferu približno 1015 puta manje gustine od zemljine čine atomi sa površine koje su podigli solarni vetrovi ili dolaze sa prašinom u potocima mikrometeorita. Visoke temperature ove atome podižu u otvoreni svemir. Ovako tanka atmosfera nije u stanju da reguliše temperaturu. Hemijski sastav njegove atmosfere je sledeći: 42% O2, 29% Na, 22% H2, 6% He, .5% K i u tragovima Ar, CO2, H2O,  N, Xe, Kr, Ne, Ca i Mg.  Mnogo je topliji u perihelijumu nego u afelijumu  zbog velike razlike između ove dve udaljenosti od Sunca. Temperature na drugim planetima su relativno stalne, jer su njihovi afelijumi i perihelijumi skoro isti.

     Nema satelite ili prstenove zbog niske gravitacije.

     Osa Merkura ima najmanji nagib od svih ostalih planeta što rezultira nedostatkom godišnjih doba.

    Tečno gvozdeno jezgro sa radijusom od 1800 do 1900km zauzima oko 40% njegove ukupne zapremine. Jezgro Zemlje zauzima 17% njene zapremine. Podaci dobijeni merenjem odbijenih radio talasa od planete,  pokazuju kolebanje rotacije Merkura što upućuje da je jezgro tečno. Čvrsto jezgro, rotaciju čini stalnom, dok tečno jezgro izaziva varijacije rotacije. Debljina spoljne kore Merkura je od 500 do 600km. Debljina Zemljine kore je 2930km.

     Površina je slična površini Meseca, sa mnoštvom kratera nastalim udarima meteora, asteroida i kometa.  Stara polja lave ukazuju  da je u prošlosti postojala vulkanska aktivnost. Broj i starost kratera govori da je u dužem delu svoje istorije bio geološki neaktivan.

    Merkur ima magnetno polje male jačine, oko 1% magnetnog polja Zemlje.

     Do sada su dve svemirske sonde posetile Merkur. Mariner 10 je 1974-75. godine tri puta obleteo oko Merkura i mapirao polovinu njegove površine.

     Sonda MESSENGER je lansirana 2004. godine kako bi istražila gustinu Merkura, njegovu geološku istoriju, prirodu magnetnog polja i još mnogo toga. MESSENGER je 18. marta 2011.  ušao u orbitu oko Merkura i tamo je ostao do 2015. godine.

     Sonda Bepi Colombo je lansirana 2018. od strane Evropske svemirske agencije i Japanske vazduplovne agencije i očekuje se da će stići do Merkura 2025. godine.

    Izvor:
The planets
NASA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. novembra 2019. inč Aktivnosti, Astronomija

 

Neutrinska slika Sunca

Sunce koje se vidi pomoću neutrina.

   Po Standardnom modelu fizike elementarnih čestica neutrini zajedno  s elektronima i kvarkovima pripadaju grupi osnovnih delova materije.

   Nastaju u nuklearnim reakcijama i sudarima čestica. Mali su i neutralni, skoro nulte mase. Neometano putuju kroz materiju u bilo kom agregatnom stanju, gotovo brzinom svetlosti. Lako prolaze kroz Zemlju. Teško se detektuju.  

     Sunce je najmoćniji izvor neutrina u našoj okolini. Nuklearne reakcije fuzije u jezgru Sunca su izvor energije i svetla. Elektronski neutrini nastali ovom reakcijom nazivaju se solarni neutrini. Na Zemlju po jednom kvadratnom centimetru u jednoj sekundi padne oko 66 milijardi solarnih neutrina.

    Slika Sunca je snimljena u „neutrino svetlu“, na detektoru Super-Kamiokande ili „Super-K“ u Japanu.
Kamiokande pokazuje da neutrini zaista dolaze iz pravca Sunca i da ima mnogo događaja iz tog pravca.

        Slika je dobijena u najvećoj podzemnoj neutrinskoj opservatoriji Super Kamiokande, detektovanjem neutrina u bazenu sa 50 000 tona vode smeštenom 1 km pod zemljom u jednom rudniku u Japanu.

    Ovi neutrini intereaguju s elektronima u vodi, ubrzavaju ih, stvarajući pri tom impulse čerenkovljevog zračenja. Ove impulse su ekspozicijom od 503 dana detektovala pojačala svetlosti na površini bazena. Svetlije boje predstavljaju veći tok neutrina.

     Solarni neutrini, rođeni u centru Sunca, na Zemlju stignu za oko 8 minuta. Pomoću neutrina možemo da posmatramo skoro trenutne aktivnosti u jezgru Sunca dok nam fotoni to omogućuju tek za oko milion godina.

Izvor: Super Kamiokande

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. novembra 2019. inč Fizika +8

 

Dupli tranzit preko Sunca: Merkura i STHabla

11. 11. 2019.
       Dok su milioni ljudi na Zemlji, 11. novembra 2019. posmatrali tranzit planete Merkur preko diska Sunca, sa udaljenosti od 1,5 milion km od Zemljine površine, NASA-ina solarna opservatorija Solar Dynamics Observatory (SDO) je snimila film o tranzitu.
       SDO je u širokom opsegu elektromagnetnog spektra snimila prolaz Merkura preko Sunca. Na nekim snimcima se vidi prolaz Merkura  kroz sunčevu spoljnu atmosferu, koronu. Svetlost talasne dužine potrebne za dobijanje ovakvih snimaka blokira Zemljina atmosfera i detektuje se samo iz svemira.
    
    Za vreme tranzita Merkura Svemirski teleskop Habl je takođe bio u tranzitu preko Sunca nedaleko od Merkura.

     Thierri Legault je snimio ovaj dvostruki tranzit iz pustinje Atakama u Čileu.
„Postavio sam svoj teleskop u Mačuki (severno od San Pedro de Atakama) na 4000 m nadmorske visine „, kaže Legault. „Habl je leteo brzinom od 26.500km/h,  i prešao je sunčev disk za samo 0,9 sekundi – na udaljenosti od 624 km.“ „Učinio sam to uprkos debelom sloju visokih oblaka što je uzrokovalo veliku difuziju sunčeve svetlosti i oštar pad kontrasta.“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. novembra 2019. inč Astronomija

 

Odmetnuta zvezda

     Brzina bekstva sa ili od nekog nebeskog tela (planete, Sunca, galaksije…) je određena masom i jačinom njegovog gravitacionog polja.

   Ispaljena topovska kugla uvek pada na zemlju. Sa više eksploziva i većom brzinom, ona dobacuje dalje. U orbitu Zemlje visoku 200km može da uđe telo koje je postiglo brzinu 7,8km/s. Brzina koja mu omogućava da napusti planetu, ili brzina bekstva sa Zemlje je 11,2km/s. Najveća brzina zemaljskih raketa je 16km/s.

    Brzina bekstva sa površine Sunce je 618km/s. U blizini Zemlje ta brzina bekstva se smanjuje na 42km/s.

    Da bi telo napustilo Mlečni put potrebno je da postigne brzinu od 300km/s. Do 2005. godine se mislilo da nijedna zvezda nikada nije postigla takvu brzinu i da je Mlečni put kompaktan.

     Jack G. Hills, astronom Nacionalne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku je 1988. godine matematičkim putem pokazao mogući beg zvezda iz galaksije. Binarni sistem zvezda u bliskom prolazu pored supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta raspao bi se i istrgnuti član bi mogao da stekne dovoljno veliku brzinu da trajno napusti galaksiju.
     Potraga za takvim objektima  je započeta 2003.godine. Beg su otkrili astronomi Warren Brown, Margaret Geller, Scott Kenyon i Michael Kurtz koristeći 6,5-metarski teleskop na MMT opservatoriji, u Tucsonu, u Arizoni. To je plava zvezda, 20-te magnitude, spektralnog tipa O, s visokim sadržajem metala, što je svojstveno zvezdama kakve se rađaju u jezgru galaksije, stara 80 miliona godina i nosi naziv SDSS J090745.0 + 024507. Trenutno se nalazi u predgrađu Mlečnog puta, na 362 000 svetlosnih godina od njegovog centra, u sazvežđu Hidra i kreće se brzinom od 697km/s što je više od dvostruke brzine potrebne da se trajno napusti galaksija.

     Statistički, do 1 000 zvezda je moglo imati sličan bliski susret sa supermasivnom crnom rupom u centru naše galaksije u kom nisu povučene u nju, već su nasilno odbačene. Od 2015. godine, astronomi su pronašli oko 20 superbrzih zvezda, uključujući zvezdu US 708 koja se kreće brže od bilo koje druge zvezde ikada opažene u Mlečnom putu. Brzinom od 1200km/s oteće se gravitaciji Mlečnog puta za samo 25 miliona godina. Za razliku od SDSS J090745.0 + 024507, US 708 je izbačena iz izuzetno tesno povezanog binarnog sitema eksplozijom supernove.

    Hiperbrza zvezda SDSS J090745.0 + 024507 možda nije jedina koja je napustila našu galaksiju ali je prva čiji smo beg uočili. Za milion godina ona će putovati sama kao intergalaktička lutalica. Živa bića na njenim planetama gledaće u nebo bez zvezda, osvetljeno samo mutnim, magličastim konturama njene matične galaksije.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. novembra 2019. inč Astronomija

 
 
%d bloggers like this: