RSS

Mesečne arhive: oktobar 2019

Svetlost antropocena

     „Svetlost je leva ruka tame, a tama desna ruka svetlosti.
Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno kao ljubavnici u kemeru, kao šake što su spojene, kao meta i put.“

Ursula Legvin: Leva ruka tame

Tom Hegen: Staklene bašte

    
    Tom Hegen, nemački fotograf, specijalizovan za fotografiju snimljenu iz vazduha, svoj rad fokusira na antropocenu, epohi uticaja čoveka na biološke, geološke i atmosferske procese na Zemlji, u poslednjih 12 000 godina. „Na svojoj fotografiji istražujem poreklo i obim te ideje u nastojanju da razumem dimenzije čovekove intervencije u prirodne prostore i da usmerim pažnju na to kako da ljudi preuzmu odgovornost.“ Fotografije iz vazduha na poseban način pomažu da se antropocen uoči jer efikasnije pokazuje dimenzije i obim ljudskog uticaja.

    „Fasciniran sam apstrakcijom koja nastaje promenom perspektive; gledajući nešto poznato iz nove tačke na koju niste navikli “, kaže Hegen. „Koristim apstrakciju i estetizaciju kao jezik da bih nadahnuo ljude, a takođe i da bih pružio gledaocima vezu sa temom, jer oni trebaju da dekodiraju ono što gledaju.“

     Hegen je 2018. godine objavio svoju prvu knjigu fotografija Habitat, u kojoj u formi fotografija snimljenih iz vazduha istražuje odnos čoveka i prirode. Fokusira se na pejzaže koji su transformisani intervencijom ljudi. Projekat omogućava gledaocima da otkriju svoju planetu iz nove perspektive, da shvate dimenzije ljudskih intervencija na površini Zemlje i, na kraju, da preuzmu odgovornost.

Tom Hegen: Staklene bašte

    Prema podacima Ujedinjenih Nacija svetska populacija će do 2050. porasti sa današnjih 7,5 milijardi na 10 milijardi ljudi. Prirodni resursi, poljoprivredne površine i voda su nedovoljni, hrana će postati još veći izazov.

    Istraživači u Holandiji eksperimentišu sa uzgajanjem useva u zatvorenom prostoru kako bi sa manje zemlje hranili više ljudi. Na temperaturi iznad 20°C, stalne vlažnosti od oko 80% i korišćenjem LED rasvete za preciznu kultivaciju biljaka, hranu bi proizvodili cele godine. Zatvorene bašte pružaju uslove za kontinuirano gajenje paradajza, paprike ili jagoda u svim vremenskim uslovima, što udvostručuje prosečni prinos od onoga na otvorenom.   

    Holanđani su već duže vreme svetski lideri inovacija u poljoprivredi. Postali su najnaprednije područje na svetu za poljoprivredu sa kontrolisanom životnom sredinom. Holandija je drugi najveći izvoznik hrane na svetu, posle Sjedinjenih Država, koje imaju 270 puta veću površinu.

    Ali, postoje i posledice koje ova metoda uzgoja nosi sa sobom. To je svetlosno zagađenje i remećenje ekološkog sistema. Svesni toga problema uradili su pravilnike po kojima se do 98% električne rasvete mora nalaziti i zadržati u stakleniku. To se postiže korišćenjem zatamnjenih zaslona i zavesa duž bočnih zidova i krovova.

    Tom Hegen je nedavno u Holandiji iz helikoptera snimio žuti i ljubičasti sjaj staklenika.

Izvor: Tom Hegen

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 23. oktobra 2019. in Nekategorizovano, Planeta Zemlja

 

Univerzum, veličina koja ushićuje i ponižava

    Veličinu svemira još uvek ne znamo sa velikom preciznošću.

    Razumevanje naše kosmičke okoline, Sunčevog sistema, našeg područja Mlečnog puta, cele naše galaksije i drugih galaksija je presudno za razumevanje načina na koji univerzum funkcioniše. Zašto je univerzum toliko velik?

   Naučno-fantastični filmovi ozbiljno iskrivljuju našu predstavu o veličini  kosmosa. Opšti osećaj i mišljenje koje sf nameće, u koje se uveliko veruje, je da je tehnologija dobra, da ne poznaje nikakve granice, da je gotovo sigurno da ćemo jednog dana ići na međuzvezdana putovanja.

     Ali svemir je neizmerno veliko mesto. Udaljenosti između najbližih objekata su ogromne. Za živa bića zaglavljena na jednoj maloj planeti u galaksiji u kojoj žive, i između drugih galaksija u svemiru rastojanja su zadivljujuće ogromna. Po jednom modelu Mlečnog puta u kome su udaljenosti Sunca i drugih zvezda ako su one veličine zrna peska, 6km prečnik Mlečnog puta je oko 60 000 km.

      Po teoriji Velikog praska svemir je nekada bio veoma mali. Svetlost ili bilo koja informacija koju ona nosi putuje brzinom od 300 000km/s. Put koji pređe svetlost za godinu dana je svetlosna godina i iznosi približno 9,4 biliona km. Svemir je star 13,8 milijardi godina. U skoro 14 milijardi godina, od pojave svetlosti, ona se proširila radijalno, na 30 milijardi svetlosnih godina.

     Nakon Velikog praska, prostor-vreme se proširilo radijalno prema spolja u svim tačkama, što znači da se i sam prostor proširio, a ne samo stvari unutar njega. Teorija ukazuje da je radijus svemira nešto veći od 46 a prečnik je oko 93 milijarde svetlosnih godina.

    Taj se prečnik odnosi na vidljivi univerzum koji možemo videti sa Zemlje. Teorija inflacije sugerira da mi vidimo samo jedan deo univerzuma. Neki kosmolozi govore da je univerzum beskonačan.

  Zamislimo skalu Solarnog sistema na kojoj su Sunce i Zemlja na udaljenosti od 1cm a ne na 1AU (1 AU = 1cm). Astronomska jedinica (AU) je mera za kosmička rastojanja i predstavlja rastojanje između Zemlje i Sunca ( 1AU = 150 miliona km). Na našoj skali Merkur je na 0,4cm, Venera na 0,7cm, Mars na 1,5cm, glavni pojas asteroida na oko 2,5cm, Jupiter na 5cm, Saturn na 9,5cm, Uran na 19cm i Neptun na 30cm. Pluton bi bio na 40cm.

    Područje Kojperovog pojasa je na 30 do 50cm od Sunca, sa objektima Haumea na 40cm, Makemake na 45cm i Eris na 60cm. Regija ledenih asteroida je udaljena 50 do 100cm od Sunca. Kompletan model Solarnog sistem se proteže na 1m. Unutrašnja ivica Ortovog oblaka, ogromnog oreola od 2 biliona kometa na obodu Sunčevog sistema, udaljena je 100m  od ivice našeg dijagrama. Spoljna ivica Ortovog oblaka, na ovoj skali, udaljena je 1 000m.

    Putovali smo samo do Meseca, otprilike 1/389 AU, ili po našoj skali 1/389cm, od Zemlje, što je približno veličini crvenih krvnih zrnaca. Ta udaljenost neprimetno je blizu „tačke“ naše planete na našoj skali.

    Udaljenosti do najbližih zvezda su veće od naše zamišljene skale Ortovog oblaka a još veće do 400 milijardi zvezda u disku Mlečng puta, prečnika 150 000 svetlosnih godina i stotinu milijardi drugih galaksija.

    Kada stojimo ispod zvezda ushićeni ogromnošću svemira, dok “Vasiona spava, položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.”¹ u našoj malenkosti i nemoći javlja se i jedno od velikih poniznih osećanja čovečanstva.

¹- Oblak u pantalonama – Vladimir Majakovski

    Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 10. oktobra 2019. in Astronomija

 

Sunčeva korona i mesečina nastala od svetlosti reflektovane od Zemlje

   Jedna od najzanimljivijih  pojava u toku totalnog pomračenja Sunca je svetlost Sunčeve unutrašnje korone. Tada se otkrivaju strukture i petlje užarene plazme i zakrivljene linije vidljive oko ivice Sunca koje nastaju pod dejstvom jakog magnetnog  polja, kao i slaba, bela svetlost koja se širi daleko u svemir, poznate kao Sunčeva spoljna korona. Ova se pojava može proučavati samo za vreme pomračenja Sunca, kada Mesečev disk u potpunosti prekrije Sunce, jer inače Sunčeva svetlost onemogućava njeno opažanje.

Sve je fizika

     Svetlost sa Meseca (mesečina) koja dolazi od Zemlje je reflektovana svetlost Sunca od Zemlje koja osvetljava Mesečev disk. Ta svetlost je veoma slaba. Sa Zemlje je vidljiva golim okom samo kod mladog Meseca, eventualno do prve četvrti. Tokom totalnog pomračenja Sunca se ne vidi golim okom ali je mogu detektovati fotoaparati sa dugom ekspozicijom.

Miquel Claro

    To je uradio Miguel Claro, portugalski profesionalni fotograf, autor i naučni komunikator na polju astronomije i ambasador fotografije Evropske južne opservatorije.  Član je organizacije World The Night i zvanični astrofotograf rezervata Dark Sky Alqueva Reserve. Specijalizovao se za astronomske „skyscapes“ koji povezuju Zemlju i noćno nebo.

    Kompozitna slika totalnog pomračenja Sunca od 2. jula 2019. godine pokazuje Sunčevu koronu kao i pejzaž Mesečeve površine osvetljen svetlošću Sunca koja se reflektuje od Zemlje, pada na površinu Meseca, odbija se od nje i ponovo vraća na Zemlju.

    Slika je rezultat niza snimaka različite ekspozicije tokom trajanja pomračenja, 2. jula 2019. godine. Snimljena je u gradu Lambertu, na oko 30 km severoistočno od La Serene, u Čileu, pomoću Nikon D850, sa 600-mm objektivom.

Izvor: SPᴧCE.com

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. oktobra 2019. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: