RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Tranzit planete Merkur preko Sunca 2019

      Zrenjanin, 11. novembar 2019. godine

     Tranzit Merkura preko Sunca, 11. novembra 2019. godine je posmatran u organizaciji „Zrenjaninske grupe NPN“ i AD „Milutin Milanković“  sa nasipa na Kanalu DTD pored mosta kod Lazareva. Tranzit je počeo u 13.35h a završio se zalaskom sunca u 16.09h.  Merkur je za to vreme stigao do oko polovine svoje tranzitne putanje. Ceo tranzit je trajao skoro 6 sati. Za direktno posmatranje preko okulara korišten je Sky-Watcher telaskop sa solarnim filterom. Refraktorom ruske proizvodnje lik Sunca je projektovan  na zaklonu iza okulara.

     U više navrata između oblaka se na reflektoru videla veoma jasna tamna kontura Merkura što je naravno izazivalo osmeh i ushićenje posmatračima pa čak i onima sa iskustvom, koji su tranzit posmatrali 2003 i 2016.godine.

    Merkur je najmanja planeta Sunčevog sistema, predstavlja 1/194 sunčevog prividnog prečnika. Za gledanje ovog događaja dovoljan je teleskop sa 50 puta uvećanja. Teleskop mora biti opremljen odgovarajućim filterom. Vizuelni i fotografski zahtevi za tranzit identični su onima za posmatranje sunčevih pega i delimičnih pomračenja Sunca.

    Samo tri nebeska tela, Mesec i unutrašnje planete Sunčevog sistema, Merkur i Venera mogu da  se nađu u tranzitu preko diska Sunca i da pri tome njihovi tamni diskovi budu vidljivi sa Zemlje. Tranziti Merkura i Venere mogu se dogoditi jer su jedine planete koje orbitiraju između Zemlje i Sunca.

     Tranzit Meseca ili pomračenje Sunca je najčešća pojava i događa se od 2 do 5 puta godišnje. Tranziti Venere i Merkura su ređi.

     Merkur u tranzitu, iz naše perspektive izgleda kao tamna tačka koja se kreće po svetlom disku Sunca. To se dešava oko 13 puta u veku. U ovom veku dogodila su se tri tranzita Merkura: 7. maja 2003.g. 9. maja 2016.g.  i 11. novembra 2019.g. Sledeći tranzit Merkura biće 13. novembra 2032. godine.

     Tranzit Meseca se vidi golim okom dok se tranziti dve unutrašnje planete vide samo teleskopima. Najbolje ih je posmatrati solarnim teleskopima. Astronomi amateri uglavnom koriste obične teleskope sa odgovarajućim filterima ili projektuju lik Sunca na zaslonu iza okulara teleskopa.

       Johan Kepler je predstavljajući orbite planeta kao elipse 1627. godine predvideo da će se tranzit Merkura dogoditi 7. novembra 1631.g. Pjer Gasendi je iz opservatorije u Parizu tog dana posmatrao malenu crnu tačku kako se pomera preko diska Sunca. To je bio  trijumf Keplerove matematike!

      O Merkuru

     Merkur je jedna od pet planeta koja je vidljiva golim okom nisko iznad horizonta, odmah po zalasku ili pre izlaska Sunca. Čovečanstvu je poznata od davnina. Prvi put je spominju Sumerci oko 3000. godine pre nove ere.

     Od Sunca je udaljena 58 miliona kilometara. Kada je u perihelu Sunce bi nam sa njegove površine izgledalo tri puta veće nego sa Zemlje.

     Sa prečnikom od 4 879, 4km najmanja je planeta u Sunčevom sistemu, manja je od Jupiteovog satelita Ganimeda i Saturnovog Titana, čiji  su prečnici 5 270 km, odnosno 5 152 km.

    Zemlje je  sa gustinom od 5,513g/cm³ najgušća planeta Sunčevog sistema. Posle nje sa gustinom od  5,427g/cm³ dolazi Merkur. Čine ga uglavnom teški metali i stene.

    Merkur za 59 zemaljskih dana izvrši jednu rotaciju. Godina mu traje 88 dana. Nama na Zemlji Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Merkur ima sporu rotaciju a brzu revoluciju, pa je i zlazazak izalazak sunca dug. Na njemu se izlazak sunca dešava na svakih 180 zemaljskih dana. Po svojoj orbiti oko Sunca se kreće brzinom od 170,503km/h. Orbita Merkura je elipsa sa najvećim ekscentricitetom u Sunčevom sistemu.

   Posle Venere je najtoplija planeta s najekstremnijom promenom temperature u rasponu od -180°C, tokom noći do +430°C tokom dana. Razlog tome je slaba gravitacija, nedostatak gušće atmosfere i ekscentričnost orbite. Gravitaciono ubrzanje od 3,7m/s² je odraz male gravitacije koja ne može da zadrži atmosferu koju mu oduvavaju solarni vetrovi. Atmosferu približno 1015 puta manje gustine od zemljine čine atomi sa površine koje su podigli solarni vetrovi ili dolaze sa prašinom u potocima mikrometeorita. Visoke temperature ove atome podižu u otvoreni svemir. Ovako tanka atmosfera nije u stanju da reguliše temperaturu. Hemijski sastav njegove atmosfere je sledeći: 42% O2, 29% Na, 22% H2, 6% He, .5% K i u tragovima Ar, CO2, H2O,  N, Xe, Kr, Ne, Ca i Mg.  Mnogo je topliji u perihelijumu nego u afelijumu  zbog velike razlike između ove dve udaljenosti od Sunca. Temperature na drugim planetima su relativno stalne, jer su njihovi afelijumi i perihelijumi skoro isti.

     Nema satelite ili prstenove zbog niske gravitacije.

     Osa Merkura ima najmanji nagib od svih ostalih planeta što rezultira nedostatkom godišnjih doba.

    Tečno gvozdeno jezgro sa radijusom od 1800 do 1900km zauzima oko 40% njegove ukupne zapremine. Jezgro Zemlje zauzima 17% njene zapremine. Podaci dobijeni merenjem odbijenih radio talasa od planete,  pokazuju kolebanje rotacije Merkura što upućuje da je jezgro tečno. Čvrsto jezgro, rotaciju čini stalnom, dok tečno jezgro izaziva varijacije rotacije. Debljina spoljne kore Merkura je od 500 do 600km. Debljina Zemljine kore je 2930km.

     Površina je slična površini Meseca, sa mnoštvom kratera nastalim udarima meteora, asteroida i kometa.  Stara polja lave ukazuju  da je u prošlosti postojala vulkanska aktivnost. Broj i starost kratera govori da je u dužem delu svoje istorije bio geološki neaktivan.

    Merkur ima magnetno polje male jačine, oko 1% magnetnog polja Zemlje.

     Do sada su dve svemirske sonde posetile Merkur. Mariner 10 je 1974-75. godine tri puta obleteo oko Merkura i mapirao polovinu njegove površine.

     Sonda MESSENGER je lansirana 2004. godine kako bi istražila gustinu Merkura, njegovu geološku istoriju, prirodu magnetnog polja i još mnogo toga. MESSENGER je 18. marta 2011.  ušao u orbitu oko Merkura i tamo je ostao do 2015. godine.

     Sonda Bepi Colombo je lansirana 2018. od strane Evropske svemirske agencije i Japanske vazduplovne agencije i očekuje se da će stići do Merkura 2025. godine.

    Izvor:
The planets
NASA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. novembra 2019. in Aktivnosti, Astronomija

 

Dupli tranzit preko Sunca: Merkura i STHabla

11. 11. 2019.
       Dok su milioni ljudi na Zemlji, 11. novembra 2019. posmatrali tranzit planete Merkur preko diska Sunca, sa udaljenosti od 1,5 milion km od Zemljine površine, NASA-ina solarna opservatorija Solar Dynamics Observatory (SDO) je snimila film o tranzitu.
       SDO je u širokom opsegu elektromagnetnog spektra snimila prolaz Merkura preko Sunca. Na nekim snimcima se vidi prolaz Merkura  kroz sunčevu spoljnu atmosferu, koronu. Svetlost talasne dužine potrebne za dobijanje ovakvih snimaka blokira Zemljina atmosfera i detektuje se samo iz svemira.
    
    Za vreme tranzita Merkura Svemirski teleskop Habl je takođe bio u tranzitu preko Sunca nedaleko od Merkura.

     Thierri Legault je snimio ovaj dvostruki tranzit iz pustinje Atakama u Čileu.
„Postavio sam svoj teleskop u Mačuki (severno od San Pedro de Atakama) na 4000 m nadmorske visine „, kaže Legault. „Habl je leteo brzinom od 26.500km/h,  i prešao je sunčev disk za samo 0,9 sekundi – na udaljenosti od 624 km.“ „Učinio sam to uprkos debelom sloju visokih oblaka što je uzrokovalo veliku difuziju sunčeve svetlosti i oštar pad kontrasta.“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. novembra 2019. in Astronomija

 

Odmetnuta zvezda

     Brzina bekstva sa ili od nekog nebeskog tela (planete, Sunca, galaksije…) je određena masom i jačinom njegovog gravitacionog polja.

   Ispaljena topovska kugla uvek pada na zemlju. Sa više eksploziva i većom brzinom, ona dobacuje dalje. U orbitu Zemlje visoku 200km može da uđe telo koje je postiglo brzinu 7,8km/s. Brzina koja mu omogućava da napusti planetu, ili brzina bekstva sa Zemlje je 11,2km/s. Najveća brzina zemaljskih raketa je 16km/s.

    Brzina bekstva sa površine Sunce je 618km/s. U blizini Zemlje ta brzina bekstva se smanjuje na 42km/s.

    Da bi telo napustilo Mlečni put potrebno je da postigne brzinu od 300km/s. Do 2005. godine se mislilo da nijedna zvezda nikada nije postigla takvu brzinu i da je Mlečni put kompaktan.

     Jack G. Hills, astronom Nacionalne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku je 1988. godine matematičkim putem pokazao mogući beg zvezda iz galaksije. Binarni sistem zvezda u bliskom prolazu pored supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta raspao bi se i istrgnuti član bi mogao da stekne dovoljno veliku brzinu da trajno napusti galaksiju.
     Potraga za takvim objektima  je započeta 2003.godine. Beg su otkrili astronomi Warren Brown, Margaret Geller, Scott Kenyon i Michael Kurtz koristeći 6,5-metarski teleskop na MMT opservatoriji, u Tucsonu, u Arizoni. To je plava zvezda, 20-te magnitude, spektralnog tipa O, s visokim sadržajem metala, što je svojstveno zvezdama kakve se rađaju u jezgru galaksije, stara 80 miliona godina i nosi naziv SDSS J090745.0 + 024507. Trenutno se nalazi u predgrađu Mlečnog puta, na 362 000 svetlosnih godina od njegovog centra, u sazvežđu Hidra i kreće se brzinom od 697km/s što je više od dvostruke brzine potrebne da se trajno napusti galaksija.

     Statistički, do 1 000 zvezda je moglo imati sličan bliski susret sa supermasivnom crnom rupom u centru naše galaksije u kom nisu povučene u nju, već su nasilno odbačene. Od 2015. godine, astronomi su pronašli oko 20 superbrzih zvezda, uključujući zvezdu US 708 koja se kreće brže od bilo koje druge zvezde ikada opažene u Mlečnom putu. Brzinom od 1200km/s oteće se gravitaciji Mlečnog puta za samo 25 miliona godina. Za razliku od SDSS J090745.0 + 024507, US 708 je izbačena iz izuzetno tesno povezanog binarnog sitema eksplozijom supernove.

    Hiperbrza zvezda SDSS J090745.0 + 024507 možda nije jedina koja je napustila našu galaksiju ali je prva čiji smo beg uočili. Za milion godina ona će putovati sama kao intergalaktička lutalica. Živa bića na njenim planetama gledaće u nebo bez zvezda, osvetljeno samo mutnim, magličastim konturama njene matične galaksije.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. novembra 2019. in Astronomija

 

Univerzum, veličina koja ushićuje i ponižava

    Veličinu svemira još uvek ne znamo sa velikom preciznošću.

    Razumevanje naše kosmičke okoline, Sunčevog sistema, našeg područja Mlečnog puta, cele naše galaksije i drugih galaksija je presudno za razumevanje načina na koji univerzum funkcioniše. Zašto je univerzum toliko velik?

   Naučno-fantastični filmovi ozbiljno iskrivljuju našu predstavu o veličini  kosmosa. Opšti osećaj i mišljenje koje sf nameće, u koje se uveliko veruje, je da je tehnologija dobra, da ne poznaje nikakve granice, da je gotovo sigurno da ćemo jednog dana ići na međuzvezdana putovanja.

     Ali svemir je neizmerno veliko mesto. Udaljenosti između najbližih objekata su ogromne. Za živa bića zaglavljena na jednoj maloj planeti u galaksiji u kojoj žive, i između drugih galaksija u svemiru rastojanja su zadivljujuće ogromna. Po jednom modelu Mlečnog puta u kome su udaljenosti Sunca i drugih zvezda ako su one veličine zrna peska, 6km prečnik Mlečnog puta je oko 60 000 km.

      Po teoriji Velikog praska svemir je nekada bio veoma mali. Svetlost ili bilo koja informacija koju ona nosi putuje brzinom od 300 000km/s. Put koji pređe svetlost za godinu dana je svetlosna godina i iznosi približno 9,4 biliona km. Svemir je star 13,8 milijardi godina. U skoro 14 milijardi godina, od pojave svetlosti, ona se proširila radijalno, na 30 milijardi svetlosnih godina.

     Nakon Velikog praska, prostor-vreme se proširilo radijalno prema spolja u svim tačkama, što znači da se i sam prostor proširio, a ne samo stvari unutar njega. Teorija ukazuje da je radijus svemira nešto veći od 46 a prečnik je oko 93 milijarde svetlosnih godina.

    Taj se prečnik odnosi na vidljivi univerzum koji možemo videti sa Zemlje. Teorija inflacije sugerira da mi vidimo samo jedan deo univerzuma. Neki kosmolozi govore da je univerzum beskonačan.

  Zamislimo skalu Solarnog sistema na kojoj su Sunce i Zemlja na udaljenosti od 1cm a ne na 1AU (1 AU = 1cm). Astronomska jedinica (AU) je mera za kosmička rastojanja i predstavlja rastojanje između Zemlje i Sunca ( 1AU = 150 miliona km). Na našoj skali Merkur je na 0,4cm, Venera na 0,7cm, Mars na 1,5cm, glavni pojas asteroida na oko 2,5cm, Jupiter na 5cm, Saturn na 9,5cm, Uran na 19cm i Neptun na 30cm. Pluton bi bio na 40cm.

    Područje Kojperovog pojasa je na 30 do 50cm od Sunca, sa objektima Haumea na 40cm, Makemake na 45cm i Eris na 60cm. Regija ledenih asteroida je udaljena 50 do 100cm od Sunca. Kompletan model Solarnog sistem se proteže na 1m. Unutrašnja ivica Ortovog oblaka, ogromnog oreola od 2 biliona kometa na obodu Sunčevog sistema, udaljena je 100m  od ivice našeg dijagrama. Spoljna ivica Ortovog oblaka, na ovoj skali, udaljena je 1 000m.

    Putovali smo samo do Meseca, otprilike 1/389 AU, ili po našoj skali 1/389cm, od Zemlje, što je približno veličini crvenih krvnih zrnaca. Ta udaljenost neprimetno je blizu „tačke“ naše planete na našoj skali.

    Udaljenosti do najbližih zvezda su veće od naše zamišljene skale Ortovog oblaka a još veće do 400 milijardi zvezda u disku Mlečng puta, prečnika 150 000 svetlosnih godina i stotinu milijardi drugih galaksija.

    Kada stojimo ispod zvezda ushićeni ogromnošću svemira, dok “Vasiona spava, položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.”¹ u našoj malenkosti i nemoći javlja se i jedno od velikih poniznih osećanja čovečanstva.

¹- Oblak u pantalonama – Vladimir Majakovski

    Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 10. oktobra 2019. in Astronomija

 

Sunčeva korona i mesečina nastala od svetlosti reflektovane od Zemlje

   Jedna od najzanimljivijih  pojava u toku totalnog pomračenja Sunca je svetlost Sunčeve unutrašnje korone. Tada se otkrivaju strukture i petlje užarene plazme i zakrivljene linije vidljive oko ivice Sunca koje nastaju pod dejstvom jakog magnetnog  polja, kao i slaba, bela svetlost koja se širi daleko u svemir, poznate kao Sunčeva spoljna korona. Ova se pojava može proučavati samo za vreme pomračenja Sunca, kada Mesečev disk u potpunosti prekrije Sunce, jer inače Sunčeva svetlost onemogućava njeno opažanje.

Sve je fizika

     Svetlost sa Meseca (mesečina) koja dolazi od Zemlje je reflektovana svetlost Sunca od Zemlje koja osvetljava Mesečev disk. Ta svetlost je veoma slaba. Sa Zemlje je vidljiva golim okom samo kod mladog Meseca, eventualno do prve četvrti. Tokom totalnog pomračenja Sunca se ne vidi golim okom ali je mogu detektovati fotoaparati sa dugom ekspozicijom.

Miquel Claro

    To je uradio Miguel Claro, portugalski profesionalni fotograf, autor i naučni komunikator na polju astronomije i ambasador fotografije Evropske južne opservatorije.  Član je organizacije World The Night i zvanični astrofotograf rezervata Dark Sky Alqueva Reserve. Specijalizovao se za astronomske „skyscapes“ koji povezuju Zemlju i noćno nebo.

    Kompozitna slika totalnog pomračenja Sunca od 2. jula 2019. godine pokazuje Sunčevu koronu kao i pejzaž Mesečeve površine osvetljen svetlošću Sunca koja se reflektuje od Zemlje, pada na površinu Meseca, odbija se od nje i ponovo vraća na Zemlju.

    Slika je rezultat niza snimaka različite ekspozicije tokom trajanja pomračenja, 2. jula 2019. godine. Snimljena je u gradu Lambertu, na oko 30 km severoistočno od La Serene, u Čileu, pomoću Nikon D850, sa 600-mm objektivom.

Izvor: SPᴧCE.com

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. oktobra 2019. in Astronomija

 

Koji će se efekti pojaviti u Sunčevom sistemu i na Zemlji kada zvezda Betelgez eksplodira kao supernova?

     Betelgez, crveni džin, prikazan na snimku Svemirskog teleskopa Habla udaljen je oko 500 svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Orion. Očekuje se da će ova ogromna zvezda uskoro završiti svoj život kao supernova i normalno je da se pitamo da li će efekti takve eksplozije predstavljati problem za život na Zemlji.

     Betelgez je nedovoljno blizu da napravi ozbiljnu štetu. Možda će se dogoditi malo oštećenje ozonskog omotača ili malo povećanje radijacije na Zemlji i to bi bilo sve.

     Zvezda tih dimenzija sa štetnim posledicam po Zemlju bi trebalo da bude unutar od oko 150 svetlosnih godina. To se moglo dogoditi pre oko 2,6 miliona godina, i da je doprinelo drevnom događaju masovnog izumiranja na kraju pliocena kada je uništena morska megafauna. Supernova  unutar od oko 25 svetlosnih godina može verovatno izazvati veliku masovno izumiranje, što se verovatno desilo jednom ili više puta u poslednjih 500 miliona godina.

     Najveća trenutna pretnja je solarni vetar, koji se događa kada Sunce oslobađa veliki broj energetskih protona koji mogu poremetiti komunikaciju i uticati na elektroenergetske mreže. Ovi događaji bi mogli biti pogubni za našu tehnološku civilizaciju.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. septembra 2019. in Astronomija

 

Da li je izvor detektovanih gravitacionih talasa sudar crne rupe i neutronske zvezde?

      Avgust, 2019.

    Gravitaciona astronomija, najmlađa naučna oblast, stara samo tri godine, ovih dana ima pune ruke posla. Prostorno- vremenski kontinuum Svemira se izgleda stalno mreška i talasa, što zahvata i Zemlju.

      Gravitacione opservatorije LIGO u SAD i Virgo u Italiji su od 1. aprila 2019. nakon servisiranja i nadogradnje dovoljno osetljive da detektuju gravitacione talase nedeljno, a u dva navrata ih je bilo po dva dnevno. Tri godine nakon prve detekcije gravitacionog talasa nastalih spajanjem para crnih rupa, ovakvi događaji su postali uobičajeni. LIGO i Virgo su do sada detektovali sudare više od 20 parova crnih rupa, kao i 2 para neutronskih zvezda. Detekcija gravitacionih talasa od 14. avgusta 2019. koji dolaze sa izvora udaljenog 900 miliona svetlosnih godina zauzima posebnu pažnju. Ovo bi bio prvi događaj koji ukazuje na treću vrstu izvora gravitacionih talasa.

    Astrofizičari su ovoga puta odmah znali da je posmatrani događaj S190814bv poseban. Prva analiza kategorizuje signal kao sudar crne rupe i neutronske zvezde, sa verovatnoćom većom od 99%. Naknadne pretrage izvora signala u elektromagnetnom spektru za sada nisu otkrile ništa.

   

     Gravitacioni talasi nastali spajanjem umrlih zvezda zatalasali su tkivo prostora i Zemlju a automatizovani sistem je 21 sekundu kasnije poslao preliminarno upozorenje svim astronomima sveta. LIGO i Virgo su skoro trenutno dali osnovu za klasifikaciju događaja tako i omogućili astronomima da usmere svoje teleskope u smeru iz kojeg su talasi došli. Masa jednog od objekata koji su proizveli S190814bv je pet puta veća od mase Sunca što odgovara do sada otkrivenim crnim rupama. Neutronske zvezde  imaju masu manju od mase tri Sunca. Gravitacioni talasi u ovom događaju nastali su u sudaru dve mase, jedne veće pet puta od sunčeve mase i jedne manje od tri sunčeve mase.

     Teorija predviđa da bi se prilikom takvog sudara pojavilo elektromagnetno zračenje slično onom koje je pratilo prvu detekciju sudara dve neutronske zvezde. Takva pojava se zove, kilonova.

     Materija unutar neutronskih zvezda je nezamislivo gusta što stvara pritisak koji rastvara neutrone u plazmu elementarnih čestica. Svojstva detektovanog gravitacionog talasa mogu ukazati na veličinu objekta u sudaru i konzistenciju materije koja ih čini. Gravitacioni talasa su slični zvučnim talasima. Zvuk klavira zvuči drugačije od zvuka violine. Gravitacioni talasi su kao poruka u boci,  mogu doneti jedinstvene informacije o njihovim izvorima.

     Signal S190814bv, ne garantuje definitivno da je registrovan događaj prvog sudara neutronske zvezde i crne rupe. Ako se daljom analizom ustanovi da partner ima masu između jedne i dve solarne mase, to mora biti neutronska zvezda. Ali ako je masa bliža masi tri Sunca to može biti najveća poznata neutronska zvezda ili najmanje poznata crna rupa. I jedno i drugo je značajno otkriće.

      Crna rupa je možda razbila neutronsku zvezdu, koja je iza sebe ostavila prsten svetle olupine koji je gubio sjaj dok je padao u crnu rupu ili ju je jednim gutljajem progutala, pa je malo šta moglo da se vidi. Instrument na 6.5-metarskom teleskopu u Opservatoriji Las Campanas u Čileu već izveštava da nije uspeo da nađe dokaze koji prate elektromagnetno zračenje. Odsustvo signala u teleskopima ne znači da signala tamo nije bilo.“Neviđenje nečega ostavlja tu dvosmislenost“, objasnio je Gizmodo Edo Berger, profesor astronomije na Univerzitetu Harvard. „Moramo da sačekamo nekoliko meseci dok LIGO i Virgo objave svoje konačne rezultate, ali sumnjam da će identitet ove detekcije ostati nejasan.“

     Ovo je prilika za novo testiranje Ajnštajnove teorije gravitacije i ponašanja materije u ekstremnim uslovima prostorno- vremenske strukture oko crnih rupa, koje dodatno ekstremizuju vruća, turbulentna, magnetizovana zvezda sačinjena od neutrona.

Izvor:
– PHYSORG   
sciencealert
SCIENTIFIC AMERICAN

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. septembra 2019. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: