RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Astronomski magazin kao vremeplov

Konjukcija Jupitera i Saturna, 17. 12. 2020.
Snimila:Biljana Božinović (Niš)

 "Kroz ocean neba ja sam ronac
 i u mrežu lovim mliječne staze,
 Mjesečić i Sunčić, Vasionac.
 Mene pravo samo zvijezde paze.
 Borci viču: Konja! A mornari: Jedra!
  A ja, opit glasom pomorkinja vila,
 žudim samo plavet, Vasiona Njedra,
 i ja vičem: Krila! – krila, krila!”
                          Tin Ujević- Vasionac 

Dok posmatramo zvezde, gledamo u njihovu prošlost. Manuskripti, glinene ploče, rezbarije u kamenu i drvetu, slike, fotografije, knjige i drugi zapisi nas isto vode u istoriju stvari i pojava. Dok ih čitamo, vreme kao da nam ne teče linearno, usporava i zaustavlja se. Masa informacija nam zaokuplja pažnju, zadržava nas, menja nam dinamiku čitanja, ponašanja i razmišljanja, uvodi u svoju misaonu potku kao u singularnost.

Kad te informacije povežemo u celine dobijamo novo znanje. Znanje nije ono što čujemo i pročitamo nego ono što povežemo, novonastali misaoni sistem. A pravo znanje je ono koje znamo da primenimo, na bazi kojeg postajemo kreativno biće. Katedrale se zidaju od kamena ili cigle, simfonije od nota, mašine od mašinskih elemenata, matematičke jednačine od znakova i brojeva, knjige od reči i od slova.

Mesec je decembar. Zima, maglovito vreme i druge nepovoljne meteorološke prilike, korona, izbegavanje okupljanja i fizičko distanciranje su prilike da se više pažnje obrati čitanju a za ljubitelje i prijatelje astronomije omiljeno štivo je Astronomski magazin. A šta u AM sve može da se nađe govori letimičan pogled na naslove. Fraza „Iz naslova se vidi“ nije slučajno odomaćena u našem jeziku.

Šta sve naslovi mogu da nam kažu i koliko informacija da daju? Naslovi su odraz ili refleksija onoga što se dešavalo i radilo, o čemu se razmišljalo, pisalo i govorilo. Kad se u člancima ispod njih oduzmu prilozi i predlozi, veznici, zanemare fraze, podštapalice i uzmu u obzir samo imenice, glagoli i brojevi, u tekstu ostaje manje-više desetak relevantnih i egzaktnih informacija. Danas se kaže da je to resurs, vole tako da kažu, nekako domaćinski zvuči ali AM je više platforma iz koje odasvud iz različitih mesta, od različitih autora i tema svakodnevno, već 22 godine izviru nove informacije.

Tamnu materiju ne vidimo, a deluje. Ovako, elektronski predstavljen, Astronomski magazin je virtuelna polica, ne vidimo je kao policu sa knjigama iznad radnog stola, a deluje. Nekako mi je lakše da skrolujem i klikćem mišem ili tastaturom nego da listam njegovu Gutembergovu verziju, a isto dobijam, čak više i brže.

Uz introspektivnu pažnju izmerimo ili procenimo koliko je informacija AM ostavio u nama, koliko nas je edukovao, koliko i kakve nam je misli pokrenuo, na šta nas je motivisao, usmerio, uznemirio, pobudio, podstakao znatiželju, koliko nam je pomogao da u sebi razvijemo kritičku svest i naučni pogled na svet.

Povratak u decembar 2020. 
 
 Novi rad kaže da je pojava ljudske rase neobičan događaj
 MMXX (i)za nas
 Baloni za proučavanje mogućeg života na Veneri
 Kako se odbraniti od asteroida
 Petnički razgovri – novi model promocije nauke
 18. februar 2021: Sletanje rovera Perseverance na Mars
 Kineski MIR-3 uskoro u orbiti
 'Hayabusa' našla strani objekat na asteroidu!
 Novi planovi za 'New Horizons'
 Kako teraformirati Mars?
 Svemirska utrka - Korolev vs Von Braun
 Kako će Nasin brod sa posadom sleteti na Mars
 Postoje li detektori dima u paklu?
 Sletanje Apola 11 na Mesec
 Planete Sunčevog sistema – Venera
 Konjunkcija Jupitera i Saturna - iz Zaječara
 Video rekapitualicja leta Staršipa SN8
 Nezaboravite predavanje: "Sunce – zvezda Sunčevog sistema"
 007 treba našu pomoć
 Koliko zapravo poznajemo svoju planetu - mapiranje okenaskog dna
 Džinovske rakete – deo IV
 Zašto se svemirska sonda Deep Impact sudarila sa kometom Tempel 1?
 Predavanje: "Sunce – zvezda Sunčevog sistema"
 Nova opservatorija u Mađarskoj iz projekta VoBaNISTA
 I Kina najavila ponovo upotrebljivu raketu
 Konjukcija Jupitera i Saturna iz Trebinja
 5,4 grama: veliki uspeh 'Hayabuse 2'
 Jupiter i Saturn u konjunkciji - iz Splita
 Kako su Kinezi osvojili Mesec
 Počinje zima
 Tek druga misija ruske 'Angare A5' u šest godina
 Zima 2020. – solsticij
 Sve što treba da znate o velikoj konjunkciji Jupitera i Saturna 2020.
 Jupiter i Saturn postali jedno
 Konjunkcija Jupitera i Saturna - iz Niša
 Jupiter i Saturn u konjunkciji - po drugi put
 Suhozid od kamenja s Mjeseca
 Ogromni američki satelit za špijuniranje neprijateljske komunikacije
 VRT FIZIKE: Kako odoleti pseudonauci?
 Mesec, Jupiter i Saturn u konjunkciji
 Zvanično pušten u rad 500 metarski kineski radio-teleskop
 R-56, nepoznata sovjetska raketa za Mesec
 Deset najvećih izumiranja živog sveta
 “Lična karta Sunčevog sistema” gledajte predavanje
 Predavanje: “Lična karta Sunčevog sistema”
 Kakva je sudbina Sunčevog sistema?
 Jupiter i Saturn u konjunkciji
 Večeras u sumrak nastupa „Trio planetarius“
 Džinovske rakete – deo III
 VRT FIZIKE: Šta jedemo u hrani?
 Pomračenje iz Argentine
 Džinovske rakete – deo II
 Slike pomrčine Sunca 14.12.20.
 Vodimo Vas na potpunu pomrčinu Sunca
 Šta je rover Opportunity otkrio na Marsu? Epizoda 2
 Džinovske rakete – deo I
 VRT FIZIKE: Dajsonova sfera
 Kina lansirala dva satelita za otkrivanje gravitacionih talasa
 Sledeći Nasini putnici na Mesec
 AM na moru
 Geminidi, blještave i spore zvijezde padalice
 Nezgodne fleke
 Neutrini – duhovi univerzuma
 Serija predavanja: “Ekskurzija kroz Sunčev sistem”
 VRT FIZIKE: Inteligencija bez ljudi
 Staršip SN8: Analiza leta i šta dalje
 Mjesec i Venera za ranoranioce
 Staršip izveštaj: 09.12.2020 (dopuna)
 Staršip izveštaj 09.12.2020
 Poređenje: Veličine vansolarnih planeta
 Staršip izveštaj: Danas je dan
 Pet interesantnih činjenica i misterija Sunčevog sistema
 Autonomne bespilotne letjelice HISTRION
 HISTRIONi 107 i 109 vratili se kući
 Kapsula sonde 'Hayabusa 2' se vratila na Zemlju sa uzorcima asteroida Ryugu
 Petnica: Ambasador Francuske otvorio Konferenciju „Korak u nauku“ iz ambasade
 Velika konjunkcija Jupitera i Saturna
 HISTRIONi 108 i 110 - rekonstrukcija i obrada podataka
 'Ravn X' i 'Talon-A', dva nova sistema za lansiranja iz vazduha
 Change 5-T1
 Hayabusa 2 stigla na Zemlju
 Japanska kapsula ide kući
 Šta je otkrila sonda Novi horizonti?
 Potresi asteroida Ryugu posle bombardovanja
 VRT FIZIKE: Kvantni heroji
 Kinez sa uzorcima uzleteo sa Meseca
 Veličina Mesečevog sveta
 Kada smo bliži Suncu: u podne ili uveče?
 Mlečni put je deformisan
 Kolarac: Milutin Milanković - predavanje Zorana Kneževića
 Kineska sonda Chang'e 5 uspešno sletela na Mesec! Snimak sletanja na površinu
 Da li su Viking sonde otkrile život na Marsu tokom 70tih godina?
 'Chang-e 5' – sve spremno za uzimanje prvih uzoraka sa Meseca posle 44 godine
 Ne propustite 21.12.2020.
 Veštački asteroid 2020 SO: povratak stepena 'Centaur' misije 'Surveyor 2'
 Koliko će Sunce biti veliko kada postane crveni džin?
 Najopasnije stvorenje na Zemlji
 Šta čitaju prijatelji iz kampa: Slavko Stojanov
https://astronomija.org.rs/?start=100
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. januara 2021. inč Astronomija

 

Zašto se astronomija smatra najstarijom naukom

Drevni narodi su u početku noćno nebo posmatrali znatiželjno. Kada su počeli zvezde da koriste kao oruđe i da razumeju njihovo kretanje učinili su astronomiju jednom od prvih nauka, ako ne i najstarijom naukom.

Prvi pokušaj ljudskih bića da stvore neku ozbiljnu vezu sa nebesima dogodio se grupi nomada pre 7 000 godina, u Nabta Plaja, u afričkoj savani, 1100km južno od Velike piramide u Gizi u Egiptu. Kult obožavatelja stoke izgradio je kameni krug kojim je zabeležio kretanje zvezda kako bi pratio dolazak letnjeg solsticija i sezonske monsune od kojih su zavisili zbog vode i hrane.To je najstarije poznato astronomsko nalazište na Zemlji.

Hiljadama godina nakon izgradnje Nabta Plaje, slično se odigralo širom sveta. Razvijanje znanja o zvezdama pokazalo se ključnim za poljoprivredno društvo. Kako je vreme odmicalo civilizacije širom sveta su se sve više oslanjale na tumače kretanaja na noćnom nebu. Svetu su bili potrebni astronomi..

Drevni ljudi su projektovali svoje mitove i bogove u nebesa ali su i precizno beležili zapažanja i promene i povezivali ih s ponašanjem sveta prirode. To im je omogućilo da predviđaju bitne događaje u budućnosti, kada će doći kiše ili kada je vreme za setvu.

Mnoga drevna društva su određivala položaj Sunca na nebu tokom letnjeg i zimskog solsticija, najdužih i najkraćih dana u godini ili prolećne i jesenje ravnodnevnice. Čitanjem sa džinovskog nebeskog sata na kom su im kazaljke bila sazvežđa koja izlaze na zalasku sunca određivali su vreme.

Samo u Evropi se nalazi oko 35 000 megalita igrađenih pre 6500 i 4500 godina, uglavnom duž obala Atlantika i Mediterana. Hronologija i sličnosti evropskih lokaliteta ukazuje da se tradicija izgradnje megalita prvi put pojavila duž obale Francuske odakle je prosleđena širom regiona.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. januara 2021. inč Astronomija

 

Više lica Sunca

25. 10. 2020.

Slike su snimljene sa NASA-ine svemirske solarne opservatorije Solar Dynamics Observatory koja Sunce sve vreme posmatra sa svoje orbite u svemiru.

Snimak od 8. oktobra 2014. je kompozit slika u ekstremnim ultraljubičastim talasnim dužinama od 171 i 193Å (Angstrema). Svetli regioni na ovoj slici su aktivna područja koja emituju više svetlosti i energije. Oni su markeri složenog skupa intenzivnih magnetnih polja u sunčevoj atmosferi, koroni. Obojeni su zlatno i žuto da bi se naglasila žestina aktivnih oblasti.

Izgled Sunca na drugim talasnim dužinama:

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 335 Å.

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 193 Å.

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 171 Å.

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 304 Å.

Ovo je bilo vreme kada je Sunce bilo u vrhu svog aktivnog ciklusa.

Ovako Sunce izgleda danas u minimumu svoje aktivnosti ili na početku svog novog aktivnog ciklusa.

Snimak od 25. oktobra 2020. u ekstremno ultraljubičastoj svetlosti na 171Å

Izvor:  Goddard Media Studios

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 25. oktobra 2020. inč Astronomija

 

Prilog pojavi komete C/2020 F3 NEOWISE

    Botoš, 25.juli 2020.

    Pojava komete C/2020 F3 NEOWISE, ovih dana podsetila me je na Hejl- Bopovu kometu koja je bila značajno jača vizuelna pojava i duže je trajala. 

Kometa- Dobrivoje Rajić

    Posmatranje Hejl-Bopove komete 1997. godine je u Zrenjaninu organizovalo tek osnovano  AD “Milutin Milanković”. Posmatranjem su rukovodili Krste Naumoski, diplomirani astronom, tada nadzornik za fiziku u Pedagoškom zavodu i ja, Miša Bracić, nastavnik fizike. Interesovanje građana za pojavu je bilo veliko, bilo je puno pitanja i impresija. U cilju edukacije organizovali smo predavanja o kometama u sali Gradske kuće.

    Dobrivoje Rajić,tada slikar iz Zrenjanina je prisustvovao ovim događajima. Nisam ni slutio da je ovo posmatranje i priča o kometama delovalo na njega. Nakon izvesnog vremena me je pozvao i rekao da ima nešto za mene. Kada sam ga posetio u njegovoj kući video sam ovu sliku. 

   Nalazim da je prigodno da povodom pojave komete NEOWISE ovu sliku predstavim prijateljima astronomije i umetnosti.Ona je primer pretakanja nauke u umetnost ili težnje ljudi da svoja saznanja i razmišljanja povežu i prikažu potpunije u svoj svojoj kompleksnosti.

    Dobrivoje Rajić je rođen 1956. godine u Zrenjaninu. Diplomirao je 1982. godine na odseku za slikarstvo Akademije umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Boška Petrovića i Jovana Rakidžića. Živi i radi u Novom Sadu. Član je ULUV-a od 1983. godine. Status slobodnog umetnika ima od 1987.godine Imao je više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

    Početkom jula, na jutarnjem nebu na severoistoku a polovinom jula u večernjim satima na severozapadnom nebu, stanovnici severne hemisvere su mogli da posmatraju retku nebesku pojavu, kometu C/2020 F3 NEOWISE, koja se za sada nalazi u prostoru unutrašnjih planeta Sunčevog sistema koji relativno polako ali prilično velikom brzinom napušta.

Kometa NEOWISE iznad Berlina- snimio Dušan Bracić

    Privučena gravitacionom silom Sunca, približila mu se 3. jula i prošla kroz perihel, na 43 miliona km. Pored Zemlje je prošla, 23. jula, na samo 103 miliona km.

    Skoro parabolična putanja i period od blizu 7000 godina ukazuje da verovatno dolazi iz Ortovog oblaka, najudaljenijeg dela Sunčevog sistema i vraća se u svoju hladnu i mračnu postojbinu.

     U poslednjih 25 godina od vremena lansiranja Svemirske solarne heliosverične opservatorije –SOHO otkrili smo i proučili 2500 kometa.Više nego u čitavoj istoriji naše civilizacije. Sada znamo da one donose i život i smrt, i uče nas o našem poreklu.

    Carl Sagan i  Ann Druyan su 1985. godine u knjizi KOMETA predstavili svoje istraživanje porekla, prirodu i budućnost ovih gracioznih nebeskih tela, egzotične mitove i događaje vezane za njih. Pokazali su kako su komete podstakle neka od velikih otkrića u istoriji nauke. Postavili su i pitanja: Da li su sudbine  dinosaurusa i poreklo ljudi bili vezani za komete i da li su komete  gradivni blokovi od kojih se formiraju svetovi?

     U uvodu knjige između ostalog su napisali: „Kometa je bilo i pre formiranja Zemlje. Nakon toga, u svim narednim eonima, komete su krasile nebo Zemlje. Ali do nedavno komete nisu imale publiku, još nije postojala svest koja bi se čudila njihovoj lepoti. Sve ovo se promenilo pre nekoliko miliona godina, ali tek u poslednjih  deset milenijuma smo počeli da pravimo trajne zapise o svojim mislima i osećanjima. Od tada, komete su svojom pojavom ostavile mnogo više od prašine i gasa, imaju priložene slike, poeziju, pitanja i uvide.“

     Dobrivoje je kao umetnik svoje impresije pretočio u likovni izraz, i priložio ga kao sliku hramu zapisa ljudi o jednoj nebeskoj pojavi, čak i više od toga. Čitajući Sagana danas, vrsnog naučnika i gledajući Rajićevu Kometu čini mi se kao da su oni isto rekli na dva razlićita načina.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 24. jula 2020. inč Astronomija

 

Tranzit planete Merkur preko Sunca 2019

      Zrenjanin, 11. novembar 2019. godine

     Tranzit Merkura preko Sunca, 11. novembra 2019. godine je posmatran u organizaciji „Zrenjaninske grupe NPN“ i AD „Milutin Milanković“  sa nasipa na Kanalu DTD pored mosta kod Lazareva. Tranzit je počeo u 13.35h a završio se zalaskom sunca u 16.09h.  Merkur je za to vreme stigao do oko polovine svoje tranzitne putanje. Ceo tranzit je trajao skoro 6 sati. Za direktno posmatranje preko okulara korišten je Sky-Watcher telaskop sa solarnim filterom. Refraktorom ruske proizvodnje lik Sunca je projektovan  na zaklonu iza okulara.

     U više navrata između oblaka se na reflektoru videla veoma jasna tamna kontura Merkura što je naravno izazivalo osmeh i ushićenje posmatračima pa čak i onima sa iskustvom, koji su tranzit posmatrali 2003 i 2016.godine.

    Merkur je najmanja planeta Sunčevog sistema, predstavlja 1/194 sunčevog prividnog prečnika. Za gledanje ovog događaja dovoljan je teleskop sa 50 puta uvećanja. Teleskop mora biti opremljen odgovarajućim filterom. Vizuelni i fotografski zahtevi za tranzit identični su onima za posmatranje sunčevih pega i delimičnih pomračenja Sunca.

    Samo tri nebeska tela, Mesec i unutrašnje planete Sunčevog sistema, Merkur i Venera mogu da  se nađu u tranzitu preko diska Sunca i da pri tome njihovi tamni diskovi budu vidljivi sa Zemlje. Tranziti Merkura i Venere mogu se dogoditi jer su jedine planete koje orbitiraju između Zemlje i Sunca.

     Tranzit Meseca ili pomračenje Sunca je najčešća pojava i događa se od 2 do 5 puta godišnje. Tranziti Venere i Merkura su ređi.

     Merkur u tranzitu, iz naše perspektive izgleda kao tamna tačka koja se kreće po svetlom disku Sunca. To se dešava oko 13 puta u veku. U ovom veku dogodila su se tri tranzita Merkura: 7. maja 2003.g. 9. maja 2016.g.  i 11. novembra 2019.g. Sledeći tranzit Merkura biće 13. novembra 2032. godine.

     Tranzit Meseca se vidi golim okom dok se tranziti dve unutrašnje planete vide samo teleskopima. Najbolje ih je posmatrati solarnim teleskopima. Astronomi amateri uglavnom koriste obične teleskope sa odgovarajućim filterima ili projektuju lik Sunca na zaslonu iza okulara teleskopa.

       Johan Kepler je predstavljajući orbite planeta kao elipse 1627. godine predvideo da će se tranzit Merkura dogoditi 7. novembra 1631.g. Pjer Gasendi je iz opservatorije u Parizu tog dana posmatrao malenu crnu tačku kako se pomera preko diska Sunca. To je bio  trijumf Keplerove matematike!

      O Merkuru

     Merkur je jedna od pet planeta koja je vidljiva golim okom nisko iznad horizonta, odmah po zalasku ili pre izlaska Sunca. Čovečanstvu je poznata od davnina. Prvi put je spominju Sumerci oko 3000. godine pre nove ere.

     Od Sunca je udaljena 58 miliona kilometara. Kada je u perihelu Sunce bi nam sa njegove površine izgledalo tri puta veće nego sa Zemlje.

     Sa prečnikom od 4 879, 4km najmanja je planeta u Sunčevom sistemu, manja je od Jupiteovog satelita Ganimeda i Saturnovog Titana, čiji  su prečnici 5 270 km, odnosno 5 152 km.

    Zemlje je  sa gustinom od 5,513g/cm³ najgušća planeta Sunčevog sistema. Posle nje sa gustinom od  5,427g/cm³ dolazi Merkur. Čine ga uglavnom teški metali i stene.

    Merkur za 59 zemaljskih dana izvrši jednu rotaciju. Godina mu traje 88 dana. Nama na Zemlji Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Merkur ima sporu rotaciju a brzu revoluciju, pa je i zlazazak izalazak sunca dug. Na njemu se izlazak sunca dešava na svakih 180 zemaljskih dana. Po svojoj orbiti oko Sunca se kreće brzinom od 170,503km/h. Orbita Merkura je elipsa sa najvećim ekscentricitetom u Sunčevom sistemu.

   Posle Venere je najtoplija planeta s najekstremnijom promenom temperature u rasponu od -180°C, tokom noći do +430°C tokom dana. Razlog tome je slaba gravitacija, nedostatak gušće atmosfere i ekscentričnost orbite. Gravitaciono ubrzanje od 3,7m/s² je odraz male gravitacije koja ne može da zadrži atmosferu koju mu oduvavaju solarni vetrovi. Atmosferu približno 1015 puta manje gustine od zemljine čine atomi sa površine koje su podigli solarni vetrovi ili dolaze sa prašinom u potocima mikrometeorita. Visoke temperature ove atome podižu u otvoreni svemir. Ovako tanka atmosfera nije u stanju da reguliše temperaturu. Hemijski sastav njegove atmosfere je sledeći: 42% O2, 29% Na, 22% H2, 6% He, .5% K i u tragovima Ar, CO2, H2O,  N, Xe, Kr, Ne, Ca i Mg.  Mnogo je topliji u perihelijumu nego u afelijumu  zbog velike razlike između ove dve udaljenosti od Sunca. Temperature na drugim planetima su relativno stalne, jer su njihovi afelijumi i perihelijumi skoro isti.

     Nema satelite ili prstenove zbog niske gravitacije.

     Osa Merkura ima najmanji nagib od svih ostalih planeta što rezultira nedostatkom godišnjih doba.

    Tečno gvozdeno jezgro sa radijusom od 1800 do 1900km zauzima oko 40% njegove ukupne zapremine. Jezgro Zemlje zauzima 17% njene zapremine. Podaci dobijeni merenjem odbijenih radio talasa od planete,  pokazuju kolebanje rotacije Merkura što upućuje da je jezgro tečno. Čvrsto jezgro, rotaciju čini stalnom, dok tečno jezgro izaziva varijacije rotacije. Debljina spoljne kore Merkura je od 500 do 600km. Debljina Zemljine kore je 2930km.

     Površina je slična površini Meseca, sa mnoštvom kratera nastalim udarima meteora, asteroida i kometa.  Stara polja lave ukazuju  da je u prošlosti postojala vulkanska aktivnost. Broj i starost kratera govori da je u dužem delu svoje istorije bio geološki neaktivan.

    Merkur ima magnetno polje male jačine, oko 1% magnetnog polja Zemlje.

     Do sada su dve svemirske sonde posetile Merkur. Mariner 10 je 1974-75. godine tri puta obleteo oko Merkura i mapirao polovinu njegove površine.

     Sonda MESSENGER je lansirana 2004. godine kako bi istražila gustinu Merkura, njegovu geološku istoriju, prirodu magnetnog polja i još mnogo toga. MESSENGER je 18. marta 2011.  ušao u orbitu oko Merkura i tamo je ostao do 2015. godine.

     Sonda Bepi Colombo je lansirana 2018. od strane Evropske svemirske agencije i Japanske vazduplovne agencije i očekuje se da će stići do Merkura 2025. godine.

    Izvor:
The planets
NASA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. novembra 2019. inč Aktivnosti, Astronomija

 

Dupli tranzit preko Sunca: Merkura i STHabla

11. 11. 2019.
       Dok su milioni ljudi na Zemlji, 11. novembra 2019. posmatrali tranzit planete Merkur preko diska Sunca, sa udaljenosti od 1,5 milion km od Zemljine površine, NASA-ina solarna opservatorija Solar Dynamics Observatory (SDO) je snimila film o tranzitu.
       SDO je u širokom opsegu elektromagnetnog spektra snimila prolaz Merkura preko Sunca. Na nekim snimcima se vidi prolaz Merkura  kroz sunčevu spoljnu atmosferu, koronu. Svetlost talasne dužine potrebne za dobijanje ovakvih snimaka blokira Zemljina atmosfera i detektuje se samo iz svemira.
    
    Za vreme tranzita Merkura Svemirski teleskop Habl je takođe bio u tranzitu preko Sunca nedaleko od Merkura.

     Thierri Legault je snimio ovaj dvostruki tranzit iz pustinje Atakama u Čileu.
„Postavio sam svoj teleskop u Mačuki (severno od San Pedro de Atakama) na 4000 m nadmorske visine „, kaže Legault. „Habl je leteo brzinom od 26.500km/h,  i prešao je sunčev disk za samo 0,9 sekundi – na udaljenosti od 624 km.“ „Učinio sam to uprkos debelom sloju visokih oblaka što je uzrokovalo veliku difuziju sunčeve svetlosti i oštar pad kontrasta.“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. novembra 2019. inč Astronomija

 

Odmetnuta zvezda

     Brzina bekstva sa ili od nekog nebeskog tela (planete, Sunca, galaksije…) je određena masom i jačinom njegovog gravitacionog polja.

   Ispaljena topovska kugla uvek pada na zemlju. Sa više eksploziva i većom brzinom, ona dobacuje dalje. U orbitu Zemlje visoku 200km može da uđe telo koje je postiglo brzinu 7,8km/s. Brzina koja mu omogućava da napusti planetu, ili brzina bekstva sa Zemlje je 11,2km/s. Najveća brzina zemaljskih raketa je 16km/s.

    Brzina bekstva sa površine Sunce je 618km/s. U blizini Zemlje ta brzina bekstva se smanjuje na 42km/s.

    Da bi telo napustilo Mlečni put potrebno je da postigne brzinu od 300km/s. Do 2005. godine se mislilo da nijedna zvezda nikada nije postigla takvu brzinu i da je Mlečni put kompaktan.

     Jack G. Hills, astronom Nacionalne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku je 1988. godine matematičkim putem pokazao mogući beg zvezda iz galaksije. Binarni sistem zvezda u bliskom prolazu pored supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta raspao bi se i istrgnuti član bi mogao da stekne dovoljno veliku brzinu da trajno napusti galaksiju.
     Potraga za takvim objektima  je započeta 2003.godine. Beg su otkrili astronomi Warren Brown, Margaret Geller, Scott Kenyon i Michael Kurtz koristeći 6,5-metarski teleskop na MMT opservatoriji, u Tucsonu, u Arizoni. To je plava zvezda, 20-te magnitude, spektralnog tipa O, s visokim sadržajem metala, što je svojstveno zvezdama kakve se rađaju u jezgru galaksije, stara 80 miliona godina i nosi naziv SDSS J090745.0 + 024507. Trenutno se nalazi u predgrađu Mlečnog puta, na 362 000 svetlosnih godina od njegovog centra, u sazvežđu Hidra i kreće se brzinom od 697km/s što je više od dvostruke brzine potrebne da se trajno napusti galaksija.

     Statistički, do 1 000 zvezda je moglo imati sličan bliski susret sa supermasivnom crnom rupom u centru naše galaksije u kom nisu povučene u nju, već su nasilno odbačene. Od 2015. godine, astronomi su pronašli oko 20 superbrzih zvezda, uključujući zvezdu US 708 koja se kreće brže od bilo koje druge zvezde ikada opažene u Mlečnom putu. Brzinom od 1200km/s oteće se gravitaciji Mlečnog puta za samo 25 miliona godina. Za razliku od SDSS J090745.0 + 024507, US 708 je izbačena iz izuzetno tesno povezanog binarnog sitema eksplozijom supernove.

    Hiperbrza zvezda SDSS J090745.0 + 024507 možda nije jedina koja je napustila našu galaksiju ali je prva čiji smo beg uočili. Za milion godina ona će putovati sama kao intergalaktička lutalica. Živa bića na njenim planetama gledaće u nebo bez zvezda, osvetljeno samo mutnim, magličastim konturama njene matične galaksije.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. novembra 2019. inč Astronomija

 

Univerzum, veličina koja ushićuje i ponižava

    Veličinu svemira još uvek ne znamo sa velikom preciznošću.

    Razumevanje naše kosmičke okoline, Sunčevog sistema, našeg područja Mlečnog puta, cele naše galaksije i drugih galaksija je presudno za razumevanje načina na koji univerzum funkcioniše. Zašto je univerzum toliko velik?

   Naučno-fantastični filmovi ozbiljno iskrivljuju našu predstavu o veličini  kosmosa. Opšti osećaj i mišljenje koje sf nameće, u koje se uveliko veruje, je da je tehnologija dobra, da ne poznaje nikakve granice, da je gotovo sigurno da ćemo jednog dana ići na međuzvezdana putovanja.

     Ali svemir je neizmerno veliko mesto. Udaljenosti između najbližih objekata su ogromne. Za živa bića zaglavljena na jednoj maloj planeti u galaksiji u kojoj žive, i između drugih galaksija u svemiru rastojanja su zadivljujuće ogromna. Po jednom modelu Mlečnog puta u kome su udaljenosti Sunca i drugih zvezda ako su one veličine zrna peska, 6km prečnik Mlečnog puta je oko 60 000 km.

      Po teoriji Velikog praska svemir je nekada bio veoma mali. Svetlost ili bilo koja informacija koju ona nosi putuje brzinom od 300 000km/s. Put koji pređe svetlost za godinu dana je svetlosna godina i iznosi približno 9,4 biliona km. Svemir je star 13,8 milijardi godina. U skoro 14 milijardi godina, od pojave svetlosti, ona se proširila radijalno, na 30 milijardi svetlosnih godina.

     Nakon Velikog praska, prostor-vreme se proširilo radijalno prema spolja u svim tačkama, što znači da se i sam prostor proširio, a ne samo stvari unutar njega. Teorija ukazuje da je radijus svemira nešto veći od 46 a prečnik je oko 93 milijarde svetlosnih godina.

    Taj se prečnik odnosi na vidljivi univerzum koji možemo videti sa Zemlje. Teorija inflacije sugerira da mi vidimo samo jedan deo univerzuma. Neki kosmolozi govore da je univerzum beskonačan.

  Zamislimo skalu Solarnog sistema na kojoj su Sunce i Zemlja na udaljenosti od 1cm a ne na 1AU (1 AU = 1cm). Astronomska jedinica (AU) je mera za kosmička rastojanja i predstavlja rastojanje između Zemlje i Sunca ( 1AU = 150 miliona km). Na našoj skali Merkur je na 0,4cm, Venera na 0,7cm, Mars na 1,5cm, glavni pojas asteroida na oko 2,5cm, Jupiter na 5cm, Saturn na 9,5cm, Uran na 19cm i Neptun na 30cm. Pluton bi bio na 40cm.

    Područje Kojperovog pojasa je na 30 do 50cm od Sunca, sa objektima Haumea na 40cm, Makemake na 45cm i Eris na 60cm. Regija ledenih asteroida je udaljena 50 do 100cm od Sunca. Kompletan model Solarnog sistem se proteže na 1m. Unutrašnja ivica Ortovog oblaka, ogromnog oreola od 2 biliona kometa na obodu Sunčevog sistema, udaljena je 100m  od ivice našeg dijagrama. Spoljna ivica Ortovog oblaka, na ovoj skali, udaljena je 1 000m.

    Putovali smo samo do Meseca, otprilike 1/389 AU, ili po našoj skali 1/389cm, od Zemlje, što je približno veličini crvenih krvnih zrnaca. Ta udaljenost neprimetno je blizu „tačke“ naše planete na našoj skali.

    Udaljenosti do najbližih zvezda su veće od naše zamišljene skale Ortovog oblaka a još veće do 400 milijardi zvezda u disku Mlečng puta, prečnika 150 000 svetlosnih godina i stotinu milijardi drugih galaksija.

    Kada stojimo ispod zvezda ushićeni ogromnošću svemira, dok “Vasiona spava, položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.”¹ u našoj malenkosti i nemoći javlja se i jedno od velikih poniznih osećanja čovečanstva.

¹- Oblak u pantalonama – Vladimir Majakovski

    Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 10. oktobra 2019. inč Astronomija

 

Sunčeva korona i mesečina nastala od svetlosti reflektovane od Zemlje

   Jedna od najzanimljivijih  pojava u toku totalnog pomračenja Sunca je svetlost Sunčeve unutrašnje korone. Tada se otkrivaju strukture i petlje užarene plazme i zakrivljene linije vidljive oko ivice Sunca koje nastaju pod dejstvom jakog magnetnog  polja, kao i slaba, bela svetlost koja se širi daleko u svemir, poznate kao Sunčeva spoljna korona. Ova se pojava može proučavati samo za vreme pomračenja Sunca, kada Mesečev disk u potpunosti prekrije Sunce, jer inače Sunčeva svetlost onemogućava njeno opažanje.

Sve je fizika

     Svetlost sa Meseca (mesečina) koja dolazi od Zemlje je reflektovana svetlost Sunca od Zemlje koja osvetljava Mesečev disk. Ta svetlost je veoma slaba. Sa Zemlje je vidljiva golim okom samo kod mladog Meseca, eventualno do prve četvrti. Tokom totalnog pomračenja Sunca se ne vidi golim okom ali je mogu detektovati fotoaparati sa dugom ekspozicijom.

Miquel Claro

    To je uradio Miguel Claro, portugalski profesionalni fotograf, autor i naučni komunikator na polju astronomije i ambasador fotografije Evropske južne opservatorije.  Član je organizacije World The Night i zvanični astrofotograf rezervata Dark Sky Alqueva Reserve. Specijalizovao se za astronomske „skyscapes“ koji povezuju Zemlju i noćno nebo.

    Kompozitna slika totalnog pomračenja Sunca od 2. jula 2019. godine pokazuje Sunčevu koronu kao i pejzaž Mesečeve površine osvetljen svetlošću Sunca koja se reflektuje od Zemlje, pada na površinu Meseca, odbija se od nje i ponovo vraća na Zemlju.

    Slika je rezultat niza snimaka različite ekspozicije tokom trajanja pomračenja, 2. jula 2019. godine. Snimljena je u gradu Lambertu, na oko 30 km severoistočno od La Serene, u Čileu, pomoću Nikon D850, sa 600-mm objektivom.

Izvor: SPᴧCE.com

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. oktobra 2019. inč Astronomija

 

Koji će se efekti pojaviti u Sunčevom sistemu i na Zemlji kada zvezda Betelgez eksplodira kao supernova?

     Betelgez, crveni džin, prikazan na snimku Svemirskog teleskopa Habla udaljen je oko 500 svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Orion. Očekuje se da će ova ogromna zvezda uskoro završiti svoj život kao supernova i normalno je da se pitamo da li će efekti takve eksplozije predstavljati problem za život na Zemlji.

     Betelgez je nedovoljno blizu da napravi ozbiljnu štetu. Možda će se dogoditi malo oštećenje ozonskog omotača ili malo povećanje radijacije na Zemlji i to bi bilo sve.

     Zvezda tih dimenzija sa štetnim posledicam po Zemlju bi trebalo da bude unutar od oko 150 svetlosnih godina. To se moglo dogoditi pre oko 2,6 miliona godina, i da je doprinelo drevnom događaju masovnog izumiranja na kraju pliocena kada je uništena morska megafauna. Supernova  unutar od oko 25 svetlosnih godina može verovatno izazvati veliku masovno izumiranje, što se verovatno desilo jednom ili više puta u poslednjih 500 miliona godina.

     Najveća trenutna pretnja je solarni vetar, koji se događa kada Sunce oslobađa veliki broj energetskih protona koji mogu poremetiti komunikaciju i uticati na elektroenergetske mreže. Ovi događaji bi mogli biti pogubni za našu tehnološku civilizaciju.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. septembra 2019. inč Astronomija

 
 
%d bloggers like this: