RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Pogled na centar Mlečnog puta

 
   U okviru Međunarodne godine astronomije 2009. NASA- ine svemirske opservatorije Habl, Spitzer i Čandra su snimile tri različite slike centralnog regiona naše galaksije.
    Korišteno je infracrveno i rendgensko svetlo koje prolazi kroz prašinu koja ispunjava region i otkriva intenzivnu aktivnost blizu galaktičkog jezgra. Centar galaksije se nalazi u svetloj regiji desno dole, ispod sredine slike. Cela širina slike pokriva oko pola stepena i približno je iste ugaone širine kao i pun Mesec.
    Snimak svakog teleskopa predstavljen je različitom bojom:
    Žuta predstavlja Hablovu opservaciju koji koristi svetlost talasne dužine koja je blizu infracrvenoj svetlosti. Ove opservacije ukazuju na energetske regione u kojima se rađaju zvezde, kao i na zvezdana jata sa stotinama hiljada zvezda.
    Crvena boja predstavlja Spitzerovo infracrveno posmatranje. Zračenja i vetrovi zvezda utiču na formiranje svetlih oblaka prašine složene strukture, od kompaktnih, sfernih globusa do dugačkih, žilastih filamenata.
    Plava i ljubičasta boja predstavljaju izvore X-zraka koje detektuje Čandra. X-zrake emituje gas koji se zagreva na milione stepeni energijom koja dolazi iz eksplozija zvezda i supermasivne crne rupe u centru galaksije. Svetlo plava boja sa leve strane je emisija iz sistema dvostruke zvezde koja sadrži neutronsku zvezdu ili crnu rupu.
     Kada se ove slike poklope dobija se kompozitna slika koja pruža jedan od najbogatijih pogleda na jezgro naše galaksije koji je ikada viđen.
    Svemirski teleskop Spitzer hvata infracrvene fotone ili elektromagnetne talase i daje  detaljan i nesvakidašnji pogled na područje centra naše galaksije. Jezgro naše galaksije ima stotine hiljada zvezda koje se ne mogu videti vidljivom svetlošću. Ove zvezde zagrevaju gas i prašinu u svojoj blizini. Prašnjavi oblaci isijavaju infracrveno svetlo i otkrivaju svoje oblike. Neki od ovih oblaka su stari rasadnici u kojima se formiraju nove generacije zvezda. Kao i centar velikog grada, centar naše galaksije je dinamičan i promenljiv. To je aktivno i živo mesto.

    Svemirski teleskop Habl osim što koristi vidjivu svetlost ima mogućnost da detektuje svetlost čija je talasna dužina blizu infracrvenog svetla. Galaktički centar se vidi kao svetla spiralna forma u donjem desnom uglu. Sa leve strane su veliki lukovi toplog gasa koji su zagrejani jatima svetlih masivnih zvezda. Habl otkriva mnogo masivnih zvezda širom regiona. Vetrovi i zračenje ovih zvezda stvaraju složene strukture koje se vide preko cele slike.
    Rendgenski svemirski teleskop Čandra pruža pogled u vrlo topla područja regiona centra naše galaksije u kojima nastaju X-zraci. Ovi zraci izlažu bogatstvo egzotičnih objekata sa visoko energetskim karakteristikama. X-zraci niže energije su predstavljeni ljubičastom bojom a plava boja označava višu energiju. Stotine malih tačaka pokazuju emisiju iz materijala oko crnih rupa i drugih zvezdanih objekata. Supermasivna crna rupa, četiri miliona puta masivnija od Sunca se nalazi u donjem desnom uglu. Difuzno rendgensko svetlo potiče od gasa koji se zagreva do milion stepeni u okolini supermasivne crne rupe, a koji eksplozije zvezda i solarni vetrovi oduvavaju u prostor ovog regiona.
    Ova centralna regija je najaktivnije mesto u našoj galaksiji.
Izvor: HUBBLESITE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. avgusta 2017. in Astronomija

 

Od građanskog do astronomskog sumraka

     
    Drugu godinu zaredom Regionalni centar za talente iz Zrenjanina je u Belom Blatu, malom selu na domak Carske Bare, od 2- 5.avgusta 2017. organizovao Prirodnjački kamp „Carska Bara- Belo Blato 2017“, pod nazivom “Ekološke karakteristike vodenih ekosistema u okolini Zrenjanina “.
    U kampu je u petak, 4. avgusta održano astro veče, predavanje sa posmatranjem.
Predavanje je počelo sa građanskim sumrakom u prisustvu 14 polaznika kampa koji su došli iz opština Pančevo, Žitište, Novi Bečej, Sečanj i Zrenjanin, njihove profesorice biologije Ivane Slankamenac i koordinatora Roberta Saboa.
     

   Sa građanskim, nautičkim i astronomskim sumrakom nebo se samo otvaralo i pokazivalo postepeno, u etapama, odgovarajućom brzinom, kao knjiga ili dobro urađena PP prezentacija. Sadržaji su postajali sve raznovrsniji i brojniji, kao da su naručeni. Prosto su usmeravali i diktirali posmatranje i  određivali i oblikovali priču. Prvo se na nebu video Mesec u poodmakloj fazi i planeta Jupiter. Saturn se jedva nazirao. Drugi objekti se nisu videli pa je to bila prilika da se prvo predstave i posmatraju ova tri nebeska tela.

    Jupiter

    Jupiter je gasoviti džin. Najveća planeta Sunčevog sistema zamalo nije postala zvezda. Zbog čega nije? Zbog toga što nije imala dovoljnu gravitacionu masu koja bi u njenom jezgru stvorila dovoljan gravitacioni pritisak i temperaturu za pojavu reakcija fuzije to jest spajanja atoma vodonika u atome helijuma kojom prilikom nastaju fotoni, čestice svetlosti. To se u našem sistemu pre pet milijardi godina dogodilo samo Suncu. Da se to dogodilo i Jupiteru danas bi imali dva sunca i u ovom trenutku bi još bio dan sve dok Jupiter ne zađe. To bi možda bilo dobro ali od njegove svetlosti ne bi videli Saturn i ostale zvezde koje nam se sada pojavljuju.
    Jupiter je udaljen 778 miliona km od Sunca. Prečnik mu je 140 000km. Na Jupiteru bi nam težina bila 2,5 puta veća nego na Zemlji. Oko planete kruži 65 satelita. Većina tih satelita je nepravilnog geometrijskog oblika. Najpoznatiji sateliti su Io, Evropa, Ganimed i Kalisto. Oni su loptastog oblika. Ove satellite je prvi zapazio Galileo Galilej 1609. godine. On je prvi video i pege na Suncu i kratere na Mesecu.
    Satelit Ganimed je najveći satelit u Sunčevom sistemu. Evropa je satelit koji privlači najveću pažnju zbog toga što je okovan debelom ledenom korom ispod koje se nalazi okean tečne vode.
    Istraživanje Jupitera
    Pored Jupitera je prošlo više robotskih sondi. Prve sonde koje su u preletu snimale veliku planetu su bile Pionir 10,1973. i Pionir 11,1974. Nedugo posle njih, 1979. su to uradili Vojadžer 1 i 2. Sonda Novi horizonti čiji je cilj bio planetoid Pluton, prošao je pored Jupitera 2007. Kosmička istraživačka sonda Galileo je od 1995- 2003. kao orbiter planete, snimala, proučavala i na kraju zaronila u njenu gustu atmosferu i od velikog trenja se zapalila i izgorela. Od 2016. oko Jupitera kreće sonda Junona. Njena misija traje 2 godine. Ovih dana se približila na samo 4 000km od Jupiterovih oblaka.

     U toku posmatranja Jupitera teleskopom zapažene su horizontalne šare u predelu ekvatora na njegovom disku koje predstavljaju slojeve oblaka. Lepo su se videla i četiri Galilejeva satelita. Zbog male visine iznad horizonta, velike vrućine i zagrejanosti vazduha slika nije bila potpuno jasna. Nauk je, ne čekati da u ovako toplom danu objekat koji posmatramo bude nisko iznad horizonta.

    Saturn 

  Saturn je po veličini druga planeta u Sunčevom sistemu. Zanimljiva je za posmatranje zvog svojih prstenova. Udaljena je oko 1,5 milijardi km od Sunca. Sa Jupiterom, Uranom i Neptunom pripada grupi spoljnih planeta ili gasovitih džinova. Saturn ima 62 satelita. Većina tih satelita su nepravilnog geometrijskog oblika.

    Istraživanja Saturna
       Čovek praktično posmatra Saturn od 1609. godine. Prvo posmatranje je izveo Galileo Galilej svojim tek napravljenim teleskopom refraktorom. On je prvi video prstenove ali je napravio pogrešnu procenu, mislio je da su to sateliti. Francuski astronom, Đovani Domeniko Kasini je kasnije zaključio da su to prstenovi. 
    Saturn su u preletu proučavale NASA- ine kosmičke sonde Pionir 11,  Vojadžer 1 i 2. Na meti je i svemirskih teleskopa Habla i Čandre a i velikih zemaljskih teleskopa na Havajima, Andima u Čileu i drugih.
    Kosmički brod Kasini je od 2004. prvi veštački satelit Saturna i biće to do 15. septembra 2017. kada će uroniti u njegovu atmosferu i poput meteora usled trenja izgoreti. Kasini je lansiran sa Zemlje 2007. Za 13 godina Kasinijevog istraživanja Saturnovog sistema pokazalo se da su mnogi njegovi sateliti ledeni svetovi i da je voda široko rasprostranjena u Sunčevom sistemu. Saturnov satelit Encelad je kao i Jupiterov satelit Evropa okovan ledom ispod kojeg postoji okean tečne vode koja povremeno kroz pukotine u ledenoj kori poput gejzira izbija u okolni prostor i pri tom formira i hrani deo Saturnovog prstena. Ovaj satelit je pored Jupiterove Evrope drugo mesto u Sunčevom sistemu gde je moguće postojanje nekih oblika života. Buduća istraživanja svemira će verovatno biti usmerena prema ta dva nebeska tela.
    Saturn ima još jedan satelit koji svojim specifičnim svojstvima privlači pažnju zemaljskih naučnika. To je Titan. Posle Jupiterovog satelita Ganimeda Titan je najveći satelit u Sunčevom sistemu. Na površinu Titana se 2004. godine spustila sonda Hajgens koju je poneo Kasini.Titan je satelit sa atmosferom i tečnim jezerima. Tamo pada kiša ali ne vodena nego metanska, pa su reke i jezera puni metana. Naučnici pretpostavljaju da na njemu vladaju uslovi kakvi su postojali na Zemlji u njenom osvitu.
    Saturn je u našem teleskopu bećarski nakrivio svoje prstenove na levu stranu.

    Mesec

  Mesec je prirodni satelit Zemlje. Udaljen je od Zemlje 386 400km. Sve više preovlađuje teorija da je nastao usled sudara Zemlje i jedne planete veličine Marsa pre 4,5 milijardi godina. Ovu teoriju podržavaju analize kamenja koje su na Zemlju donele Apolo posade koje us od 1969 do 1972 . boravile na Mesecu. Analize pokazuju da su Mesec i Zemlja od istog materijala. Mesec nema atmosferu. Veliki broj meteora, asteroida i kometa slobodno pada na njegovu površinu zbog čega je išarana udarnim kraterima.

    Istraživanje Meseca
    Mesec su istraživale mnoge kosmičke sonde, ili u preletu ili iz orbite ili su se spuštale na njegovu površinu. Mesec je jedino nebesko telo na koje je kročila ljudska noga.
         Nautički sumrak je omogućio posmatranje dela sazvežđa Velikog Medveda koji se u našem narodu zove Velika kola. Praktično je pokazan način nalaženja polarne zvezde. Osa Zemljine rotacije je usmerena prema zvezdi Severnjači. Zbog toga se ova zvezda nalazi stalno na istom mestu a sve ostale zvezde menjaju svoj položaj na nebu. Pokazana su neka cirkumpolarna sazvezđa i Letnji trokut, koji čine tri zvezde, Vega u sazvežđu Lire, Deneb u sazvežđu Labuda i Altair u sazvežđu Orla. Pri posmatranju Vege nametnula se i tema ledenih doba Milutina Milankovića zbog čigrastog okretanja Zemlje. Zvezda Vega u sazvežđu Lire će nam za oko 11 000 godina biti ono što nam je polarna zvezda danas.
      To je bila prilika da se spomene svemirski teleskop Kepler koji je do sada otkrio preko 2 000 ekstrasolarnih planeta koje kruže oko drugih zvezda u delu sazvežđa Labuda koji se prostorno poklapa sa površinom 1 dinara. Većina tih planeta su udaljene nekoliko desetina svetlosnih godina od Zemlje. Prvo što pomislimo je kako da dođemo do njih ali od tako velike udaljenosti nam zastaje dah i za sada nismo blizu, niti naziremo rešenje tog problema. Ali dobro je što znamo da planete nisu karakteristika ili jedinstvena pojava samo našeg Sunčevog sistema već postoje i oko drugih zvezda. Zapanjuje njihova brojnost. Ako samo u površini neba od ko 2cm² ima preko 2 000 planeta koliko ih onda ima na celom nebu i u celom Svemiru.
    U astronomskom sumraku je trebalo da se pojavi obilje zvezda, većeg ili manjeg sjaja i traka Mlečnog puta. Na žalost zbog jake mesečine se nisu pojavili .
    Kada se radi u prirodi uvek se dogodi da neka neplanirana pojava izazove digresiju. Pojavila se  ISS. Svetla tačka je polako klizila između zvezda. Moralo je nešto da se kaže i o njoj.

Poruka predavača:

       Poruka 1:  Naučnici pretpostavljaju postojanje žive materije u okeanima Jupiterove Evrope i Saturnovog Encelada. Već se prave planovi da čovek poseti ove satelite i na licu mesta proveri ovu hipotezu. Pošto vi, mladi biolozi proučavate zemaljske oblike života, slobodan sam da pretpostavim da neko od vas može da bude član te ekspedicije, da kao biolog učestvuje u istraživanju vanzemaljskih oblika života.  

Poruka 2:  Neko od vas sada mladih biologa će možda za 20 do 30 godina sedeti u nekoj bazi na Mesecu i proučavati razvoj i održanje zemaljskih oblika života, biljaka i životinja u ekosistemima koje će ljudi tamo postaviti i prilagoditi ih svojim potrebama.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. avgusta 2017. in Astronomija

 

Predivan kraj jedne zvezde

      Eskimo nebula / NGC 2392

     Zvezde poput Sunca mogu da postanu izuzetno fotogenične na kraju svog života. Dobar primer je zvezda NGC 2392, koja se nalazi oko 4 200 svetlosnih godina daleko od Zemlje. NGC 2392 ili „Eskimo maglina“, je planetarna maglina. Planetarne magline nemaju nikakve veze sa planetama. Termin je istorijski relikt, jer su ove kosmičke pojave astronomima u ranijim vremenima, koji su kosmos posmatrali malim optičkim teleskopima izgledale kao planetarni diskovi.
     Planetarne magline se formiraju kada zvezda iskoristi sav vodonik u svom jezgru. Tada zvezda počinje da se hladi i širi, povećava svoj prečnik od nekoliko desetina do nekoliko stotina puta od standardne veličine. Na kraju, spoljni zvezdin omotač ponese vetar eksplozivnom brzinom od 50 000 km/h, ostavljajući za sobom vruće jezgro. Ovo vruće jezgro ima površinsku temperaturu od oko 50 000°C. Ono izbacuje svoje spoljašnje slojeve brzinom od 6 miliona km/h. Zračenje koje dolazi iz tople zvezde i interakcija njegovog brzog vetra sa sporijim vetrom stvara složenu i filamentarnu školjku planetarne magline. Na kraju će se od ostatka zvezde formirati beli patuljak. Naše Sunce će doći u tu fazu za oko pet milijardi godina.
     Ova slika NGC 2392 je kompozitna. Napravljena je od slika koje su snimili NASA – ini Rendgenski svemirski teleskop Čandra i Svemirski teleskop Habl. Čandrine slike u ljubičastoj boji pokazuju užareni gas od milion stepeni u blizini centra planetarne magline a Hablove u crvenoj, zelenoj i plavoj boji predstavljaju zamršene obrazce spoljnih slojeva zvezde koje je zvezda izbacila. Komete u obliku filamenata formiraju se kada vetar i zračenje iz centralne zvezde intereaguju sa hladnom prašinom i gasom ljuske koji su izbačeni iz zvezde.
     Podaci sa Čandre pokazuju da NGC 2392 emituje neobično veliku količinu X-zraka. To istraživače navodi na zaključak da postoji nevidljivi pratilac tople centralne zvezde. Interakcija binarnih zvezda može objasniti povišenu emisiju rendgenskih zraka.
    Rad koji opisuje ove rezultate je objavljen u časopisu Astrophisical Journal 10. aprila 2013. godine.

Detaljnije na:
http://www.nasa.gov/mission_pages/chandra/news/eskimo-nebula/index.html#.UeKzc23-sqy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. jula 2017. in Astronomija

 

 Sunce je na pragu solarnog minimuma

5. 7. 2017.

SDO

 Danas, 5. jula 2017. Sunce je čisto.  Na slici Svemirske solarne opservatorije Solar Dynamics Observatory nema pega.
    Ovo je 44. dan u 2017. godini da je Sunce bez pega. To je jasan znak približavanja solarnog minimuma. Poslednji put je Sunce bilo ovakvo pre 10 godina, kada je ušlo u duboki solarni minimum. Između 2008. i 2009. godine, gotovo da nije bilo pega. Kosmički zraci koji su dolazili iz dubokog svemira prodrli su duboko u prostor Sunčevog sistema u rekordnom broju, čak do Zemljine atmosfere i tu, u njenim gornjim slojevima kolapsirali. Ponovo smo na početku istog dešavanja.
    Istraživači na čelu sa prof Ivonne Elsvorth sa Univerziteta u Birmingemu su 4. jula, na sastanku u Velikoj Britaniji, izvestili da su akustični talasi unutar Sunca promenili frekvenciju tokom solarnog minimuma (2008-2009), i da se to dešava i danas. Ovo upućuje na spekulaciju da je u toku promena dinamo mehanizma u magnetnom polju Sunca. 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. jula 2017. in Astronomija

 

Otkriven binarni sistem crnih rupa

Josh Valenzuela/University of New Mexico

 Crne rupe je izuzetno teško proučavati, jer se ne mogu direktno posmatrati ali se mogu otkriti na osnovu njihovog uticaja na obližnju materiju. Od Ajnštajnovog definisanja crnih rupa u Teoriji relativiteta astronomi su bili fascinirani njima. U međuvremenu je bilo nekoliko novih otkrića o crnim rupama ali još uvek ima mnogo da se radi na njima. Crne rupe imaju veliki uticaj na zvezde i celokupnu materiju oko sebe, na rast i evoluciju galaksija. Razumevanje prirode takvih pojava i njihovih interakcija će nam dati veći uvid u evoluciju galaksija i Univerzuma.
     Otkriće supermasivnih crnih rupa koje se okreću jedna oko druge je rezultat više od dve decenije rada tima astronoma sa Univerziteta u Novom Meksiku (UNM). Pojava je do sada samo teorijski razmatrana ali nije viđena. Tim je pomoću interferometarskog radio teleskopa Veri Long Baseline Array (VLBA), posmatrao par crnih rupa u galaksiji 0402 + 379, udaljenoj oko 750 miliona svetlosnih godina od Zemlje. Prisustvo dva takva objekta u jednoj galaksiji pokazuje da je ona prošla spajanje u nedavnoj prošlosti. Kada se dve galaksije spoje, svaka supermasivna crna rupa doprinosi krajnjem njihovom obliku koji će verovatno biti jedan objekat. U slučaju 0402 + 379, to će se dogoditi za nekoliko miliona godina. Merenjem različitih radio frekvencija koje dolaze iz neposredne okoline ovih crnih rupa, tim je odredio njihove putanje.
     Prema Katherine Bansal, prvog autora teksta objavljenog u  Astrophisical Journal, masa ovih crnih rupa je oko 15 milijardi puta veća od mase našeg Sunca, udaljene su jedna od druge 24 svetlosne godine a njihov orbitalni period je oko 30 000 godina. Zbog toga, tim koji ih je pratio više od jednu deceniju nije bio u stanju da detektuje čak ni najmanju krivinu na njihovim orbitama.
     Rodžer V. Romani, jedan od istraživača sa Univerziteta Stanford kaže: „Ako zamislite da je puž na nedavno otkrivenoj planeti u orbiti Proksima Kentaur, udaljenoj 4,243 svetlosnih godina, prešao 1cm u sekundi, takvo ugaono kretanje smo mi posmatrali ovde.
     Integracije galaksija u Svemiru su uobičajena pojava. Tako galaksije rastu i menjaju oblik. Od mladih, aktivnih spiralnih galaksija prelaze u mirne stare eliptične.
     Predviđa se sudar našeg Mlečnog puta i galaksije Andromeda. Obe galaksije u svojim centrima imaju supermasivne crne rupe. Crna rupa u centru našeš Mlečnog puta ima masu četiri miliona puta veću od mase našeg Sunca.  Tim UNM je posmatrao potencijalnu budućnost naše galaksije u nekoliko narednih milijardi godina.
    Tim UNM će se vratiti na ove crne rupe u nekoliko narednih godina da proveri njihove orbite i potvrdi zapažanja.

       Astronomy magazine

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. jula 2017. in Astronomija

 

Zvezda Betelgez,  kakvu je do sada nismo videli

ESO

   Na sajtu ESO objavljena je fotografija zvezde Betelgez koja je snimljena na velikoj Atacama milimetar/submilimetar Array (ALMA) opservatoriji, najvećem astronomskom projektu na Zemlji koji postoji. ALMA proučava svetlost talasne dužine u milimetarskom regionu, između radio i infracrvenog i radio dela elektromagnetnog spektra. Ovakva svetlost je poznata kao milimetarsko i submilimetarsko zračenje i nastaje u najhladnijim objektima u svemiru. Ovo je prvi put da ALMA posmatra površinu neke zvezde u velikoj rezoluciji.
    Betelgez je jedna od najvećih trenutno poznatih zvezda. Zapanjuje i teško je zamisliv njen prečnik koji je oko 1400 puta veći od prečnika Sunca. Nalazi se na oko 600 svetlosnih godina daleko od Zemlje u sazvežđu Oriona. To je crveni superdžin star samo oko osam miliona godina, ali je već na ivici da postane supernova. Kada se to dogodi eksplozija će biti vidljiva sa Zemlje, čak i usred bela dana. Ovako masivne zvezde imaju kratak životni vek.
   Zvezda je posmatrana posebno u različitim talasnim dužinama; u vidljivim, infracrvenim i ultraljubičastim. Koristeći ESO-in Veoma veliki teleskop astronomi su otkrili ogroman oblak gasa, skoro veličine našeg Sunčevog sistema kao gigantski balon uz površinu Betelgeza. Ovo ukazuje da zvezda izbacuje gas i prašinu u ogromnim stopama. Na ovoj slici ALMA posmatra gas povišene temperature koji dolazi iz donje hromosfere Betelgeza na talasnim dužinama manjim od milimetara.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. juna 2017. in Astronomija

 

Tarantula maglina

    Kompozitna slika Tarantula magline  (30 Doradus) napravljena na osnovu snimaka svemirskih teleskopa Čandre (plavo), Habla (zeleno) i Spitzera (crveno).
    30 Doradus se nalazi u Velikom Magelanovom oblaku, maloj satelitskoj galaksiji Mlečnog puta. Region sadrži hiljade mladih masivnih zvezda i jedan je od najvećih u kojem je na delu formiranje zvezda. Odlično je mesto za posmatranje procesa nastajanja zvezda.
    U centru magline hiljade masivnih zvezda intenzivno zrači stvarajući snažne solarne vetrove koji oduvavaju material u okolni prostor. Podaci sa  Rendgenske svemirske opservatorije Čandra (plavi regioni) nam otkriva gas zagrejan do više miliona stepeni pod udarom zvezdanih vetrova.
     Podaci sa Habla predstavljeni zelenom bojom otkrivaju svetlost masivnih zvezda različite starosti i faze razvoja, od embrionalnih zvezda do onih hiljadu godina starih koje su i dalje umotane u čaure tamnog gasa i prašine. Infracrveni pogled Spitzera ukazuje na džinovske mehurove vrućeg gasa i prašine koje oblikuju jaka zračenja i vetrovi koji dolazi iz masivnih zvezda u centru magline.

Detaljnije:CHANDRA X- raj observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. juna 2017. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: