RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Na horizontu događaja

 Impresije – prvi snimak crne rupe

„Sa novim nadahnućem
Žarki i sumorni,
Sa novim Slovom
I novim slikama
U ceptećem srcu,
Prodresmo daleko
U neznanu zemlju
Našeg sna, naše Volje,
Uočismo u bistroj
Zlatnoj daljini
Tanane kule
I sjajna kubeta
Sutrašnjeg Carstva“

Todor Manojlović- Izviđači

    Galileo Galilej je pomoću teleskopa 1609. godine video površinu Meseca, Jupiterove satelite, Venerine mene i pege na Suncu. Od tada se dešava prodor čovekovog oka i uma u sve dublje i dublje prostore našeg svemira. U poslednje vreme gledamo do detalja galaksije, kako obližnje tako i prvonastale, udaljene preko 10 milijardi svetlosnih godina. Gledamo eksplozije supernovih, u našoj i drugim galaksijama, magline, protoplanetarne diskove, ekstrasolarne planete. Po prvi put smo videli sudar neutronskih zvezda, detektovali gravitacione talase.

     Samo pre 2 500. godina grčki filozofi su izbrojali šest hiljada zvezda i pet planeta, po koju kometu i ništa drugo. Inercija ili tromost, u koju zna da upadne ljudski um, kao teški balast nas je, u narednih dve hiljade godina osujećivala u tome da vidimo više i dalje. Misao se mučila, padala i uzdizala. Arhimed nije mogao da odbrani svoje krugove, Đordano Bruno nije stigao da objasni i dokaže da su zvezde daleka sunca a ne rupice u nebu kroz koje sjaji božanska svetlost i da se oko njih vrte daleki svetovi. Kopernikova misao je tek posle njegove smrti videla sveta, Galilej je pred zakonom, mudro, porekao svoj nauk. Da to nije uradio ugasila bi se još jedna luča i svet bi i dalje zaostajao u razvoju.

    Ipak, otkrića naše civilizacije: naučna metoda, nova matematika, teleskopi i nova tehnologija su ljudski rod doveli do mogućnosti da vidi mnogo dalje i dublje. Potpomognuti novim mašinama vidimo ono što naše slobodno oko ne može da detektuje i vidi.

     Crne rupe su izvanredni kosmički objekti s ogromnim masama. One ekstremno utiču na svoju okolinu, zakrivljuju prostor- vreme, zagrevaju okolnu materiju. Albert Ajnštajn je imaginacijom i matematikom u Opštoj teoriji relativnosti ukazao na postojanje crnih rupa. Nauci to nije bilo dovoljno da ozakoni postojanje ovih objekata. Posle jednog veka pomoću interferometarskog  Event Horizon Telescopa (EHT) snimljena je supermasivna crna rupa, sa masom ekvivalentnom masi 6,5 milijardi sunaca.  Ljudski rod pred sobom ima sliku horizonta događaja crne rupe u centru eliptične galaksije M87, udaljene 55 miliona svetlosnih godina.

      Planovi za snimanje su započeli pre više od deset godina. U međuvremenu nadograđeni su postojeći i izgrađeni novi objekti. Kada su astronomi EHT prvi put napravili plan za snimanje horizonta događaja supermasivne crne rupe, dva cilja su odabrana kao mete: crna rupa u središtu naše galaksije, Sagitarius A * i crna rupa u eliptičnoj galaksiji M87.

    Snimanje Sgr A *, najbliže supermasivne crne rupe (26 000 svetlosnih godina) je teško izvodljivo zbog toga što stoji u galaktičkoj ravni sa Zemljom, brzih promena u njenoj neposrednoj okolini i međuzvezdanog medija koji je zamagljuje.

     Crna rupa M87 je veća od Sgr A * i mnogo udaljenija, ali je relativno pristupačnija za snimanje. Ima povoljan položaj za posmatranje, duže  vremenske periode varijabilnosti, posmatramo je kroz prozirniji međuzvezdani medijum. Osa rotacije ove crne rupe je nagnuta od nas pod uglom od 17 ° u odnosu na našu liniju vida mlaza koji izbija iz nje.

     Aprila 2017. je sve bilo spremno za dobijanje prvog dobrog pogleda na horizont događaja crne rupe u M87. Snimanje je rađeno četiri dana u aprilu 2017. Slika crne rupe je napravljena kombinovanjem istovremenih posmatranja u radio opsegu osam zemaljskih radio teleskopa, u Arizoni, Meksiku, Čileu, Španiji i na Havajima i Južnom polu. EHT se povezuje u obliku virtuelnog teleskopa veličine Zemlje s neviđenom osetljivošću.

    „Radijske talasne dužine imaju mnoge prednosti“, kaže Katie Bouman, studentkinja diplomskih studija elektrotehnike i informatike MIT-a, koja je vodila razvoj novog algoritma koji je omogućio povezivanje podataka dobijenih iz osam teleskopa. „Baš kao što radio talasi prolaze kroz zidove, tako prolaze i kroz galaktičku prašinu. Nikada ne bismo mogli da vidimo središte naše galaksije u vidljivim talasnim dužinama, jer postoji previše stvari između. „

      Slika crne rupe u M87 je samo početak! Slike veće rezolucije će biti moguće dodavanjem novih teleskopa u EHT i korišćenjem kraćih talasnih dužina. Stalna poboljšanja EHT-ove tehnologije posmatranja i tehnika analize podataka jednoga dana će dovesti i Sgr A * u doseg.Već se razmišlja o postavljanju radio teleskopa u orbitu oko Zemlje. Sada se može krenuti dalje. Sada znamo da je više od veka stara nauka izgrađena na čvrstoj osnovi.

      Ali misterije i nepoznanice ostaju. Šta se događa iza horizonta događaja nismo u stanju da vidimo. Matematika nam kaže da se u centru crnog kruga javlja singularnost u kojoj se prostor pretvara u tačku, vreme stoji a materija menja oblik i transformiše se u neznano šta. Ovo je, kao da gledamo „kraj sveta”, ovog našeg sveta.

     Znamo šta se dešavalo u 40 milijarditom delu sekunde nakon Velikog praska, šta se dešava u jezgrima zvezda, kako nastaju crne rupe, kako se energija pretvara u materiju, kako nastaje masa i kako se masa pretvara u energiju, koji su najsitniji delovi materije, definisali smo sile.  Ali, nemamo ništa, ni matematiku kojom možemo da predstavimo šta je unutar ili iza singularnosti. Ne znamo šta se dešava u singularitetu crne rupe i šta se dalje dešava sa materijom koju usisava ovo gravitaciono čudovište. Da li se ona ponovo javlja i gradi neki drugi svemir i u kojim oblicima? To je već paradigma koju će nam neka nova fizika u budućnosti razbiti.

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 17. maja 2019. in Astronomija

 

Virgo i LIGO, detektori gravitacionih talasa su ponovo uključeni

Virgo opservatorija

     Detektori gravitacionih talasa, Virgo i LIGO su 1. aprila 2019. kao globalna opservatorija započeli novi, treći ciklus posmatranja (O3), u trajanju od godinu dana, koje će dopreti dublje u svemir nego prethodna dva.

    Dva laserska interferometarska detektora gravitacionih talasa, LIGO, koji se nalaze na opservatorijama u Hanfordu u Vašingtonu i Livingstonu u Luizijani, u SAD i detektor Virgo, u blizini Pise, u Italiji, su od avgusta 2017. godine nadograđeni, ažurirani i testirani.

     Detektoru Virgo su nadograđena i poboljšana ogledala čime je povećana osetljivost na niske i srednje frekvencije što ima značajan uticaj na sposobnost otkrivanja spajanja kompaktnih binarnih sistema. Instaliran je snažniji laserski izvor koji poboljšava osetljivost na visoke frekvencije. U saradnji s Institutom Albert Ajnštajn u Hanoveru, u Nemačkoj  smanjeno je neželjeno podrhtavanje osetljivih instrumenata i poboljšana osetljivost na visoke frekvencije.

    Očekuje se veći broj otkrića gravitacionih talasa koji nastaju u sudaru binarnih sistema crnih rupa i neutronskih zvezda kakvi su otkriveni u prethodna dva posmatranja. Očekuje se da će naučni rezultati O3 biti veliki i da će otkriti signale koji dolaze iz novih izvora, kao što je spajanje crne rupe i neutronske zvezde. Tražiće se dugotrajni gravitacioni talasi koji nastaju, na primer, rotiranjem neutronskih zvezda koje je asimetrično u odnosu na njihovu osu. Očekuje se da će signali iz spajanja dve crne rupe postati uobičajeni, možda i do jedan nedeljno.

    Za razliku od prethodnih posmatranja, u kojima su otkrića gravitacionih talasa rađena tiho, jer je naučnicima trebalo vremena da se pripeme za objavljivanje, nova otkrića će biti objavljena brzo i neposredno kao javno upozorenje i najava. Tako će drugi astronomi moći da traže moguće svetlo koje nastaje nakon ovih sudara, što može dovesti do novih naučnih otkrića.

    LIGO za sledeću nedelju najavljuje opširniji izveštaj.

    Četvrti detektor, KAGRA, smešten pod zemljom u Kamioki u Japanu, gotovo je spreman za početak prikupljanja podataka mogao bi se uskoro pridružiti poteri.

    Izvor: Virgo

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. aprila 2019. in Astronomija

 

Najava otkrića projekta Event Horizon Telescope

   

     1.april 2019.
     Euvopska južna opservatorija je upravo objavila da će 10. aprila 2019. održati konferenciju za štampu na kojoj će predstaviti revolucionarni rezultat projekta Event Horizon Telescope (EHT). 
     Već godinama interferometrijski radio Event Horizon Teleskop  gleda u centar Mlečnog puta, nastojeći da snimi mesto poznato kao Strelac A *, gde se nalazi supermasivna crna rupa.
     Crne rupe apsorbuju sva elektromagnetna zračenja zbog čega su doslovno nevidljive, što znači da ih naši radio, rendgenski, optički i gama teleskopi ne mogu videti. Zbog toga je nikad do sada nismo videli.
     Ali gledanje horizonta događaja, mesta izvan crne rupe u kojoj svetlo ne može postići brzinu bega, teoretski je moguće, iako nije lako. Prostor-vreme oko crne rupe je čudno a osim toga, Sgr A * je obavijen debelim oblakom gasa i prašine.
     Radio teleskopi širom naše planete okrenuti prema Sgr A* su u zajedničkom zadatku, generisali obilje podataka koje su istraživači razvrstali i analizirali. Napokon je nešto spremno.
    Dana, 10. aprila 2019. u 15:00 CEST (13:00 UTC, 9:00 EST), Evropska komisija, Evropsko istraživačko veće i projekat Event Horizon Telescope (EHT) će predstaviti  rezultate koje opisuju kao „revolucionarne“.
     Događaj će se emitovati na sajtu ESO ,YouTube i socijalnom mediju ESO Astronomy

Izvor: Science alert

Srodan tekst:

Prva vizuelizacija supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta

Potvrđen gravitacioni crveni pomak

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. aprila 2019. in Astronomija

 

Nova saznanja o bliskom susretu Mlečnog puta i Andromede

     Mlečni put pripada skupu galaksija, poznatom kao Lokalna grupa, zajedno s galaksijama Andromeda i Triangulum. Prethodne studije Lokalne grupe galaksija su na osnovu opažanja, svemirskog teleskopa Habla i zemaljskih teleskopa otkrile da su se orbite Andromede i Trianguluma s vremenom promenile. Ove galaksije su od nas udaljene  2,5 i 3 miliona svetlosnih godina i dovoljno su blizu jedna drugoj da mogu biti u gravitacionoj interakciji.
      Buduće putanje tri spiralne galaksije, našeg Mlečnog puta, Andromede(M31), i Triangulum (M33).

      Na slici je prikazan njihov trenutni položaj. Strelice na trajektorijama pokazuju smer kretanja galaksija i njihove pozicije, 2,5 milijardi godina u budućnost, dok krstići označavaju položaj za oko 4,5 milijardi godina. Mlečni put i Andromeda će napraviti svoj prvi bliski susret, na udaljenosti od oko 400 000 svetlosnih godina za 4,5 milijardi godina. Nastaviće da se kreću jedna prema drugoj i naposletku će se spojiti i formiraće eliptičnu galaksiju. Linearna skala od milion svetlosnih godina odnosi se na putanje galaksija.
     ESA-in satelit Gaia je lansiran 2013. sa ciljem da omogući stvaranje najpreciznije trodimenzionalne karte Mlečnog puta. Nova studija pokazuje da on može da pruži uvid u strukturu i dinamiku drugih obližnjih galaksija. Misija je do sada objavila dve serije podataka iz 2016. i 2018. godine.
     Gaia posmatra i meri pojedinačno kretanje zvezda unutar naše galaksije i unutar galaksija Anromede i Triangulum sa preciznošču bez presedana. U ovom istraživanju korišteni su podaci iz druge faze posmatranja u aprilu 2018. godine. Gaia trenutno omogućava najpreciznije 3D mapiranje zvezda u obližnjem svemiru.  Kretanje zvezda koje Gaia meri ne samo da otkriva kako se svaka od ovih galaksija kreće kroz prostor, već i kojom brzinom i kako rotira oko svoje ose. Kombinujući ranija opažanja s novim podacima sa Gaie, određeno je kretanje i putanja Andromede i Trianguluma u milijardama godina u prošlosti i budućnosti.
     Tako su dobijeni podaci na osnovu kojih se može bliže odrediti vreme sudara Andromede i Mlečnog puta. Kretanje Andromede se donekle razlikuje od ranijih procena. Njen sudar sa našom galaksijom se neće dogoditi za 3,9 milijardi, nego za 4,5 milijardi godina.

       Izvor:ESA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. februara 2019. in Astronomija

 

Zakrivljenost Mlečnog puta

    Astronomi sa Univerziteta Macquarie iz Sidneja u Australiji i Kineske akademije nauka koristili su 1339 zvezda cefeida za mapiranje naše galaksije. Otkrili su da je disk Mlečnog puta iskrivljen i da se sve više krivi što su zvezde dalje od centra galaksije.

    „Mi obično mislimo da su spiralne galaksije ravne, kao što je Andromeda koju lako vidimo kroz teleskop“, kaže profesor Ričard de Grijs, astronom koautor sa Univerziteta Macquarie.

     Već 50 godina postoje indicije da su oblaci vodonika u Mlečnom putu iskrivljeni. Nova karta pokazuje da zakrivljeni deo Mlečnog put sadrži mlade zvezde. Nejasno je koliko su zvezdane i gasne morfologije naše galaksije međusobno konzistentne. „Teško je odrediti udaljenost od Sunca do delova spoljašnjeg gasnog diska Mlečnog puta ako se nemaju jasne predstave o tome kako taj disk zapravo izgleda“, kaže Xiaodian Chen, vodeći autor Kineske akademije nauka u Pekingu.

   Tim je izgradio mapu koristeći 1339 velikih pulsirajućih zvezda- cefeida. To su mlade zvezde, četiri do dvadeset puta masivnije od našeg Sunca i do 100 000 puta svetlije. Zvezde velikih masa žive brzo i umiru mlade, za samo nekoliko miliona godina sagorevaju svoje gorivo. Period njihovog pulsa je od jednog dana do jednog meseca i manifestuje se kao promena njihovog sjaja, što se može koristiti za precizno određivanje njihove udaljenosti. Cefeidi su primarni indikatori udaljenosti sa tačnošću udaljenosti od 3–5% i pružaju jedinstvenu priliku za razvoj precizne trodimenzionalne slike i kreiranje grubog modela galaktičkog diska. Podatke o ovim cefeidama pružio je WISE (Wide-field Infrared Survey Explorer).

    „Otkrili smo da u našoj 3D kolekciji 1 339 cefeida i plinska ploča Mlečnog puta blisko slede jedno drugo. Ovo daje novi uvid u formiranje naše galaksije “, kaže profesor Ričard de Grijs.

    Kombinujući svoje rezultate sa ranijim zapažanjima, istraživači su zaključili da je iskrivljeni spiralni obrazac Mlečnog puta najverovatnije uzrokovan obrtnim momentom masivnog unutrašnjeg diska galaksije.

    „Ova nova morfologija pruža ključnu ažuriranu mapu za proučavanje kretanja zvezda naše galaksije i porekla diska Mlečnog puta“, kaže Licai Deng, viši istraživač u Kineskoj akademiji nauka i koautor rada.

    „Većina materije u Mlečnom putu je tamna materija, ona je suštinski deo našeg univerzuma“, kaže Ričard. „Ali nemamo apsolutno nikakvu ideju o tome šta je tamna materija ili čak i gde je. Naše istraživanje koje pokazuje oblik Mlečnog puta, moglo bi nam pomoći da odredimo kako se tamna materija distribuira oko naše galaksije.“

    Sa velike udaljenosti naša galaksija bi izgledala kao tanak disk zvezda koje kruže jednom u nekoliko stotina miliona godina oko svog centralnog regiona, gde se njih stotine milijardi uzajamnim gravitacionim delovanjem drže zajedno. Gravitacija je mnogo slabija u udaljenom spoljašnjem disku galaksije. Tamo, atomi vodonika koji čine većinu gasnog diska Mlečnog puta više nisu ograničeni na tanku ravan, već daju disku iskrivljen izgled.

    Ova morfologija pruža presudnu, ažuriranu mapu za proučavanje kinematike i arheologije galaktičkog diska.

     Rad je objavljen u Nature Astronomy

      Izvor: scienceinpublic

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 6. februara 2019. in Astronomija

 

Prva vizuelizacija supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta

      31. oktobar 2018.
     Opservacije instrumenta Graviti na Veoma velikom teleskopu (VLT), Južne evropske opservatorije (ESO) pokazuju da se izvan horizonta događaja supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta kreću gusti gasovi brzinom od oko 30% brzine svetlosti ili 323 miliona km/h. Instrument Graviti kombinuje svetlost koju su prikupila četiri VLT teleskopa, od kojih je svaki prečnika 8,2 metara,  kako bi stvorio interferometarski virtuelni super-teleskop prečnika 130 metara. Astronomi su posmatrali gas i prašinu u akrecionom disku Sagitariusa A * širokog oko 160 miliona km. Opažen je materijal koji kruži oko crne rupe na orbiti blizu horizonta događaja.   

    Sagitarius A * je  crna rupa sa masom oko 4,1 miliona puta većom od mase Sunca, ili 1,3 milijarde puta od mase Zemlje. Udaljena je oko 25 000 svetlosnih godina od Zemlje.
    Velike crne rupe se nalaze u centrima mnogih od stotina milijardi drugih galaksija. Gravitaciono delovanje crnih rupa rotira galaksije i uslovljava formiranje njihovih spiralnih krakova od stotine milijardi zvezda, prašine i gasa. Ono je toliko jako da čak ni svetlost ne može da pobegne izvan njihovog horizonta događaja. Osim toga što deluju na materijalna tela crne rupe deformišu i prostor-vreme.
   Tokom opservacija 27. maja, 22. jula i 28. jula 2018.godine Graviti je video tri izbačaja, jedan za drugim koji su se kretali u smeru  kazaljke na satu. Izbačaji su došli iz vrućeg gasa koji kruži oko crne rupe. Kako se oblak gasa približava crnoj rupi, on ubrzava, zagreva se, postaje vreliji i svetliji. Na kraju, kada se oblak gasa približi dovoljno crnoj rupi postaje tanak luk. Ova emisija, iz visoko energetskih elektrona veoma blizu crne rupe, zapažena kao tri  svetla izbačaja odgovara teorijskim predviđanjima. 
     ESORanije ove godine, GRAVITI i SINFONI, drugi instrument na VLT-u, omogućili su istom timu da precizno izmeri bliski prelet zvezde S2 dok je prolazila kroz ekstremno gravitaciono polje Sagitariusa A *. Tada je prvi put otkrivena infracrvena emisija, efekat predviđen Ajnštajnovom Opštom teorijom relativnosti.
      Na vizuelnoj simulaciji koja koristi podatke prikupljene od strane Graviti i drugih teleskopa narandžasta boja pokazuje ono što istraživači misle da je pregrejani gas ili plazma, dok plava boja pokazuje povremene svetle izbačaje zračenja raspadajuće materije.

      Slika takođe ilustruje savijanje i izobličenje svetlosti koje je prouzrokovano prostor- vremenom oko crne rupe koje modeluje gravitacija visokokoncentrisane mase, efektom koji se zove gravitaciono sočivo.
     Bljesak  se video na Zemlji u infracrvenom svetlu. Sa manje blizine videli bi se izuzetno svetli blicevi ​​optičkog svetla. Visoko energetska zračenja, poput gama i rendgenskih zraka su u ovako intenzivnim događanjima  isto prisutna.
     Šta uzrokuje ove izbačaje?
     Izbačaji plazme su povezani sa magnetnim poljima na mnogim mestima, uključujući i naše Sunce. Naučnici još uvek ne razumeju u potpunosti tačne uzroke takvih izbačaja. Ono što se da zaključiti iz posmatranja, ekstremne sile oko crne rupe – prvenstveno jaka magnetna polja povremeno ubrzavaju vrele gasove i plazmu i formiraju od njih pramenove ili izbačaje svetlosti i visokoenergetskog zračenja.  
    Međutim, nešto mnogo čudnije može biti u igri: velike distorzije prostora- vremena uzrokovane brzom rotacijom crne rupe u nekom delu brzine svetlosti mogu da fokusiraju energiju u orbiti sjajne vruće plazme u snop koji se povremeno na zemaljskim teleskopima vidi kao bljesak.
    
Detaljnije na: ESO

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. novembra 2018. in Astronomija

 

  Carskom i Obedskom barom i Zasavicom

…i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile…

M. Antić- Vojvodina

    U toku jeseni 2018 astronomi, prijatelji astronomije, fizičari, biolozi i geografi su u okviru projekta VoBaNISTA  posetili  tri ramsarska područja u Vojvodini, specijalne rezervate prirode: Carsku i Obedsku baru i Zasavicu.

    Svako će da pita: „Pa dobro, geografima i biolozima je tamo mesto, ali šta će tamo astronomi i fizičari?“ Albert Ajnštajn je govorio: „Da bi razumeli svemir potrebno je da prvo razumemo vlat trave“. Zvezdano nebo iznad ravnice nije kao ono u visokim planinama, ali i ono očarava i pokreće misao u nama. I ovde se ljudi pitaju zagledani u zvezdano nebo: „Ko smo? Odakle smo? Kuda idemo?“ Danas i deca znaju da sve ono što vidimo i dodirujemo čine atomi koji su nastali u jezgru neke zvezde ili zvezda kojih odavno više nema, a u jezgrima ovih zvezda koje sada posmatramo nastaju novi, od kojih će nastati neki budući svetovi. Bez razumevanja onoga što se dešava u dubokom svemiru teško da možemo razumeti ono što se dešava na Zemlji, naše mesto na njoj, pa i sebe same.

     Tradicionalno obrazovanje je učinilo da mi uglavnom razmišljamo i svet sagledavamo u kontekstu svoje struke, što je u nekoj visokoj specijalizaciji znanja i neophodno, ali na nižim nivoima se događa da nas znanje samo svoje struke uramljuje, ograničava i koliko god da je ono veliko ne možemo da vidimo druga znanja, pa čak ni vezu svoje nauke sa drugim naukama. Na osnovnoškolskom i srednjoškolskom nivou važno je razvijati opšte znanje na osnovu kojeg bi se mlad čovek vremenom sam mogao opredeliti za neku od nauka. Istovremeno,on formira bazu opšteg znanja koja će mu kasnije u životu pomoći da povezuje znanja različitih nauka. Sa tim ciljem, za promenu stanja i stvari, potrebno je povezivanje nauka, a to se postiže njihovom korelacijom.

     Od Demokita iz Abdere znamo da je makrosvet izgrađen od mikrosveta. Od njegovog vremena, čovekov um kao da je dve hiljade godina imao kratki spoj ili preusmerenje sinapsi pa o tome nije mogao da misli. S obzirom da našoj percepciji nisu bliska zapažanja ni mikro ni makrosveta neophodno je mlade učiti umenju njihovog mislenog povezivanja. Kao što je potrebno da imamo elementarno znanje o živoj ćeliji, tako treba da znamo i o nižim nivoima organizacije materije do elementarnih čestica, kao i višim od planeta i zvezda, do galaksija, metagalaksije ili multiverzuma.

Mars i Saturn na nebu i na vodi Obedske bare. Snimio: Aleksandar Vukićević

     Pokazalo se da je noćno nebo ovih destinacija, udaljenih od zagađivača svetlošću pogodno za astronomska posmatranja. Danju se odavde može solarnim teleskopom posmatrati Sunce, a mikroskopima mikrosvet bara i zemljišta. Ornitolozi mogu posmatrati ptice, entomolozi insekte, ihtiolozi ribe, botaničari biljke.

      Izvanredne hidrološke, geološke i ekološke odlike, raznovrsnost flore i faune ovih mesta koja su na dohvat ruke mogu učinti da đačke ekskurzije i školski izleti ovde mogu da imaju sasvim drugačiji smisao. Obilje materijala za posmatranje i proučavanje je potencijal velikog broja tema za njih. Ovde se mogu realizovati organizovani istraživački izleti i ekskurzije. Đaci bi u timovima ili grupama posmatrali, prikupljali, merili, snimali materijal koji bi na licu mesta ili kasnije u školi ili kod kuće obrađivali. Za to bi ovde trebalo da postoji neka elementarna platforma sa tehničkom infrastrukturom koja bi to omogućila. Dobar primer je pružio Igor Parožanin, profesor biologije iz Srbobrana, koji je sa sobom poneo par mikroskopa i lupa. U uzorku vode učesnici ovih izleta su mogli da vide i mikrosvet vode Carske i Obedske bare. Isto tako mogu da rade i škole koje dođu ovde sa svojim đacima.

     Ovakva mesta, nastavnicima i đacima omogućuju terenski istraživački rad ili nastavu, efikasniju od predavačke nastave, pa čak i od praktičnog rada u školskoj laboratoriji. Đaci ovde mogu da odrade praktično sve nastavne i vannastavne aktivnosti, iz svih predmeta, od prirodnih do društvenih pa i umetničkih. Organizaciono je ovo kompleksnije, ali pedagoška dobit je višestruko veća i značajnija.

    Na ovakvim ekskurzijama i izletima, aktivnost dece se ne bi svodila na šetnju i pasivno posmatranje i slušanje ustaljene priče o mestu, objektima koji se posmatraju i događajima sa kojima se upoznaju. Deca ne bi bila nemi posmatrači i slušaoci prezentacija. Dobra  metodička organizovanost, kao ishod bi imala razvijanje praktičnih i funkcionalnih znanja kod dece, a kod nastavnika stručno usavršavanje i razvijanje njihovih kompetencija na pravi način i na pravom mestu.

    Danas, kada postajemo informaciono društvo u kom nam sve moćnija IKT omogućava sve brži i kvalitetniji prenos informacija, u opasnosti smo da nam školama zavlada virtuelna tehnologija nastave. Računar ne zamenjuje samo kredu i tablu. Virtuelno on može da zameni i praktičan rad u laboratoriji i prirodi. Sve je to lepo aplicirano, grafički doterano do savršenstva, ali je to samo vizuelna predstava. U vremenu kada je jeftinije kupiti  računar nego neku od školskih laboratorija lako i mirne savesti može da se upadne u zamku virtuelne nastave. Dok shvatimo da      to nije prava stvar, greška će biti napravljena i za sobom će ostaviti nepopravljivog traga.

    Pokretna astronomska opservatorija bi ova mesta mogla da učini destinacijama za astronomska posmatranja. Ako se njoj pridruži i neka pokretna biološko-hemijska laboratorija, eto nauke ili naučnog pristupa na licu mesta, tamo gde se dešavaju bogati i burni životni procesi i gde je priroda u svom pravom i punom svetlu. Da li je to moguće? Pa, ako na Mars šaljemo rovere-laboratorije na daljinsko upravljanje, zašto nešto slično ne bismo mogli da radimo na udaljenosti od 10, 50 ili 100 kilometara.

    Ramsarskom konvencijom ova područja su, kao vlažna staništa i habitat ptica močvarica od međunarodniog značaja, zaštićena. Čovekov uticaj je ovde minimalizovan, što obezbeđuje  održanje ovih područja. Ovde se pojave i promene dešavaju samo delovanjem prirode. Kao takva, u vremenu brzih ekoloških promena koje izaziva savremena civilizacija ovakva mesta su značajna i kao obrazovni resurs. 

      Carska bara

      Ovde su promene najočiglednije u proleće i u jesen. Ono što je palo, truli i propada, a obrasta ga nova vegetacija. Priroda je ovde i uništitelj i tvorac. Kada s proleća temperatura postane dovoljna da se kapilare u stablima i granama biljaka dovoljno rašire i povuku hranljivu tečnost u njihove ćelije i pokrene im rast, nastupaju život i stvaranje. Kako dolazi jesen, biljke odbacuju lišće i otkrivaju velike trule trupce hrastova, vrba i topola i smrt i nestajanje kao da pobeđuju.

 
 
 
 
    Carska bara. Snimljeno u okviru projekta VoBaNISTA, 19. septembra 2018.

     Vodom i obalom Obedske bare

     Geolozi kažu da se nekada davno reka Sava ulivala u Dunav kod Subotice. Sve teče, sve se menja. Ovde je od Save ostao veliki meandar koji se zamuljavanjem odvojio od novog korita koje je reka sebi napravila. Hiljadama godina bilo je ovo stanište i odmorište pticama selicama, a ljudima izvor hrane.
     Sada se vodom i obalom Obedske bare još uvek kreću ptice selice, labudovi, sarke ptice, ali i turisti, ekskurzije, istraživači, naučnici. 

 
 

     Stare šume Obedske bare

    Ovde život i smrt idu ruku pod ruku. Umiranje i rađanje, stvaranje i nestajanje su ovde na svakom koraku. Srušeni beživotni trupci topola i hrastova daju utisak da ovde propadanje i umiranje dominiraju, ali mladice koje niču ispod njih ukazuju na nemilosrdnu agresivnost žive materije koja niče iz zemlje i vode, uvija se i savija između senki i uspinje se hrleći da pokupi što više fotona koje po krošnjama stare šume prosipa Sunce.
     

  
 
Obedska bara. Snimljeno u okviru projekta VoBaNISTA, 11. oktobar 2018.

Zasavica

   Jesen je. Ptice su se odselile. Domaće životinje tumaraju zasušenim pašnjacima, a voda i biljke kao da očekuju dolazak divljih gusaka sa severa. Ovde, kao da je vreme stalo. Tok vremena pokazuju samo promene na travama, trsci, lokvanjima i šašu.

 
 
Zasavica. Snimljeno u okviru projekta VoBaNISTA, 28. septembra 2018.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 28. oktobra 2018. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: