RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Šta nam elementarne čestice mogu reći o kosmosu

Artwork by Ana Kova

    Fizika elementarnih čestica proučava osobine i interakcije najmanjih delova materije. Astrofizika proučava ono što se dešava u našem sveukupnom univerzumu. Astrofizičari žele da znaju šta je činilo rani univerzum i šta danas čini naš univerzum. Fizičari čestica žele da znaju da li postoje neotkrivene čestice.
   Iako izgleda da su fizika čestica i astrofizika dijametralno suprotne naučne oblasti, naučnici ova dva polja zapravo zavise jedni od drugih. Nekoliko pravaca istraživanja povezuje veoma veliko i veoma malo.
     Zajedničko je i za fizičare čestica i astrofizičare da se interesuju za razvoj i rast ranog univerzuma. O najbržem periodu tog rasta, nazvanog kosmička inflacija, Eva Silverstein, profesor fizike na Stanfordu kaže: „Za mene je tema naročito zanimljiva jer možete shvatiti poreklo strukture u svemiru. Paradigma poznata pod nazivom inflacija predstavlja poreklo strukture na najjednostavniji i najljepši način koji fizičar može zamisliti.“
     Naučnici smatraju da se posle Velikog praska univerzum ohladio i čestice počele da se kombinuju u atome vodonika. Ovaj proces je oslobodio prethodno zarobljene elementarne čestice svetlosti, fotone. Sjaj tog svetla, koje se zove kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje zadržalo se na nebu do danas. Naučnici proučavaju različite karakteristike ovog zračenja da bi saznali šta se dogodilo u prvim trenucima posle Velikog praska.
    Prema naučnim modelima, obrazac koji se prvi put formirao na subatomskom nivou, na kraju je postao osnova strukture celog univerzuma. Mesta sa velikom gustinom subatomskih čestica – ili čak samo virtuelne fluktuacije subatomskih čestica, privlačila su sve više i više materije. Kako je rastao svemir, ove guste oblasti postale su mesta gde su formirane galaksije i galaktička jata. Malo je postalo veoma veliko.
       Pokušaji da se objasni uzajamno gravitaciono delovanje galaksija su iznedrili pojam tamne materije i energije. Postojanje tamne materije se uočava u gravitacionim efektima kao posledice njene interakcije sa običnom materijom u galaksijama i galaktičkim jatima. Ova zapažanja ukazuju da je svemir sastavljen od otprilike 5% normalne, hadronske materije, 25% tamne materije i 70% tamne energije. Michael Peskin, profesor teorijske fizike u SLAC-u kaže: „Koliko je atomske materije koju vidimo u svemiru, pet puta je više tamne materije a mi nemamo pojma šta je to.“ Ali do danas, naučnici nisu direktno posmatrali tamnu energiju ili tamnu materiju.
   Naučnici koji proučavaju kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje se nadaju da će više naučiti o rastu svemira i da će dobiti uvid u tamnu materiju, tamnu energiju i masu neutrina.
     „Tamna materija čini najveći deo materije u svemiru, ali nijedna poznata čestica u Standardnom modelu fizike čestica nema svojstva koja bi tome odgovarala“, kaže Michael Peskin. „Tamna materija treba da bude veoma slabo interaktivna, teška ili usporena i stabilna tokom celog života svemira.“
      Neki eksperimenti traže direktne dokaze o čestici tamne materije koja se sudara sa česticom materije u detektoru. Drugi traže indirektne dokaze čestica tamne materije koje se mešaju u druge procese ili se kriju u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini. Ako tamna materija ima svojstva, naučnici bi ih potencijalno mogli stvoriti u akceleratoru čestica kao što je Large Hadron Collider. Fizičari žele aktivne znake tamne energije. Moguće je meriti svojstva tamne energije posmatrajući kretanje galaktičkih jata na najvećim rastojanjima koja možemo videti u svemiru.
    Jedan od pravca istraživanja koji povezuje veoma malo i veoma veliko a koji povezuje fizičare čestica i astrofizičare oko kojeg se oni sve više usaglašavaju je gravitacija. Za fizičare čestica gravitacija je jedna od osnovnih sila prirode koju standardni model čestica ne objašnjava sasvim dovoljno. Astrofizičari žele da shvate važnu ulogu gravitacije koju je ona imala i nastavlja da ima u formiranju univerzuma.

   U Standardnom modelu, svaka sila ima česticu nosača sila ili bozon. Elektromagnetizam ima fotone. Jaka sila ima gluone. Slaba sila ima V i Z bozone. Kada čestice komuniciraju putem sile, prenose i razmenjuju male količine informacija koji se zovu kvanti, što proučava kvantna mehanika.
    Opšta relativnost objašnjava kako gravitaciona sila radi na velikim skalama: Zemlja privlači svoja tela, a planetarni objekti privlače jedni druge. Ali ne razumemo kako se gravitacija prenosi kvantnim česticama.
    Otkrivanje subatomske čestice nosača sile gravitacije, gravitona bi pomoglo u objašnjenju kako gravitacija radi na malim skalama i omogućilo kvantnoj teoriji gravitacije da poveže Opštu teoriju relativnost i kvantnu mehaniku.
        U poređenju sa ostalim osnovnim silama, gravitacija veoma slabo deluje sa materijom, ali snaga interakcije brzo postaje veća sa većom energijom. Teoretičari predviđaju da su u dovoljno visokim količinama energije, poput onih u ranom univerzumu, efekti kvantne gravitacije jači kao i druge sile. Gravitacija je odigrala suštinsku ulogu u prenošenju obrasca male skale od kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja u obrazac velike skale našeg univerzuma danas.
    Naše razumevanje gravitacije je ključno u potrazi za tamnom materijom. Neki naučnici smatraju da tamna materija zapravo ne postoji; kažu da su dosadašnji dokazi samo znak da ne razumemo silu gravitacije.
       Saznanje o gravitaciji nam može reći o mračnom dobu univerzuma, što bi nam moglo dati novi uvid u to kako se struktura u svemiru prvi put formirala.
    Naučnici pokušavaju da „zatvore petlju“ između fizike čestica i ranog univerzuma, kaže Peskin. Kako naučnici proučavaju svemir i vraćaju se dalje u vremenu, oni mogu saznati više o pravilima koja regulišu fiziku visokih energija, što nam takođe govori o najmanjim komponentama našeg sveta.
Detaljnije na:Symmetry

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. oktobra 2017. in Astronomija

 

Možda smo otkrili novu vrstu gravitacionih talasa

Umetnička impresija sudara neutronskih zvezda Kataklizmički sudar Dana Berri, SkiVorks Digital, Inc./Harvard-Smithsonian centar za astrofiziku

New Scientist

23. avgust 2017.

Ekskluzivno

 Spekuliše se da su istraživači uočili tanane varijacije u tkanini prostora koje su rezultat kataklizmičnog sudara dve neutronske zvezde.
    Optički teleskopi – uključujući Hablov svemirski teleskop – već rade na otkrivanju izvora mogućih talasa koji se nalazi u galaksiji udaljenoj 130 miliona svetlosnih godina.
Gravitacioni talasi su markeri najnasilnijih događaja u univerzumu, nastalih u sudaru gustih objekata kao što su crne rupe ili neutronske zvezde pri čemu se oslobađa ogromna energija. Dva eksperimenta, gravitacionih opservatorija, LIGO u SAD i VIRGO u Evropi otkrili su manje promene u stazi laserskih putanja koje su nastale prenošenjem gravitacionih talasa.
    Gravitacione opservatorije LIGO su do sada otkrile tri izvora gravitacionih talasa koji su nastali sudarom crnih rupa. Dve opservatorije su od novembra sa povećanom osetljivošću koordinirale prikupljanje podataka.
Tokom vikenda, astronom J. Craig Vheeler sa Univerziteta 
u Austinu, u Teksasu pokrenuo je spekulacije o potencijalnom novom LIGO otkriću sa mogućnošću paralelne optičke opservacije izvora talasa. To znači da bi astronomi mogli da posmatraju svetlost koju emituje izvor ovih gravitacionih talasa. Ovo ukazuje da su izvor talasa neutronske zvezde. Za razliku od crnih rupa one se mogu videti na vidljivim talasnim dužinama elektromagnetnog spektra. Istraživači LIGO-a su dugo očekivali ovu mogućnost, uspostavljajući partnerstva sa optičkim opservatorijama kako bi brzo pratili potencijalne signale pre nego što formalno objave otkriće.
Portparol LIGO-a, David Shoemaker, izbjegao je i potvrdivanje i poricanje glasina, rekavši samo: „Veoma uzbudljiva trka dva posmatrača se približava kraju do 25. avgusta.“
    Spekulacija se odnosi na NGC 4993, galaksiju udaljenu oko 130 miliona svetlosnih godina u sazvežđu Hidre u kojoj par neutronskih zvijezda igra svoj zadnji ples. Svemirski teleskop Habl se već usmerio na ove dve neutronske zvezde.
Ako su LIGO i VIRGO zaista detektovali gravitacione talase koji su nastali sudarom neutronskih zvezda, onda je jasno zašto je saradnik Andi Hovell u nedelju izjavio, „Večeras je jedna od onih noći u kojoj se posmatra astronomska opservacija, bolja nego bilo koja priča koju je čovek ikada pričao. “

Izvor:New Scientist 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 24. avgusta 2017. in Astronomija

 

Pogled na centar Mlečnog puta

 
   U okviru Međunarodne godine astronomije 2009. NASA- ine svemirske opservatorije Habl, Spitzer i Čandra su snimile tri različite slike centralnog regiona naše galaksije.
    Korišteno je infracrveno i rendgensko svetlo koje prolazi kroz prašinu koja ispunjava region i otkriva intenzivnu aktivnost blizu galaktičkog jezgra. Centar galaksije se nalazi u svetloj regiji desno dole, ispod sredine slike. Cela širina slike pokriva oko pola stepena i približno je iste ugaone širine kao i pun Mesec.
    Snimak svakog teleskopa predstavljen je različitom bojom:
    Žuta predstavlja Hablovu opservaciju koji koristi svetlost talasne dužine koja je blizu infracrvenoj svetlosti. Ove opservacije ukazuju na energetske regione u kojima se rađaju zvezde, kao i na zvezdana jata sa stotinama hiljada zvezda.
    Crvena boja predstavlja Spitzerovo infracrveno posmatranje. Zračenja i vetrovi zvezda utiču na formiranje svetlih oblaka prašine složene strukture, od kompaktnih, sfernih globusa do dugačkih, žilastih filamenata.
    Plava i ljubičasta boja predstavljaju izvore X-zraka koje detektuje Čandra. X-zrake emituje gas koji se zagreva na milione stepeni energijom koja dolazi iz eksplozija zvezda i supermasivne crne rupe u centru galaksije. Svetlo plava boja sa leve strane je emisija iz sistema dvostruke zvezde koja sadrži neutronsku zvezdu ili crnu rupu.
     Kada se ove slike poklope dobija se kompozitna slika koja pruža jedan od najbogatijih pogleda na jezgro naše galaksije koji je ikada viđen.
    Svemirski teleskop Spitzer hvata infracrvene fotone ili elektromagnetne talase i daje  detaljan i nesvakidašnji pogled na područje centra naše galaksije. Jezgro naše galaksije ima stotine hiljada zvezda koje se ne mogu videti vidljivom svetlošću. Ove zvezde zagrevaju gas i prašinu u svojoj blizini. Prašnjavi oblaci isijavaju infracrveno svetlo i otkrivaju svoje oblike. Neki od ovih oblaka su stari rasadnici u kojima se formiraju nove generacije zvezda. Kao i centar velikog grada, centar naše galaksije je dinamičan i promenljiv. To je aktivno i živo mesto.

    Svemirski teleskop Habl osim što koristi vidjivu svetlost ima mogućnost da detektuje svetlost čija je talasna dužina blizu infracrvenog svetla. Galaktički centar se vidi kao svetla spiralna forma u donjem desnom uglu. Sa leve strane su veliki lukovi toplog gasa koji su zagrejani jatima svetlih masivnih zvezda. Habl otkriva mnogo masivnih zvezda širom regiona. Vetrovi i zračenje ovih zvezda stvaraju složene strukture koje se vide preko cele slike.
    Rendgenski svemirski teleskop Čandra pruža pogled u vrlo topla područja regiona centra naše galaksije u kojima nastaju X-zraci. Ovi zraci izlažu bogatstvo egzotičnih objekata sa visoko energetskim karakteristikama. X-zraci niže energije su predstavljeni ljubičastom bojom a plava boja označava višu energiju. Stotine malih tačaka pokazuju emisiju iz materijala oko crnih rupa i drugih zvezdanih objekata. Supermasivna crna rupa, četiri miliona puta masivnija od Sunca se nalazi u donjem desnom uglu. Difuzno rendgensko svetlo potiče od gasa koji se zagreva do milion stepeni u okolini supermasivne crne rupe, a koji eksplozije zvezda i solarni vetrovi oduvavaju u prostor ovog regiona.
    Ova centralna regija je najaktivnije mesto u našoj galaksiji.
Izvor: HUBBLESITE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. avgusta 2017. in Astronomija

 

Od građanskog do astronomskog sumraka

     
    Drugu godinu zaredom Regionalni centar za talente iz Zrenjanina je u Belom Blatu, malom selu na domak Carske Bare, od 2- 5.avgusta 2017. organizovao Prirodnjački kamp „Carska Bara- Belo Blato 2017“, pod nazivom “Ekološke karakteristike vodenih ekosistema u okolini Zrenjanina “.
    U kampu je u petak, 4. avgusta održano astro veče, predavanje sa posmatranjem.
Predavanje je počelo sa građanskim sumrakom u prisustvu 14 polaznika kampa koji su došli iz opština Pančevo, Žitište, Novi Bečej, Sečanj i Zrenjanin, njihove profesorice biologije Ivane Slankamenac i koordinatora Roberta Saboa.
     

   Sa građanskim, nautičkim i astronomskim sumrakom nebo se samo otvaralo i pokazivalo postepeno, u etapama, odgovarajućom brzinom, kao knjiga ili dobro urađena PP prezentacija. Sadržaji su postajali sve raznovrsniji i brojniji, kao da su naručeni. Prosto su usmeravali i diktirali posmatranje i  određivali i oblikovali priču. Prvo se na nebu video Mesec u poodmakloj fazi i planeta Jupiter. Saturn se jedva nazirao. Drugi objekti se nisu videli pa je to bila prilika da se prvo predstave i posmatraju ova tri nebeska tela.

    Jupiter

    Jupiter je gasoviti džin. Najveća planeta Sunčevog sistema zamalo nije postala zvezda. Zbog čega nije? Zbog toga što nije imala dovoljnu gravitacionu masu koja bi u njenom jezgru stvorila dovoljan gravitacioni pritisak i temperaturu za pojavu reakcija fuzije to jest spajanja atoma vodonika u atome helijuma kojom prilikom nastaju fotoni, čestice svetlosti. To se u našem sistemu pre pet milijardi godina dogodilo samo Suncu. Da se to dogodilo i Jupiteru danas bi imali dva sunca i u ovom trenutku bi još bio dan sve dok Jupiter ne zađe. To bi možda bilo dobro ali od njegove svetlosti ne bi videli Saturn i ostale zvezde koje nam se sada pojavljuju.
    Jupiter je udaljen 778 miliona km od Sunca. Prečnik mu je 140 000km. Na Jupiteru bi nam težina bila 2,5 puta veća nego na Zemlji. Oko planete kruži 65 satelita. Većina tih satelita je nepravilnog geometrijskog oblika. Najpoznatiji sateliti su Io, Evropa, Ganimed i Kalisto. Oni su loptastog oblika. Ove satellite je prvi zapazio Galileo Galilej 1609. godine. On je prvi video i pege na Suncu i kratere na Mesecu.
    Satelit Ganimed je najveći satelit u Sunčevom sistemu. Evropa je satelit koji privlači najveću pažnju zbog toga što je okovan debelom ledenom korom ispod koje se nalazi okean tečne vode.
    Istraživanje Jupitera
    Pored Jupitera je prošlo više robotskih sondi. Prve sonde koje su u preletu snimale veliku planetu su bile Pionir 10,1973. i Pionir 11,1974. Nedugo posle njih, 1979. su to uradili Vojadžer 1 i 2. Sonda Novi horizonti čiji je cilj bio planetoid Pluton, prošao je pored Jupitera 2007. Kosmička istraživačka sonda Galileo je od 1995- 2003. kao orbiter planete, snimala, proučavala i na kraju zaronila u njenu gustu atmosferu i od velikog trenja se zapalila i izgorela. Od 2016. oko Jupitera kreće sonda Junona. Njena misija traje 2 godine. Ovih dana se približila na samo 4 000km od Jupiterovih oblaka.

     U toku posmatranja Jupitera teleskopom zapažene su horizontalne šare u predelu ekvatora na njegovom disku koje predstavljaju slojeve oblaka. Lepo su se videla i četiri Galilejeva satelita. Zbog male visine iznad horizonta, velike vrućine i zagrejanosti vazduha slika nije bila potpuno jasna. Nauk je, ne čekati da u ovako toplom danu objekat koji posmatramo bude nisko iznad horizonta.

    Saturn 

  Saturn je po veličini druga planeta u Sunčevom sistemu. Zanimljiva je za posmatranje zvog svojih prstenova. Udaljena je oko 1,5 milijardi km od Sunca. Sa Jupiterom, Uranom i Neptunom pripada grupi spoljnih planeta ili gasovitih džinova. Saturn ima 62 satelita. Većina tih satelita su nepravilnog geometrijskog oblika.

    Istraživanja Saturna
       Čovek praktično posmatra Saturn od 1609. godine. Prvo posmatranje je izveo Galileo Galilej svojim tek napravljenim teleskopom refraktorom. On je prvi video prstenove ali je napravio pogrešnu procenu, mislio je da su to sateliti. Francuski astronom, Đovani Domeniko Kasini je kasnije zaključio da su to prstenovi. 
    Saturn su u preletu proučavale NASA- ine kosmičke sonde Pionir 11,  Vojadžer 1 i 2. Na meti je i svemirskih teleskopa Habla i Čandre a i velikih zemaljskih teleskopa na Havajima, Andima u Čileu i drugih.
    Kosmički brod Kasini je od 2004. prvi veštački satelit Saturna i biće to do 15. septembra 2017. kada će uroniti u njegovu atmosferu i poput meteora usled trenja izgoreti. Kasini je lansiran sa Zemlje 2007. Za 13 godina Kasinijevog istraživanja Saturnovog sistema pokazalo se da su mnogi njegovi sateliti ledeni svetovi i da je voda široko rasprostranjena u Sunčevom sistemu. Saturnov satelit Encelad je kao i Jupiterov satelit Evropa okovan ledom ispod kojeg postoji okean tečne vode koja povremeno kroz pukotine u ledenoj kori poput gejzira izbija u okolni prostor i pri tom formira i hrani deo Saturnovog prstena. Ovaj satelit je pored Jupiterove Evrope drugo mesto u Sunčevom sistemu gde je moguće postojanje nekih oblika života. Buduća istraživanja svemira će verovatno biti usmerena prema ta dva nebeska tela.
    Saturn ima još jedan satelit koji svojim specifičnim svojstvima privlači pažnju zemaljskih naučnika. To je Titan. Posle Jupiterovog satelita Ganimeda Titan je najveći satelit u Sunčevom sistemu. Na površinu Titana se 2004. godine spustila sonda Hajgens koju je poneo Kasini.Titan je satelit sa atmosferom i tečnim jezerima. Tamo pada kiša ali ne vodena nego metanska, pa su reke i jezera puni metana. Naučnici pretpostavljaju da na njemu vladaju uslovi kakvi su postojali na Zemlji u njenom osvitu.
    Saturn je u našem teleskopu bećarski nakrivio svoje prstenove na levu stranu.

    Mesec

  Mesec je prirodni satelit Zemlje. Udaljen je od Zemlje 386 400km. Sve više preovlađuje teorija da je nastao usled sudara Zemlje i jedne planete veličine Marsa pre 4,5 milijardi godina. Ovu teoriju podržavaju analize kamenja koje su na Zemlju donele Apolo posade koje us od 1969 do 1972 . boravile na Mesecu. Analize pokazuju da su Mesec i Zemlja od istog materijala. Mesec nema atmosferu. Veliki broj meteora, asteroida i kometa slobodno pada na njegovu površinu zbog čega je išarana udarnim kraterima.

    Istraživanje Meseca
    Mesec su istraživale mnoge kosmičke sonde, ili u preletu ili iz orbite ili su se spuštale na njegovu površinu. Mesec je jedino nebesko telo na koje je kročila ljudska noga.
         Nautički sumrak je omogućio posmatranje dela sazvežđa Velikog Medveda koji se u našem narodu zove Velika kola. Praktično je pokazan način nalaženja polarne zvezde. Osa Zemljine rotacije je usmerena prema zvezdi Severnjači. Zbog toga se ova zvezda nalazi stalno na istom mestu a sve ostale zvezde menjaju svoj položaj na nebu. Pokazana su neka cirkumpolarna sazvezđa i Letnji trokut, koji čine tri zvezde, Vega u sazvežđu Lire, Deneb u sazvežđu Labuda i Altair u sazvežđu Orla. Pri posmatranju Vege nametnula se i tema ledenih doba Milutina Milankovića zbog čigrastog okretanja Zemlje. Zvezda Vega u sazvežđu Lire će nam za oko 11 000 godina biti ono što nam je polarna zvezda danas.
      To je bila prilika da se spomene svemirski teleskop Kepler koji je do sada otkrio preko 2 000 ekstrasolarnih planeta koje kruže oko drugih zvezda u delu sazvežđa Labuda koji se prostorno poklapa sa površinom 1 dinara. Većina tih planeta su udaljene nekoliko desetina svetlosnih godina od Zemlje. Prvo što pomislimo je kako da dođemo do njih ali od tako velike udaljenosti nam zastaje dah i za sada nismo blizu, niti naziremo rešenje tog problema. Ali dobro je što znamo da planete nisu karakteristika ili jedinstvena pojava samo našeg Sunčevog sistema već postoje i oko drugih zvezda. Zapanjuje njihova brojnost. Ako samo u površini neba od ko 2cm² ima preko 2 000 planeta koliko ih onda ima na celom nebu i u celom Svemiru.
    U astronomskom sumraku je trebalo da se pojavi obilje zvezda, većeg ili manjeg sjaja i traka Mlečnog puta. Na žalost zbog jake mesečine se nisu pojavili .
    Kada se radi u prirodi uvek se dogodi da neka neplanirana pojava izazove digresiju. Pojavila se  ISS. Svetla tačka je polako klizila između zvezda. Moralo je nešto da se kaže i o njoj.

Poruka predavača:

       Poruka 1:  Naučnici pretpostavljaju postojanje žive materije u okeanima Jupiterove Evrope i Saturnovog Encelada. Već se prave planovi da čovek poseti ove satelite i na licu mesta proveri ovu hipotezu. Pošto vi, mladi biolozi proučavate zemaljske oblike života, slobodan sam da pretpostavim da neko od vas može da bude član te ekspedicije, da kao biolog učestvuje u istraživanju vanzemaljskih oblika života.  

Poruka 2:  Neko od vas sada mladih biologa će možda za 20 do 30 godina sedeti u nekoj bazi na Mesecu i proučavati razvoj i održanje zemaljskih oblika života, biljaka i životinja u ekosistemima koje će ljudi tamo postaviti i prilagoditi ih svojim potrebama.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. avgusta 2017. in Astronomija

 

Predivan kraj jedne zvezde

      Eskimo nebula / NGC 2392

     Zvezde poput Sunca mogu da postanu izuzetno fotogenične na kraju svog života. Dobar primer je zvezda NGC 2392, koja se nalazi oko 4 200 svetlosnih godina daleko od Zemlje. NGC 2392 ili „Eskimo maglina“, je planetarna maglina. Planetarne magline nemaju nikakve veze sa planetama. Termin je istorijski relikt, jer su ove kosmičke pojave astronomima u ranijim vremenima, koji su kosmos posmatrali malim optičkim teleskopima izgledale kao planetarni diskovi.
     Planetarne magline se formiraju kada zvezda iskoristi sav vodonik u svom jezgru. Tada zvezda počinje da se hladi i širi, povećava svoj prečnik od nekoliko desetina do nekoliko stotina puta od standardne veličine. Na kraju, spoljni zvezdin omotač ponese vetar eksplozivnom brzinom od 50 000 km/h, ostavljajući za sobom vruće jezgro. Ovo vruće jezgro ima površinsku temperaturu od oko 50 000°C. Ono izbacuje svoje spoljašnje slojeve brzinom od 6 miliona km/h. Zračenje koje dolazi iz tople zvezde i interakcija njegovog brzog vetra sa sporijim vetrom stvara složenu i filamentarnu školjku planetarne magline. Na kraju će se od ostatka zvezde formirati beli patuljak. Naše Sunce će doći u tu fazu za oko pet milijardi godina.
     Ova slika NGC 2392 je kompozitna. Napravljena je od slika koje su snimili NASA – ini Rendgenski svemirski teleskop Čandra i Svemirski teleskop Habl. Čandrine slike u ljubičastoj boji pokazuju užareni gas od milion stepeni u blizini centra planetarne magline a Hablove u crvenoj, zelenoj i plavoj boji predstavljaju zamršene obrazce spoljnih slojeva zvezde koje je zvezda izbacila. Komete u obliku filamenata formiraju se kada vetar i zračenje iz centralne zvezde intereaguju sa hladnom prašinom i gasom ljuske koji su izbačeni iz zvezde.
     Podaci sa Čandre pokazuju da NGC 2392 emituje neobično veliku količinu X-zraka. To istraživače navodi na zaključak da postoji nevidljivi pratilac tople centralne zvezde. Interakcija binarnih zvezda može objasniti povišenu emisiju rendgenskih zraka.
    Rad koji opisuje ove rezultate je objavljen u časopisu Astrophisical Journal 10. aprila 2013. godine.

Detaljnije na:
http://www.nasa.gov/mission_pages/chandra/news/eskimo-nebula/index.html#.UeKzc23-sqy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. jula 2017. in Astronomija

 

 Sunce je na pragu solarnog minimuma

5. 7. 2017.

SDO

 Danas, 5. jula 2017. Sunce je čisto.  Na slici Svemirske solarne opservatorije Solar Dynamics Observatory nema pega.
    Ovo je 44. dan u 2017. godini da je Sunce bez pega. To je jasan znak približavanja solarnog minimuma. Poslednji put je Sunce bilo ovakvo pre 10 godina, kada je ušlo u duboki solarni minimum. Između 2008. i 2009. godine, gotovo da nije bilo pega. Kosmički zraci koji su dolazili iz dubokog svemira prodrli su duboko u prostor Sunčevog sistema u rekordnom broju, čak do Zemljine atmosfere i tu, u njenim gornjim slojevima kolapsirali. Ponovo smo na početku istog dešavanja.
    Istraživači na čelu sa prof Ivonne Elsvorth sa Univerziteta u Birmingemu su 4. jula, na sastanku u Velikoj Britaniji, izvestili da su akustični talasi unutar Sunca promenili frekvenciju tokom solarnog minimuma (2008-2009), i da se to dešava i danas. Ovo upućuje na spekulaciju da je u toku promena dinamo mehanizma u magnetnom polju Sunca. 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 5. jula 2017. in Astronomija

 

Otkriven binarni sistem crnih rupa

Josh Valenzuela/University of New Mexico

 Crne rupe je izuzetno teško proučavati, jer se ne mogu direktno posmatrati ali se mogu otkriti na osnovu njihovog uticaja na obližnju materiju. Od Ajnštajnovog definisanja crnih rupa u Teoriji relativiteta astronomi su bili fascinirani njima. U međuvremenu je bilo nekoliko novih otkrića o crnim rupama ali još uvek ima mnogo da se radi na njima. Crne rupe imaju veliki uticaj na zvezde i celokupnu materiju oko sebe, na rast i evoluciju galaksija. Razumevanje prirode takvih pojava i njihovih interakcija će nam dati veći uvid u evoluciju galaksija i Univerzuma.
     Otkriće supermasivnih crnih rupa koje se okreću jedna oko druge je rezultat više od dve decenije rada tima astronoma sa Univerziteta u Novom Meksiku (UNM). Pojava je do sada samo teorijski razmatrana ali nije viđena. Tim je pomoću interferometarskog radio teleskopa Veri Long Baseline Array (VLBA), posmatrao par crnih rupa u galaksiji 0402 + 379, udaljenoj oko 750 miliona svetlosnih godina od Zemlje. Prisustvo dva takva objekta u jednoj galaksiji pokazuje da je ona prošla spajanje u nedavnoj prošlosti. Kada se dve galaksije spoje, svaka supermasivna crna rupa doprinosi krajnjem njihovom obliku koji će verovatno biti jedan objekat. U slučaju 0402 + 379, to će se dogoditi za nekoliko miliona godina. Merenjem različitih radio frekvencija koje dolaze iz neposredne okoline ovih crnih rupa, tim je odredio njihove putanje.
     Prema Katherine Bansal, prvog autora teksta objavljenog u  Astrophisical Journal, masa ovih crnih rupa je oko 15 milijardi puta veća od mase našeg Sunca, udaljene su jedna od druge 24 svetlosne godine a njihov orbitalni period je oko 30 000 godina. Zbog toga, tim koji ih je pratio više od jednu deceniju nije bio u stanju da detektuje čak ni najmanju krivinu na njihovim orbitama.
     Rodžer V. Romani, jedan od istraživača sa Univerziteta Stanford kaže: „Ako zamislite da je puž na nedavno otkrivenoj planeti u orbiti Proksima Kentaur, udaljenoj 4,243 svetlosnih godina, prešao 1cm u sekundi, takvo ugaono kretanje smo mi posmatrali ovde.
     Integracije galaksija u Svemiru su uobičajena pojava. Tako galaksije rastu i menjaju oblik. Od mladih, aktivnih spiralnih galaksija prelaze u mirne stare eliptične.
     Predviđa se sudar našeg Mlečnog puta i galaksije Andromeda. Obe galaksije u svojim centrima imaju supermasivne crne rupe. Crna rupa u centru našeš Mlečnog puta ima masu četiri miliona puta veću od mase našeg Sunca.  Tim UNM je posmatrao potencijalnu budućnost naše galaksije u nekoliko narednih milijardi godina.
    Tim UNM će se vratiti na ove crne rupe u nekoliko narednih godina da proveri njihove orbite i potvrdi zapažanja.

       Astronomy magazine

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. jula 2017. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: