RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Burna istorija mladog Mlečnog puta

       25. 7. 2019.

     Galaksije, uključujući i Mlečni put, počele su da se formiraju relativno brzo nakon Velikog praska, koji se dogodio pre 13,8 milijardi godina i smatra se početkom našeg Svemira. One su uglavnom bile manje od onih koje danas vidimo. Zvezde su se u njima formirale velikom brzinom. Galaktička spajanja su bila ključna u procesu formiranja današnjih galaksija.

    Pre otprilike 10 milijardi godina dogodio se sudar naše galaksije sa patuljstom galaksijom Gaia-Enceladus koja je bila za četvrtinu manja od Mlečnog puta.

    Ovo na prvi pogled deluje nestvarno, kao jedna od teorija koje se svakodnevno pojavljuju u medijima a koje obično proizilaze iz malo činjenica. Međutim na ovoj temi su radili istraživači instituta za Artrofiziku na Kanarima a koristili su podatke koje je sakupio ESA-in svemirski teleskop Gaia.

    Otkriće je postignuto zahvaljujući visokopreciznim merenjima položaja, osvetljenosti i udaljenosti oko milion zvezda u okruženju od 6 500 svetlosnih godina oko Sunca. Svemirski teleskop kojim upravlja Evropska svemirska agencija -ESA, je pomogao da se odrede zvezde pre spajanja i one koje su se kasnije formirale.

    Patuljasta galaksija Gaia-Enceladus se srušila u našeg predka ili mladi Mlečni put. Sudar je bio dramatičan. Iz njega je proizašlo ono što se danas da videti. Sukob je izazvao ubrzano formiranja zvezda koje je trajalo oko dve do četiri milijarde godina. Astrofizičari veruju da zvezde iz patuljaste galaksije Gaja-Enceladus (prikazane u plavom) čine spoljni oreol Mlečnog puta.

    „Ovaj pad je bio veliki u kosmičkim razmerama, ali ako bi se to sada dešavalo, verovatno ne bismo ni primetili iz našeg položaja ili solarnog sistema. Udaljenost između zvezda u galaksiji je velika, galaksija je u osnovi prazan prostor, dve galaksije se mešaju, menjaju svoj globalni oblik, nastaju nove formiracije zvezda. Ali pojedinačne zvezde u galaksijima se ne sudaraju, ne osećaju snagu sile na način koji utiče na njihovu individualnu evoluciju ili evoluciju planetarnih sistema vezanih za njih“. rekao je Carme Gallart, vodeći autor ovog istraživanja.

    Mlečni put, kakvog ga mi danas poznajemo, u obliku spirala, sastavljenim od 100 do 400 milijardi zvezda, uključujući i Sunce, formiran je pre oko 4,5 milijardi godina, daleko nakon spajanja.

Rad je objavljen u Nature Astronomy ,

Izvor: ESA, euronews.

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 25. jula 2019. in Astronomija

 

Mapiranje praznine u kosmičkom komšiluku

     Naša galaksija Mlečni put leži na početku crveno-zeleno-plave strelice (svaka predstavlja dužinu od 200 miliona svetlosnih godina). Mi se nalazimo na granici između velike praznine niske gustine i galaktičkog jata Virgo, visoke gustine.

    Astronomi sa Instituta za astronomiju (IfA) sa Univerziteta Havaji i međunarodni tim objavili su novu studiju koja otkriva ogromnu kosmičku strukturu koja okružuje našu galaksiju Mlečni put.

    Univerzum je tapiserija galaktičkih zajednica i ogromnih praznina. U novoj studiji koja je objavljena u časopisu The Astrophysical Journal, tim Brenta Tulia mapira veličinu i oblik prostranog praznog područja, koje su nazvali Lokalna praznina, a koja se graniči sa galaksijom Mlečni put. Na osnovu opažanja kretanja galaksija, određuju distribuciju mase odgovorne za to kretanje i konstruišu trodimenzionalne mape našeg lokalnog Univerzuma.

    Galaksije se kreću u sveukupnoj ekspanziji Univerzuma ali i reaguju na gravitaciono privlačenje svojih suseda sa velikom masom. One se kreću prema najgušćim područjima i udaljavaju od područja s malom masom – praznina.

    Još 1987. godine Tuli i Ričard Fišer su primetili da se naša galaksija Mlečni put nalazi na rubu prostranog praznog područja koje su nazvali Lokalna praznina. Postojanje Lokalne praznine je široko prihvaćeno, ali je malo proučeno jer leži iza centra naše galaksije i zaklonjeno je od našeg pogleda.

    Tuli i njegov tim su izmerili kretanje 18 000 galaksija i predstavili u kosmografu  Kosmički tokovi-3 i Kosmografija lokalne praznine koji daju pregled udaljenosti galaksija i granicu između materije i praznina. Koristili su istu tehniku od 2014. godine kada su identifikovali  superjato Laniakea.

    Studija, Cosmicflows-3: Cosmography of the Local Void, objavljena je u časopisu The Astrophysical Journal, 22. jula 2019. godine.

Izvor: Institute for Astronomy, University of Hawaii

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. jula 2019. in Astronomija

 

Manja solarna aktivnost- jače kosmičko zračenje

            16. juli 2019.
     Svemirski teleskop za praćenje kosmičkog zračenja, (The Cosmic Ray Telescope for the Effects of Radiation -CRaTER) na Lunar Reconnaissance orbiteru, koji od 2009. godine kruži oko Meseca prati zračenje u lunarnoj orbiti. Članak u žurnalu Space Weather opisuje najnovija otkrića CRaTER-a.
    „Smanjenje sunčeve aktivnosti u ovom ciklusu dovelo je do povećanog protoka visoko energetskih čestica do nivoa koji se približava onome koji je zabeležen tokom prethodnog solarnog minimuma u 2009/2010, što je bio najdublji minimum svemirskog doba“, pišu autori, predvođeni Cary Zeitlinom iz NASA-inog Johnson Space Flight Centra. „Podaci imaju implikacije na ljudsko istraživanje dubokog svemira.“
    Jedan od najdubljih minimuma u solarnom ciklusu je u toku. Kako sunčevo magnetno polje slabi, njegova aktivnost opada, tako kosmičko zračenje raste i kosmički zraci iz dubokog svemira preplavljuju Sunčev sistem. To se događa uvek tokom sunčevog minimuma.     

    Posljednja dva minimuma su neuobičajeno duboka, što je dovelo do visokih fluktuacija kosmičkih zraka u razdoblju 2008- 2010. i 2018- 2019. godine. Ovo su najgore godine za čovekov boravak u svemiru, otkako su ljudi šezdesetih godina prvi put napustili Zemlju. To je potencijalni zdravstveni rizik za astronaute pa zbog toga 2019. nije dobra godina za letove u duboki svemir. Zapravo, ona je jedna od najgorih u svemirskom dobu.
    NASA je 2011. godine, na Mars lansirala rover Curiosity. Rover je unutar svemirskog broda bio zaštićen štitom (20g/cm²), kao što bi bili zaštićeni astronauti. Poseban senzor unutar broda je tokom puta pratio izloženost Curiositya zračenju. Tokom devetomesečnog putovanja do Marsa, zračenje solarnih baklji (uključujući najjači bljesak prethodnog solarnog ciklusa) činilo je samo oko 5% ukupne doze koju je Curiosity primio. Preostalih 95% je dolazilo od kosmičkog zračenja.

    „Sunčeve baklje koje smo videli tokom svemirskog doba mogu se u velikoj meri ublažiti debljinom zaštitnih zidova svemirskih brodova“, objašnjava Zeitlin. „Međutim, kosmičke zrake najviših energija ne možemo zaustaviti. Oni prodiru kroz zidove bilo kojeg svemirskog broda. „
Od 2015. godine, fluks kosmičkih zraka na Mesecu se gotovo udvostručio.
   

    Solarne baklje ipak zabrinjavaju. Ako je astronaut izvan broda, tokom neočekivane, intenzivne baklje, posledice mogu biti ​​povraćanje, umor i loša krvna slika. Ozračeni astronaut bi morao brzo da se pošalje na Zemlju. Delovanje kozmičkih zraka se odvija polako i neosetno. Posledice su bolesti poput raka ili srčane bolesti koje se javljaju godinama nakon izlaganja.
     Solarni minimum u 2019. godini i dalje traje. Kosmičko zračenje nije oborilo svemirski rekord postavljen 2009- 2010. ali mu se približava. „Niko ne može da predvidi šta će se dalje dogoditi“, kaže Schwadron, koautor rada. „Situacija govori sama za sebe: doživljavamo razdoblje neuobičajeno slabih solarnih ciklusa. Moramo biti spremni za jake kosmičke zrake.“

Space Weather

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 19. jula 2019. in Aktivnosti, Astronomija

 

Na horizontu događaja

 Impresije – prvi snimak crne rupe

„Sa novim nadahnućem
Žarki i sumorni,
Sa novim Slovom
I novim slikama
U ceptećem srcu,
Prodresmo daleko
U neznanu zemlju
Našeg sna, naše Volje,
Uočismo u bistroj
Zlatnoj daljini
Tanane kule
I sjajna kubeta
Sutrašnjeg Carstva“

Todor Manojlović- Izviđači

    Galileo Galilej je pomoću teleskopa 1609. godine video površinu Meseca, Jupiterove satelite, Venerine mene i pege na Suncu. Od tada se dešava prodor čovekovog oka i uma u sve dublje i dublje prostore našeg svemira. U poslednje vreme gledamo do detalja galaksije, kako obližnje tako i prvonastale, udaljene preko 10 milijardi svetlosnih godina. Gledamo eksplozije supernovih, u našoj i drugim galaksijama, magline, protoplanetarne diskove, ekstrasolarne planete. Po prvi put smo videli sudar neutronskih zvezda, detektovali gravitacione talase.

     Samo pre 2 500. godina grčki filozofi su izbrojali šest hiljada zvezda i pet planeta, po koju kometu i ništa drugo. Inercija ili tromost, u koju zna da upadne ljudski um, kao teški balast nas je, u narednih dve hiljade godina osujećivala u tome da vidimo više i dalje. Misao se mučila, padala i uzdizala. Arhimed nije mogao da odbrani svoje krugove, Đordano Bruno nije stigao da objasni i dokaže da su zvezde daleka sunca a ne rupice u nebu kroz koje sjaji božanska svetlost i da se oko njih vrte daleki svetovi. Kopernikova misao je tek posle njegove smrti videla sveta, Galilej je pred zakonom, mudro, porekao svoj nauk. Da to nije uradio ugasila bi se još jedna luča i svet bi i dalje zaostajao u razvoju.

    Ipak, otkrića naše civilizacije: naučna metoda, nova matematika, teleskopi i nova tehnologija su ljudski rod doveli do mogućnosti da vidi mnogo dalje i dublje. Potpomognuti novim mašinama vidimo ono što naše slobodno oko ne može da detektuje i vidi.

     Crne rupe su izvanredni kosmički objekti s ogromnim masama. One ekstremno utiču na svoju okolinu, zakrivljuju prostor- vreme, zagrevaju okolnu materiju. Albert Ajnštajn je imaginacijom i matematikom u Opštoj teoriji relativnosti ukazao na postojanje crnih rupa. Nauci to nije bilo dovoljno da ozakoni postojanje ovih objekata. Posle jednog veka pomoću interferometarskog  Event Horizon Telescopa (EHT) snimljena je supermasivna crna rupa, sa masom ekvivalentnom masi 6,5 milijardi sunaca.  Ljudski rod pred sobom ima sliku horizonta događaja crne rupe u centru eliptične galaksije M87, udaljene 55 miliona svetlosnih godina.

      Planovi za snimanje su započeli pre više od deset godina. U međuvremenu nadograđeni su postojeći i izgrađeni novi objekti. Kada su astronomi EHT prvi put napravili plan za snimanje horizonta događaja supermasivne crne rupe, dva cilja su odabrana kao mete: crna rupa u središtu naše galaksije, Sagitarius A * i crna rupa u eliptičnoj galaksiji M87.

    Snimanje Sgr A *, najbliže supermasivne crne rupe (26 000 svetlosnih godina) je teško izvodljivo zbog toga što stoji u galaktičkoj ravni sa Zemljom, brzih promena u njenoj neposrednoj okolini i međuzvezdanog medija koji je zamagljuje.

     Crna rupa M87 je veća od Sgr A * i mnogo udaljenija, ali je relativno pristupačnija za snimanje. Ima povoljan položaj za posmatranje, duže  vremenske periode varijabilnosti, posmatramo je kroz prozirniji međuzvezdani medijum. Osa rotacije ove crne rupe je nagnuta od nas pod uglom od 17 ° u odnosu na našu liniju vida mlaza koji izbija iz nje.

     Aprila 2017. je sve bilo spremno za dobijanje prvog dobrog pogleda na horizont događaja crne rupe u M87. Snimanje je rađeno četiri dana u aprilu 2017. Slika crne rupe je napravljena kombinovanjem istovremenih posmatranja u radio opsegu osam zemaljskih radio teleskopa, u Arizoni, Meksiku, Čileu, Španiji i na Havajima i Južnom polu. EHT se povezuje u obliku virtuelnog teleskopa veličine Zemlje s neviđenom osetljivošću.

    „Radijske talasne dužine imaju mnoge prednosti“, kaže Katie Bouman, studentkinja diplomskih studija elektrotehnike i informatike MIT-a, koja je vodila razvoj novog algoritma koji je omogućio povezivanje podataka dobijenih iz osam teleskopa. „Baš kao što radio talasi prolaze kroz zidove, tako prolaze i kroz galaktičku prašinu. Nikada ne bismo mogli da vidimo središte naše galaksije u vidljivim talasnim dužinama, jer postoji previše stvari između. „

      Slika crne rupe u M87 je samo početak! Slike veće rezolucije će biti moguće dodavanjem novih teleskopa u EHT i korišćenjem kraćih talasnih dužina. Stalna poboljšanja EHT-ove tehnologije posmatranja i tehnika analize podataka jednoga dana će dovesti i Sgr A * u doseg.Već se razmišlja o postavljanju radio teleskopa u orbitu oko Zemlje. Sada se može krenuti dalje. Sada znamo da je više od veka stara nauka izgrađena na čvrstoj osnovi.

      Ali misterije i nepoznanice ostaju. Šta se događa iza horizonta događaja nismo u stanju da vidimo. Matematika nam kaže da se u centru crnog kruga javlja singularnost u kojoj se prostor pretvara u tačku, vreme stoji a materija menja oblik i transformiše se u neznano šta. Ovo je, kao da gledamo „kraj sveta”, ovog našeg sveta.

     Znamo šta se dešavalo u 40 milijarditom delu sekunde nakon Velikog praska, šta se dešava u jezgrima zvezda, kako nastaju crne rupe, kako se energija pretvara u materiju, kako nastaje masa i kako se masa pretvara u energiju, koji su najsitniji delovi materije, definisali smo sile.  Ali, nemamo ništa, ni matematiku kojom možemo da predstavimo šta je unutar ili iza singularnosti. Ne znamo šta se dešava u singularitetu crne rupe i šta se dalje dešava sa materijom koju usisava ovo gravitaciono čudovište. Da li se ona ponovo javlja i gradi neki drugi svemir i u kojim oblicima? To je već paradigma koju će nam neka nova fizika u budućnosti razbiti.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 17. maja 2019. in Astronomija

 

Virgo i LIGO, detektori gravitacionih talasa su ponovo uključeni

Virgo opservatorija

     Detektori gravitacionih talasa, Virgo i LIGO su 1. aprila 2019. kao globalna opservatorija započeli novi, treći ciklus posmatranja (O3), u trajanju od godinu dana, koje će dopreti dublje u svemir nego prethodna dva.

    Dva laserska interferometarska detektora gravitacionih talasa, LIGO, koji se nalaze na opservatorijama u Hanfordu u Vašingtonu i Livingstonu u Luizijani, u SAD i detektor Virgo, u blizini Pise, u Italiji, su od avgusta 2017. godine nadograđeni, ažurirani i testirani.

     Detektoru Virgo su nadograđena i poboljšana ogledala čime je povećana osetljivost na niske i srednje frekvencije što ima značajan uticaj na sposobnost otkrivanja spajanja kompaktnih binarnih sistema. Instaliran je snažniji laserski izvor koji poboljšava osetljivost na visoke frekvencije. U saradnji s Institutom Albert Ajnštajn u Hanoveru, u Nemačkoj  smanjeno je neželjeno podrhtavanje osetljivih instrumenata i poboljšana osetljivost na visoke frekvencije.

    Očekuje se veći broj otkrića gravitacionih talasa koji nastaju u sudaru binarnih sistema crnih rupa i neutronskih zvezda kakvi su otkriveni u prethodna dva posmatranja. Očekuje se da će naučni rezultati O3 biti veliki i da će otkriti signale koji dolaze iz novih izvora, kao što je spajanje crne rupe i neutronske zvezde. Tražiće se dugotrajni gravitacioni talasi koji nastaju, na primer, rotiranjem neutronskih zvezda koje je asimetrično u odnosu na njihovu osu. Očekuje se da će signali iz spajanja dve crne rupe postati uobičajeni, možda i do jedan nedeljno.

    Za razliku od prethodnih posmatranja, u kojima su otkrića gravitacionih talasa rađena tiho, jer je naučnicima trebalo vremena da se pripeme za objavljivanje, nova otkrića će biti objavljena brzo i neposredno kao javno upozorenje i najava. Tako će drugi astronomi moći da traže moguće svetlo koje nastaje nakon ovih sudara, što može dovesti do novih naučnih otkrića.

    LIGO za sledeću nedelju najavljuje opširniji izveštaj.

    Četvrti detektor, KAGRA, smešten pod zemljom u Kamioki u Japanu, gotovo je spreman za početak prikupljanja podataka mogao bi se uskoro pridružiti poteri.

    Izvor: Virgo

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 3. aprila 2019. in Astronomija

 

Najava otkrića projekta Event Horizon Telescope

   

     1.april 2019.
     Euvopska južna opservatorija je upravo objavila da će 10. aprila 2019. održati konferenciju za štampu na kojoj će predstaviti revolucionarni rezultat projekta Event Horizon Telescope (EHT). 
     Već godinama interferometrijski radio Event Horizon Teleskop  gleda u centar Mlečnog puta, nastojeći da snimi mesto poznato kao Strelac A *, gde se nalazi supermasivna crna rupa.
     Crne rupe apsorbuju sva elektromagnetna zračenja zbog čega su doslovno nevidljive, što znači da ih naši radio, rendgenski, optički i gama teleskopi ne mogu videti. Zbog toga je nikad do sada nismo videli.
     Ali gledanje horizonta događaja, mesta izvan crne rupe u kojoj svetlo ne može postići brzinu bega, teoretski je moguće, iako nije lako. Prostor-vreme oko crne rupe je čudno a osim toga, Sgr A * je obavijen debelim oblakom gasa i prašine.
     Radio teleskopi širom naše planete okrenuti prema Sgr A* su u zajedničkom zadatku, generisali obilje podataka koje su istraživači razvrstali i analizirali. Napokon je nešto spremno.
    Dana, 10. aprila 2019. u 15:00 CEST (13:00 UTC, 9:00 EST), Evropska komisija, Evropsko istraživačko veće i projekat Event Horizon Telescope (EHT) će predstaviti  rezultate koje opisuju kao „revolucionarne“.
     Događaj će se emitovati na sajtu ESO ,YouTube i socijalnom mediju ESO Astronomy

Izvor: Science alert

Srodan tekst:

Prva vizuelizacija supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta

Potvrđen gravitacioni crveni pomak

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 1. aprila 2019. in Astronomija

 

Nova saznanja o bliskom susretu Mlečnog puta i Andromede

     Mlečni put pripada skupu galaksija, poznatom kao Lokalna grupa, zajedno s galaksijama Andromeda i Triangulum. Prethodne studije Lokalne grupe galaksija su na osnovu opažanja, svemirskog teleskopa Habla i zemaljskih teleskopa otkrile da su se orbite Andromede i Trianguluma s vremenom promenile. Ove galaksije su od nas udaljene  2,5 i 3 miliona svetlosnih godina i dovoljno su blizu jedna drugoj da mogu biti u gravitacionoj interakciji.
      Buduće putanje tri spiralne galaksije, našeg Mlečnog puta, Andromede(M31), i Triangulum (M33).

      Na slici je prikazan njihov trenutni položaj. Strelice na trajektorijama pokazuju smer kretanja galaksija i njihove pozicije, 2,5 milijardi godina u budućnost, dok krstići označavaju položaj za oko 4,5 milijardi godina. Mlečni put i Andromeda će napraviti svoj prvi bliski susret, na udaljenosti od oko 400 000 svetlosnih godina za 4,5 milijardi godina. Nastaviće da se kreću jedna prema drugoj i naposletku će se spojiti i formiraće eliptičnu galaksiju. Linearna skala od milion svetlosnih godina odnosi se na putanje galaksija.
     ESA-in satelit Gaia je lansiran 2013. sa ciljem da omogući stvaranje najpreciznije trodimenzionalne karte Mlečnog puta. Nova studija pokazuje da on može da pruži uvid u strukturu i dinamiku drugih obližnjih galaksija. Misija je do sada objavila dve serije podataka iz 2016. i 2018. godine.
     Gaia posmatra i meri pojedinačno kretanje zvezda unutar naše galaksije i unutar galaksija Anromede i Triangulum sa preciznošču bez presedana. U ovom istraživanju korišteni su podaci iz druge faze posmatranja u aprilu 2018. godine. Gaia trenutno omogućava najpreciznije 3D mapiranje zvezda u obližnjem svemiru.  Kretanje zvezda koje Gaia meri ne samo da otkriva kako se svaka od ovih galaksija kreće kroz prostor, već i kojom brzinom i kako rotira oko svoje ose. Kombinujući ranija opažanja s novim podacima sa Gaie, određeno je kretanje i putanja Andromede i Trianguluma u milijardama godina u prošlosti i budućnosti.
     Tako su dobijeni podaci na osnovu kojih se može bliže odrediti vreme sudara Andromede i Mlečnog puta. Kretanje Andromede se donekle razlikuje od ranijih procena. Njen sudar sa našom galaksijom se neće dogoditi za 3,9 milijardi, nego za 4,5 milijardi godina.

       Izvor:ESA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. februara 2019. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: