RSS

Arhive kategorija: Astronomija

Poreklo elemenata Solarnog sistema

   Nove slike Rendgenskog svemirskog teleskopa Čandre pokazuju lokaciju nekih hemijskih elemenata nastalih u eksploziji velike zvezde.
   Kasiopeja A (Kas A) je ostatak supernove koji je udaljen oko 11 000 svetlosnih godina od Zemlje.
    Ostaci supernove, i nastali elementi su pod temperaturom od nekolika miliona stepeni i snažno isijavaju X-zrake.
   Slike Čandre naučnicima omogućuju da odrede količinu i lokaciju ovih elemenata nastalih u Kas A.
    Većina elemenata bitnih za život na Zemlji dolazi iz jezgra zvezda i njihovih eksplozija na kraju života. Po ugledu na ovaj događaj nešto slično se dogodilo nekoj zvezdi koja je eksplodirala najkasnije pre oko 6 milijardi godija. Elementi koji su nastali u njoj i u toku njene eksplozije su ušli u sastav našeg Solarnog sistema.
     Astronomi proučavaju eksplodirane zvezde i njihove “posmrtne ostatke” – poznate kao „ostaci supernove“ – kako bi bolje shvatili šta zvezde proizvode, a zatim diseminiraju elemente na Zemlji i u kosmosu uopšte.
    Ostaci supernove Kas A su jedni od najviše istraženih. Nova slika NASA-ine rendgenske opservatorije Čandra pokazuje lokaciju različitih elemenata u „posmrtnim ostacima“ eksplozije: silicijum (crveni), sumpor (žuti), kalcijum (zeleni) i gvožđe (ljubičasti). Svaki od ovih elemenata proizvodi rendgenske zrake unutar uskih opsega energije, omogućavajući kreiranje mape njihove lokacije. 
    Rendgenski teleskopi kao što su Čandra su važni za proučavanje ostataka supernova i nastalih elemenata u njima, jer ovi događaji generišu izuzetno visoke temperature od više miliona stepeni, čak hiljadama godina nakon eksplozije. Mnogi ostaci supernove, uključujući Kas A, najjače sijaju na talasnim dužinama rendgenskih zraka koji se ne mogu otkriti drugim vrstama teleskopa.
      Teleskop Čandra omogućava astronomima prikupljanje informacija o elementima koji nastaju u Kas A. Oni ne prepoznaju samo mnoge elemente koji su prisutni, već koji se i koliko njih izbacuje u međuzvezdani prostor.
     Podaci Čandre pokazuju da je Kas A izbacila izuzetno velike količine ključnih elemenata. Kas A je raspršila sumpor u vrednosti od oko 10 000 i silicijuma oko 20 000 Zemljinih masa. Gvožđe u Kas A ima masu od oko 70 000 puta veću od mase Zemlje. Na milione zemaljskih masa kiseonika izbačeno je u svemir iz Kas A, što je ekvivalentno oko tri puta većoj masi od mase Sunca. Iako je kiseonik najobilniji element u Kas A, njegova emisija rendgenskih zraka se širi preko širokog spektra energije i ne može se izolovati na ovoj slici, za razliku od ostalih elemenata koji su prikazani.
    Astronomi su pronašli i druge elemente u Kas A, pored prikazanih na ovoj novoj slici. Ugljenik, azot, fosfor i vodonik su takođe otkriveni korišćenjem različitih teleskopa koji posmatraju u različitim delovima elektromagnetnog spektra. U kombinaciji sa detekcijom kiseonika, svi elementi potrebni za stvaranje DNK, molekula koji nosi genetsku informaciju, se nalaze u Kas A.

    Kiseonik je najobilniji element u ljudskom telu (oko 65% po masi), kalcijum pomaže oblikovanju i održavanju kostiju i zuba, a gvožđe je deo crvenih krvnih zrnaca koji nose kiseonik kroz telo. Sav kiseonik u Solarnom sistemu dolazi od eksplozije masivnih zvezda. Oko polovine kalcijuma i oko 40% gvožđa dolazi i od ovih eksplozija. Priliv ovih elemenata dolazi i iz eksplozija zvezda manjih masa, belih patuljaka.
    Mnogi stručnjaci smatraju da se eksplozija zvezde koja je stvorila Kas A dogodila oko 1680. godine. Propala zvezda je neposredno pre eksplozije imala oko pet puta veću masu od mase Sunca. Procenjuje se da je zvezda započela svoj život sa masom oko 16 puta većom od mase Sunca.  Oko dve trećine svoje mase je izgubila u snažnom vetru koji ju je udarao nekoliko stotina hiljada godina pre eksplozije.
Ranije tokom svog života, zvezda je u jezgru u procesu nukleosinteze počela spajanje vodonika i helijuma u teške elemente. Energija nastala fuzijom elemenata usmerena od jezgra prema površini uravnotežila se sa silom gravitacije i zaustavilo dalje sažimanje zvezde. Ove reakcije su se nastavile sve dok se nije formiralo gvožđe u jezgru zvezde. Dalja nukleosinteza bi potrošila više nergije nego što bi proizvela, pa je gravitacija uzrokovala imploziju zvezde i formiranje gustog zvezdanog jezgra poznatog kao neutronska zvezda.

     Pre-supernove ili kraja evolucije zvezde, teški elementi proizvedeni nuklearnom fuzijom koncentrišu se prema centru zvezde. Ilustracija.

Detaljnije na:CHANDRA X-ray Observatory

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 14. decembra 2017. in Astronomija

 

Akordi svemira

     Astrofotografija Gorana Vukajlovića

       U petak 1. decembra 2017. u organizaciji Zrenjaninske grupe NPN (nastavnika prirodnih nauka) u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu otvara se izložba astrofotografije Gorana Vukajlovića iz Beograda.
   Ovakva izložba je hepening za ljubitelje, poštovaoce i prijatelje astronomije, astrofizike, kosmologije i svih nauka koje se bave istraživanjem svemira. Božidar Milidragović kaže: Zvezde ništa ne čine za čoveka koji ne diže glavu prema njima.
     Astrofotografija nam omogućava da vidimo svemir, jasnije, dublje i dalje nego što to naše oko može da čini. Ako stavimo oko na okular najboljeg optičkog teleskopa na svetu mi nećemo videti ono što vidi fotoaparat. Naše oko je optički slabo, ono vidi samo oko 6000 zvezda, i to kao tačkaste izvore svetlosti. Magline i galaksije su nam nedostupne. Naučnicima koji proučavaju svemir je fotografija od neprocenjivog značaja. Astrofotografija je u tehničkom pogledu mlada umetnost ali u dokumentarno- istorijskom je najstariji fotodokument. Astrofotografija je fotodokument star i po nekoliko milijardi godina jer ono što vidimo na njoj je trag svetlosti kojoj je trebalo toliko vremena da stigne do čipa našeg fotoaparata.
    Astrofotografija je umetnost po sebi a i po kriterijumima umetničke fotografije. Ona se dobija i stvara pomoću složenog tehnološkog procesa. Pored fotoaparata potreban je dobar teleskop za praćenje objekta koji se snima. Hemijsku fotolaboratoriju je zamenila IKT laboratorija, tj, odgovarajući softver.
     Nauka i umetnost u plemenitom prostoru Gradske biblioteke – ovako bi mogao da glasi naslov ovoga članka. Doprinos doživljaju pri posmatranju astrofotografije na otvaranju izložbe daće operski pevači Ana Lačković – mecosopran i Tomislav Vitaz – bariton i Maestro Miodrag Janoski – klavir, umetničkim programom u kom će izvoditi dela : Martinia, Bizea, Gardela, Vasily Solovyova, Claude Michel Schonberga.
   Naučno- umetničko veče treba da pokaže da umetnost kao najviša kreacija materije koja misli ne može bez nauke, da je svako naučno delo umetničko delo i umetničko delo je naučno delo.
    U okviru otvaranja izložbe autor će govoriti o prirodi gravitacionih talasa i njihovoj detekciji koja je u poslednjih dve godine najznačajnije naučno dostignuće astrofizike.
   Tražeći informacije o autoru naišao sam na njegovoj fejsbuk stranici članak Ljubav vredna čekanja koji je bolji od bilo kog CV-a. Sa dozvolom autora ovde prenosim članak u celini.
     Neke ljubavi moraju da sačekaju, nije bilo njihovo vreme. Jednog dana pre više od 30 godina došao sam u posed jedne izuzetne knjige. Divno izdanje A3 formata sa predivnim ilustracijama koje oduzimaju dah. Kosmos – Karl Sagan. To je bio jedini prozor u svet astronomije koji sam našao u to vreme. Narednih 15 godina sam je čitao bezbroj puta, stranice su se izlizale i požutele ali poruka koju sam dobijao je bivala sve snažnija i snažnija. Do mene je doprla kao radio signal u filmu „Kontakt“ rađenom po delima Karla Segana sa nezaboravnom Jodie Foster u glavnoj ulozi. Taj film je nastavio u mojoj glavi tamo gde je Kosmos stao, a to su bila ona grozna vremena kada smo na ovim prostorima ispoljavali sve osobine naših primitivnih predaka. 
    Dok su drugi slali Habl u svemir da nam otkriva tajne univerzuma, mi smo u tamnom vilajetu pod sankcijama, mržnjom, glupošću trošili svoju mladost. Tada nije bilo interneta pa da bar tako dođemo do nekih drugih spoznaja koje bi nas možda brže izvukle iz mulja u koji smo bili zapali. Čini mi se da je ta informativna blokada bila zapravo ono što nas je najviše uništilo. Odsečeni od sveta čekali smo da Bog pogleda na nas, a njega nema pa nema. I tako bar 10 godina. Čekao sam i ja da mi ukaže neka prilika da dođem do još nečega jer koliko god imao „Kontakt“ sa „Kosmosom“ ljubav rođena kad joj vreme nije,bivala je sve jača. Međutim, inertno, duhom opustošeno društvo se još godinama vuklo na marginama sveta pa su prošle godine dok napokon nismo saznali koliko daleko su ljudi u kosmos „otišli“. Sećam se kao danas onog sramotnog dana 1999. godine kada smo se skrivali po ormarima, navlačili svu posteljinu i ćebad što imamo na prozore da bi se sakrili od jednog izuzetnog događaja, koji se za života jednom dešava. Krili smo se u svom neznanju i paranoji od pomračenja Sunca. Niko od tih što su se krili više neće biti živ kad se desi sledeći put na ovim prostorima. Gledao sam tužno opustele ulice Beograda i doživeo dva emotivna šoka u isto vreme. Jedan je bio udar oduševljenja koji je dolazio s neba a drugi udar sramote što je dolazio s Zemlje. Još tada sam odlučio da ću istražiti nebo i pokušati objasniti ljudima, koliko god to bude u mojoj moći da se ne trebamo plašiti onoga što nam život daje. 
     I ranije sam imao priliku da posmatram zvezdano nebo ali naše ograničeno čulo vida posebno iz velikih gradova nije u stanju da sagleda čudesa koja tamo postoje. Habl nam je otvorio oči, dao nam slike koje razaraju naš egocentrizam ali ujedno ulivaju toliku dozu radoznalosti a to je nešto najvrednije što možemo dobiti. Reče Šekspir jednom : „Priroda je lepa onoliko koliko smo mi radoznali“. Bez te radoznalosti lepotu nikada nećemo otkriti niti shvatiti njeno značenje. Verovao sam ja Hablu, divio se svemu što sam godinama uspevao da dokučim ali morao sam ja to svojim očima da vidim. Galaksije, magline, planete, zvezdana jata… . I onda jednog lepog dana, kada je došlo vreme, potrošio sam ozbiljnu količinu novca, reda boljeg automobila, da kupim opremu koja će me odvesti tamo gde su mi misli odavno bile. 
    Uvek ću se sećati te večeri kada sam dobio teleskop i nevešto ga sklopio na terasi stana. Golim okom sam video sjajan objekat na severoistoku pa sam pokušao da vidim šta je to. Ni sam ne znam kako, na čist instinkt sam uspeo da podesim aparaturu i odjednom je na mojoj mrežnjači se pojavio Jupiter. Bio sam u stanju šoka. To je nova dimenzija, nešto verovatno slično otkrovenju. Znao sam ja kako Jupiter izgleda, sve je to u redu, ali kada prvi put sami dosegnete tako daleko e to nije ni slično ničemu. Gledao sam ga zapanjen satima, sve dok je bio u vidnom polju mog teleskopa, a ta slika mi je ostala uklesana u mojoj dugoročnoj, ili bolje rečeno večnoj memoriji. 

    Sledeći dan, srećom bilo je lepo vreme, spakovao sam svoju opremu u kola i otišao na Avalu. Nisam se baš proslavio jer nisam umeo da rukujem opremom. Išao sam kad god je vreme to dozvoljavalo, sve dalje i dalje od Beograda jer su svetla mnogo smetala. Sećam se druge scene sa Fruške Gore u leto te godine kada sam već ovladao opremom i kada sam prvi put usmerio teleskop ka centru Mlečnog puta koji se tada još uvek mogao videti i golim okom. Tada sam doživeo drugi veliki šok. Ono što vidimo kao bele mrlje na nebu, kao prosuto mleko su u stvari zvezde, milioni njih. Kad milioni piksela napadnu mozak koji ne može više da se brani. Brada padne dole i gledaš, nesvesan više ni svoje okoline ni bilo čega drugog. Opet, sve sam ja to znao ali, ali, ali, ovo je bilo živo. 
      Godinama nakon toga sam danima, ili bolje rečeno noćima sedeo sa svojom opremom na vrhovima planina slikajući sve što je bilo moguće, sve što sam uspeo dokučiti teleskopom na severnoj hemisferi. Astrofotografija je težak posao, stotine neprespavanih noći, daleko od civilizacije, a za noć se može napraviti maksimalno dve dobre slike nebeskih objekata. Ljubav je uvek skupa ali od one prave uvek dobijate više nego što se možete i nadati. Neću ni da govorim o novcu, to ne umem izračunati. Napravio sam neke izuzetne fotografije, nisu one takvog kvaliteta kao s Habla ali za mene imaju vrednost koju druge nemaju – ja sam ih napravio. Video sam svojim očima ono što je sakriveno u dubinama svemira, shvatio koliko ne znam, shvatio koliko vreme na ovoj planeti znači, shvatio sam i da život ima neki viši smisao nama nedokučiv ali opipljiv. Shvatio sam da naš mozak ima potencijal da čini čuda i da nemamo pravo da ga ignorišemo jer traćimo najveličanstvenije prirodne resurse ove planete. Ko god da ga je stvarao, budite uvereni nije to radio za šest dana ili za dan, trajalo je to dobrih 13.5 milijardi godina

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. novembra 2017. in Astronomija

 

Kosmogeneza ili poreklo hemijskih elemenata

      Azot u našoj DNK, kalcijum u našim zubima, gvožđe u našoj krvi, ugljenik u našoj piti sa jabukama su napravljeni u unutrašnjosti kolapsirajućih zvezda. Mi smo od zvezdanih pramenova                                                  Karl Sagan.

    Da bi od, za sada, najelementarnijih poznatih čestica, kvarkova nastali protoni i neutroni. a onda od njih jezgra atoma potrebni su jaki događaji koje karakteriše velika količina energije. To su najčešće fuzioni i fisioni procesi u eksplozijama zvezda, novama i supernovama, sudarima crnih rupa i neutronskih zvezda i svakako u najačem i najvećem događaju po količini oslobođene energije u Velikom prasku. Miijardama i milionima godina se to dešava i u jezgrima zvezda.

   Najjednostavniji, najstariji, najmnogobrojniji, najrasprostranjeniji je atom vodonika. Vodonik prisutan u zvezdama, svakom molekulu vode, u svakom živom telu, dolazi iz Velikog praska. Nema drugih značajnih izvora vodonika u svemiru. Ugljenik u organskim jedinjenjima koja grade živu materiju nastao je nuklearnom fuzijom u jezgrima zvezda, kao i kiseonik. Većina gvožđa u telima živih bića nastala je u dalekim i davnim eksplozijama zvezda. U detekciji gravitacionih talasa nastalih sudarom neutronskih zvezda, avgusta 2017. detektovano je stvaranje zlata i platine. Fosfor i bakar, prisutni u živim telima u malim količinama, su od suštinskog značaja za funkcionisanje životnih procesa. Poreklo nekih elemenata, poput bakra, nije još dobro poznato. Periodni sistem dat na slici je za sada najbolja pretpostavka čovekova o poreklu svih poznatih elemenata.
https://apod.nasa.gov/apod/ap171024.html

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 25. oktobra 2017. in Astronomija

 

Šta nam elementarne čestice mogu reći o kosmosu

Artwork by Ana Kova

    Fizika elementarnih čestica proučava osobine i interakcije najmanjih delova materije. Astrofizika proučava ono što se dešava u našem sveukupnom univerzumu. Astrofizičari žele da znaju šta je činilo rani univerzum i šta danas čini naš univerzum. Fizičari čestica žele da znaju da li postoje neotkrivene čestice.
   Iako izgleda da su fizika čestica i astrofizika dijametralno suprotne naučne oblasti, naučnici ova dva polja zapravo zavise jedni od drugih. Nekoliko pravaca istraživanja povezuje veoma veliko i veoma malo.
     Zajedničko je i za fizičare čestica i astrofizičare da se interesuju za razvoj i rast ranog univerzuma. O najbržem periodu tog rasta, nazvanog kosmička inflacija, Eva Silverstein, profesor fizike na Stanfordu kaže: „Za mene je tema naročito zanimljiva jer možete shvatiti poreklo strukture u svemiru. Paradigma poznata pod nazivom inflacija predstavlja poreklo strukture na najjednostavniji i najljepši način koji fizičar može zamisliti.“
     Naučnici smatraju da se posle Velikog praska univerzum ohladio i čestice počele da se kombinuju u atome vodonika. Ovaj proces je oslobodio prethodno zarobljene elementarne čestice svetlosti, fotone. Sjaj tog svetla, koje se zove kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje zadržalo se na nebu do danas. Naučnici proučavaju različite karakteristike ovog zračenja da bi saznali šta se dogodilo u prvim trenucima posle Velikog praska.
    Prema naučnim modelima, obrazac koji se prvi put formirao na subatomskom nivou, na kraju je postao osnova strukture celog univerzuma. Mesta sa velikom gustinom subatomskih čestica – ili čak samo virtuelne fluktuacije subatomskih čestica, privlačila su sve više i više materije. Kako je rastao svemir, ove guste oblasti postale su mesta gde su formirane galaksije i galaktička jata. Malo je postalo veoma veliko.
       Pokušaji da se objasni uzajamno gravitaciono delovanje galaksija su iznedrili pojam tamne materije i energije. Postojanje tamne materije se uočava u gravitacionim efektima kao posledice njene interakcije sa običnom materijom u galaksijama i galaktičkim jatima. Ova zapažanja ukazuju da je svemir sastavljen od otprilike 5% normalne, hadronske materije, 25% tamne materije i 70% tamne energije. Michael Peskin, profesor teorijske fizike u SLAC-u kaže: „Koliko je atomske materije koju vidimo u svemiru, pet puta je više tamne materije a mi nemamo pojma šta je to.“ Ali do danas, naučnici nisu direktno posmatrali tamnu energiju ili tamnu materiju.
   Naučnici koji proučavaju kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje se nadaju da će više naučiti o rastu svemira i da će dobiti uvid u tamnu materiju, tamnu energiju i masu neutrina.
     „Tamna materija čini najveći deo materije u svemiru, ali nijedna poznata čestica u Standardnom modelu fizike čestica nema svojstva koja bi tome odgovarala“, kaže Michael Peskin. „Tamna materija treba da bude veoma slabo interaktivna, teška ili usporena i stabilna tokom celog života svemira.“
      Neki eksperimenti traže direktne dokaze o čestici tamne materije koja se sudara sa česticom materije u detektoru. Drugi traže indirektne dokaze čestica tamne materije koje se mešaju u druge procese ili se kriju u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini. Ako tamna materija ima svojstva, naučnici bi ih potencijalno mogli stvoriti u akceleratoru čestica kao što je Large Hadron Collider. Fizičari žele aktivne znake tamne energije. Moguće je meriti svojstva tamne energije posmatrajući kretanje galaktičkih jata na najvećim rastojanjima koja možemo videti u svemiru.
    Jedan od pravca istraživanja koji povezuje veoma malo i veoma veliko a koji povezuje fizičare čestica i astrofizičare oko kojeg se oni sve više usaglašavaju je gravitacija. Za fizičare čestica gravitacija je jedna od osnovnih sila prirode koju standardni model čestica ne objašnjava sasvim dovoljno. Astrofizičari žele da shvate važnu ulogu gravitacije koju je ona imala i nastavlja da ima u formiranju univerzuma.

   U Standardnom modelu, svaka sila ima česticu nosača sila ili bozon. Elektromagnetizam ima fotone. Jaka sila ima gluone. Slaba sila ima V i Z bozone. Kada čestice komuniciraju putem sile, prenose i razmenjuju male količine informacija koji se zovu kvanti, što proučava kvantna mehanika.
    Opšta relativnost objašnjava kako gravitaciona sila radi na velikim skalama: Zemlja privlači svoja tela, a planetarni objekti privlače jedni druge. Ali ne razumemo kako se gravitacija prenosi kvantnim česticama.
    Otkrivanje subatomske čestice nosača sile gravitacije, gravitona bi pomoglo u objašnjenju kako gravitacija radi na malim skalama i omogućilo kvantnoj teoriji gravitacije da poveže Opštu teoriju relativnost i kvantnu mehaniku.
        U poređenju sa ostalim osnovnim silama, gravitacija veoma slabo deluje sa materijom, ali snaga interakcije brzo postaje veća sa većom energijom. Teoretičari predviđaju da su u dovoljno visokim količinama energije, poput onih u ranom univerzumu, efekti kvantne gravitacije jači kao i druge sile. Gravitacija je odigrala suštinsku ulogu u prenošenju obrasca male skale od kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja u obrazac velike skale našeg univerzuma danas.
    Naše razumevanje gravitacije je ključno u potrazi za tamnom materijom. Neki naučnici smatraju da tamna materija zapravo ne postoji; kažu da su dosadašnji dokazi samo znak da ne razumemo silu gravitacije.
       Saznanje o gravitaciji nam može reći o mračnom dobu univerzuma, što bi nam moglo dati novi uvid u to kako se struktura u svemiru prvi put formirala.
    Naučnici pokušavaju da „zatvore petlju“ između fizike čestica i ranog univerzuma, kaže Peskin. Kako naučnici proučavaju svemir i vraćaju se dalje u vremenu, oni mogu saznati više o pravilima koja regulišu fiziku visokih energija, što nam takođe govori o najmanjim komponentama našeg sveta.
Detaljnije na:Symmetry

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. oktobra 2017. in Astronomija

 

Možda smo otkrili novu vrstu gravitacionih talasa

Umetnička impresija sudara neutronskih zvezda Kataklizmički sudar Dana Berri, SkiVorks Digital, Inc./Harvard-Smithsonian centar za astrofiziku

New Scientist

23. avgust 2017.

Ekskluzivno

 Spekuliše se da su istraživači uočili tanane varijacije u tkanini prostora koje su rezultat kataklizmičnog sudara dve neutronske zvezde.
    Optički teleskopi – uključujući Hablov svemirski teleskop – već rade na otkrivanju izvora mogućih talasa koji se nalazi u galaksiji udaljenoj 130 miliona svetlosnih godina.
Gravitacioni talasi su markeri najnasilnijih događaja u univerzumu, nastalih u sudaru gustih objekata kao što su crne rupe ili neutronske zvezde pri čemu se oslobađa ogromna energija. Dva eksperimenta, gravitacionih opservatorija, LIGO u SAD i VIRGO u Evropi otkrili su manje promene u stazi laserskih putanja koje su nastale prenošenjem gravitacionih talasa.
    Gravitacione opservatorije LIGO su do sada otkrile tri izvora gravitacionih talasa koji su nastali sudarom crnih rupa. Dve opservatorije su od novembra sa povećanom osetljivošću koordinirale prikupljanje podataka.
Tokom vikenda, astronom J. Craig Vheeler sa Univerziteta 
u Austinu, u Teksasu pokrenuo je spekulacije o potencijalnom novom LIGO otkriću sa mogućnošću paralelne optičke opservacije izvora talasa. To znači da bi astronomi mogli da posmatraju svetlost koju emituje izvor ovih gravitacionih talasa. Ovo ukazuje da su izvor talasa neutronske zvezde. Za razliku od crnih rupa one se mogu videti na vidljivim talasnim dužinama elektromagnetnog spektra. Istraživači LIGO-a su dugo očekivali ovu mogućnost, uspostavljajući partnerstva sa optičkim opservatorijama kako bi brzo pratili potencijalne signale pre nego što formalno objave otkriće.
Portparol LIGO-a, David Shoemaker, izbjegao je i potvrdivanje i poricanje glasina, rekavši samo: „Veoma uzbudljiva trka dva posmatrača se približava kraju do 25. avgusta.“
    Spekulacija se odnosi na NGC 4993, galaksiju udaljenu oko 130 miliona svetlosnih godina u sazvežđu Hidre u kojoj par neutronskih zvijezda igra svoj zadnji ples. Svemirski teleskop Habl se već usmerio na ove dve neutronske zvezde.
Ako su LIGO i VIRGO zaista detektovali gravitacione talase koji su nastali sudarom neutronskih zvezda, onda je jasno zašto je saradnik Andi Hovell u nedelju izjavio, „Večeras je jedna od onih noći u kojoj se posmatra astronomska opservacija, bolja nego bilo koja priča koju je čovek ikada pričao. “

Izvor:New Scientist 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 24. avgusta 2017. in Astronomija

 

Pogled na centar Mlečnog puta

 
   U okviru Međunarodne godine astronomije 2009. NASA- ine svemirske opservatorije Habl, Spitzer i Čandra su snimile tri različite slike centralnog regiona naše galaksije.
    Korišteno je infracrveno i rendgensko svetlo koje prolazi kroz prašinu koja ispunjava region i otkriva intenzivnu aktivnost blizu galaktičkog jezgra. Centar galaksije se nalazi u svetloj regiji desno dole, ispod sredine slike. Cela širina slike pokriva oko pola stepena i približno je iste ugaone širine kao i pun Mesec.
    Snimak svakog teleskopa predstavljen je različitom bojom:
    Žuta predstavlja Hablovu opservaciju koji koristi svetlost talasne dužine koja je blizu infracrvenoj svetlosti. Ove opservacije ukazuju na energetske regione u kojima se rađaju zvezde, kao i na zvezdana jata sa stotinama hiljada zvezda.
    Crvena boja predstavlja Spitzerovo infracrveno posmatranje. Zračenja i vetrovi zvezda utiču na formiranje svetlih oblaka prašine složene strukture, od kompaktnih, sfernih globusa do dugačkih, žilastih filamenata.
    Plava i ljubičasta boja predstavljaju izvore X-zraka koje detektuje Čandra. X-zrake emituje gas koji se zagreva na milione stepeni energijom koja dolazi iz eksplozija zvezda i supermasivne crne rupe u centru galaksije. Svetlo plava boja sa leve strane je emisija iz sistema dvostruke zvezde koja sadrži neutronsku zvezdu ili crnu rupu.
     Kada se ove slike poklope dobija se kompozitna slika koja pruža jedan od najbogatijih pogleda na jezgro naše galaksije koji je ikada viđen.
    Svemirski teleskop Spitzer hvata infracrvene fotone ili elektromagnetne talase i daje  detaljan i nesvakidašnji pogled na područje centra naše galaksije. Jezgro naše galaksije ima stotine hiljada zvezda koje se ne mogu videti vidljivom svetlošću. Ove zvezde zagrevaju gas i prašinu u svojoj blizini. Prašnjavi oblaci isijavaju infracrveno svetlo i otkrivaju svoje oblike. Neki od ovih oblaka su stari rasadnici u kojima se formiraju nove generacije zvezda. Kao i centar velikog grada, centar naše galaksije je dinamičan i promenljiv. To je aktivno i živo mesto.

    Svemirski teleskop Habl osim što koristi vidjivu svetlost ima mogućnost da detektuje svetlost čija je talasna dužina blizu infracrvenog svetla. Galaktički centar se vidi kao svetla spiralna forma u donjem desnom uglu. Sa leve strane su veliki lukovi toplog gasa koji su zagrejani jatima svetlih masivnih zvezda. Habl otkriva mnogo masivnih zvezda širom regiona. Vetrovi i zračenje ovih zvezda stvaraju složene strukture koje se vide preko cele slike.
    Rendgenski svemirski teleskop Čandra pruža pogled u vrlo topla područja regiona centra naše galaksije u kojima nastaju X-zraci. Ovi zraci izlažu bogatstvo egzotičnih objekata sa visoko energetskim karakteristikama. X-zraci niže energije su predstavljeni ljubičastom bojom a plava boja označava višu energiju. Stotine malih tačaka pokazuju emisiju iz materijala oko crnih rupa i drugih zvezdanih objekata. Supermasivna crna rupa, četiri miliona puta masivnija od Sunca se nalazi u donjem desnom uglu. Difuzno rendgensko svetlo potiče od gasa koji se zagreva do milion stepeni u okolini supermasivne crne rupe, a koji eksplozije zvezda i solarni vetrovi oduvavaju u prostor ovog regiona.
    Ova centralna regija je najaktivnije mesto u našoj galaksiji.
Izvor: HUBBLESITE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. avgusta 2017. in Astronomija

 

Od građanskog do astronomskog sumraka

     
    Drugu godinu zaredom Regionalni centar za talente iz Zrenjanina je u Belom Blatu, malom selu na domak Carske Bare, od 2- 5.avgusta 2017. organizovao Prirodnjački kamp „Carska Bara- Belo Blato 2017“, pod nazivom “Ekološke karakteristike vodenih ekosistema u okolini Zrenjanina “.
    U kampu je u petak, 4. avgusta održano astro veče, predavanje sa posmatranjem.
Predavanje je počelo sa građanskim sumrakom u prisustvu 14 polaznika kampa koji su došli iz opština Pančevo, Žitište, Novi Bečej, Sečanj i Zrenjanin, njihove profesorice biologije Ivane Slankamenac i koordinatora Roberta Saboa.
     

   Sa građanskim, nautičkim i astronomskim sumrakom nebo se samo otvaralo i pokazivalo postepeno, u etapama, odgovarajućom brzinom, kao knjiga ili dobro urađena PP prezentacija. Sadržaji su postajali sve raznovrsniji i brojniji, kao da su naručeni. Prosto su usmeravali i diktirali posmatranje i  određivali i oblikovali priču. Prvo se na nebu video Mesec u poodmakloj fazi i planeta Jupiter. Saturn se jedva nazirao. Drugi objekti se nisu videli pa je to bila prilika da se prvo predstave i posmatraju ova tri nebeska tela.

    Jupiter

    Jupiter je gasoviti džin. Najveća planeta Sunčevog sistema zamalo nije postala zvezda. Zbog čega nije? Zbog toga što nije imala dovoljnu gravitacionu masu koja bi u njenom jezgru stvorila dovoljan gravitacioni pritisak i temperaturu za pojavu reakcija fuzije to jest spajanja atoma vodonika u atome helijuma kojom prilikom nastaju fotoni, čestice svetlosti. To se u našem sistemu pre pet milijardi godina dogodilo samo Suncu. Da se to dogodilo i Jupiteru danas bi imali dva sunca i u ovom trenutku bi još bio dan sve dok Jupiter ne zađe. To bi možda bilo dobro ali od njegove svetlosti ne bi videli Saturn i ostale zvezde koje nam se sada pojavljuju.
    Jupiter je udaljen 778 miliona km od Sunca. Prečnik mu je 140 000km. Na Jupiteru bi nam težina bila 2,5 puta veća nego na Zemlji. Oko planete kruži 65 satelita. Većina tih satelita je nepravilnog geometrijskog oblika. Najpoznatiji sateliti su Io, Evropa, Ganimed i Kalisto. Oni su loptastog oblika. Ove satellite je prvi zapazio Galileo Galilej 1609. godine. On je prvi video i pege na Suncu i kratere na Mesecu.
    Satelit Ganimed je najveći satelit u Sunčevom sistemu. Evropa je satelit koji privlači najveću pažnju zbog toga što je okovan debelom ledenom korom ispod koje se nalazi okean tečne vode.
    Istraživanje Jupitera
    Pored Jupitera je prošlo više robotskih sondi. Prve sonde koje su u preletu snimale veliku planetu su bile Pionir 10,1973. i Pionir 11,1974. Nedugo posle njih, 1979. su to uradili Vojadžer 1 i 2. Sonda Novi horizonti čiji je cilj bio planetoid Pluton, prošao je pored Jupitera 2007. Kosmička istraživačka sonda Galileo je od 1995- 2003. kao orbiter planete, snimala, proučavala i na kraju zaronila u njenu gustu atmosferu i od velikog trenja se zapalila i izgorela. Od 2016. oko Jupitera kreće sonda Junona. Njena misija traje 2 godine. Ovih dana se približila na samo 4 000km od Jupiterovih oblaka.

     U toku posmatranja Jupitera teleskopom zapažene su horizontalne šare u predelu ekvatora na njegovom disku koje predstavljaju slojeve oblaka. Lepo su se videla i četiri Galilejeva satelita. Zbog male visine iznad horizonta, velike vrućine i zagrejanosti vazduha slika nije bila potpuno jasna. Nauk je, ne čekati da u ovako toplom danu objekat koji posmatramo bude nisko iznad horizonta.

    Saturn 

  Saturn je po veličini druga planeta u Sunčevom sistemu. Zanimljiva je za posmatranje zvog svojih prstenova. Udaljena je oko 1,5 milijardi km od Sunca. Sa Jupiterom, Uranom i Neptunom pripada grupi spoljnih planeta ili gasovitih džinova. Saturn ima 62 satelita. Većina tih satelita su nepravilnog geometrijskog oblika.

    Istraživanja Saturna
       Čovek praktično posmatra Saturn od 1609. godine. Prvo posmatranje je izveo Galileo Galilej svojim tek napravljenim teleskopom refraktorom. On je prvi video prstenove ali je napravio pogrešnu procenu, mislio je da su to sateliti. Francuski astronom, Đovani Domeniko Kasini je kasnije zaključio da su to prstenovi. 
    Saturn su u preletu proučavale NASA- ine kosmičke sonde Pionir 11,  Vojadžer 1 i 2. Na meti je i svemirskih teleskopa Habla i Čandre a i velikih zemaljskih teleskopa na Havajima, Andima u Čileu i drugih.
    Kosmički brod Kasini je od 2004. prvi veštački satelit Saturna i biće to do 15. septembra 2017. kada će uroniti u njegovu atmosferu i poput meteora usled trenja izgoreti. Kasini je lansiran sa Zemlje 2007. Za 13 godina Kasinijevog istraživanja Saturnovog sistema pokazalo se da su mnogi njegovi sateliti ledeni svetovi i da je voda široko rasprostranjena u Sunčevom sistemu. Saturnov satelit Encelad je kao i Jupiterov satelit Evropa okovan ledom ispod kojeg postoji okean tečne vode koja povremeno kroz pukotine u ledenoj kori poput gejzira izbija u okolni prostor i pri tom formira i hrani deo Saturnovog prstena. Ovaj satelit je pored Jupiterove Evrope drugo mesto u Sunčevom sistemu gde je moguće postojanje nekih oblika života. Buduća istraživanja svemira će verovatno biti usmerena prema ta dva nebeska tela.
    Saturn ima još jedan satelit koji svojim specifičnim svojstvima privlači pažnju zemaljskih naučnika. To je Titan. Posle Jupiterovog satelita Ganimeda Titan je najveći satelit u Sunčevom sistemu. Na površinu Titana se 2004. godine spustila sonda Hajgens koju je poneo Kasini.Titan je satelit sa atmosferom i tečnim jezerima. Tamo pada kiša ali ne vodena nego metanska, pa su reke i jezera puni metana. Naučnici pretpostavljaju da na njemu vladaju uslovi kakvi su postojali na Zemlji u njenom osvitu.
    Saturn je u našem teleskopu bećarski nakrivio svoje prstenove na levu stranu.

    Mesec

  Mesec je prirodni satelit Zemlje. Udaljen je od Zemlje 386 400km. Sve više preovlađuje teorija da je nastao usled sudara Zemlje i jedne planete veličine Marsa pre 4,5 milijardi godina. Ovu teoriju podržavaju analize kamenja koje su na Zemlju donele Apolo posade koje us od 1969 do 1972 . boravile na Mesecu. Analize pokazuju da su Mesec i Zemlja od istog materijala. Mesec nema atmosferu. Veliki broj meteora, asteroida i kometa slobodno pada na njegovu površinu zbog čega je išarana udarnim kraterima.

    Istraživanje Meseca
    Mesec su istraživale mnoge kosmičke sonde, ili u preletu ili iz orbite ili su se spuštale na njegovu površinu. Mesec je jedino nebesko telo na koje je kročila ljudska noga.
         Nautički sumrak je omogućio posmatranje dela sazvežđa Velikog Medveda koji se u našem narodu zove Velika kola. Praktično je pokazan način nalaženja polarne zvezde. Osa Zemljine rotacije je usmerena prema zvezdi Severnjači. Zbog toga se ova zvezda nalazi stalno na istom mestu a sve ostale zvezde menjaju svoj položaj na nebu. Pokazana su neka cirkumpolarna sazvezđa i Letnji trokut, koji čine tri zvezde, Vega u sazvežđu Lire, Deneb u sazvežđu Labuda i Altair u sazvežđu Orla. Pri posmatranju Vege nametnula se i tema ledenih doba Milutina Milankovića zbog čigrastog okretanja Zemlje. Zvezda Vega u sazvežđu Lire će nam za oko 11 000 godina biti ono što nam je polarna zvezda danas.
      To je bila prilika da se spomene svemirski teleskop Kepler koji je do sada otkrio preko 2 000 ekstrasolarnih planeta koje kruže oko drugih zvezda u delu sazvežđa Labuda koji se prostorno poklapa sa površinom 1 dinara. Većina tih planeta su udaljene nekoliko desetina svetlosnih godina od Zemlje. Prvo što pomislimo je kako da dođemo do njih ali od tako velike udaljenosti nam zastaje dah i za sada nismo blizu, niti naziremo rešenje tog problema. Ali dobro je što znamo da planete nisu karakteristika ili jedinstvena pojava samo našeg Sunčevog sistema već postoje i oko drugih zvezda. Zapanjuje njihova brojnost. Ako samo u površini neba od ko 2cm² ima preko 2 000 planeta koliko ih onda ima na celom nebu i u celom Svemiru.
    U astronomskom sumraku je trebalo da se pojavi obilje zvezda, većeg ili manjeg sjaja i traka Mlečnog puta. Na žalost zbog jake mesečine se nisu pojavili .
    Kada se radi u prirodi uvek se dogodi da neka neplanirana pojava izazove digresiju. Pojavila se  ISS. Svetla tačka je polako klizila između zvezda. Moralo je nešto da se kaže i o njoj.

Poruka predavača:

       Poruka 1:  Naučnici pretpostavljaju postojanje žive materije u okeanima Jupiterove Evrope i Saturnovog Encelada. Već se prave planovi da čovek poseti ove satelite i na licu mesta proveri ovu hipotezu. Pošto vi, mladi biolozi proučavate zemaljske oblike života, slobodan sam da pretpostavim da neko od vas može da bude član te ekspedicije, da kao biolog učestvuje u istraživanju vanzemaljskih oblika života.  

Poruka 2:  Neko od vas sada mladih biologa će možda za 20 do 30 godina sedeti u nekoj bazi na Mesecu i proučavati razvoj i održanje zemaljskih oblika života, biljaka i životinja u ekosistemima koje će ljudi tamo postaviti i prilagoditi ih svojim potrebama.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 8. avgusta 2017. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: