RSS

Arhive kategorija: Planeta Zemlja

Raste udeo ugljen- dioksida u atmosferi Zemlje

     Najnovija izmerena koncentracija ugljen- dioksida (CO2) od  406,69 ppm u julu 2017. je do sada ne zabeležena količina ovog gasa staklene bašte u atmosferi Zemlje.

    

    Na levom grafikonu je prikazan nivo atmosferskog CO2 koji se meri u opservatoriji Mauna Loa, na Havajima, u poslednjih 60 godina, uz uklanjanje prosečnog sezonskog ciklusa. Na desnom grafikonu prikazani su nivoi CO2 tokom poslednja tri glacijalna ciklusa, rekonstruisana iz ledenih jezgara.
    Visine vulkanskih planina Mauna Loa i Mauna Kea, na Havajima i okruženje Tihog okeana su pogodni za proučavanje atmosfere i nebeskih tela.
    Mauna Kea je poznatija zbog atraktivnosti jednog od najvećeg svetskog astronomskog opservatorijskog kompleksa sa čuvenim Kek teleskopima, japanskim Subaru teleskopom. Gemini North teleskopom i budućim Trideset metarskim teleskopom (TMT).
    Manje je poznato da se na obližnjoj planini Mauna Loa nalazi opservatorija za posmatranje Zemljine atmosfere. Na severnom obronku ove planine, na 3 440m se nalazi i Solarna opservatorija, za posmatranje Sunca.
    Opservatorija Mauna Loa (MLO), od 1956. godine prati i sakuplja podatke koji se odnose na promene u atmosferi i kontinuirano prati atmosferski CO2. Opservatorija se nalazi u Laboratoriji za istraživanje Zemljinog sistema koja je deo Nacionalne uprave za okean i atmosferu (NOAA). Mauna Loa je najstarija svetska stanica za kontinuirano praćenje i merenje CO2.

     Mauna Loa se nalazi u centralnom Pacifiku. Izabrana je kao lokacija, jer je daleko od kontinenta. Visina je iznad inverznog sloja u kojem se javlja većina lokalnih atmosferskih pojava. Neometan vazduh, odvojena lokacija i minimalni uticaji vegetacije i ljudske aktivnosti na MLO su idealni za praćenje sastojaka atmosfere. Kontaminacija lokalnih vulkanskih izvora se ponekad pojavljuje u opservatoriji, ali se uklanja kao i drugi podaci iz pozadine.
    Ugljen-dioksid je jedan od nekoliko gasova koji su odgovorni za zarobljavanje toplote u atmosferi. Ovaj „efekat staklene bašte“ održava temperaturu koja je pogodna za život na Zemlji. Povećanje nivoa CO2 zadržava dodatnu toplotu u atmosferi i okeanima i doprinosi povećanju globalnih prosečnih temperatura. U atmosferu ga upumpava sagorevanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti. Koncentracija se povećava svake godine otkad su počela merenja na padinama vulkana Mauna Loa. Stopa povećanja je ubrzana od početka merenja, od oko 0,7 ppm godišnje krajem 1950-ih do 2,1 ppm godišnje tokom poslednjih 10 godina. Atmosferski CO2 je u proseku iznosio oko 280 ppm pre 10.000 godina i početka industrijske revolucije oko 1760. godine.
    Tokom poslednjih 800 000 godina, koncentracija CO2 se menjala. Globalni prosek tokom ledenih doba je bio oko 180 ppm a tokom interglacialnih toplih perioda 280 ppm. Današnja stopa rasta je više od 100 puta brža od povećanja koje se desilo po završetku poslednjeg ledenog doba.
   Slično povećanje CO2 se meri svuda u svetu. NOAA, koja vodi globalnu mrežu za uzimanje uzoraka, prijavila je prošle godine da su svi arktički lokali u svojoj mreži po prvi put dostigli 400 ppm. Ove visoke vrednosti bile su uvod u ono što se ove godine vidi na Mauna Loa opservatoriji, lociranoj u subtropskom regionu. Povećanje CO2  na severnoj hemisferi je uvek malo veće nego na južnoj hemisferi, jer se većina emitera ovog gasa nalazi na severu.
     Ulazimo li u antropogensku eru? Da li će se planeta razlikovati od one koju su naši preci znali?Prvi put čovek svojim delovanjem određuje karakteristike jednog vremenskog perioda na geološkoj vremenskoj skali. Pridružuju li se ljudska bića I tipu civilizacija u svemiru po Kardaševljevoj skali ili „seku granu“ na kojoj sede?

     Rast CO2 od 6 ppm između 2015. i 2017. godine je bez presedana u 60 godina zapisa opservatorije. Stopa rasta CO2 u poslednjoj deceniji je 100 do 200 puta brža od onoga što je Zemlja doživela tokom tranzicije iz poslednjeg ledenog doba i ovo je pravi šok za atmosferu.
    Globalni prosečni nivo CO2 prešao je 400 ppm u 2015. godini. To je povećanje od 43% u odnosu na predindustrijske nivoe. U februaru 2017. nivo CO2 u Mauna Loa se popeo na 406,42 ppm.
    Koncentracija CO2 u atmosferi meri se u „delovima po milionu po zapremini“ (ppmv). Na primer, 1970. godine, merenja su pokazala da je oko 330 od milion molekula vazduha bio molekul CO2, dajući koncentraciju od 330 ppmv. Tokom proteklih 40 godina, ljudi su povećali emisiju pa se povećala koncentracija CO2 za 1 do 2 ppmv godišnje. Do 2013. godine koncentracija CO2 u atmosferi se povećala za više od 25% na vrednosti na ili blizu 400 ppmv.
    Podebno zabrinjava što jednom emitovan, CO2  u atmosferu i okeane ostaje tamo hiljadama godina.

Izvor: Mauna Loa Obsevatory

         Global Climate Change

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 18. avgusta 2017. in Planeta Zemlja

 

Merenje ugljen- dioksida u atmosferi

     Da bi kontrolisali CO2 u našoj atmosferi moramo biti u stanju da ga izmerimo. Jedino možemo da upravljamo onim što možemo da izmerimo.

     NASA je 2014. lansirala u svemir prvi namenski satelit za proučavanje koncetracije ugljen dioksida u atmosferi.
    Orbitalna opservatorija, Orbiting Carbon Observatory 2 (OCO-2)  se nalazi na 705 km iznad Zemlje. OCO-2 izvodi globalna merenja atmosferskog CO2  visoke rezolucije i kvantifikuje varijabilnosti tokom sezonskih ciklusa. Primarni naučni cilj OCO-2 je razumevanje geografske distribucije izvora i umivaonika CO2 na regionalnim skalama i kako se njihova efikasnost vremenom menja. Izvor je svaki proces u kome se CO2 otpusti u atmosferu, kao što je disanje i raspadanje biljaka i životinja, sagorevanje fosilnih goriva: uglja, nafte ili gasa. Umivaonik (sudopera) za čišćenje atmosfere od CO2 su okeani koji rastvaraju i vegetacija koja uzima CO2 za fotosintezu. Povećanje CO2 u atmosferi dovodi do povećanja temperature površine a time i prizemnih slojeva atmosfere Zemlje

       Merenje omogućava mapiranje prirodnih i veštačkih procesa koji regulišu razmenu CO2  između površine Zemlje i atmosfere na regionalnoj i kontinentalnoj skali i pouzdanije prognoze atmosferskog CO2  i njegov uticaj na klimu Zemlje.
    Ugljen- dioksid je važan gas za život na planeti. Sastavni je deo Zemljine atmosfere i jedan je od nekoliko gasova koji zadržavaju toplotu u blizini površine Zemlje. Ovi gasovi su poznati kao gasovi staklene bašte.   
    Od početka industrijskog doba, koncentracija CO2 se povećala. Globalna merna mreža na kopnu zabeležila je porast koncentracije CO2 u atmosferi za skoro 20% u posljednjih 50 godina – što je najbrža promena u ljudskoj istoriji.
    Sagorevanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti trenutno ubacuju u atmosferu oko 39 milijardi tona ili 39 gigatona CO2 svake godine. Ovo je samo mali deo (4%) od 770 gigatona CO2 koji se emituje u atmosferu svake godine prirodnim procesima u okeanu i na kopnu. Koncentracija CO2 u atmosferi meri se u „delovima po milionu po zapremini“ (ppmv). Na primer, 1970. godine, merenja su pokazala da je oko 330 od milion molekula vazduha bio molekul CO2, dajući koncentraciju od 330 ppmv. Tokom proteklih 40 godina, ljudi su povećali emisiju pa se povećala koncentracija CO2 za 1 do 2 ppmv godišnje. Do 2013. godine koncentracija CO2 u atmosferi se povećala za više od 25% na vrednosti na ili blizu 400 ppmv.
     Za razliku od ljudskih aktivnosti, koje samo emituju CO2 u atmosferu, prirodni procesi i emituju i apsorbuju CO2. Merenja globalne mreže površinskih stanica ukazuju da prirodni CO2 „umivaonici“ ne samo da apsorbuju gotovo sve emisije CO2 koje emituju prirodni procesi, već apsorbuju gotovo polovinu CO2 koje emituju ljudske aktivnosti. Na taj način se atmosfera čisti, pere, umiva od CO2, pa se ta mesta zovu umivaonici ili sudopere. Tako se smanjuje količina CO2 koji ostaje u atmosferi. Međutim, geografska raspodela unošenja ugljenika od okeana i kopnenih ekosistema još uvek nije određena. Pored toga, efikasnost ovih umivaonika se mogu vremenom promeniti jer se više CO2 emituje u atmosferu.
      Veće koncentracije CO2  su crvene a niže su rumene i zelene. 

      Priroda i lokacije emitera i apsorbera polovine CO2 proizvedenog od ljudi trenutno nisu poznati i predstavljaju važna i ozbiljna pitanja. Ako se efikasnost sudopera smanji u budućnosti, da li će se povećati stopa rasta CO2 u atmosferi? Ako hoće, koliko? Može li se neka od ovih prirodnih sudopera eksploatisati kako bi dodatno smanjili stopu rasta CO2? Boljim razumevanjem prirode, lokacija i procesa koji čine ove prirodne sudopere, možemo bolje predvideti brzinu stvaranja CO2 u atmosferi i njegov uticaj na našu klimu.
     Merenja OCO-2 se kombinuju sa podacima iz zemaljske mreže što služi boljem razumevanju procesa koji regulišu atmosferski CO2 i njegovu ulogu u ciklusu ugljenika. Ovo razumevanje je od suštinskog značaja za predviđanja budućih povećanja CO2 i njegovog uticaja na klimu Zemlje.

 Poruke misije su:
     Poruka I: Spaljivanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti trenutno godišnje u atmosferu dodaju više od 39 milijardi tona CO2, što je bez presedana za ovaj važan staklenički gas. OCO-2 pruža novu alatku za razumevanje izvora emisija COi kako se ona vremenom menja.
     Poruka II: Manje od polovine CO2 emitovanog u atmosferu ljudskim aktivnostima ostaje tamo. Lokacija i identitet prirodnih umivaonika koji apsorbuju ostatak ovog CO2 trenutno nisu dobro razumljivi. OCO-2 će pomoći u rešavanju ove naučne zagonetke.
    Pod-poruka: Ako znamo koji delovi Zemlje pomažu u uklanjanju CO2 iz atmosfere, možemo da znamo da li će to i dalje raditi u budućnosti. OCO-2 merenja će pomoći naučnicima da izgrade bolje modele kako bi predvideli koliko će CO2 ovi umivaonici biti u stanju da apsorbuju u budućnosti.
    Poruka III: Inovativne tehnologije ugrađene u OCO-2 će omogućiti merenja CO2 iz svemira velikom preciznošću, rezolucijom i globalnim pokrivanjem potrebnim za razumevanje ljudskih i prirodnih izvora emisija CO2 i prirodnih umivaonika koji kontrolišu njegovu izgradnju, na regionalnim skalama, svuda na Zemlji.
    Pod-poruka: Da bi kontrolisali CO2 u našoj atmosferi, moramo biti u stanju da ga izmerimo. Jedino možemo da upravljamo onim što možemo da izmerimo.
    Poruka IV: OCO-2 će pomoći procenu korisnosti merenja emisije CO2  iz svemira i upravljanja emisijama ovog važnog stakleničkog gasa.
    Misija OCO-2 će doprineti velikom broju dodatnih naučnih istraživanja koja su povezana sa globalnim ciklusom ugljenika. Među ovim istraživanjima su:
• dinamika razmene ugljenika u okeanu
• sezonska dinamika zemaljskih ekosistema severne hemisfere u Evroaziji i Severnoj Americi
• razmena ugljenika između atmosfere i tropskih ekosistema zbog rasta biljaka, disanja i požara
• efekat vremenskih frontova, oluja i uragana na razmenu CO2 između različitih geografskih područja

Izvor:  OCO- 2 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 2. avgusta 2017. in Planeta Zemlja

 

Temperatura površine zemljišta

mod11c1_m_lstda_2000-02m    modis_lst_gm   Pod temperaturom površine zemljišta se podrazumeva osećaj toplote „površine“ Zemlje na dodir, na određenoj lokaciji. Sa stanovišta satelitskog posmatranja, „površina “ je sve što se vidi kada se gleda kroz atmosferu do zemlje. To može biti sneg i led, trava na travnjaku, krov zgrade, šume. Temperatura površine zemljište nije isto što i temperatura vazduha koja je uključena u dnevnim meteorološkim izveštajima.

Prikazane mape su napravljene na osnovu podataka prikupljenih sa spektroradiometra (MODIS) na NASA-inom Tera satelitu. Temperature se kreću od -25°C (tamno plavo) do 45 °C (ružičasto žuta). Na sredinjim do visokim geografskim širinama, temperature površine zemljišta mogu da variraju tokom godine, u ekvatorijalnoom regioni imaju tendenciju da ostanu uvek visoke, na Antarktiku i Grenland uvek niske. Nadmorska visina igra ulogu u temperaturama, na Stenovitim planinskim masivima u Severnoj Americi je hladnije nego u drugim oblastima, na istoj geografskoj širini.

    Naučnici prate temperaturu površine zemljišta jer se toplota diže iznad Zemlje, utiče na pejzaž, vreme i klimu. Naučnici žele da prate kako atmosferski gasovi staklene bašte utiču na temperaturu površine zemljišta, i kako rast temperature površine zemljišta utiče na glečere, stanje leda i vegetaciju u ekosistemima Zemlje.
Detaljnije na Eart observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 10. juna 2015. in Planeta Zemlja

 

Pogled na Zemlju

    5219m Sada više niko ne može da kaže da je Zemlja ravna ploča. U nekim kulturama se verovalo da ta ploča stoji na leđima slonova, u nekim drugim na leđima kornjača. U to se verovalo hiljadama godina i ako je bilo ljudi koji su govorii da je Zemlja lopta. Mi sada imamo čvrste dokaze da je Zemlja lopta. Prva kosmička istraživanja dala su i prve snimke Zemlje-lopte.

   Zemlja, planeta na kojoj se materija organizovala u oblik koji misli. Planeta na kojoj živa materija misli i deluje kao kosmička inteligencija.

  Poruka Karla Sagana

  To je „ovde“. To je „dom“. To smo „mi“
  „Zemlja je veoma mala pozornica u ogromnoj kosmičkoj areni“

 Kako izgleda naseljiva planeta iz različitih tačaka Sunčevog sistema   

gpn-2000-001588-browse    

   Prvi Pogled na Zemlju sa Meseca
   Fotografiju je snimio United States Lunar Orbiter, 23. avgusta 1966.

   

pia02441_md   

    Pogled sa Marinera 10

    Mariner 10 je lansiran 3. novembra 1973. Njegov cilj je bila planeta Merkur. Zemlju i Mesec je snimio sa udaljenosti od  2,6 miliona km oko 12 sati nakon lansiranja sa Zemlje.

 

 

 

 

gpn-2002-000202-browse 105     
      Pogled sa Vojadžera 1
     Vojadžer 1 je lansiran 5. septembra 1977. Sliku Zemlje i Meseca (Levo) je snimio 18.septembra 1977. sa udaljenosti od 11,66 miliona km. Sledeći snimak Zemlje Vojadžer je napravio 14. februara 1990. sa najveće udaljenosti od oko 6,5 milijardi km.
solar_system
    Portret Sunčevog sistema
    14. februar 1990.g
    Slika Zemlje sa prvog i za sada jedinog portreta Sunčevog sistema koji je snimio Voyager 1. Letilica je snimila ukupno 60 slika za mozaik Sunčevog sistema sa udaljenosti većoj od 4 milijarde km od Zemlje, i oko 32 stepena iznad ekliptike.Prikazano je šest planeta. Merkur je preblizu Suncu da se vidi. Mars nije bio otkriven Voyagerovim fotoaparatima zbog raspršene sunčeve svetlosti i optike, a Pluton nije bio uključen u mozaik zbog svoje male veličine i udaljenosti od Sunca. S leva na desno i od vrha prema dnu su Venera, Zemlja, Jupiter Saturn, Uran i Neptun.
earth_moon_br    

   

   Sistem Zemlja – Mesec
    16. decembar 1992
     Osam dana nakon drugog susreta sa Zemljom, kosmička sonda Galileo, na putu za Jupiter, se osvrnula i osvojila ovaj izvanredan pogled na Zemlju i Mesec. Slika je snimljena sa udaljenosti od oko 6,2 miliona km.

IDL TIFF file
   

   Mars Ekspres
    Evropska letilica Mars Express čiji je cilj bio da uđe u orbitu Marsa snimila je Zemlju sa udaljenosti od oko 8 miliona km.

mars_to_earth-browse  ?????????????   
    Zemlje sa Marsa
    Ovo je prva slika Zemlje koja je ikad snimljena sa površine neke planete.Snimio ju je Mars Exploration Rover Spirit jedan sat pre izlaska Sunca na Marsu,8 marta 2004. u 63. marsovom danu(solu), svoje misije.(Slika levo)

    NASA-in Marsov rover Radoznalac je 31. Januara 2014. snimio Zemlju i Mesec, 80 minuta posle zalaska sunca u 529 marsovom danu(solu). Ako bi čovek ovo posmatrao sa površine Marsa, video bi Zemlju i Mesec kao dve različite “večernje zvezde.“ Rastojanje između Zemlje i Marsa je tada bilo 160 miliona km.(sila desno
IDL TIFF file
     Zemlja viđena sa orbite Saturna
    15. septembra 2006.g.
     Sliku je snimio svemirski brod Kasini sa udaljenosti od oko 2,1 miliona km od Saturna i 1,5 milijardi km od Zemlje. Snimak je omogućio dolazak Saturna neposredno ispred Sunca od Casinija. Sistem Zemlja –Mesec je vidljiv kao svetlo plava tačka na levoj strani slike iznad centra.
     Na povećanoj slici se vidi i Mesec kao mala izbočina gore levo od Zemlje. Zemlja nije više jedini „vodeni svet“ Sunčevog sistema. Nekoliko drugih tela ukazuju na mogućnost da imaju previše tekuće vode ispod svoje površine. Saturnov satelit Encelad je među njima i vidi se na levoj strani slike u plavom E prstenu koji on stvara izbacujući iz svoje utrobe gejzire vodene pare i čestice vodenog leda. Uski retki G prsten i glavni prstenovi se vide desno.
PIA17171_fig1  PIA14949 
    Pogled sa Kasinija
   19. juli 2013. Saturnovi prstenovi i Zemlja i Mesec u istom kadru. Plava tačka u centru desno je udaljena 1,44 milijardi km. Mesec se može videti kao jezičak sa desne strane. Ostale svetle tačke u blizini su zvezde.
osiris_color_2009-11-12T12.28UTC_rot_north
   

   

   

   Pogled sa Rozete
   Evropska svemirska agencija je 2004. lansirala sondu Roseta čiji je cilj susret sa kometom 67P/Churiumov-Gerasimenko u novembru 2014. Roseta je 12. novembra 2009. snimila seriju snimaka Zemlje. Antarktik je vidljiv u donjem delu planete.Video

 

 

earthmoon  
 

 

 

   Pogled sa sonde NEAR 
   Snimak je napravila kosmička sonda NEAR na putu prema asteroidu 433 Eros, 23. januara 1998. U prvom planu su južni polovi Zemlje i Meseca.
EarthMoon_juno_2011238_lrg   

 

 

   Pogled sa sonde Junona
   Zemlja(levo) i Mesec (desno) snimljeni sa  NASA-ine kosmičke sonde Junona, koja se kreće prema Jupiteru, 26.avgusta 2011. sa udaljenosti od 8,5 miliona km.

mars-global-surveyor-orbiter-earth-moon-nasa  

 

 

   Pogled sa Marsovog orbitera Mars Global Surveyor
   Zemlja i Mesec snimljeni sa Marsove orbite 8. maja 2003.

EW1016558881B_montage    

 

 

 

 

    Pogled sa Merkurovog orbitera Mesindžera
    Snimak je napravljen sa orbite planete Merkur na kojoj se nalazi kosmička sonda Mesindžer, 19. jula 2013. sa udaljenosti od 98 miliona km.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. jula 2014. in Planeta Zemlja

 

Klima i Zemljin energetski budžet

energ zemlje     Zemljina klima ima solarni pogon. Globalno, tokom godine površina kopna, okeani i atmosfera, upiju u proseku oko 240 W solarne energije po kvadratnom metru. 1W (wat) je 1 J (džul) energije po 1s (sekundi). Apsorbovana sunčeva svetlost je pogon fotosinteze, isparavanja, topi sneg i led, i greje ceo sistem Zemlje.
     Sunce ne zagreva Zemlju ravnomerno. Budući da je Zemlja loptastog oblika, Sunce više zagreva ekvatorijalna područja od polarnih regija. Atmosfera i okean rade non stop jer solarno grejanje stvara neravnotežu kroz isparavanje površinske vode, konvekcije, padavine, vetrove, i cirkulaciju okeana. Ta zajednička cirkulacija atmosfere i okeana je poznata kao Zemljin toplotni motor.
     Klima kao toplotni motor mora ne samo da preraspodeli sunčevu toplotu od ekvatora prema polovima nego i iz Zemljine površine i donje atmosfere natrag u svemir. Inače, Zemlja bi se beskrajno zagrevala. Zemljina temperatura ne raste beskonačno, jer površina i atmosfera istovremeno zrače toplotu u svemir. Ovaj neto protok energije u i iz sitema Zemlje može da se izračuna.
     Kada je protok ulazne solarne energije jednak protoku toplote u svemir, Zemlja je u ravnoteži zračenja, a globalna temperatura je relativno stabilna. Sve što povećava ili smanjuje količinu dolazne ili odlazne energije Zemlje remeti ravnotežu zračenja pa je globalna temperatura u porastu ili u padu.
    Detaljnije na: NASA Earth Observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 12. jula 2014. in Planeta Zemlja

 

Topla mora su hrana uragana

danielle-earl-100826-02

   Strujanje ili konvekcija je toplotni proces prenošenja energije kretanjem molekula ili mikročestica fluida (gasova i tečnosti). Molekuli tla primaju energiju od solarnih fotona, višak predaju prizemnim molekulima vazduha koji se zbog toga brže kreću i uspinju u atmosferi. Kada se tako ogromna količina zagrejanog vazduha podigne u gornje slojeve atmosfere na njeno mesto pada hladan vazuh, stvara se vrtlog i to je početak oluja, tornada i uragana.

  Klica ili početak uragana koji pogađa Srednju Ameriku se nalazi negde u Sahari. Topli vazduh koji se diže iznad ove afričke pustinje se kreće prema zapadu. Kad dođe iznad Atlantika uzima vodu, hrani se njome i kako se sve dublje kreće preko okeana narasta, postaje sve bremenitiji, brži i ubojitiji. Postaje oluja, uragan.

    tpmSvakom uraganu koji tutnji preko Atlantskog okeana je potrebno gorivo da se održi. Glavno gorivo je topla voda a nje ima dosta upravo sada u ovom dobu godine.
    Karta pokazuje temperature vode na površini Atlantskog okeana, Meksičkog zaliva i Karipskog mora,  23. avgusta 2011. Merenja dolaze od Advanced  Microwave Scanning Radiometer (AMSR-E), NASA-inog  Aqua satelita i Moderate Resolution Imaging Spectroradiometer (MODIS) koji se nalazi na Terra i Aqua satelitima.
   

hurricanesst_AMS_2006213_lrg

Foto: NOAA.

    Da bi bila odgovarajuće gorivo tropskim olujama s toplim i vlažnim vazduhom voda na površini okeana treba da ima temperaturu iznad 27,8°C. Crvena, narandžasta i žuta boja prikazuju vode iznad 27,8° C. Toplije vode stvaraju jače oluje. Tople vode dominiraju Meksičkim zalivom i tropskim delom Atlantika krajem avgusta.

    Slični procesi se dešavaju u celom ekvatorijalnom području Zemlje

    Detaljnije na NASA Earth Observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. jula 2014. in Planeta Zemlja

 

Zemlja na mesečini

arabia_vir_2012274  arabia_vir_2012279

     Persijski zaliv viđen sa Suomi NPP satelita, 30. septembra 5. 10. i 15. oktobra 2012. Detektovana je svetlost u opsegu talasnih dužina od zelene do skoro infracrvene sa naftnih baklji, požara, gradskih svetala i reflektovane mesečine.
    arabia_vir_2012284  arabia_vir_2012289

    Svaka slika sadrži Mesec u četiri različite faze, počev od punog Meseca 30. septembra, zadnje faze 10. oktobra itd. Kako se mesečina smanjuje kopnene površine se manje vide, ali su svetla gradova i brodova vidljivija. Urbanizacija je najočiglednija duž severoistočne obale Saudijske Arabije, u Kataru i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE). U Kataru i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, po noćnim svetlima se raspoznaju glavni autoputevi.
    Detaljnije i sa većom rezolucijom na: NASA Earth Observatory

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 10. juna 2014. in Planeta Zemlja

 
 
%d bloggers like this: