Brzina rotacije Zemlje nije konstantna

Vreme na Zemlji se određuje prema 24-časovnom ciklusu dan/noć u kojem se planeta jednom okrene oko svoje ose. Svaki dan traje približno 86 400 sekundi čemu je dnevno/noćni ciklus izuzetno dosledan uprkos činjenici da on realno redovno neznatno varira.

Snimljeno sa kosmičkog broda Galileo Galilej pri prvom preletu Zemlje 11. i 12.decembra, 1990.

Atomski časovnici kojima merimo protok vremena u neverovatno malim vremenskim intervalima, sve do milisikunde su doveli do otkrića da je okretanje planete promenljivije nego što se nekada mislilo. Tako je otkriveno da je Zemlja usporavala svoje okretanje postepeno do prošle godine, kada je počela da se okreće brže. Prošlog leta, 19. jula 2020. zabeležen je najkraći dan koji je za 1,4602 milisekundi kraći od standardnog. Planetarne naučnike to ne brine, oni znaju da postoje faktori koji utiču na planetin spin kao što su gravitaciono povlačenje Meseca, nivo snežnih padavina i erozija planina. Pojavom globalnog zagrevanja postavlja se pitanje da li topljenje snežnih i ledenih pokrivača može da podstakne Zemlju da se brže okreće.

 

Supernova- uzrok masovnog pomora na granici devona i karbona

                 „Mi smo građani velikog kosmosa koji je umešan u naše živote,

često neprimetno, ali ponekad i grubo.“ 

Brian Fields.

    Nova studija tima istraživača predvođenog Brianom Fieldsom, profesorom fizike i astronomije na Univerzitetu Ilinois iznosi hipotezu da je supernova udalјena oko 65 svetlosnih godina bila odgovorna za masovno izumiranje živog sveta u kasnom devonu pre 359 miliona godina.

    Simulacija supernove čiji udarni talas potiskuje solarni vetar. Plavi isprekidani krug je orbita Zemlje. Ovaj prizor je uvod u katastrofu u kojoj će radijacija opustošiti 70% živog sveta na Zemlji.

    Tim se koncentrisao na granicu devona i karbona jer stene iz tog vremena sadrže stotine hilјada generacija bilјnih spora koje kao da su spžene ultralјubičastom svetlošću Sunca, što je dokaz dugotrajnog izostanka ozonskog omotača. Fosilni dokazi ukazuju na pad biološke raznolikosti od 300 000 godina što je uzrokovalo masovno izumiranje između devona i karbona, što upćuje na mogućnost višestrukih katastrofa, možda čak i više eksplozija supernovih. Tim se ograđuje od vulkanizma velikih razmera, udara meteorita, solarnih erupcija, eksplozija gama zraka i globalnog zagrevanje koji takođe mogu da unište ozonski omotač, ali ne u toliko velikom vremenskom periodu.

     Obližnja eksplozija supernove, udaljena do 65 svetlosnih godina dugotrajno izlaže Zemlјu štetnim UV, X i gama zracima a nešto kasnije i krhotinama koje ulazi u Sunčev sistem.  Moguće je da se dogodilo i više eksplozija supernovih jer se masivne zvezde obično javljaju u grozdovima sa više masivnih zvezda.

       

    Klјuč za dokazivanja je pronalaženje radioaktivnih izotopa plutonijuma-244 i samarijuma-146 u stenama i fosilima deponovanim u trenutku izumiranja. Ovi izotopi se ne nalaze na Zemlјi, nastaju u eksplozijama masivnih zvezda i jedino odande mogu doći.

    Istraživači tek treba da pretraže Pu-244 ili Sm-146 u stenama sa granica devona-karbona. Studija Fieldsovog tima ima za cilј da definiše obrasce dokazivanja da u geološkom zapisu nešto ukazuje na eksplozije supernove.

Rad je objavlјen u Zborniku Nacionalne akademije nauka.
     Izvor: PHYSORG

 

Svetlost antropocena

     „Svetlost je leva ruka tame, a tama desna ruka svetlosti.
Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno kao ljubavnici u kemeru, kao šake što su spojene, kao meta i put.“

Ursula Legvin: Leva ruka tame

Tom Hegen: Staklene bašte

    
    Tom Hegen, nemački fotograf, specijalizovan za fotografiju snimljenu iz vazduha, svoj rad fokusira na antropocenu, epohi uticaja čoveka na biološke, geološke i atmosferske procese na Zemlji, u poslednjih 12 000 godina. „Na svojoj fotografiji istražujem poreklo i obim te ideje u nastojanju da razumem dimenzije čovekove intervencije u prirodne prostore i da usmerim pažnju na to kako da ljudi preuzmu odgovornost.“ Fotografije iz vazduha na poseban način pomažu da se antropocen uoči jer efikasnije pokazuje dimenzije i obim ljudskog uticaja.

    „Fasciniran sam apstrakcijom koja nastaje promenom perspektive; gledajući nešto poznato iz nove tačke na koju niste navikli “, kaže Hegen. „Koristim apstrakciju i estetizaciju kao jezik da bih nadahnuo ljude, a takođe i da bih pružio gledaocima vezu sa temom, jer oni trebaju da dekodiraju ono što gledaju.“

     Hegen je 2018. godine objavio svoju prvu knjigu fotografija Habitat, u kojoj u formi fotografija snimljenih iz vazduha istražuje odnos čoveka i prirode. Fokusira se na pejzaže koji su transformisani intervencijom ljudi. Projekat omogućava gledaocima da otkriju svoju planetu iz nove perspektive, da shvate dimenzije ljudskih intervencija na površini Zemlje i, na kraju, da preuzmu odgovornost.

Tom Hegen: Staklene bašte

    Prema podacima Ujedinjenih Nacija svetska populacija će do 2050. porasti sa današnjih 7,5 milijardi na 10 milijardi ljudi. Prirodni resursi, poljoprivredne površine i voda su nedovoljni, hrana će postati još veći izazov.

    Istraživači u Holandiji eksperimentišu sa uzgajanjem useva u zatvorenom prostoru kako bi sa manje zemlje hranili više ljudi. Na temperaturi iznad 20°C, stalne vlažnosti od oko 80% i korišćenjem LED rasvete za preciznu kultivaciju biljaka, hranu bi proizvodili cele godine. Zatvorene bašte pružaju uslove za kontinuirano gajenje paradajza, paprike ili jagoda u svim vremenskim uslovima, što udvostručuje prosečni prinos od onoga na otvorenom.   

    Holanđani su već duže vreme svetski lideri inovacija u poljoprivredi. Postali su najnaprednije područje na svetu za poljoprivredu sa kontrolisanom životnom sredinom. Holandija je drugi najveći izvoznik hrane na svetu, posle Sjedinjenih Država, koje imaju 270 puta veću površinu.

    Ali, postoje i posledice koje ova metoda uzgoja nosi sa sobom. To je svetlosno zagađenje i remećenje ekološkog sistema. Svesni toga problema uradili su pravilnike po kojima se do 98% električne rasvete mora nalaziti i zadržati u stakleniku. To se postiže korišćenjem zatamnjenih zaslona i zavesa duž bočnih zidova i krovova.

    Tom Hegen je nedavno u Holandiji iz helikoptera snimio žuti i ljubičasti sjaj staklenika.

Izvor: Tom Hegen

 

Dan planete Zemlje

22. april 2019.

 

Sat za planetu Zemlju

    Ljudska bića su samo jedan deo ogromne mreže živih bića Zemlje.
    Većina resursa koje koristimo dolazi iz naše okoline.
    Raznolikost života i biotopa najbolja je odbrana od klimatskih promena! To je resurs za održanje i poboljšanje života!
    Uspostavimo ponovo kontakt sa našim korenima i negujmo i čuvajmo prirodu i životna staništa!
    Ne ponašajmo se invazivno, ponašajmo se održivo!
    Ako štitimo svet oko nas štitimo i sebe!
    Sat za planetu Zemlju je globalni događaj koji organizuje WWF (World Wide Fund for Nature). Održava se subotom, krajem meseca marta, svake godine. Sat za planetu Zemlju se ove godine održava u subotu 24. marta, u vremenu od 20.30 do 21.30h. U tom vremenskom intervalu gradovi, domaćinstva, preduzeća i ustanove treba da ugase svetla i ostale električne potrošače na jedan sat.

Earth Hour

 

OŠ „Žarko Zrenjaninˮ iz Zrenjanina u poseti izložbi Rađanje gore

      Razgovor sa autorom izložbe dr Ivanom Dulićem

     Pokrajinski zavod za zaštitu prirode u Novom Sadu, u petak, 9. februara 2018. posetili su đaci i nastavnici OŠ „Žarko Zrenjaninˮ iz Zrenjanina sa namerom da, podeljeni u nekoliko sekcija, pogledaju izložbu Rađanje gore. Razgovor sa autorom izložbe su vodile: Milica Kuzmić, Aleksandra Jovanov i Anja Živković, članovi novinarske sekcije.

     Koliko dugo ste sakupljali kamenje za ovu izložbu?

    Od kako sam postao geolog prikupljam raznorodno kamenje, minerale i fosile– znači sve je počelo  pre nekih trideset četiri- pet godina. Na ovoj izložbi su postavljeni i fosili koje sam prikupio još kao student. Međutim, osnovu izložbe čine eksponati koje smo prikuljali u poslednjih petnaestak godina, a njihova detaljna priprema traje nekih 4- 5 godina.

     Po čemu određujete lokaciju na kojoj ćete sakupljati kamenje?

    Geološkim istraživanjima Fruške gore bavili su se brojni istraživači i oni su već ranije pronašli veoma interesantne lokacije za geološka istraživanja. Što srećom, što intuicijom, a što dobrim poznavanjem geologije i geomorfologije Fruške gore, pronašao sam i nove, do sada nepoznate geološke profile, koji zaslužuju veliku pažnju. Fruška gora je i po tome interesantna. Geološki profili su najčešće mali i uglavnom ih erozijom otkrivaju  brojni potoci. Igra prirode–otkrivanjem novih profila, zatrpavaju se ili zarastaju stari geološki profili. Na taj način, svaki ulazak u Frušku goru donosi nešto novo.

      Koliko je moguće na jednom mestu sakupiti uzoraka i od čega to zavisi?

     Teško je dati odgovor na ovo pitanje. Najviše zavisi od iskustva, a ono bira lokalitet za istraživanje – da li smo izabrali dobar profil, da li je on reprezentativan, instruktivan… Često se desi da odete na profil puni isčekivanja, jer ste odmah, na početku istraživanja, pronašli jako lep ili značajan fosil, a posle toga potrošite dane i dane, a da  ne pronađete ništa interesantno. A neki put geološki profil koji deluje neubedljivo, kasnije se pokaže vrlo interesantnim i zaslužnim pažnje. Naveo bih primer Čerevićkog potoka, jednog od najpoznatijih geoloških lokaliteta na Fruškoj gori, kojeg su  mađarski geolozi istraživali još pre 150 godina i bili veoma uspešni. I danas, kada istražujemo ovaj lokalitet, uvek pronađemo nešto novo. Dolina Čerevićkog potoka je neiscrpni lokalitet za pronalazak fosila na Fruškoj gori.

     Šta Vas je navelo da život prošlosti, pretočenu kroz priču kamena,  ostvarite kroz izložbu?

     Generalno, ljubav prema kamenu; ljubav prema poslu kojim se bavim; ljubav prema geologiji i prirodi je permanentno protkana kroz moj život. Prve ideje o izložbi nisu bile vezane za Zavod. Zajedno sa svojom porodicom izložbu smo planirali više od pet godina. Marljivo, svaki uzorak smo pripremali, preparisali, vršili zaštitu lakom, a tek pre godinu dana dobili smo ideju da ta izložba bude postavljena u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode. Ranije smo imali u planu da se izložba postavi na Petrovaradinskoj tvrđavi, da bude otvoren jedan geološki muzej, ali ta ideja nije realizovana. A pre toga, sa TV Vojvodinom smo radili na izradi jednog naučno-popularnog serijala, koji bi bio posvećen geologiji Fruške gore. Napravili smo scenario za šest epizoda. Nažalost, ni taj projekat nije uspešno završen. Tako da je ova izložba prvi projekat o geologiji Fruške gore koji smo uspešno završili– mislim na tim sa kojim radim, a to je moja porodica.

     Da li je izložba posećena, ima li stranih turista? Kakvi su njihovi komentari?

     Pravo da vam kažem, ja ne živim sa ovom izložbom od kako je postavljena. Živeo sam sa njenim eksponatima do njene postavke. Ono što čujem od ljudi iz Zavoda za zaštitu prirode je da je izložba veoma posećena. Na samom njenom otvaranju je bilo dosta posetilaca. Samim tim što je pet TV stanica bilo na otvaranju, govori koliki je interes za izložbu. Vi ste treća škola iz Zrenjanina. Izložbu su posetile gimnazije iz Novog Sada, đaci osnovnih škola, a privukla je i znatiželjnike od struke- geologe,  prirodnjake, novinare….

    Koji vam je najdraži kamen?

    O tome nikada nisam razmišljao i mislim da neću. Svaki kamen, mineral ili fosil ima svoju priču, segment je nekog događaja u geološkoj istoriji Zemlje i meni su svi jednako potrebni i svi jednako važni i interesantni.

     Kako „čitamo“ kamenje?

     Meni je čitanje kamena, kako Vi kažete, veoma blisko, ali mi je teško to pretočiti u sliku koja će vama biti jasna.
    Da bi čovek bio u stanju da pročita kamen, mora se detaljnije upoznati, ne samo sa geologijom – morate malo poznavati i biologiju, fiziku, paleontologiju. Naravno, u čitanju kamena vam pomažu i brojna tehnička pomagala, kao što su mikroskopi, razne sonde, rendgeni, hemijske, geohemijske i druge analize…koji nam pomažu da tumačimo geološku istoriju, a tumačimo je kroz čitanje kamena.
    Na jednom primerku dr Dulić nam dalje objašnjava: kada uzmem kamen, na prvi pogled, on deluje obično. Ali, postoje neki detalji na tom kamenu- njegova struktura nije uobičajena, prisutne su neke bele flekice, prilično pravilno raspoređene. Kada odbijete parče kamena čekićem, bolje se upoznajete sa njegovom strukturom. Vidim da kamen nije jednorodan, da je sačinjen od više vrsta različitih klastičnih formi. Iz iskustava vidim da su ove bele tufnice u stvari fragmenti litotamnionskih alga, koje su gradile sprud. Način na koji se pojavljuju fragmenti algi jasno vidimo da je stena taložena u blizinu litotamnionskog spruda, kojeg su razbijali talasi. Nema sumnje da je ovaj sloj taložen u uslovima visoke energije vode. Za to imamo još dokaza.
    Ove sitne, na prvi pogled pukotine, u stvari su sitni fragmenti školjaka koji su nastali takođe radom visoke energije vode. Istaložena su dva  slojića koje u osnovi grade fragmenti od ljuštura fosila i oni su sigurno taloženi u uslovima visoke energije vode. Tražimo još neku potvrdu ovakvim interpretacijama. Vidite ovo parče potpuno drugačijeg i veoma zaobljenog kamena, nastavlja dr Dulić. To je potpuno drugi kamen. …Zamislite neku obalu, plitko more, i talase koji muljaju šljunak po obali. Kada talasi postignu maksimalnu energiju , iz plitkog litorala svojom energijom zahvataju  šljunak sa plaže i talože ga u dublje  delove mora. 
I tako…korak po korak vi donosite  zaključake o tome kada je taložen kamen, u kojim uslovima, na kojoj dubini vode, na osnovu fosila donosite zaključke o paleoklimi, dubini vode, blizini obale, da li je stena nastala u moru, jezeru, reci… kakve su bile paleogeografske prilike na kopnu.
 I svaki kamen koji držite u ruci možete pročitati i saznati nešto iz geološke istorije  planete Zemlje.

     Po čemu je kamen najstarija knjiga?

    Kao učesnik brojnih geoloških ekskurzija i ekspedicija  po Alpima, Karpatima, Balkanu, dalekom Sibiru, susretao sam kamenje staro i preko tri milijarde i petsto miliona godina. To su vremenski prostori koje mi svojim ljudskim životom ne možemo dokučiti. Zapravo, ništa u ljudskoj istoriji, jer je isuviše kratka, ne može se meriti geološkim vremenom.
     Kada upoznate stromatolite stare milijardu i osam stotina  miliona godina, vulkanske stene iz Pema od pre 250 miliona godina ili sa tragovima Panonskog mora starim oko 15 miliona godina, može li na ovoj Zemlji biti nešto starije od zapisa koje čitamo iz kamena?

    Da li je teško čitati kamen? Koja znanja, iskustva su potrebna?

    Za mene kao geologa, nije teško. Uživam da proučavam geološku istoriju Zemlje iz kamena. Između ostalog, geologija nas uči da ono što vidimo danas u prirodi, pretočimo u prošlost, u daleku prošlost ili daleku budućnost. Geologija se ne bavi nečim što je bilo pre dve hiljade godina, ili što će biti za dve hiljade godina, nego onim što je bilo pre dva miliona godina i što će biti za dva miliona godina.

    Čime ste se rukovodili u postavci izložbe?

    Geološkom poukom koju nam nudi Fruška Gora. Ona je danas okružena prostranom Panonskom ravnicom, a u sebi nosi tragove ledenih doba, život Panonskog mora i tragove Tetiskog okeana.  To je odlična prilika da se pokaže ljudima koliko je naš svet promenljiv.

    Otkuda naziv za izložbu?

   Današnja Fruška gora je tek izronila iz Panonske nizije. Njeni koreni su veoma duboki, nekoliko kilometara ispod površine, a širina joj  je gotovo 50 km. Ovo što mi vidimo iznad površine stvarno podseća na rađanje gore.

    Možete li nam otkriti, kako je, zapravo, nastala Fruška gora?

    Postoji više teorija. Izložiću svoju: Fruška gora je jedna pozitivna cvetna struktura, koja je proizvod nekoliko dubokih horizontalnih raseda. U njihovom međusobnom sukobljavanju oni „izbacujuˮ stenske materijale na površinu i planina raste, dok u smiraju tektonike erozija polako nagriza i zaravnjuje njene vrhove. Ja je često poredim sa ranom koja nikako da zaraste.

     Jednom ste izjavili da vam je san da vidite Frušku goru bez biljnog pokrivača. Šta ste pod tim mislili?

     Kada posetite Alpe ili Dinaride svaki kamen koji ih čini vam je na dohvat oka i ruke. Tako ogoljeni, sa veoma malo ili bez biljnog pokrivača,  odlična su prilika da ih geolog lako proučava i dobro upozna. Fruška gora je, mahom, pokrivena biljnim pokrivačem.  Geologu su dostupni za istraživanje samo uski i niski proseci po jarugama i potocima i geološki profili koji su otkriveni u kamenolomima razne namene. Na prostoru između Karpata i Alpa ja ne znam da ima zanimljivijeg geološkog lokaliteta od Fruške gore, a za istraživanje su nam dostupni samo ti mali uski proseci. Zamislite da je Fruška gora bez biljnog pokrivača- kakav bi to geološki lokalitet bio.

    Kakvu budućnost Fruške gore predviđate (u geološkom) smislu?  Imate li nameru da još neka dešavanja vezana za proces promena na gori predstavite izložbom?

    Izložba je samo početak. I dalje radimo na Fruškoj gori, sakupljamo materijal, pa verujemo da će postavka izložbe biti sve bogatija.
    U toku je priprema za štampu rada u kojem zaključujemo da je  Fruška gora pre par stotina hiljada godina orografski bila intenzivnije izražena, čak da su postojali i vrhovi koji nisu bili pod vegetacijom. S obzirom da je tektonska zona i dalje aktivna, što znamo na osnovu sezmičkih ispitivanja, sigurno je da ovaj smiraj Fruške gore, u geološkom vremenu,  neće dugo trajati- intenzivnija tektonika će ponovo izdići pojedine delove, a možda i celu Frušku goru.  

    Impresivne su fosilne školjke na kamenu. Šta nam možete reći o njima?

    Sigurno ste zapazili i druge fosilne organizme, ali da vam kažem nešto  i o školjkama. Na izložbi je predstavljena veoma bogata asocijacija školjaka iz gornje krede, starosti oko 70 miliona godina, koje su pronađene u Čerevićkom potoku; bogata asocijacija školjaka koje su živele u Panonskom moru, pre oko 16-10 miliona godina i asocijacija slatkovodnih školjaka iz Pananskog jezera,  starih od 7-4 miliona godina. U izdvojenim asocijacija imamo vrste koje su živele u priobalju, na koralnim i algalnim sprudovima, zatim vrste koje su živele u podnožiju sprudova, ali i vrste koje su živele na morskom dnu ili su se ukopavale u mulj u dubljoj vodi. Znači, fosilni ostaci školjaka nam  veoma mnogo pomažu prilikom paleoekoloških i paleogeografskih  rekonstrukcija  uslova taloženja nekog sloja – pomažu nam prilikom donošenja zaključka o tome u kojim delovima mora ili okeana je taložen ispitivni sedimentni sloj, a to je veoma važno za detaljna geološka istraživanja.

     Videli smo gomilu puževa, školjki…kamena. Na prvi pogled, ne razlikuju se bitnije. Međutim, u njima se ogleda razlika vremena. Možete li nam pojasniti?

    Svakao. Da se nadovežemo na prethodno pitanje. Govorili smo da imamo školjke koje su taložene u različitom geološkom vremenu, u različitim paleoekološkim i paleogeografskim uslovima. Kao i današnji morski ili jezerski organizmi, svaka vrsta  fosilne školjke, puža, morskog ježa ili korala… nosi zapis o tome gde je živela, u kakvim uslovima i ono najvažnije, kada je živela. To ih i čini različitim, mada na prvi pogled, kako vi kažete, ne razlikuju se bitnije. Naravno da su školjke stare 70 miliona godina tamnije više ispucale, lošije očuvane nego one koje smo pronašli u sedimentima iz Panonskog mora. Ali, znate, to ne mora biti pravilo.  Imamo i relativno mlade ostatke fosila koji nisu dobro očuvani- jednostavno, puno je razloga zbog kojih je neki fosil dobro, odnosno, loše očuvan i to je upravo jedna od enigmi koju geolog treba da reši.

    Za svaki rad je potrebna podrška. U čemu/kome nalazite podršku za ono što radite?

    Bez podrške porodice ne bih mogao da se bavim fundamentalnom geologijom. Naročito teško bi bilo organizovati terenska istraživanja, jer ona zahtevaju duža odsustva, pripreme, održavanje opreme itd. Međutim, podršku koju ja uživam je potpuna, jer su i članovi moje porodice, naročito supruga, veoma često na terenskim istraživanjima. Pored toga, veći deo obrade fosila priredila je Miša, moja supruga. Naravno, tu je i podrška kolega kada su nam potrebne dodatne analize ili pomoć na terenu. I, naravno, tu je i podrška kompanije u kojoj radim.

     Kada biste sebe stavili u ulogu posmatrača izložbe, ne autora, kakav bi vam bio utisak, komentar…?

    Ovaj čovek jeste bio vredan i trudio se, ali ne bih rekao da je uradio sve što je planirao da uradi. Postoje punktovi izložbe koji mi govore da priča nije završena.

    U neformalnom razgovoru  sa dr Dulićem saznali smo da impozantno deluju geološke informacije koje nudi Fruška gora kao jedan mali poligon. Ali, i da on ne može sebe da oceni kao uspešnog istraživača. To nije ni skromno, ni neskromno, to je njegova ocena, iz duše. Dr Dulić ističe: „To što smo ja i moje kolege odradili kao geolozi na Fruškoj gori je više naša sramota, nego ponos. Da je u rukama austrijskih i mađarskih geologa, Fruška gora bi danas bila svetsko čudo. Antal Koh , mađarski geolog, u drugoj polovini devetnaestog veka je često boravio na Fruškoj gori. Trajalo je to gotovo 50 godina. Iza sebe je ostavio prvu geološku kartu, brojne naučne radove i bogatu asocijaciju fosila, koji se danas čuvaju u Geološkom zavodu Mađarske. Monografija o krednim fosilima Fruške gore, koju je priredio Đula Pete (1906) je i danas jedna među boljima u Evropi. U tom periodu su proučavane i fosilne flore, magmatske i metamorfne stene. Interesantno je pomenuti i Franc Šamsa, apotekara iz Petrovaradina, koji je 1820. objavio monografiju „Istorija Srema i Petrovaradina“, u kojoj se veoma precizno dotiče i geologije Fruške gore. Fruška gora, kao geološki objekat, privlači umne ljude više od 200 godina, zaključuje dr Ivan Dulić. Pripadam generaciji koja je najmanje uložila, a imamo daleko bolje uslove nego naši prethodnici“.

 

Šta bi rekli o čovečanstvu da je kraj svemu

    Ričard Dokins je rođen 26. marta 1941. godine u Najrobiju, u Keniji. Na Oksfordu je 1962. godine diplomirao zoologiju gde je do 1966. završio magistarske i doktorske studije u oblasti zoologije. Od 1967-69. je predavao zoologiju na Kalifornija Univerzitetu u Berkliju. Na Oksford se vraća 1970. da predaje zoologiju.
    Kao evolucioni biolog, etolog u prvi plan stavlja gen kao biološku jedinicu i pokretača i nosioca evolucije Dokins tvrdi da se prirodna selekcija odvija na genetskom nivou. Veliki deo Dokinsovog opusa otvara debatu za potvrđivanje supremacije nauke nad religijom u objašnjavanju sveta. Jedan je od najznačajnijih zagovornika ateizma i sekularizma.
   Odgovor Ričarda Dokinsa – evolutivnog biologa i pisca na pitanje: Šta bi rekli o čovečanstvu da je kraj svemu? za godišnjak Njujork tajmsa “Turning Points”

    Dragi sugrađani svemira,
    Ukoliko posedujete tehnologiju da presretnete poslednji testament sa naše planete osuđene na propast, sva je prilika da ste mnogo napredniji od nas; evoluirate, pretpostavljam, dovoljno dugo da uspevate da dešifrujete jezik na kojem pišem.
    Bićete svesni činjenice da smo i mi, poput bilo kog drugog oblika života, postepeno evoluirali od prostih početaka uz pomoć nenasumičnog opstanka digitalno kodiranih instrukcija. Nazivamo ih instrukcionim genima (ne sumnjam da se vaši razlikuju od ovih naših). Opstali su uglavnom zahvaljujući nastanku onoga što nazivamo telom. Naš oblik života pokretala je naša zvezda („sunce“), zahvaljujući statičnim telima koje zovemo biljke, a koje koriste specijalizovane sakupljače fotona koji se zovu lišće. Energiju biljaka zatim su ukrala pokretna tela pod imenom životinje. Neke životinje su jele druge životinje, i energija se prenosila kroz „lanac ishrane“. Svi sa istim genetskim kodom, linearnim nizom digitalnih karaktera iz abecede. Kao što ćete već lako izračunati, ovo je bilo dovoljno da kodira niz različitih oblika, što je (bila) jedna od čudesnih veličanstvenosti naše tragične planete.
     Među milionima vrsta životinja, naša sopstvena, nazvana ljudima, istrebljena je uz pomoć ogromnog kompjutera („mozga“) koji nam je omogućio da napredujemo u razumevanju univerzuma i našeg porekla. Bili smo ponosni na to da razumemo stvari poput evolucije i činjenicu da je materija sačinjena od ograničenog broja „elemenata“. Dok smo započinjali rad na onome što nazivamo kvantnom teorijom, zaključili smo da je zbunjujuća, verovatno zato što naši mozgovi nikada nisu evoluirali do tačke kada bi mogli razumeti ultramalo.
     Sanjali smo o konačnoj Teoriji svega i potpunom razumevanju porekla svih stvari, uključujući vreme. Vi ste možda uspeli u tome. To je jedna od stvari zbog kojih žalimo što smo nestali pre nego što smo je dosegli.
     Detaljnije:https://www.nedeljnik.rs/…/gotovo-je-dolazi-kraj-sveta-sta…/

 

Intervju sa dr Ivanom Dulićem, autorom izložbe Rađanje gore

    Grupa učenika 7. i 8. razreda OŠ „Vuk Karadžić“, iz Zrenjanina je 3. novembra 2017. god. posetila izložbu Rađanje gore, postavljene u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu. Pratioci grupe su bili: Jelena Srdanović, profesorica geografije, Jovana Mrkušić, profesorica hemije, Nemanja Micić, profesor fizike, Sanja Popov, profesorica srpskog jezika, Nevena Markov, profesorica matematike i Marinel Daniela Avram, profesorica muzičke kulture.
    Domaćin učenicima i nastavnicima je bio autor izložbe Rađanje gore dr Ivan Dulić. Nekoliko učenika je imalo zadatak da osmisli pitanja koja će na kraju biti osnov za intervju sa autorom izložbe.
 
     Nevena: Dobar dan, mi smo učenici OŠ „Vuk Karadžić“ iz Zrenjanina. Došli smo da posetimo izložbu „Rađanje gore“, čiji ste Vi autor. Moje ime je Nevena Jovčić, a sa mnom su i Milan Jovanović i Ivana Galić. Pripremili smo Vam nekoliko pitanja na koja bi smo želeli da nam date odgovore.
Molimo Vas da se predstavite.

     Ivan: Moje ime je Ivan Dulić. Po zanimanju sam geolog i autor ove izložbe.

     Nevena: Koje ste studije završili?

     Ivan: Pa… Ja nisam odmah pronašao svoj put. Prvo sam bio student građevine u Sarajevu, gde sam došao do treće godine. Onda sam kao planinar i planinarski vodič susretao puno geologa, istraživača prirode. Shvatio sam da je moj put ka građevini pogrešan put i prekinuo sam te studije. Upisao sam Rudarsko – geološki fakultet u Beogradu i tamo sam završio dva smera. Prvi smer je Regionalna geologija a drugi Paleontologija.

     Nevena: Zašto i kada ste se zainteresovali baš za geologiju?

     Ivan: Nisam ja maštao o geologiji u svom detinjstvu i svom tinejdžerskom dobu, već tek kasnije. U susretima sa geolozima sam došao do mog današnjeg poziva. To treba vama takođe biti nauk. Čovek ceo život treba da traži sebe. Ja sam svojim roditeljima, kao odličan student, saopštio da treba da napustim studije građevine i da želim da upišem studije geologije.

     Nevena: Zašto je, po Vašem mišljenju, zanimljivo biti geolog?

     Ivan: Ovde ću biti subjektivan, a smatraću ipak da sam objektivan. Mislim da nema lepše stvari od geologije. Geologija obuhvata: biologiju, hemiju, fiziku, geografiju, istoriju. Jednostavno, geologija je nauka koja obuhvata jako puno naučnih disciplina. Interakcija između nekoliko fundamentalnih prirodnih nauka jeste ono što čini geologiju. Ne možete zaključiti šta se dešavalo pre 100 miliona godina ukoliko ne poznajete biohemijske procese koji su se odvijali na planeti, ako niste upoznati sa geomorfologijom, geomorfološkim procesima… Sve je to jedna sinteza.

     Nevena: Da li ste imali nekoga u detinjstvu, ili u ranoj mladosti, ko vam je bio uzor?

     Ivan: Otac. Ne zbog geologije. Otac mi je životni uzor.

     Ivana: Josif Pančić je izjavio kako je geologija najteža nauka na svetu. Šta Vi mislite o tome?

     Ivan: Ja se ne bih složio sa Josifom Pančićem. Ja bih rekao da je geologija najlepša naučna disciplina, ali nikako i najteža. On nije bio geolog pa je možda tako doživljavao, za mene kao geologa – nije teška. Zahteva malo širi nivo obrazovanja tako da u rešavanju geoloških problema postoje čak i kompleksni matematički pristupi.

     Ivana: Tokom bavljenja naučnim radom, gde ste sve bili i koje ste sve države posetili?

       Ivan: Ne bih pričao o državama, jer za mene države ne predstavljaju ama baš ništa. Ja pričam koje sam planinske vence i koje sam geološke fenomene video kao geolog. Za jednog evropskog geologa bitno je da se upozna kako se odvijao sudar okeanske kore Tetisa i Paleoevrope, kako su se rodili Alpi, šta sve Alpi nose u sebi. Ja sam imao sreće da kao geolog obiđem austrijske i švajcarske Alpe, deo nemačkih Alpa, obišao sam kao geolog Karpate. Ne moram da Vam kažem da sam kao geolog obišao ceo Balkan i da sam upoznat sa geologijom Dinarida, Karpata, Helenida, kao i svih tektonskih zona koje čine balkansko poluostrvo. Sa svojim kolegama organizovao sam geološke ekspedicije po Sibiru. Organizovali smo pet ekspedicija tako da sam Sibir obišao kao geolog od granice sa Kinom, sve do Ledenog okeana. Proučavali smo, između ostalog, i sedimentne strukture koje su formirale cijanobakterije pre 1 800 000 000 godina. Uglavnom, Sibir je moja glavna i osnovna geološka škola.

     Ivana: Zbog čega ste se odlučili da proučavate geologiju Fruške gore?

     Ivan: To radim kad god imam slobodnog vremena. Moja je dužnost da izučavam i budućim generacijama ostavim neki trag i zapis vezan za geološka dešavanja na Fruškoj gori. Druga stvar, geološka istorija koju u sebi nosi Fruška gora je izuzetno interesantna i kompleksna. Nigde na Balkanu nećete naći toliki konglomerat različitih vrsta stena, različitog geološkog porekla i različite geološke priče. Vi ćete proći kolima preko Zlatibora, videćete sivkaste krečnjake i zelenkaste serpentinite, kada prolazite Zlatarom videćete malo sivog paleozoika. Fruška gora je planina koja je po otkrivenosti geoloških formacija vrlo slaba, jer, kada uđete u Frušku goru uglavnom vidite travnate površine, gustu šumu, i ono što živi u njima. Ali doći do fruškogorskog kamena – to je izuzetno interesantan posao, kao i sam kamen od kojeg je izgrađena Fruška gora. Moj san je da vidim Frušku goru bez biljnog pokrivača i da vidim kako stvarno izgleda njena geologija. Ovako, mi samo pipamo tragove koje ona otkriva u potocima, jarugama i retkim kamenolomima.

     Ivana: Gotovo nam je nezamislivo da je tlo na kojem danas živimo nekad bilo more, a Fruška gora da je bila ostrvo. Da li je moguće da se u budućnosti desi obrnut proces i da sve bude opet pod vodom?

     Ivan: To će sigurno biti. Uopšte ta priča o Fruškoj gori kao planini u Panonskom moru je uglavnom pogrešna. Geodinamički sistemi na Fruškoj gori su malo dinamičniji nego na ostalim prostorima i, naravno, danas kroz ovu izložbu nije moguće do detalja pokazati tu dinamiku. Istorija Tetiskog okeana je potpuno zabeležena na Fruškoj gori tako da možemo proučavati sve osnovne etape njegovog razvoja. Nestajanjem Tetiskog okeana rodilo se novo kopno koje je posle nekoliko miliona godina prekrilo Panonsko more. Geodinamika Panonskog mora je takođe veoma intenzivna tako da, npr., u okolini sela Bukovac mi imamo dokaze o transgresiji Panonskog mora, a u široj okolini Slankamena je egzistovalo kopno. Posle 2 miliona godina, u Slankamenu imamo nadiranje mora, a u okolini današnjeg Bukovca se rodilo novo kopno. Znači, nema sumnje da će vremenom prostori Fruške gore ponovo biti morsko dno nekom novom moru.

     Ivana: Da li ste eksponate na izložbi sami pronašli i koliko Vam je trebalo vremena da ih prikupite?

     Ivan: Nisam nikada bio sam, uvek sam išao u društvu. Ali, jedino sam ja u tom društvu bio geolog. Pripremanje izložbe je povezano sa mojom porodicom. Moja deca su bile bebe kada sam ih vodio na Frušku goru. Supruga se takođe bavi prirodom tako da smo gotovo svakog vikenda na Fruškoj gori. Ovde su, na primer, izloženi puževi koje smo pronašli na lokalitetu Papradine još pre 28 godina.

     Milan: Kada ste nam govorili na izložbi, gledali ste u kamen i imali smo osećaj kao da sa njega čitate. Koji stepen znanja je potreban da omogući takvu vrstu pismenosti koja omogućava čitanje sa kamena?

     Ivan: Prvo morate imati veliki interes za to. Mnogim laicima sam objašnjavao šta vidim u kamenu, ali bezuspešno. Ja sam kao laik bio u stanju da prepoznam neke strukture i da ih protumačim. Mnogima se to čini kompleksno. Prosto, laičko čitanje zapisa iz kamena, ako se dovoljno udubite, ne predstavlja veliki problem. To je naša moć zapažanja da neki fenomen iz kamena povežemo sa današnjim prirodnim procesima koji se odvijaju u našoj okolini. Međutim, geologu, pored znanja geologije, puno pomažu znanja iz hemije, fizike, geografije, tj. geomorfologije, kao i biologije.

     Milan: Koja je razlika onoga što možemo videti iz fosila i kamena?

     Ivan: Fosil jeste deo kamena. Fosil jeste deo kamena i na osnovu fosila tumačimo osobine i uslove nastanka tog kamena. Meni je jednom rečeno: “Aha, znači vi geolozi kad pronađete mačku koju je Temza unela u Lamanš, vi ćete zaključiti da su mačke nekada živele u moru?“ Moj odgovor je bio da ja kao geolog i paleontolog, čovek koji dobro zna razvoj i istoriju živih organizama, ako nađem mačku u mulju Lamanša zaključiću da ju je u more  donela Temza ili neka druga reka. Sa druge strane, na osnovu fosilnih ostataka mačke donosimo zaključke o karakteristikama kopna na kojem je žvela. Sama uporedna analiza fosilnih ostataka je poprilično kompleksna. Paleogeografske i paleoekološke rekonstrukcije uspešno razvijamo koristeći podatke iz paleontologije i geologije.

         Milan: Da li geologija ima neku poruku nama, mladim generacijama?

     Ivan: Ja sam ovu izložbu postavio samo zbog mladih. Starijima sam dosadan – najčešće mi ne veruju.

     Ivana: Mislim da stariji imaju neke druge teorije, jer su učili nešto drugačije i sad im je teško da prihvate ovo “novo“ takvo kakvo jeste.

     Ivan: Da, tako je. Recimo, uvek treba usavršavati sebe, kao što to radi i vaš profesor fizike Miša Bracić.

     Miša Bracić: Danas je u svetu normalno da čak i neki nobelovci, koji imaju preko 70 godina, da bi bili u toku sa savremenim znanjima i novim teorijama ulaze u amfiteatre, sedaju u prve redove, slušaju predavanja, hvataju beleške. Dakle, treba uvek usavršavati svoje znanje.

     Milan: Čime planirate da se bavite u budućnosti? Kojim novim istraživanjima i lokalitetima?

     Ivan: Radim u kompaniji u kojoj sam obavezan da radim realne projekte, ali i projekte koji će biti od koristi mojim mlađim kolegama. Sa druge strane, imam sreću da sam se izborio da su ti projekti vezani za oblast naučno – geološkog istraživanja. Prošle godine smo završili projekat koji je imao zadatak da istraži detaljno istoriju Panonskog basena. Projekat kojim ću se baviti u budućnosti izučava fundament Mađarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske. Projekat je trogodišnji i mislim da će mi to biti glavna zanimacija kada su istraživanja u pitanju. To su obaveze koje se tiču kompanije u kojoj radim. Nekako, ja imam obaveze i prema samom sebi, te je Fruška gora tema koja je za mene permanentna i baviću se njome i u budućnosti. Planiram i novu ekspediciju za Sibir, ali ta ekspedicija će imati za cilj da kompletira materijal za monografiju koju se spremamo da objavimo.

     Milan: Imate li da nam kažete nešto što Vas nismo pitali?

     Ivan: Vratio bih se još jednom na tu temu kako sam ja postao geolog. Po mom mišljenju, sasvim je normalno da čovek sa 14-15 godina napravi pogrešan izbor. Imate pravo na popravni sledeće 3-4 godine. Opet, imamo pravo na popravni dokle god je čovek živ. Time se vodite i to neka vam bude glavni motiv života! Što se geologije tiče, mene je prvenstveno u svet geologije uveo alpinizam i istraživanje pećina. Vaš profesor, Miša Bracić, kriv je što sam počeo da se bavim fotografijom. On me ubedio da na svoja istraživanja nosim fotoaparat. Sada nosim kompletnu digitalnu opremu kada idem na istraživanja.

     Miša Bracić: Ivan ima jak osećaj za kompoziciju slike. On zna da stane gde treba. Ivanove fotografije ne treba obrađivati i dorađivati.

     Nevena: Hvala Vam na izdvojenom vremenu. Intervju će biti objavljen na sajtu škole „Vuk Karadžić“, na blogu nastavnika Miše „Sve je fizika“ i na još nekim sajtovima. Našim drugarima, učenicima, prenećemo ovo što smo danas ovde videli i čuli od Vas. Još jednom Vam se zahvaljujemo na izdvojenom vremenu u kom ste nam ispričali najbitnije delove Vašeg istraživanja.

     Sanja Popov: Divno je što ste nam sve ovo ispričali. Bitno je svakako to što ste Vi sebe pronašli u poslu kojim se bavite, što ste naišli na podršku porodice, koja je u svakom poslu veoma važna! Hvala Vam još jednom  na izdvojenom vremenu.

 

Raste udeo ugljen- dioksida u atmosferi Zemlje

     Najnovija izmerena koncentracija ugljen- dioksida (CO₂) od  406,69 ppm u julu 2017. je do sada ne zabeležena količina ovog gasa staklene bašte u atmosferi Zemlje.

    

    Na levom grafikonu je prikazan nivo atmosferskog CO₂ koji se meri u opservatoriji Mauna Loa, na Havajima, u poslednjih 60 godina, uz uklanjanje prosečnog sezonskog ciklusa. Na desnom grafikonu prikazani su nivoi CO₂ tokom poslednja tri glacijalna ciklusa, rekonstruisana iz ledenih jezgara.
    Visine vulkanskih planina Mauna Loa i Mauna Kea, na Havajima i okruženje Tihog okeana su pogodni za proučavanje atmosfere i nebeskih tela.
    Mauna Kea je poznatija zbog atraktivnosti jednog od najvećeg svetskog astronomskog opservatorijskog kompleksa sa čuvenim Kek teleskopima, japanskim Subaru teleskopom. Gemini North teleskopom i budućim Trideset metarskim teleskopom (TMT).
    Manje je poznato da se na obližnjoj planini Mauna Loa nalazi opservatorija za posmatranje Zemljine atmosfere. Na severnom obronku ove planine, na 3 440m se nalazi i Solarna opservatorija, za posmatranje Sunca.
    Opservatorija Mauna Loa (MLO), od 1956. godine prati i sakuplja podatke koji se odnose na promene u atmosferi i kontinuirano prati atmosferski CO₂. Opservatorija se nalazi u Laboratoriji za istraživanje Zemljinog sistema koja je deo Nacionalne uprave za okean i atmosferu (NOAA). Mauna Loa je najstarija svetska stanica za kontinuirano praćenje i merenje CO₂.
     Mauna Loa se nalazi u centralnom Pacifiku. Izabrana je kao lokacija, jer je daleko od kontinenta. Visina je iznad inverznog sloja u kojem se javlja većina lokalnih atmosferskih pojava. Neometan vazduh, odvojena lokacija i minimalni uticaji vegetacije i ljudske aktivnosti na MLO su idealni za praćenje sastojaka atmosfere. Kontaminacija lokalnih vulkanskih izvora se ponekad pojavljuje u opservatoriji, ali se uklanja kao i drugi podaci iz pozadine.
    Ugljen-dioksid je jedan od nekoliko gasova koji su odgovorni za zarobljavanje toplote u atmosferi. Ovaj „efekat staklene bašte“ održava temperaturu koja je pogodna za život na Zemlji. Povećanje nivoa CO₂ zadržava dodatnu toplotu u atmosferi i okeanima i doprinosi povećanju globalnih prosečnih temperatura. U atmosferu ga upumpava sagorevanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti. Koncentracija se povećava svake godine otkad su počela merenja na padinama vulkana Mauna Loa. Stopa povećanja je ubrzana od početka merenja, od oko 0,7 ppm godišnje krajem 1950-ih do 2,1 ppm godišnje tokom poslednjih 10 godina. Atmosferski CO₂ je u proseku iznosio oko 280 ppm pre 10.000 godina i početka industrijske revolucije oko 1760. godine.
    Tokom poslednjih 800 000 godina, koncentracija CO₂ se menjala. Globalni prosek tokom ledenih doba je bio oko 180 ppm a tokom interglacialnih toplih perioda 280 ppm. Današnja stopa rasta je više od 100 puta brža od povećanja koje se desilo po završetku poslednjeg ledenog doba.
   Slično povećanje CO₂ se meri svuda u svetu. NOAA, koja vodi globalnu mrežu za uzimanje uzoraka, prijavila je prošle godine da su svi arktički lokali u svojoj mreži po prvi put dostigli 400 ppm. Ove visoke vrednosti bile su uvod u ono što se ove godine vidi na Mauna Loa opservatoriji, lociranoj u subtropskom regionu. Povećanje CO₂  na severnoj hemisferi je uvek malo veće nego na južnoj hemisferi, jer se većina emitera ovog gasa nalazi na severu.
     Ulazimo li u antropogensku eru? Da li će se planeta razlikovati od one koju su naši preci znali?Prvi put čovek svojim delovanjem određuje karakteristike jednog vremenskog perioda na geološkoj vremenskoj skali. Pridružuju li se ljudska bića I tipu civilizacija u svemiru po Kardaševljevoj skali ili „seku granu“ na kojoj sede?
     Rast CO₂ od 6 ppm između 2015. i 2017. godine je bez presedana u 60 godina zapisa opservatorije. Stopa rasta CO₂ u poslednjoj deceniji je 100 do 200 puta brža od onoga što je Zemlja doživela tokom tranzicije iz poslednjeg ledenog doba i ovo je pravi šok za atmosferu.
    Globalni prosečni nivo CO₂ prešao je 400 ppm u 2015. godini. To je povećanje od 43% u odnosu na predindustrijske nivoe. U februaru 2017. nivo CO₂ u Mauna Loa se popeo na 406,42 ppm.
    Koncentracija CO₂ u atmosferi meri se u „delovima po milionu po zapremini“ (ppmv). Na primer, 1970. godine, merenja su pokazala da je oko 330 od milion molekula vazduha bio molekul CO₂, dajući koncentraciju od 330 ppmv. Tokom proteklih 40 godina, ljudi su povećali emisiju pa se povećala koncentracija CO₂ za 1 do 2 ppmv godišnje. Do 2013. godine koncentracija CO₂ u atmosferi se povećala za više od 25% na vrednosti na ili blizu 400 ppmv.
    Podebno zabrinjava što jednom emitovan, CO₂  u atmosferu i okeane ostaje tamo hiljadama godina.

Izvor: Mauna Loa Obsevatory

         Global Climate Change

 

 

Merenje ugljen- dioksida u atmosferi

     Da bi kontrolisali CO₂ u našoj atmosferi moramo biti u stanju da ga izmerimo. Jedino možemo da upravljamo onim što možemo da izmerimo.

     NASA je 2014. lansirala u svemir prvi namenski satelit za proučavanje koncetracije ugljen dioksida u atmosferi.
    Orbitalna opservatorija, Orbiting Carbon Observatory 2 (OCO-2)  se nalazi na 705 km iznad Zemlje. OCO-2 izvodi globalna merenja atmosferskog CO₂  visoke rezolucije i kvantifikuje varijabilnosti tokom sezonskih ciklusa. Primarni naučni cilj OCO-2 je razumevanje geografske distribucije izvora i umivaonika CO₂ na regionalnim skalama i kako se njihova efikasnost vremenom menja. Izvor je svaki proces u kome se CO₂ otpusti u atmosferu, kao što je disanje i raspadanje biljaka i životinja, sagorevanje fosilnih goriva: uglja, nafte ili gasa. Umivaonik (sudopera) za čišćenje atmosfere od CO₂ su okeani koji rastvaraju i vegetacija koja uzima CO₂ za fotosintezu. Povećanje CO₂ u atmosferi dovodi do povećanja temperature površine a time i prizemnih slojeva atmosfere Zemlje

       Merenje omogućava mapiranje prirodnih i veštačkih procesa koji regulišu razmenu CO₂  između površine Zemlje i atmosfere na regionalnoj i kontinentalnoj skali i pouzdanije prognoze atmosferskog CO₂  i njegov uticaj na klimu Zemlje.
    Ugljen- dioksid je važan gas za život na planeti. Sastavni je deo Zemljine atmosfere i jedan je od nekoliko gasova koji zadržavaju toplotu u blizini površine Zemlje. Ovi gasovi su poznati kao gasovi staklene bašte.   
    Od početka industrijskog doba, koncentracija CO₂ se povećala. Globalna merna mreža na kopnu zabeležila je porast koncentracije CO₂ u atmosferi za skoro 20% u posljednjih 50 godina – što je najbrža promena u ljudskoj istoriji.
    Sagorevanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti trenutno ubacuju u atmosferu oko 39 milijardi tona ili 39 gigatona CO₂ svake godine. Ovo je samo mali deo (4%) od 770 gigatona CO₂ koji se emituje u atmosferu svake godine prirodnim procesima u okeanu i na kopnu. Koncentracija CO₂ u atmosferi meri se u „delovima po milionu po zapremini“ (ppmv). Na primer, 1970. godine, merenja su pokazala da je oko 330 od milion molekula vazduha bio molekul CO₂, dajući koncentraciju od 330 ppmv. Tokom proteklih 40 godina, ljudi su povećali emisiju pa se povećala koncentracija CO₂ za 1 do 2 ppmv godišnje. Do 2013. godine koncentracija CO₂ u atmosferi se povećala za više od 25% na vrednosti na ili blizu 400 ppmv.
     Za razliku od ljudskih aktivnosti, koje samo emituju CO₂ u atmosferu, prirodni procesi i emituju i apsorbuju CO₂. Merenja globalne mreže površinskih stanica ukazuju da prirodni CO₂ „umivaonici“ ne samo da apsorbuju gotovo sve emisije CO₂ koje emituju prirodni procesi, već apsorbuju gotovo polovinu CO₂ koje emituju ljudske aktivnosti. Na taj način se atmosfera čisti, pere, umiva od CO_2, pa se ta mesta zovu umivaonici ili sudopere. Tako se smanjuje količina CO₂ koji ostaje u atmosferi. Međutim, geografska raspodela unošenja ugljenika od okeana i kopnenih ekosistema još uvek nije određena. Pored toga, efikasnost ovih umivaonika se mogu vremenom promeniti jer se više CO₂ emituje u atmosferu.
      Veće koncentracije CO₂  su crvene a niže su rumene i zelene. 

      Priroda i lokacije emitera i apsorbera polovine CO₂ proizvedenog od ljudi trenutno nisu poznati i predstavljaju važna i ozbiljna pitanja. Ako se efikasnost sudopera smanji u budućnosti, da li će se povećati stopa rasta CO₂ u atmosferi? Ako hoće, koliko? Može li se neka od ovih prirodnih sudopera eksploatisati kako bi dodatno smanjili stopu rasta CO₂? Boljim razumevanjem prirode, lokacija i procesa koji čine ove prirodne sudopere, možemo bolje predvideti brzinu stvaranja CO₂ u atmosferi i njegov uticaj na našu klimu.
     Merenja OCO-2 se kombinuju sa podacima iz zemaljske mreže što služi boljem razumevanju procesa koji regulišu atmosferski CO₂ i njegovu ulogu u ciklusu ugljenika. Ovo razumevanje je od suštinskog značaja za predviđanja budućih povećanja CO₂ i njegovog uticaja na klimu Zemlje.

 Poruke misije su:
     Poruka I: Spaljivanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti trenutno godišnje u atmosferu dodaju više od 39 milijardi tona CO₂, što je bez presedana za ovaj važan staklenički gas. OCO-2 pruža novu alatku za razumevanje izvora emisija CO₂  i kako se ona vremenom menja.
     Poruka II: Manje od polovine CO₂ emitovanog u atmosferu ljudskim aktivnostima ostaje tamo. Lokacija i identitet prirodnih umivaonika koji apsorbuju ostatak ovog CO₂ trenutno nisu dobro razumljivi. OCO-2 će pomoći u rešavanju ove naučne zagonetke.
    Pod-poruka: Ako znamo koji delovi Zemlje pomažu u uklanjanju CO₂ iz atmosfere, možemo da znamo da li će to i dalje raditi u budućnosti. OCO-2 merenja će pomoći naučnicima da izgrade bolje modele kako bi predvideli koliko će CO₂ ovi umivaonici biti u stanju da apsorbuju u budućnosti.
    Poruka III: Inovativne tehnologije ugrađene u OCO-2 će omogućiti merenja CO₂ iz svemira velikom preciznošću, rezolucijom i globalnim pokrivanjem potrebnim za razumevanje ljudskih i prirodnih izvora emisija CO₂ i prirodnih umivaonika koji kontrolišu njegovu izgradnju, na regionalnim skalama, svuda na Zemlji.
    Pod-poruka: Da bi kontrolisali CO₂ u našoj atmosferi, moramo biti u stanju da ga izmerimo. Jedino možemo da upravljamo onim što možemo da izmerimo.
    Poruka IV: OCO-2 će pomoći procenu korisnosti merenja emisije CO₂  iz svemira i upravljanja emisijama ovog važnog stakleničkog gasa.
    Misija OCO-2 će doprineti velikom broju dodatnih naučnih istraživanja koja su povezana sa globalnim ciklusom ugljenika. Među ovim istraživanjima su:
• dinamika razmene ugljenika u okeanu
• sezonska dinamika zemaljskih ekosistema severne hemisfere u Evroaziji i Severnoj Americi
• razmena ugljenika između atmosfere i tropskih ekosistema zbog rasta biljaka, disanja i požara
• efekat vremenskih frontova, oluja i uragana na razmenu CO₂ između različitih geografskih područja

Izvor:  OCO- 2