RSS

Mesečne arhive: decembar 2018

Vojadžer 2 je ušao u međuzvezdani prostor

NASA

    Po drugi put u istoriji, objekat izrađen čovekovom rukom je stigao do međuzvezdanog prostora. Svemirska sonda Vojadžer 2 je izašla iz heliosfere, prostora ispunjeng česticama sa Sunca i u kom ne deluje magnetno polje naše zvezde.
     Na osnovu podataka sa svemirske sonde, naučnici misije su utvrdili da je ona prešla spoljnu ivicu heliosfere, 5. novembra 2018. godine. Na ovoj granici, heliopauzi, vrući solarni vetar se sukobljava sa hladnim, gustim međuzvezdanim medijumom. Njegov blizanac, Vojager 1, prešao je ovu granicu 2012. godine.
   Vojadžer 2 je sada udaljen nešto više od 18 milijardi kilometara od Zemlje. Operatori misije i dalje komuniciraju sa Vojadžerom 2. Informacije se kreću brzinom svetlosti i putuju oko 16,5 sati od svemirske sonde do Zemlje. Svetlost od Sunca do Zemlje putuje osam minuta.
    Najznačajniji dokaz izlaska Vojadžera 2 iz heliosfere potiče sa Plasma Science Experiment (PLS), instrumenta koji je na Vojadžeru 1 prestao da radi 1980. godine, mnogo pre nego što je ta sonda prešla heliopauzu. Do nedavno, prostor oko Vojadžera 2 bio je pretežno ispunjen plazmom koja potiče sa Sunca. Ovaj odliv, koji se zove solarni vetar stvara mehur,  heliosferu, koja obuhvata planete solarnog sistema. PLS koristi električnu struju plazme za detekciju brzine, gustine, temperature, pritiska i fluksa solarnog vetra. PLS je na Vojadžeru 2 zabeležio nagli pad brzine čestica sunčevog vetra  5. novembra.  Od tog datuma instrument nije primetio nikakav tok solarne energije u okruženju Vojadžera 2, što naučnike misije drži u uverenju da je sonda napustila heliosferu.
     Pored podataka o plazmi, Vojadžerov naučni tim ima dokaze još iz tri instrumenta  koji detektuju kosmičke zrake, energiju naelektrisanih čestica i magnetno polje, koji ukazju da je Vojadžer 2 prešao heliopuzu. Članovi tima i dalje proučavaju podatke kako bi dobili jasniju sliku okruženja kroz koje Vojadžer 2 putuje.

NASA

     Grafikoni ilustruju pad električne struje otkrivene sa PLS. Oni su ključni podaci koji pokazuju da je Vojadžer 2 ušao u međuzvezdani prostor u novembru 2018.
     Vojadžeri pružaju detaljan pogled na interakciju heliosfere i međuzvezdanog vetra. Njihova zapažanja dopunjuju podatke iz NASA-inog Interstellar Boundary Explorer (IBEX), misije koja daljinski posmatra tu granicu.
     „Vojadžer ima posebno mesto za nas u našoj floti za heliofiziku“, kaže Nicola Fox, direktor Odeljenja za heliofiziku u NASA-i. „Naše studije počinju na Suncu i proširuju se na sve što dotiče solarni vetar. Vojadžeri nam vraćaju informacije sa ivice sunčevog uticaja, što nam daje neverovatan pogled na neistraženu teritoriju.“
     Izlaskom Vojadžera 1 i 2 iz heliosfere oni nisu napustili Sunčev sistem. To neće biti skoro. Granicom Sunčevog sistema se smatra spoljna ivica Ortovog oblaka. To je skupina malih tela koja su pod uticajem gravitacije Sunca. Širina Ortovog oblaka nije precizno određena. Procena je da počinje na oko 1 000 astronomskih jedinica (AU) od Sunca i da se prostire na oko 100 000 AU. Jedna AU je rastojanje od Sunca do Zemlje. Vojadžer 2 će putovati oko 300 godina do unutrašnje ivice Ortovog oblaka i 30 000 godina do spoljašnje granice.
     Vojadžerove sonde koriste energiju iz raspada radioaktivnog materijala u radioizotopskom termalnom generatoru (RTG). Izlazna snaga RTG-a se smanjuje za oko četiri vati godišnje. Različiti delovi Vojadžera, uključujući i kamere su isključeni da bi se upravljalo snagom.
          Vojadžer 2 je lansiran 1977. godine, 16 dana pre Vojadžera 1. Izgrađeni su da traju pet godina i sprovode studije o Jupiteru i Saturnu ali su oba putovala daleko izvan svojih prvobitnih destinacija. Dok je misija nastavljena, obavljeni su dodatni prelazi dve najudaljenije džinovske planete, Urana i Neptuna. U toku leta kroz Sunčev sistem, daljinski je reprogramirano njihovo kretanje i data im je veća mogućnost od one koju su imali kada su napustili Zemlju. Njihova dvostepena misija postala je misija na četiri planete. Petogodišnji životni vek se produžio na 41 godiu, čineći ih najvećim misijama.
    Priča o Vojadžeru je uticala ne samo na generacije tadašnjih, sadašnjih i budućih naučnika i inženjera, već i na kulturu zemlje, uključujući film, umetnost i muziku. Svaka letilica nosi zvukove, slike i poruke  Zemlje. Ove svemirske vremenske kapsule mogu trajati milijarde godina i jednoga dana mogu biti jedini tragovi ljudske civilizacije.

      Kontrolori misije komuniciraju sondama koristeći NASA-in Deep Space Netvork (DSN), globalni sistem za komuniciranje sa međuplanetarnim svemirskim brodovima. DSN se sastoji od tri klastera antena u Goldstonu, u Kaliforniji; Madridu, u Španija; i Kanberi, u Australiji.

Povezani članci:

Vojadžer 2 se približava međuzvezdanom postoru   

Vojadžer 1 i 2, 40 godina od lansiranja

Izvor: NASA- Voyager

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. decembra 2018. in Astronautika

 

Amonijak kao polutant

      Osim ugljen dioksida i metana, graditelja staklene bašte, freona, halona i metil- bromida koji uništavaju ozonski omotač, energije koju proizvodimo za grejanje sopstvenog biotopa i one koja se ne pretvori u potreban nam rad, pa tako povećavamo entropiju koja doprinosi globalnom zagrevanju i mnogih drugih zagađivača koje sami stvaramo evo još jednog. To je amonijak. Ljudi su zanemarili količinu amonijaka koji stvaraju životinje i industrija. Satelitska posmatranja  i nauka  nam na to danas skreću pažnju.  
           

     Amonijak (NH3) je bezbojni gas, neprijatnog mirisa,  koji čine azot i vodonik. U prirodi se pojavljuje u malim količinama raspadanjem organskih materijala. Najčešće nastaje na farmama raspadanjem životinjske mokraće i izmeta. Otrovan je i u kombinaciji sa drugim gasovima zagađuje tlo, vodu i vazduh i može da izazove bolesti pluća i smrt ljudi i životinja, štete na usevima.
     Praćenje i regulisanje emisije amonijaka može pomoći u sprečavanju ovih opasnosti, ali ne postoji pouzdan način da se to uradi na globalnom nivou. Tim naučnika na čelu sa istraživačima Univerziteta Libre u Briselu, je na osnovu satelitskih podataka skupljanih devet godina napravio jedinstvenu mapu globalnog atmosferskog amonijaka.
    Istraživači su od 2007- 2016. godine koristili satelitsku misiju MetOp, seriju od tri meteorološka satelita Evropske svemirske agencije za katalogizaciju različitih komponenti atmosfere, uključujući i amonijak. Otkriveno je 242 „vrućih tačaka“ amonijaka (zone emisije prečnika manje od  50km, crni krugovi), kao i 178 širih zona emisija (beli pravougaonici). Oko dve trećine ovih vrućih tačaka ranije su bile nepoznate.
   Istraživači ističu da njihovi rezultati sugerišu da je neophodno potpuno revidirati inventar izvora emisija antropogenog amonijaka i uzeti u obzir brzu evoluciju ovakvih izvora tokom vremena.
    Tim je otkrio da je 241 “vruća tačka” jasno povezana sa ljudskim aktivnostima. Od toga, 83 su vezane za intenzivnu stočarsku proizvodnju, a 158 je povezano sa industrijom, uglavnom postrojenjima koja proizvode đubrivo na bazi amonijaka. Jedinstveni izvor prirodnog amonijaka je jezero Natron u Tanzaniji, gde se dešava raspadanje algi i drugih materija u blatu. Minerali koji ulaze u jezero sa okolnih brda čine vodu ekstremno alkalnom, dajući jezeru pH do 10,5 (pH amonijaka je oko 11).
     Promene atmosferskog nivoa amonijaka širom sveta se precizno poklapaju sa vremenom kada su farme i industrijska postrojenja otvorena, proširena ili zatvorena. Na primer, amonijak koji se javlja iznad  Xinjiang, u Kini, poklapa se tačno s otvaranjem fabrike đubriva 2012. godine.
    „Emisija amonijaka u mnogim zemljama trenutno raste, čak i u Evropskoj uniji, koja se obavezala na smanjenja od 6% do 2020. godine i 19% do 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 2005.“ Mark Sutton i Clare Howard, istraživači sa NERC Centra za ekologiju i hidrologiju u Edinburgu, u Škotska, koji nisu učestvovali u studiji, napisali su u pismu objavljenom u Prirodi: „U kombinaciji sa atmosferskim modelima … satelitska tehnologija nudi vredan nezavisni alat za proveru da li zemlje stvarno ostvaruju svoje ciljeve“.

    Rad je pod nazivom Industrial and agricultural ammonia point sources exposed  objavljen u časopisu Nature, 5. decembra 2018. godine.

Izvor: LIVE SCI=ENCE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. decembra 2018. in Hemija, Nekategorizovano

 
 
%d bloggers like this: