Светска недеља свемира 2016 у Вуку

ОШ „Вук Караџић“ Зрењанин
Октобар, 2016.

     Обележавању Светске недеље свемира 2016 а у Зрењанину придружила се и ОШ „Вук Караџић“ из Зрењанина. Помисао на свемир и неостварене пределе код деце неизоставно буди и подстиче машту. Научнофантастичне приче које су ученици писали на теме: Како замишљам свемир и У срцу васионе, најбоље о томе говоре. Пристигао је велики број прича на нивоу виших разреда. Наставнице српског језика: Сања Попов и Татјана Марчићев су издвојиле 19  најбољих.
Ученици V1 су имали жељу да на још неки начин оживе свемир. Досетили су се да сликају и пишу стрипове. Ликовни конкурс је имао тему Свемирски брод из моје маште, а ученик Сигети Оливер је своју причу преточио у стрип. Организатор наведених активности у школи, поводом Светске недеље свемира, је Сања Попов наставница српског језика.
     Награђени ученици су своје радове прочитали у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин“ у Зрењанину у понедељак, 10.10. 2016. у оквиру програма обележавања Светске недеље свемира 2016 а у Зрењанину које организује Зрењанинска група НПН. Директорица школе, Татјана Павловић је ученике наградила пригодном књигом.

      Михајло Атанацковић  V1 – Прва награда

    ЦРВЕНА ПЛАНЕТА
    Био једном један дечак по имену Ентони. Он је био веома радознало дете. Живео је у једном малом француском месту Дижону. Тамо се школовао и живео са родитељима и братом. У школи, међу друштвом, није био популаран и био је називан разним погрдним именима. Таквим именима био је називан само због тога што је маштао да постане астронаут, који ће отпутовати на Марс и решити многобројне дилеме о “црвеној планети“. Након што би се вратио из школе и урадио домаћи задатак, одмах би сео за компјутер и све детаљније  истраживао свемир. Родитељи су га подржавали  у његовом сну да постане астронаут. Прошло  је много година, а наком завршетка средње школе, Ентони је одлучио да оде у Сједињене Америчке Државе, где је хтео још детаљније да проучава васиону, уз много бољу технологију. Временом, Ентони успева да се запосли у НАСА-и, где се упознаје са најбољим научницима света. У овој највећој светској свемирској агенцији осим Американаца радили су и : Кинези, Руси, Французи, Британци, Индијци и многи научници других националности. У 27.години живота, Ентони је имао велику прилику која се добија само једном у животу. НАСА је одлучила да пошаље Ентонија и још неке његове сараднике на марс. Ентони без размишљања прихвата понуду као и његове будуће колеге. Посада светски познатих астронаута, међу којима је био и Ентони, 26. јула  одлази на Марс. Путовање је било невероватно! Били су у срцу васионе, а Ентони је био у неверици. Његов дугогодишњи сан постао је јава! Све је било бескрајно, светлеле су звезде. Било их је билион, заправо и то је био мали број за све оне звезде које је Ентони видео. Слике какве је видео уживо, нису ни близу ономе што је до тада гледао у књигама. Овај француски астронаут је у тим тренуцима био најсрећнија особа на свету. Ентонијеви родитељи допутовали су у Америку да би пратили пут њиховог сина на Марс. Посада ове мисије стиже на Марс брже него што се очекивало. Ентони са својим колегама силази са брода на Марс. Сад је сан у потпуности постао стварност. Посада је безбрижно ходала по “црвеној планети“ , која је подсећала на огромну пустињу, а онда изненађење! Ванземаљац на само неколико метара од Ентонија и колега. Срећом, био је то доброћудни ванземаљац ( а питање је да ли уопште постоје лоши ванземаљци).И за крај, један селфи  посаде са првим откривеним ванземаљцем. Тиме је мисија на Марсу била готова. Ентони и остали астронаути су прозвани за људе који су открили ванземаљце и тиме ушли у историју. Ова четворочлана посада броји чак 68 планетарних награда! Ентони је посато мултимилионер, али је остао исти као и пре. Увек  је говорио своју познату изреку: “ Човек вреди онолико колико зна, а не колико новца има! “ Занимљиво, Ентони је свој живот завршио тамо где га је и започео- у француском градићу Дижону. Упорност ретко када изда човека, а један од доказа је Ентони. На свету сигурно постоје деца као Ентони, а ова прича треба да им буде подстрек да буду упорни и да никада не одустају!

   Алекса  Вулићевић  VII1 – Прва награда

    У СРЦУ ВАСИОНЕ
    Васиона. За човеково знање простор који је испуњен свиме што постоји. Она је бескрајна, неизмерна, недостижна…За њу је човек само честица њене енормне грађе.
    Испуњена небеским телима, звездама, кометама, свима ствара илузију о својој величини. Сви мисле да је нешто највеће што постоји. Али шта ако је то само атом нечега што је пропорционално незамисливo? Шта ако смо ми нешто чија је величина неизмерљиво мала? Можда је наше велико светлеће Сунце само фотон који гради звезду милијарду пута већу од наше васионе. А можда је она ластиш које немирно дете растеже и опружа.
    О срцу васионе исто нико ништа не зна. У њему би сигурно морало бити нешто са непојмљиво великом масом. Онда се сигурно све око њега окреће. Као бескрајни, зачарани круг. Као елегантни, шаренолики рингишпил.      Можда у том срцу не важе славни Њутнови закони, и можда ће сва тела у васиони једном нестати заједно са њеним срцем које ће престати да откуцава последње знаке својег анонимног живота. Можда…Шта ако се то десило у Великом праску и све се поново врти као зачарани круг, и шта ако је то само још једна игра мајке природе. Шта ако….
    Ништа од тога се не зна, нити се тренутно може открити. Али једино што можемо је да маштамо и да се надамо да ће наши потомци решити ову круцијалну енигму.

    Марија Костин  VI1 – Друга награда

    КАКО ЗАМИШЉАМ ДРУГУ ПЛАНЕТУ
   Увек сам маштала да отпутујем на другу планету. Замишљала сам како је велика и насељена чудним бићима. Шарена је, има све дугине боје. Има воде и пуно сочних и необичних плодова. Људи би тамо одлазили на одмор и играли би се са необичним, дружељубивим створењима. Та бића су мала, плава и имају по једно велико око. Деца би уживала и учила кроз игру. Биљке су велике и као тобогани су. Вода је веома чиста и стално се проналазе мали потоци.  Људи тамо  не би живели зато што би загадили превише планету. За животиње је то сјајно. Уместо да буду напуштене или у азилу, живеле би ту слободно. На планети има пуно дрвећа на којима расту грануле. Звала би се Време зато што  се на њој има осећај да је време стало и могли бисте се препустити уживању. Волела бих да постоји оваква невероватна планета на којој бисмо сви лепо живели.

    Милица Костић V1 – Трећа награда

    ПЛАНЕТА ПЛАЧЉИВИЦА
    Била једном једна усамљена планета. Она поред себе није имала ниједну другарицу, а на њој је било све пусто. Тако би она из дана у дан плакала. Због тога су је назвали планета Плачљивица. Једног дана дође нека планета до ње. Упита је: “Што плачеш?“ Она јој одговори: “ Плачем јер немам пријатеље на себи ни поред себе.“ Та нова планета, звала се Срећка, је упита: “ Да ли желиш да ти ја будем пријатељ?“ Плачљивица узвикну: “ Да, желим!“ Оне су се тако играле и играле, причале, смејале се, спавале и сањале заједно. Кад, једног дана, планета Плачљивица опет поче плакати. Срећка је пита:  “ Што сад плачеш?“. “ Плачем јер ти имаш другаре на себи, а ја немам. Ја сам једна обична браон планета.“ Затим опет бризну у плач. Срећка јој рече: “Не плачи. Одвешћу те код Сунца, владара звезда. Оно ће знати да ти помогне.“ Кад су дошле код Сунца, оно им рече:“ Плачљивице, само узми ову лоптицу и поједи је. На теби ће почети да расте цвеће. “ Како ју је појела, тако на њој поче да расте дивно цвеће које се непрестано смејало. Сунце јој рече: “Више ниси Плачљивица. Од сада си планета Смешка!“. “Хвала вам!“, рече Смешка. Тако је Смешка живела са својим пријатељима срећно до краја живота.