RSS

Solarni teleskop Daniel K. Inoujej

Solarni teleskop Daniel K. Inoujej, Nacionalne naučne fondacije, sa najjasnijim slikama Sunca ikada snimljenim najmoćniji je solarni teleskop na svetu. Izgradila ga je i njime upravlja Nacionalna solarna opservatorija (NSO), istraživački centar kojim upravlja Asocijacija univerziteta za istraživanje astronomije u skladu sa sporazumom o saradnji sa Odeljenjem za astronomske nauke Nacionalne naučne fondacije.

Planiranje je započelo pre skoro tri decenije, izgradnja 2010. godine, a prve solarne slike opservatorija je snimila krajem 2019. Očekuje se da će solarni teleskop biti operativan najmanje 44 godine, ili četiri solarna ciklusa, sve do 2060-ih.

Nalazi se na opservatoriji Haleakala na ostrvu Maui, na Havajima. Na nadmorskoj visini od preko 3 000m, okružena okeanom, lokacija ima tamnoplavo nebo potrebno za posmatranje slabe korone sunca i niske vazdušne turbulencije atmosfere. Bazni objekat se nalazi u Pukalaniju a data centar u sedištu NSO-a u Boulderu,u Koloradu.

Ovo je prvi snimak dela Sunčeve površine sa najvećom rezolucijom od 789 nm. Vide se granule dimenzije do 30 km koje stvara turbulentni, „kipući“ gas. Granule su posledica nasilnih pokreta koji prenose toplotu iz unutrašnjosti sunca na njegovu površinu. Vruća plazma se izdiže u svetlim centrima granula, u procesu poznatom kao konvekcija, hladi se, a zatim tone ispod površine u tamnim trakama u kojima se vide sitni svetli markeri magnetnih polja. Do sada nisu viđeni ovako jasno. Smatra se da one usmeravaju energiju u spoljne slojeve solarne atmosfere zvane korona. Ove svetle trake mogu biti razlog zašto je u koroni temperatura milion stepeni!

Razumevanje i predviđanje ponašanja Sunca i njegove dinamike nam je sve važnije. Primarni cilj solarnog teleskopa Inoujej je posmatranje magnetnih polja na Suncu, koja su izvor sunčevih baklji i izbačaja koronalne mase, koje mogu nepovoljno da utiču na Zemlju, na našu tehnologiju, kao što su električne i komunikacione mreže. On treba da nam približi magnetizam Sunca na manjim skalama od onih koje su nam do sada bile pristupačne, dajući nam novo svetlo na pokretače svemirskog vremena.

Primarno ogledalo solarnog teleskopa Inoujej

Sa prečnikom 4,23m, primarno sferno ogledalo sakuplja sedam puta više svetlosti od bilo kog solarnog teleskopa na svetu. Teleskop prima infracrvenu i vidljivu svetlost i posmatra detalje na Suncu u širini od 25km. To je kao da se ostrvo Manhetn posmatra sa udaljenosti od 150 miliona kilometara!

Ogledalo je proizvedeno u Schott AG u Nemačkoj od 0,0726m debelog zerodura, specijalizovane staklokeramike koja održava svoj oblik čak i na ozbiljnim temperaturnim promenama. Masa mu je 3,6t.

Poliranje je radilo više od 50 ljudi, 5 meseci na Koledžu optičkih nauka Univerziteta u Arizoni i završeno je 2015. godine. Ogledalo je polirano do hrapavosti površine manje od 2nm. To je otprilike veličina molekula vode ili manje od prečnika lanca DNK. To znači, da kada bi se ogledalo proširilo do prečnika Zemlje, najveća kvrga na njegovoj površini bila bi veličina zrna peska!

Na krajnje odredište na Haleakalu na Mauiju donešeno je  2017. godine. Tamo je 2018. godine presvučeno tankim slojem aluminijuma koji pruža visoko reflektujuću površinu potrebnu za optičke i infracrvene talasne dužine.

U toku rada teleskopa gravitaciona sila savija ogledalo. Da bi zapažanja bila što oštrija i jasnija, aktuatori pod pritiskom vazduha i tečnosti deluju na zadnju stranu ogledala kako bi zadržali njegov oblik.

Izvor: NSO

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. januara 2021. inč Nekategorizovano

 

Zašto se astronomija smatra najstarijom naukom

Drevni narodi su u početku noćno nebo posmatrali znatiželjno. Kada su počeli zvezde da koriste kao oruđe i da razumeju njihovo kretanje učinili su astronomiju jednom od prvih nauka, ako ne i najstarijom naukom.

Prvi pokušaj ljudskih bića da stvore neku ozbiljnu vezu sa nebesima dogodio se grupi nomada pre 7 000 godina, u Nabta Plaja, u afričkoj savani, 1100km južno od Velike piramide u Gizi u Egiptu. Kult obožavatelja stoke izgradio je kameni krug kojim je zabeležio kretanje zvezda kako bi pratio dolazak letnjeg solsticija i sezonske monsune od kojih su zavisili zbog vode i hrane.To je najstarije poznato astronomsko nalazište na Zemlji.

Hiljadama godina nakon izgradnje Nabta Plaje, slično se odigralo širom sveta. Razvijanje znanja o zvezdama pokazalo se ključnim za poljoprivredno društvo. Kako je vreme odmicalo civilizacije širom sveta su se sve više oslanjale na tumače kretanaja na noćnom nebu. Svetu su bili potrebni astronomi..

Drevni ljudi su projektovali svoje mitove i bogove u nebesa ali su i precizno beležili zapažanja i promene i povezivali ih s ponašanjem sveta prirode. To im je omogućilo da predviđaju bitne događaje u budućnosti, kada će doći kiše ili kada je vreme za setvu.

Mnoga drevna društva su određivala položaj Sunca na nebu tokom letnjeg i zimskog solsticija, najdužih i najkraćih dana u godini ili prolećne i jesenje ravnodnevnice. Čitanjem sa džinovskog nebeskog sata na kom su im kazaljke bila sazvežđa koja izlaze na zalasku sunca određivali su vreme.

Samo u Evropi se nalazi oko 35 000 megalita igrađenih pre 6500 i 4500 godina, uglavnom duž obala Atlantika i Mediterana. Hronologija i sličnosti evropskih lokaliteta ukazuje da se tradicija izgradnje megalita prvi put pojavila duž obale Francuske odakle je prosleđena širom regiona.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 9. januara 2021. inč Astronomija

 

Od rudnika metala do gravitacionih talasa

Gravitacione opservatorije Virgo (u Italiji) i LIGO (u SAD) su u poslednjih pet godina pokrenule eru gravitacione astronomije (gravitational waves- GV). Gravitacioni talasi, nastali usled sudara dve crne rupe prvi put su detektovani septembra 2015. godine. Sudar dve neutronske zvezde, avgusta 2017. osim gravitacionih talasa je emitovao elektromagnetne talase, od radio do gama zraka, što je posmatrano na više zemaljskih i svemirskih teleskopa. Crne rupe srednje mase su bile nepoznate do nedavne detekcije spajanja dve crne rupe i nastanka nove s masom 142 puta većom od  mase Sunca.

Da bi se u potpunosti iskoristio potencijal astronomije sa više glasnika (elektromagnetni i gravitacioni), neophodna je nova generacija opservatorija gravitacionih talasa. Ajnštajnov teleskop (ET) je taj novi detektor treće generacije, koji će detaljno da istraži fiziku crnih rupa i neutronskih zvezda, i poveća naše razumevanje ponašanja materije u uslovima ekstremne gustine i pritiska kakve ne može da proizvede ni jedna laboratorija. On treba da „osvetli” tamnu energiju i tamnu materiju, da istraži nuklearnu fiziku supernovih, i da doprinese razumevanju strukture kosmosa i njegove evolucije.  

Ovako izazovni naučni ciljevi se mogu realizovati samo GV opservatorijom veće osetljivosti, sa dramatično poboljšanom tehnologijom, sa novom infrastrukturom. Idejni projekat ET odobrila je Evropska komisija. Konzorcijum evropskih zemalja i istraživačkih institucija i univerziteta u Evropi je zvanično podneo predlog za realizaciju takve infrastrukture uz političku podršku pet evropskih zemalja: Belgije, Poljske, Španije i Holandije, na čelu sa Italijom. Evropska gravitaciona opservatorija (EGO) u Italiji je prelazno sedište. Konzorcijum ET okuplja oko 40 istraživačkih institucija i univerziteta u nekoliko evropskih zemalja, uključujući: Francusku, Nemačku, Mađarsku, Norvešku, Švajcarsku i Ujedinjeno Kraljevstvo. Očekuje se uključenje i programa Cosmic Explorer, pratećeg projekta u SAD.

Podnet je predlog da se Ajnštajnov teleskop, 2021. godine ažurira u mape puta Evropskog strateškog foruma za istraživačke infrastrukture (European Strategic Forum for Research Infrastructures -ESFRI). Mapa puta ESFRI opisuje buduće glavne istraživačke infrastrukture u Evropi. Ajnštajnov teleskop je najambiciozniji projekat buduće zemaljske GV opservatorije.

U cilju traženja mesta za izgradnju opservatorije, multidisciplinarni tim je uradio studiju seizmoloških svojstava područja napuštenog rudnika metala Sos Enattos na Sardiniji.

U ovome su učestvovai istraživači sa Nacionalnog instituta za geofiziku i vulkanologiju (INGV), Nacionalnog Institut za nuklearnu fiziku (INFN) i Univerzitet u Sasariju, Padovi, Sapienci u Rimu, „Federico II“ iz Napulja, Naučnog instituta Gran Sasso (GSSI) i Evropske gravitacione opservatorije u Pizi. Studija pod nazivom: „Seizmološka studija područja Sos Enattos, mesta kandidata za smeštaj Ajnštajnovog teleskopa“ je objavljena  u međunarodnom časopisu Seismological Research Letters.

ET opservatorija mora biti izgrađena u geološki stabilnom i retko naseljenom području, da bi se izbegle vibracije tla (veštačkog i prirodnog porekla) koje mogu prikriti slab signal gravitacionog talasa. Podaci objavljeni u studiji pokazuju da je ovo jedno od najtiših mesta na svetu, što ga čini posebno pogodnim za izgradnju ET teleskopa, jer samo u takvim uslovima maksimizuje svoje mogućnosti za otkrivanje kosmičkih događaja.

Drugi kandidati za domaćina ET je regija Limburg, na granici između Belgije, Nemačke i Holandije.Ove lokacije se proučavaju i odluka o budućoj lokaciji ET-a biće doneta u narednih 5 godina.

Izvor: INFN, MAX PLANCK INSTITUTE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 17. novembra 2020. inč Astrofizika

 

LIGO i Virgo najavljuju nova otkrića

11. novembar 2020.

Šta o Univerzumu otkriva 50 detektovanih događaja gravitacionih talasa.

Upravo sada, dok čitamo, sedimo u učionici, radimo u laboratoriji, vozimo bicikl, letimo avionom, kao deo, jednog od tri entiteta Univerzuma, ljuljamo se na gravitacionim talasima koji deformišu druga dva entiteta, prostor i vreme.

Gravitacioni talasi su deformacija tkiva prostora-vremena izazvana vanredno nasilnim kosmičkim događajima, kao što su ubrzanja supermasivnih objekata i njihovo spiralno padanje jedan u drugi.  Za univerzum su to uobičajeni, skoro dnevni događaji, dok su za nas kataklizmični i dobro je što se dešavaju veoma daleko ali je zbog toga otkrivanje gravitacionih talasa veliki izazov i zahteva veoma sofisticiranu i suptilnu opremu. Za razliku od elektromagnetnih talasa, gravitacioni talasi omogućuju potpuno novi način posmatranja i novi uvid u strukturu kosmosa.

Opservatorije LIGO i Virgo su ažurirale novi „GVTC-2“, katalog događaja gravitacionih talasa.

Ukupan broj događaja gravitacionih talasa je podeljen po periodima (ciklusima) posmatranja: u O1 periodu je bilo 3 detekcije, u O2 periodu 8 detekcija, a u prvoj polovini O3 perioda 39 detekcija. Od septembra 2015. je bilo 2,5 perioda posmatranja, što je skoro 600 dana, mada u nekoliko dana detektori nisu radili zbog održavanja ili drugih faktora.

GVTC-2 katalog sadrži 50 detekcija gravitacionih talasa, od septembra 2015. uključujući 39 novih signala od sudara crnih rupa ili neutronskih zvezda otkrivenih u prvoj polovini trećeg ciklusa promatranja, O3a, od 1. aprila do 1. oktobra 2019. Ciklus posmatranja O3a je utrostručio broj otkrića. Prva dva posmatranja su zajedno imala 11 otkrivanja koja su predstavljena u katalogu GVTC-1. Novi katalog sadrži najzanimljivije sisteme koji su do sada viđeni i omogućava nova proučavanja astrofizičkih pojava i fundamentalne fizike.

Od prve detekcije gravitacionih talasa opservatorije LIGO i Virgo su povećale svoju osetljivost. Povećanje snage lasera, poboljšana ogledala, korišćenje tehnologije kvantnog istiskivanja omogućilo je detekcije slabijih gravitacionih talasa, iz udaljenijih događaja. Detekcija gravitacionih talasa koja je u početku bila retka postala je skoro nedeljna pojava. Za samo šest meseci 2019. detektovano je 39 događaja gravitacionih talasi: 37 detekcija talasa je došlo iz sudara parova crnih rupa; jedan iz sudaru dve neutronske zvezde; a jedan iz sudara crne rupe i neutronske zvezde.

Plave tačke na grfiku su crne rupe veće mase a narandžaste neutronske zvezde manje mase. Priroda događaja obeleženih belom bojom koji uključuju mase između dve i pet Sunčevih masa, nije sigurna. Strelice povezuju dva objekta sa novonastalim objektom.

Prikupljeni podaci pomažu mapiranju stope učestanosti takvih događaja i proučavanju nastajanja binarnih crnih rupa i njihovog sudara. Vrhunac stope datira od pre oko osam milijardi godina, nakon perioda nastajanja zvezda, koje su se kasnije pretvarale u crne rupe. Rotacija crnih rupa je ključ za razumevanje načina na koji su one počele da kruže jedna oko druge, pre spajanja. U nekim binarnim sistemima crne rupe imaju neusklađene ose rotacije, što ukazuje da su se formirale odvojeno. Drugi binarni sistemi imaju približno poravnate ose rotacije što ukazuje da su dve crne rupe započele svoj život kao binarni zvezdani sistem.

U događajima gravitacionih talasa mogu da se uoče obrasci ili testiraju teorije. Ovim je testirana i potvrđena Ajnštajnova Opšta teorija relativnosti. Spajanja neutronskih zvezda su posebno zanimljiva jer ona osim gravitacionih talasa emituju i svetlost, što je potvrđeno spajanjem neutronskih zvezda, avgusta 2017. Astrofizičari nisu očekivali sudare crnih rupa sa masom većom od 45 masa Sunca. Očekivalo se da nijedna crna rupa neće imati masu između 45 i 135 puta veću od mase Sunca, a u septembru je u sudaru učestvovala crna rupa mase od 85 solarnih masa. Očekivalo se da je najmanja moguća crna rupa ona sa masom oko pet puta većom od mase Sunca, ali jedna crna rupa ima oko tri solarne mase.

Trenutno se analiziraju rezultati iz preostalih pet meseci O3, od novembra 2019. do marta 2020. U međuvremenu, LIGO i Virgo se nadograđuju i pripremaju za četvrtu seriju posmatranja planiranu za sredinu 2022. godine, koja će uključiti i KAGRA detektor u Japanu.

U našoj svesti dok stojimo ispod noćnog neba više ne dominiraju samo optička svetla obližnjih zvezda i planeta. Od skora znamo da se u dubokom tamnom nebu odvijaju intenzivni događaji sudara crnih rupa i neutronskih zvezda koji izazivaju talasanje prostora- vremena. To saznanje o nebu ispunjenom gravitacionim talasima već preoblikuje znanje čovečanstva, ne samo o rođenju i smrti zvezda, već i svojstvima samog univerzuma.

Izvori: LIGO, Nature

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 11. novembra 2020. inč Astrofizika

 

Više lica Sunca

25. 10. 2020.

Slike su snimljene sa NASA-ine svemirske solarne opservatorije Solar Dynamics Observatory koja Sunce sve vreme posmatra sa svoje orbite u svemiru.

Snimak od 8. oktobra 2014. je kompozit slika u ekstremnim ultraljubičastim talasnim dužinama od 171 i 193Å (Angstrema). Svetli regioni na ovoj slici su aktivna područja koja emituju više svetlosti i energije. Oni su markeri složenog skupa intenzivnih magnetnih polja u sunčevoj atmosferi, koroni. Obojeni su zlatno i žuto da bi se naglasila žestina aktivnih oblasti.

Izgled Sunca na drugim talasnim dužinama:

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 335 Å.

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 193 Å.

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 171 Å.

Snimak od 8. oktobra 2014. u ekstremno ultralјubičastoj svetlosti od 304 Å.

Ovo je bilo vreme kada je Sunce bilo u vrhu svog aktivnog ciklusa.

Ovako Sunce izgleda danas u minimumu svoje aktivnosti ili na početku svog novog aktivnog ciklusa.

Snimak od 25. oktobra 2020. u ekstremno ultraljubičastoj svetlosti na 171Å

Izvor:  Goddard Media Studios

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 25. oktobra 2020. inč Astronomija

 

„Sve što se trenutno događa u astronomiji je neverovatno“

Nemački astrofizičar Rajnhard Gencel (Reinhard Genzel), dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, u intervjuu za Špigel-internešnel (SPIEGEL International)  govori o tome kako je otkrio crnu rupu u centru Mlečnog puta.

Razgovor vodili Johan Grole (Johann Grolle) i Kristof Zajdler (Christoph Seidler).

15. 10. 2020.

Rajnhard Gencel je rodom iz okoline Frankfurta. Trenutno je direktor Instituta „Maks Plank“ za Vanzemalјsku fiziku u Minhenu. Za svoje otkriće supermasivne crne rupe Strelac A* u centru Mlečnog puta, dobio je Nobelovu nagradu za fiziku za 2020. godinu, zajedno sa saradnicom Andreom Gez.

ŠPIGEL: Profesore Gencel, čestitamo na Nobelovoj nagradi za fiziku. Šta ste radili u trenutku kad ste dobili poziv iz Stokholma?

Gencel: Isto što mi naučnici svakodnevno radimo po ceo dan u poslednjih šest meseci: Zum, Zum, Zum. Učestvovao sam sa još 25 lјudi na Zum-konferenciji virtuelnog komiteta društva „Maks Plank“.

ŠPIGEL: A telefon vam je zazvonio baš usred konferencije?

Gencel: Bilo je gotovo smešno. Sedeo sam ispred ekrana, znajući da ću morati da provedem narednih šest sati radeći isto. Tada je zazvonio telefon i sa druge strane čulo se: „Ovde Stokholm.“ Tada je veza počela da se prekida. Prošlo je neko vreme pre nego što sam ponovo mogao da čujem „sekretar“.  Za to vreme prišao sam prozoru i počeo razmišlјati: „Ova prokleta pandemija. Počeo sam i da haluciniram.“

ŠPIGEL: Utorak je početkom oktobra, nešto posle 11 sati, vreme je za proglašenje Nobelove nagrade za fiziku. I želite da verujemo da niste znali ko je na vezi?

Gencel: Ne. Morate mi verovati. Ove godine uopšte nisam razmišlјao o tome. Prethodnih godina jesam, kao 2011. godine. Prekoračili smo te godine svoja merenja i pomislio sam u sebi: „Zaista bi mogao doći red na nas.“ Prilično sam siguran da smo tada bili blizu.

ŠPIGEL: I nakon poziva, vratili ste se likujući na svoj Zum da to svima kažete?

Gencel: Ne, ne, sve ide po strogom protokolu. Dvadeset minuta prolazi između obaveštavanja pobednika i proglašenja nagrade. Za to vreme ne smete nikome reći. Oni zaista insistiraju na tome.

ŠPIGEL: Dakle, ponašali ste se kao da se ništa nije dogodilo?

Gencel: Pa, nisam baš ni to radio. Rekao sam predsedniku odbora, potpredsedniku društva „Maks Plank“: „Gospodine Blaum, moram da se pobrinem za nešto. Možda bi trebalo da uklјučite televiziju za otprilike četvrt sata.“

ŠPIGEL: Zašto ste se nadali Nobelovoj nagradi 2011. godine, a niste je očekivali 2020. godine?

Gencel: Postoji nekoliko razloga za to. Kao prvo, bio sam izvan konkurencije jer sam pre osam godina dobio nagradu Crafoord. Za Švedsku je to ekvivalent Nobelovoj nagradi za područja istraživanja koja se ne uklapaju u Nobelove kategorije, stvari poput matematike, nauke o zemlјi i mog polјa, astronomije. Shodno tome, nisam mislio da imam veće šanse, naročito ne ove godine.

ŠPIGEL: U čemu je razlika ove godine?

Gencel: Ako obratite pažnju na Nobelove nagrade za fiziku dodeljene tokom poslednjih pet godina, videćete da su one dodelјivane za neutrine, gravitacione talase, kosmologiju i egzoplanete. Da li je to opet trebalo da bude astrofizika? Možda možete da zamislite kako lјudi iz drugih oblasti fizike počinju da gunđaju.

ŠPIGEL: Očigledno je da živimo u zlatnom dobu astronomije.

Gencel: Apsolutno. Neverovatno je sve što se trenutno događa. I nastaviće se. Uzmimo samo egzoplanete za primer. Trenutno doživlјavamo otvorenu eksploziju znanja. I GRAVITACIJA, naš interferometar na veoma velikom teleskopu (VLT) u Čileu deo je ove eksplozije. Nedavno smo izmerili atmosferu nekih egzoplaneta. Na ivici smo mogućnosti da se bavimo astrohemijom na planetama izvan našeg Sunčevog sistema.

ŠPIGEL: Postoji još jedan razlog zašto su se lјudi možda iznenadili što ste dobili Nobelovu nagradu. Vaše otkriće crne rupe usred Mlečnog puta zasenila je spektakularna slika crne rupe koju je prošle godine objavio tim teleskopa Event Horizon. Zašto nisu nagrađeni?

Gencel: Bilo je dobro što je njihova slika dobila mnogo pažnje. Važno je lјude oduševiti istraživanjem. A astronomija ima posebnu ulogu.

ŠPIGEL: Da li pokušavate da kažete da je slika bila dobra za privlačenje publike, ali nije li sve bilo toliko važno sa naučnog stanovišta?

Gencel: Ne, ne bih to rekao. Istina je, međutim, da je tako lepa, primamlјiva narandžasta slika, čak i ako se ne može jasno protumačiti. Još uvek traje otvorena rasprava među stručnjacima: da li smo zaista sigurni u ono što gledamo na ovoj slici?

ŠPIGEL: Gde god se razgovara o crnim rupama, prikazuje se ta slika. A vi nam sada kažete da mi zapravo ni ne znamo šta je to?

Gencel: Tačno. Može biti da gledamo senku crne rupe, kako se to obično prikazuje. Ali to može biti i spolјni zid mlaza koji dolazi direktno na nas brzinom svetlosti. Da bismo znali sigurno, potrebna su nam dodatna merenja. Trenutno imamo problem, pandemiju korone, i većina teleskopa na Zemlјi je isklјučena.

ŠPIGEL: Recite nam malo o svom istraživanju. Kakav je značaj crne rupe u centru Mlečnog puta?

Gencel: Ovde govorimo o supermasivnoj crnoj rupi oko koje je gravitacija posebno jaka. Najzanimlјivije bi bilo, naravno, merenje iznutra. To, međutim, nije moguće. Postoji prirodna granica: horizont događaja. Cilј nam je, dakle, da se privučemo što bliže ovoj granici u ekstremnom okruženju gde se sve kreće brzinom od oko polovine brzine svetlosti, mestu gde su gravitacione plimne sile toliko jake da sve raskidaju. Sve preciznijim proučavanjem takvih crnih rupa stičemo sve bolјe i bolјe razumevanje zašto je naš Mlečni put rotirajuća spiralna galaksija, dok druge galaksije imaju oblik elipse. Crne rupe igraju presudnu ulogu u toj razlici.

ŠPIGEL: Kada ste se zainteresovali za supermasivne crne rupe?

Gencel: Na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju još osamdesetih. U to vreme su svi pokušavali da shvate šta su kvazari, interesantni objekti u svemiru koji emituju ogromne količine energije. Teoretičari su rekli: „To se ne može objasniti nuklearnom fuzijom kao kod zvezda“. Ali to bi se moglo objasniti masivnim crnim rupama u koje propada puno materijala. Prema tom objašnjenju, kvazari su bili izuzetno dobro hranjene crne rupe. Pitanje je, međutim, bilo kako to možemo dokazati. Brzo se pojavila ideja da se prouči efekat gravitacije na predmete koji kruže oko crne rupe, ali je bilo jasno – kvazari su predaleko da bismo mogli da izračunamo pojedinačne putanje zvezda. Zato smo se morali približiti svojim objektima. I svi su, naravno, razmišlјali o centru naše sopstvene galaksije.

ŠPIGEL: Kada ste počeli da merite, još uvek nije bilo jasno ni da li se u centru galaksije nalazi crna rupa. Koliko je moguće da su lјudi tada mislili da je ona postojala?

Gencel: Rekao bih da je trećina praktičnih astronoma mislila da je to verovatno; druga trećina bi rekla: „Ne zanima me“; poslednja trećina žestoko je odbacila tu ideju.

ŠPIGEL: Činilo se da i vi sami malo sumnjate. O vašem istraživanju prvi put smo izvestili 1992. godine. Rekli ste: „Teško je merenja protumačiti na bilo koji drugi način osim postojanjem crne rupe“. To znači da ste u skoro 30 godina od tada jednostavno neprekidno potvrđivali ono što ste već smatrali verovatnim?

Gencel: Tačno, samo što su naša današnja merenja milion puta bolјa nego što su bila tada.

ŠPIGEL: Niko nije toliko upoznat sa centrom naše galaksije kao vi. Kako to izgleda?

Gencel: Svetao je. Ako biste putovali u centar naše galaksije, iznenadili biste se koliko je tamo svetlo. Koncentracija zvezda je, u odnosu na naše susedstvo, milion puta veća. I ne samo da ih ima mnogo, nego su gigantske. Ukratko, zvezde na nebu izgledale bi dramatično.

ŠPIGEL: Može li se uopšte živeti u takvom regionu? Da li bismo na putu mogli da pronađemo sklonište?

Gencel: To je dobro pitanje, a ja nemam odgovor za vas. Pretpostavlјam da bi vaše šanse bile prilično slabe, jer su gravitacija džinovskih zvezda i crne rupe dovolјne da razdvoje sve planete u naizmeničnim preletima, ali to ne znamo sa sigurnošću.

ŠPIGEL: Postoji još jedna osoba na Zemlјi koja bi mogla biti dobar vodič na takvom putovanju, Andrea Gez, s kojom delite Nobelovu nagradu. Čini se da u vašem odnosu ne teče sve glatko.

Gencel: Neprestano smo se takmičili jedno s drugim tokom godina. Ovo takmičenje bilo je izuzetno isplativo za sve nas. Počeli smo sa merenjima početkom devedesetih, a Andrea nam se pridružila 1995. godine, uživajući u prednosti što je imala pristup Keku na Havajima, teleskopu prečnika 10 metara. U to vreme merili smo brzinu zvezda u blizini centra galaksije i oboje smo došli do istog rezultata. Kada dve grupe postignu iste rezultate nezavisno jedna od druge, naučna zajednica kaže: „Verujemo u to.“ Takmičenje je bilo neverovatno korisno u sticanju poštovanja.

ŠPIGEL: Kasnije je postalo teže?

Gencel: Da. Cilј je bio da se prvi put izmeri put zvezde u centru galaksije. Oboje smo imali sreće da je postojala ova jedna zvezda kojoj je bilo potrebno samo 16 godina da bi obišla oko galaktičkog centra brzinom od 7.000 km/s. Bilo je dramatično i neočekivano: jednog dana krenula bi u jednom pravcu, dva meseca kasnije u sasvim drugom, a dva meseca kasnije opet bi bilo drugačije.

ŠPIGEL: A gde je iskrsao problem?

Gencel: Slučajno smo se te godine preselili u VLT u Čileu, na Veliki evropski teleskop. Imali smo puno vremena za posmatranje i tako smo mogli postići rane rezultate. Objavili smo ih odmah, što je brže moguće, što je uznemirilo Andreu. Na tadašnjoj konferenciji otišla je toliko daleko da je rekla da smo izmislili svoje rezultate. Rekla je da nismo mogli prikupiti takve podatke jer nismo imali teleskop za to – sve dok joj neko nije šapnuo: „Oni više ne rade sa teleskopom od tri i po metra“. „Nisam to znala“, odgovorila je, dodajući da je nepravedno što je niko ranije nije obavestio. Bila je izuzetno lјuta na mene. Čak i ako nisam osećao da sam učinio nešto loše, morao sam da prihvatim da je njeno viđenje situacije takvo, pa sam sebi rekao: „Vreme je da progutam svoj ponos“. Krenuo sam na hodočašće kod nje u Kaliforniju, gde me je celi dan grdila.

ŠPIGEL: I? Jeste li se pomirili?

Gencel: Pa, tada sam joj obećao da ću joj pre vremena reći šta radimo. Jednostavno je slučaj bio takav da smo uvek bili ispred. Tehnički smo bili ispred, imali smo više vremena za teleskop i imali smo veću grupu. Kao takvi, uvek smo prvi imali rezultate. Tada se, u nekom trenutku, pomenuta zvezda ponovo približavala centru galaksije i oboje smo znali da će situacija postajati sve uzbudljivija, s tim što smo mi bili u mnogo bolјem položaju, jer smo sada imali GRAVITACIJU. Bilo je jasno da bismo sa tehničke tačke gledišta, ako pokrenemo svoje instrumente, imali 20 puta bolјu rezoluciju, pa sam joj napisao: „Znate da imamo GRAVITACIJU. Zar ne bi bilo bolјe za sve nas kad bismo radili zajedno?“ Ali ona je odbila.

ŠPIGEL: Tvrdite da ste bili ispred svih ovih godina. Zašto sada oboje dobijate Nobelovu nagradu?

Gencel: Zanimlјivo, nagradu Shaw za 2008. godinu dobio sam sam. U prvoj fazi smo bili ispred. Činjenica da smo oboje dobili nagradu Crafoord bila je potpuno opravdana. Bili smo čak i izjednačeni. Mislim da bi, da je trenutna nagrada došla nešto kasnije, efekat GRAVITACIJE bio još veći. To je zaista neverovatan instrument koji će i dalјe igrati veliku ulogu u astronomiji. S druge strane, lično sam uveren da je on razlog zašto smo uopšte nagrađeni ovom nagradom.

ŠPIGEL: Mislite na udeo žena među dobitnicima Nobelove nagrade?

Gencel: Možete se prisetiti kritika u ponedelјak, kada je proglašena Nobelova nagrada za medicinu. Ljudi su govorili: „Opet tri stara, bela čoveka“. Razumem. I sam to znam kao član odbora za dodelu nagrade Shaw. Pod velikim smo pritiskom. U nekim slučajevima problem je što, radi rodne ravnopravnosti, biramo žene u odbor za izbor, a time gubimo polovinu najbolјih žena kandidatkinja.

ŠPIGEL: Nagrade su objavlјene, ali još uvek nisu uručene. Kako će se uručenje odvijati u ovoj godini koju obeležava COVID-19. Da li planirate putovanje u Stokholm?

Gencel: Ne, neće biti prezentacije. Rekli su mi da planiraju da to nadoknade sledeće godine. Takođe, čuo sam glasine da ćemo diplome i plakete moći da preuzmemo od ambasadora.

ŠPIGEL: Profesore Gencel, zahvalјujemo vam se na intervjuu.

Izvor:  SPIEGEL International

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. oktobra 2020. inč Astrofizika

 

Otišle su rode

Botoš, 27. avgust 2020.

    Strujanje ili konvekcija je jedan od načina prenošenja energije. Javlja se u tečnostima i gasovima. Molekuli tečnosti i gasova svojim kretanjem (strujanjem) prenose energiju unutar jednog tela ili drugom telu.

    

     Molekuli stena i zemljišta dobijaju energiju zračenjem od Sunca koju provođenjem ili kondukcijom neposredno prenose molekulima vazduha koji su tik do njih.

    Deo atmosfere gde zagrevanje zemlje od sunca u zavisnosti od pejzaža proizvodi tople vazdušne uspone,  penjuće i padajuće konvektivne struje,  to su zone u kojima , ako ima dovoljno vlage u vedrim danima u grebenima ovih konvekcija nastaju kumulusni oblaci.  

    Kinetička energija toplih molekula vazduha omogućava njihovo kretanje (strujanje) prema gore a upražnjeni prostor pod dejstvom gravitacione sile zauzimaju padajući hladniji molekuli vazduha.

  

    Mlade rode u prvoj polovini avgusta ove nevidljive dižuće struje toplog vazduha koriste za vežbanje leta. One se ne mašući krilima kreću do vrha ili granice konvektivnog sloja. Ponekad prelaze iz jedne konvekcije u drugu. Dok se dižu i kruže u ovim strujama omogućavaju nam da profilišemo vazduh. Dobrom meteorologu ovo može da posluži da prikupi informacije o temperaturi vazduha, brzini i smeru vetra.

    Na putu do južnih krajeva puno će ovakvih konvekcija rode koristiti i time štedeti na energiji.






 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 14. septembra 2020. inč Fizika +7

 

Halo Andromede( M31)

     30. avgust 2020.

Nevidljivi oreol gasa ili halo plazme proteže se 1,3 miliona svetlosnih godina oko galaksije Andromede, a u nekim pravcima (smerovima) čak i do 2 miliona svetlosnih godina. Prisustvo gasa u ovom radijusu predstavlja sferu gravitacionog uticaja Andromede.

Credits: NASA, ESA, and E. Wheatley (STScI)

    To je otprilike pola rastojanja do našeg Mlečnog puta. Mi iz Mlečnog putu ne možemo da vidimo oreol naše galaksije. Kao i Andromeda i Mlečni put verovatno ima sličan halo. Dve galaksije se kreću jedna prema drugoj, predstoji im sudar za oko 4 milijarde godina i formiraće džinovsku eliptičnu galaksiju. Sudeći po ovome otkriću i predpostavci  autora ovoga rada halo naše galaksije je moguće već u sudaru sa halom Andromede.

    Samantha Berek sa Yale University u New Haven, u Connecticutu kaže : „Ovaj rezervoar gasa sadrži gorivo za stvaranje budućih zvezda u galaksiji, kao i odlive supernova. Pun je tragova o prošloj i budućoj evoluciji ove nama najbliže galaksije i u mogućnosti smo da je detaljnije proučimo.“

     Halo ima slojevitu strukturu od dve različite školjke gasa. „Unutrašnja ljuska koja se proteže na oko pola miliona svetlosnih godina je složenija i dinamičnija“, kaže lider studije Nicolas Lehner sa Universiteta Notre Dame u Indiani. „Spoljna ljuska je mirnija i vrelija. Ova razlika je verovatno rezultat pojava supernovih u disku galaksije koje utiču na unutrašnji oreol.“

    Potpis ove aktivnosti je velika količina teških elemenata u oreolu Andromede. Elementi veće mase nastaju u unutrašnjosti zvezda, a zatim nasilno, u eksplozijama zvezda izbačeni u svemir, kontaminiraju ovim materijalom međuzvezdani i intergalaktički prostor.

    Galaksija Andromeda je po veličini slična Mlečnom putu. Na udaljenosti od 2,5 miliona svetlosnih godina vidi se golim okom kao svetla magličasta mrlja. Ako bi se njen oreol mogao videti golim okom, to bi obuhvatalo oko tri puta više prostora od onog koji zauzima sazvežđe Veliki Medved.

    U projektu AMIGA (Absorption Map of Ionized Gas in Andromeda), ispitivana je svetlost 43 kvazara, dalekih, sjajnih jezgara aktivnih galaksija koje napajaju crne rupe, daleko iza Andromede. Njihovu svetlost apsorbuje oreol Andromede.  Apsorpcija nije ista po regionima. Ogroman Andromedin halo je napravljen  od veoma razređenog  jonizovanog  gasa koji ne emituje detektibilno zračenje. Praćenje apsorpcije svetlosti koja dolazi iz pozadinskih kvazara je bolji način analiziranja materijala haloa.

Oreol Andromede je prikazan u ljubičastoj boji a kvazari u pozadini  su žućkaste tačke. Credits: NASA, ESA, and E. Wheatley (STScI)

     Korišten je Hablov spektrograf, (Hubble’s Cosmic Origins Spectrograph -COS) za proučavanje ultraljubičastog svetla kvazara i otkrivanje jonizovanog gasa ugljenika, silicijuma i kiseonika. Zemaljski teleskopi ovo ne mogu da vide jer atmosfera apsorbuje ultraljubičasto svetlo. Atom se jonizuje kada mu zračenje oduzme jedan ili više elektrona.

     Nalazi tima su objavljeni u The Astrophisical Journal od 27. avgusta.

Izvor: HUBBLESITE

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 30. avgusta 2020. inč Astrofizika

 

Predmet fizike

    Aristotel se pitao: „Zašto radije postoji nešto nego ništa?“  Niko još nije odgovorio na to pitanje. Ali na mnoga druga pitanja je odgovoreno. To nešto ne može da nastane iz ništa. Kada nam se čini očiglednim da tu nešto pored nas nastaje iz ničega ili da se pretvara u ništa to je zbog ograničenosti naših čula.Svemir je večan, nema ni početka ni kraja, on samo menja svoj oblik.

   Još starogrčki filozofi su govorili da je materija ono od čega sve nastaje, da je ona večna, nestvoriva i neuništiva.

   Danas se o Velikom prasku (Big Bengu) govori kao o nekom početku sveta. A šta ako je to samo jedna od promena koja traje i danas i trajaće u dalekoj budućnosti. Ona nema ni početak u dalekoj prošlosti, pre vremena u kom je mi zapažamo kao događaj. To što nemamo informacije o ničemu pre njega, to je priča koja će tek da bude ispričana.


 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 26. avgusta 2020. inč Fizika +6

 

Supernova- uzrok masovnog pomora na granici devona i karbona

                 „Mi smo građani velikog kosmosa koji je umešan u naše živote,

često neprimetno, ali ponekad i grubo.“ 

Brian Fields.

    Nova studija tima istraživača predvođenog Brianom Fieldsom, profesorom fizike i astronomije na Univerzitetu Ilinois iznosi hipotezu da je supernova udalјena oko 65 svetlosnih godina bila odgovorna za masovno izumiranje živog sveta u kasnom devonu pre 359 miliona godina.

    Simulacija supernove čiji udarni talas potiskuje solarni vetar. Plavi isprekidani krug je orbita Zemlje. Ovaj prizor je uvod u katastrofu u kojoj će radijacija opustošiti 70% živog sveta na Zemlji.

    Tim se koncentrisao na granicu devona i karbona jer stene iz tog vremena sadrže stotine hilјada generacija bilјnih spora koje kao da su spžene ultralјubičastom svetlošću Sunca, što je dokaz dugotrajnog izostanka ozonskog omotača. Fosilni dokazi ukazuju na pad biološke raznolikosti od 300 000 godina što je uzrokovalo masovno izumiranje između devona i karbona, što upćuje na mogućnost višestrukih katastrofa, možda čak i više eksplozija supernovih. Tim se ograđuje od vulkanizma velikih razmera, udara meteorita, solarnih erupcija, eksplozija gama zraka i globalnog zagrevanje koji takođe mogu da unište ozonski omotač, ali ne u toliko velikom vremenskom periodu.

     Obližnja eksplozija supernove, udaljena do 65 svetlosnih godina dugotrajno izlaže Zemlјu štetnim UV, X i gama zracima a nešto kasnije i krhotinama koje ulazi u Sunčev sistem.  Moguće je da se dogodilo i više eksplozija supernovih jer se masivne zvezde obično javljaju u grozdovima sa više masivnih zvezda.

       

    Klјuč za dokazivanja je pronalaženje radioaktivnih izotopa plutonijuma-244 i samarijuma-146 u stenama i fosilima deponovanim u trenutku izumiranja. Ovi izotopi se ne nalaze na Zemlјi, nastaju u eksplozijama masivnih zvezda i jedino odande mogu doći.

    Istraživači tek treba da pretraže Pu-244 ili Sm-146 u stenama sa granica devona-karbona. Studija Fieldsovog tima ima za cilј da definiše obrasce dokazivanja da u geološkom zapisu nešto ukazuje na eksplozije supernove.

Rad je objavlјen u Zborniku Nacionalne akademije nauka.
     Izvor: PHYSORG

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 21. avgusta 2020. inč Nekategorizovano, Planeta Zemlja

 
 
%d bloggers like this: