RSS

Arhive autora: Sve je fizika

Isak Asimov, 100 godina


     Pre 100 godina, 2. januara 1920. godine rodio se Isak Asimov.

 

    Dok sam se ovih dana pripremao da nešto napišem o Isaku Asimovu, povodom stogodišnjice njegovog rođenja naišao sam na pesmu Vasionac Tina Ujevića.

    Ne znam da li su oni čuli jedan za drugog, delom svojih života bili su savremenici, možda su, a verovatno nisu. Da li bi se dopali jedno drugom? Tinu se Isak, moguće ne bi dopao, a Isaku bi se samo posle čitanja Pobratimstvo lica u svemiru Tin dopao.

    Dok sam čitao Tinovog Vasionca sve vreme sam imao asocijaciju na Isaka. Moguće da je to samo moj lični doživljaj, kao u snu, kao kada sanjaš ono o čemu si razmišljao. Moguće je, da je Isak čitao Vasionca, da bi kao u ogledalu, video sebe u njemu.

 

“Sto glasova iz stotine grla,
iz dubina stostruke mi svijesti,
grmi, kliče: Još me nije strla
teška žalost zatajanih vijesti.

Sto pjesama iz sto mojih vrela,
iz dubljine stostruke mi vode,
šiknu, viknu: Nije me raspela
zarobljena boginja slobode.

Kliče, vapi duša mnogim umom,
buni se u grudi srce šire.
Dokle hodam pogaženim humom,
uskrsnut ću Asir i Misire.

Struje misli kao vir zelenca.
Pomiče se moja mrtva snaga.
Sebe motrim usred svoga zdenca,
uspravljam se usred sarkofaga.

Uske su mi ove male zemlje.
Kratke su mi moje bijele ruke.
Gorke su mi ove suhe žemlje.
Ja bih mogo, Svjetlo, u hajduke.

Kroz ocean neba ja sam ronac
i u mrežu lovim mliječne staze,
Mjesečić i Sunčić, Vasionac.
Mene pravo samo zvijezde paze.

Borci viču: Konja! A mornari: Jedra!
A ja, opit glasom pomorkinja vila,
žudim samo plavet, Vasiona Njedra,
i ja vičem: Krila! – krila, krila!”

 

    Isak Asimov je jedan od najvećih i najplodnijih autora naučne fantastike, uz Artura Klarka i Roberta Hajnlajna. On je kodirao SF žanr. Na nekoj SF katedri, kao kultnog pisca naučne fantastike Isaka Asimova bi proučavali bar jedan semestar.

    Kratke priče, romani, čitavi epovi, o drugim i budućim svetovima su naslikani u njegovim delima. Ono što nam egzatna nauka predstavlja brojkama i matematičkim formulama on nam predstavlja literarnim opisima, monolozima i dijalozima junaka i likova u svojim pripovetkama i romanima. SF piscima je bio motivator, uzor. Teško ga je svrstavati u žanrove SF literature, oprobao se u svemu.


     Posebno bi bio proučavan kao popularizator nauke. Vodič kroz nauku,  Razumeti fiziku,u tri toma, Hronologija nauke i otkrića i mnogi drugi radovi na temu astronomije, matematike, hemije i istorije stajali bi u fusnotama i popisu korištene literature mnogih naučnih radova.

     Neverovatna produkcija od preko 500 knjiga je navela neke njegove fanove da misle da je i on sam vanzemaljac. Govorilo se da iza sebe ima armiju pisaca- klonova koji po dogovoru pišu na zadatu temu ili koriste njegovo ime da bi zaradili za život.

     Najmanje je poznat po tome što je radio kao profesor biohemije na Univerzitetu u Bostonu.

     Kolko je filmova snimljeno u kojima se pojavljiju raznoliki roboti koji su ustrojeni i ponašaju se po zakonima robotike koje je dao Isak Asimov:

  1. Robot ne sme da povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ljudsko biće bude povređeno.
  2. Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudska bića, osim ako se to ne kosi sa I zakonom.
  3. Robot mora da zaštiti svoju egzistenciju, osim ako se to ne kosi sa I i II zakonom.

     Kao u nekom od svojih romana umro je od HIV-a, koji je dobio transfuzijom zaražene krvi tokom operacije srca 6. aprila 1992. godine,.

     Pa izvolte. Najpe će te se izgubiti u prostoru i vremenu njegovih dela. Ko želi da se nađe u njegovim delima trebaće mu puno vremena.

 


     U periodu od kraja 60-ti do 90-tih, 20 veka, u časopisima Kosmoplov, Galaksija i Sirijus štampane su mnoge njegove pripovetke i eseji.

Pripovetke objavljene u Kosmoplovu

Pripovetke objavljene u Sirijusu

Sirijus je objavio još dvadesetak priča Isaka Asimova.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. januara 2020. in SF- Naučna fantastika

 

Otkriće ugljenika oko mladih galaksija

Atakama veliki milimetarski/submilimetarski niz- ALMA- Babak Tafreshi

      Radio teleskop Atakama veliki milimetarsko/submilimetarski niz (ALMA) detektovao je gigantske oblake gasovitog ugljenika u prečniku većem od 30 000 svetlosnih godina oko mladih galaksija. Ovo je prva potvrda da su se atomi ugljenika, nastali u zvezdama u ranom univerzumu proširili dalje od galaksija. Nijedna teorijska studija nije predvidela ugljenik oko rastućih galaksija, što dovodi u pitanje naše trenutno razumevanje evolucije kosmosa.

     „Mi smo detaljno pregledali naučnu arhivu ALMA i prikupili podatke koji sadrže radio signale jona ugljenika u galaksijama u ranom univerzumu, milijardu godina nakon Velikog praska“, kaže Seiji Fujimoto, astronom sa Univerziteta u Kopenhagenu i Tokiju, vodeći autor istraživačkog rada. „Kombinovanjem svih podataka postigli smo neviđenu osetljivost. Dobijanje podataka istog kvaliteta sa jednim posmatranjem trajalo bi 20 puta duže od uobičajenih opažanja ALMA-e, što je gotovo nemoguće postići.“

     Elementi, ugljenik i kiseonik nisu postojali u univerzumu u vreme Velikog praska. Nastali su kasnije nuklearnom fuzijom u zvezdama. Još uvek nije jasno kako se ti elementi šire po univerzumu. Do sada su pronađeni teški elemente u mladim galaksijama, ali ne i izvan njih. Ovaj istraživački tim je sumirao slabe signale pohranjene u arhivi podataka i pri tom pomerio granice.
        Mlada galaksija okružena gasovitim ugljenikom. Crvena boja prikazuje raspodelu ugljenika. Slika predstavlja rastojanje od 70 000 svetlosnih godina. Udaljenost galaksije je 12,8 milijardi svetlosnih godina.
 Credit: ALMA (ESO / NAOJ / NRAO), NASA/ESA-in ST Habl.

    „Oblaci gasovitog ugljenika su pet puta veći od rasporeda zvezda u galaksijama, primećeno je pomoću ST Habla “, objašnjava Masami Ouchi, profesor Nacionalne astronomske opservatorije Japana i Univerziteta u Tokiju. „Primetili smo difuzne, ogromne oblake ugljenika koji su plutali u mračnom Univerzumu.“
 
    Kako su nastale ove čaure ugljenika? „Eksplozije supernovih u završnoj fazi života zvezda izbacuju teške elemente formirane u zvezdama“, kaže profesor Rob Ivison, naučni rukovodioc u Evropskoj južnoj opservatoriji. „Mlazovi visokoenergetskog zračenja iz supermasivne crne rupe u centrima galaksija bi mogli da prenose ugljenik izvan galaksija u svemir. “

      Istraživački tim napominje da trenutni teorijski modeli ne mogu da objasne tako velike oblake ugljenika oko mladih galaksija, što ukazuje da neki novi fizički procesi trebaju da budu uključeni u kosmološke simulacije.

    Tim koristi ALMA i druge teleskope širom sveta kako bi dodatno istražio implikacije otkrića ovih odliva iz galaksija i njihove oreole bogate ugljenikom.

    Rezultati su objavljeni u Astrophysical Journal-u  pod nazivom S. Fujimoto et al. “First Identification of 10 kpc [CII] Halo around Star-Forming Galaxies at z=5-7”, 16. decembra 2019.
Izvor: ALMA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 17. decembra 2019. in Astrofizika

 

  Može da bude da Mlečni put ima dve supermasivne crne rupe

Gravitacioni ples dve crne rupe…NASA/JPL-Caltech/SwRI/MSSS/Christopher Go

   14. 12. 2019.

    Izvori gravitacionih talasa koje su detektovale interferometarske laserske gravitacione opservatorije LIGO i Virgo, od 2015. godine do danas, su sudari crnih rupa, neutronskih zvezda i sudari crnih rupa i neutronskih zvezda. Svi ovi događaji dogodili su se na prilično velikim udaljenostima od više miliona do više milijardi svetlosnih godina.

     Danas znamo da se u centru Mlečnog puta nalazi supermasivna crna rupa koja pod gravitacionim ključem drži gotovo sva tela koja čine našu galaksiju. Ima indicija da tamo postoji bar još jedna a moguće je i više crnih rupa, manje mase. To otvara pitanja: Da li u centru Mlečnog puta postoji više crnih rupa? Šta bi se dogodilo ako se one jednog dana sudare? Kakav bi gravitacioni talas nastao i kakvu bi buru u tkivu prostora- vremena izazvao, obzirom na blizinu?

     Smadar Naoz, vanredna  profesorica na katedri za fiziku i astronomiju, UCLA, na odseku za astronomiju i astrofiziku i član izvršnog odbora Instituta za teorijsku fiziku Bhaumik piše u svom radu o traženju crne rupe, mogućeg pratioca supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta.

    Crne rupe su intrigantni sistemi a supermasivne crne rupe i njihova gusta zvezdana okruženja predstavljaju jedno od najekstremnijih mesta u našem univerzumu.

    Supermasivna crna rupa Sgr A * u centru naše galaksije ima masu oko 4 miliona puta veću od mase našeg Sunca. Crna rupa je mesto u prostoru u kome je gravitacija toliko jaka da iz nje ne mogu pobeći ni čestice svetlost. Okolo Sgr A * je gust niz zvezda. Precizna merenja orbita ovih zvezda omogućila su astronomima da potvrde postojanje ove supermasivne crne rupe i da izmere njenu masu. Više od 20 godina naučnici prate orbite ovih zvezda oko supermasivne crne rupe. Na osnovu onoga što smo videli, moje kolege i ja ukazujemo da ako tamo postoji pratioc, to bi mogla biti druga crna rupa čija je masa najmanje 100 000 veća od mase Sunca.

    Skoro svaka galaksija ima supermasivnu crnu rupu u svom jezgru, sa masama od milion do milijardi puta većim od mase Sunca. Astronomi još uvek proučavaju zašto jezgra galaksija imaju supermasivnu crnu rupu. Ali, čini se da crne rupe vole da budu u parovima.

    Da bismo razumeli ovu ideju moramo se vratiti u vreme kada je svemir bio star oko 100 miliona godina do pojave prvih galaksija koje su bile mnogo manje od današnjih galaksija, oko 10 000 ili više puta manje od Mlečnog puta. Unutar tih ranih galaksija od prvih zvezda su nastale crne rupe, sa masom desetak do hiljadu puta većom od mase Sunca. Te crne rupe su potonule do težišta, centra njihove galaksije. Budući da se galaksije razvijaju spajanjem i sudaranjem jedna s drugom, to će rezultirati pojavom parova supermasivnih crnih rupa.Te crne rupe se zatim sudaraju i povećavaju. Crna rupa sa masom koja je više od milion puta veća od mase našeg Sunca smatra se supermasivnom.

    Ako se dve supermasivne crne rupe okreću oko sebe u bliskoj orbiti, centar galaksije je zaključan u složenom gravitacionom plesu. Dok orbituju jedna oko druge, u isto vreme, svaka povlači svoje zvezde oko sebe. One će kao gravitacioni tegljači povući okolne zvezde ometajući pri tome njihove orbite. Nakon jedne revolucije oko supermasivnog para crnih rupa, zvezda se neće tačno vratiti na tačku u kojoj je započela kretanje.

    Koristeći naše razumevanje gravitacione interakcije između mogućeg supermasivnog para crnih rupa i okolnih zvezda, astronomi mogu predvideti šta će se dogoditi sa zvezdama. Astrofizičari poput mojih kolega i mene mogu uporediti naša predviđanja sa opažanjima, a zatim mogu odrediti moguće orbite zvezda i ustanoviti da li supermasivna crna rupa ima saputnika koji vrši gravitacioni uticaj.

     Pomoću dobro proučene zvezde S0-2, koja orbitira oko supermasivne crne rupe u centru naše galaksije svakih 16 godina, možemo isključiti ideju da postoji druga supermasivna crna rupa sa masom preko 100 000 puta većom od mase Sunca i oko 200 puta veće udaljenosti Sunca i Zemlje. Da je postojao takav pratioc, mi bismo otkrili njegove efekte na orbitu SO-2.

    To ne znači da neka manja crna rupa ipak nije sakrivena tamo. Takav objekat ne može izmeniti orbitu SO-2 na način koji mi za sada možemo da izmerimo.

    Supermasivne crne rupe u posljednje vreme privlače veliku pažnju. Nedavna slika takvog giganta u centru galaksije M87 otvorila je novi prozor za razumevanje fizike crnih rupa.

    Centar Mlečnog puta udaljen samo 24 000 svetlosnih godina je jedinstvena laboratorija za rešavanje problema fizike supermasivnih crnih rupa. Astrofizičari žele da razumeju njihov uticaj na centralne oblasti galaksija i njihovu ulogu u formiranju i evolucije galaksija. Otkrivanje para supermasivnih crnih rupa u centru galaksije ukazalo bi na to da se Mlečni put u nekom vremenu u prošlosti spojio sa drugom, verovatno malom galaksijom.

    Merenja zvezde S0-2 omogućila su da se izvrši jedinstven test Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti. Maja 2018. godine S0-2 je prošla pored supermasivne crne rupe na udaljenosti od oko 130 puta većoj od Zemljine udaljenosti od Sunca. Prema Ajnštajnovoj teoriji, talasna dužina svetlosti koju emituje zvezda trebalo bi da se isteže dok se penje iz dubokog gravitacionog bunara supermasivne crne rupe.

    Otkriveno je istezanje talasne dužine koju je Ajnštajn predviđao, zbog čega se zvezda čini crvenijom. To je dokazalo da teorija Opšte relativnosti tačno opisuje fiziku u ovoj ekstremnoj gravitacionoj zoni.    

     Nestrpljivo očekujem drugi najbliži pristup S0-2, koji će se dogoditi za oko 16 godina, jer će astrofizičari moći da testiraju više Ajnštajnovih predviđanja o opštoj relativnosti, uključujući promenu orijentacije izdužene orbite zvezda. Ako supermasivna crna rupa ima partnera, to bi moglo promeniti očekivani rezultat.

     Ako se u galaktičkom centru vrte dve ogromne crne rupe one će emitovati gravitacione talase. Od 2015. godine, opservatorije LIGO i Virgo otkrivaju gravitaciono talasno zračenje koje dolazi iz spajanja crnih rupa i neutronskih zvezda. Ove revolucionarne detekcije otvorile su novi put za percepcju univerzuma.

    Talasi koje emituje naš hipotetički par crnih rupa imali bi niske frekvencije, preniske da bi ih LIGO i Virgo detektovali. Svemirski detektor LISA, koji je u pripremi možda će moći da otkrije ove talase što će pomoći astrofizičarima da shvate da li je crna rupa u našem galaktičkom centru sama ili ima partnera.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 14. decembra 2019. in Astrofizika

 

Oznake:

Tranzit planete Merkur preko Sunca 2019

      Zrenjanin, 11. novembar 2019. godine

     Tranzit Merkura preko Sunca, 11. novembra 2019. godine je posmatran u organizaciji „Zrenjaninske grupe NPN“ i AD „Milutin Milanković“  sa nasipa na Kanalu DTD pored mosta kod Lazareva. Tranzit je počeo u 13.35h a završio se zalaskom sunca u 16.09h.  Merkur je za to vreme stigao do oko polovine svoje tranzitne putanje. Ceo tranzit je trajao skoro 6 sati. Za direktno posmatranje preko okulara korišten je Sky-Watcher telaskop sa solarnim filterom. Refraktorom ruske proizvodnje lik Sunca je projektovan  na zaklonu iza okulara.

     U više navrata između oblaka se na reflektoru videla veoma jasna tamna kontura Merkura što je naravno izazivalo osmeh i ushićenje posmatračima pa čak i onima sa iskustvom, koji su tranzit posmatrali 2003 i 2016.godine.

    Merkur je najmanja planeta Sunčevog sistema, predstavlja 1/194 sunčevog prividnog prečnika. Za gledanje ovog događaja dovoljan je teleskop sa 50 puta uvećanja. Teleskop mora biti opremljen odgovarajućim filterom. Vizuelni i fotografski zahtevi za tranzit identični su onima za posmatranje sunčevih pega i delimičnih pomračenja Sunca.

    Samo tri nebeska tela, Mesec i unutrašnje planete Sunčevog sistema, Merkur i Venera mogu da  se nađu u tranzitu preko diska Sunca i da pri tome njihovi tamni diskovi budu vidljivi sa Zemlje. Tranziti Merkura i Venere mogu se dogoditi jer su jedine planete koje orbitiraju između Zemlje i Sunca.

     Tranzit Meseca ili pomračenje Sunca je najčešća pojava i događa se od 2 do 5 puta godišnje. Tranziti Venere i Merkura su ređi.

     Merkur u tranzitu, iz naše perspektive izgleda kao tamna tačka koja se kreće po svetlom disku Sunca. To se dešava oko 13 puta u veku. U ovom veku dogodila su se tri tranzita Merkura: 7. maja 2003.g. 9. maja 2016.g.  i 11. novembra 2019.g. Sledeći tranzit Merkura biće 13. novembra 2032. godine.

     Tranzit Meseca se vidi golim okom dok se tranziti dve unutrašnje planete vide samo teleskopima. Najbolje ih je posmatrati solarnim teleskopima. Astronomi amateri uglavnom koriste obične teleskope sa odgovarajućim filterima ili projektuju lik Sunca na zaslonu iza okulara teleskopa.

       Johan Kepler je predstavljajući orbite planeta kao elipse 1627. godine predvideo da će se tranzit Merkura dogoditi 7. novembra 1631.g. Pjer Gasendi je iz opservatorije u Parizu tog dana posmatrao malenu crnu tačku kako se pomera preko diska Sunca. To je bio  trijumf Keplerove matematike!

      O Merkuru

     Merkur je jedna od pet planeta koja je vidljiva golim okom nisko iznad horizonta, odmah po zalasku ili pre izlaska Sunca. Čovečanstvu je poznata od davnina. Prvi put je spominju Sumerci oko 3000. godine pre nove ere.

     Od Sunca je udaljena 58 miliona kilometara. Kada je u perihelu Sunce bi nam sa njegove površine izgledalo tri puta veće nego sa Zemlje.

     Sa prečnikom od 4 879, 4km najmanja je planeta u Sunčevom sistemu, manja je od Jupiteovog satelita Ganimeda i Saturnovog Titana, čiji  su prečnici 5 270 km, odnosno 5 152 km.

    Zemlje je  sa gustinom od 5,513g/cm³ najgušća planeta Sunčevog sistema. Posle nje sa gustinom od  5,427g/cm³ dolazi Merkur. Čine ga uglavnom teški metali i stene.

    Merkur za 59 zemaljskih dana izvrši jednu rotaciju. Godina mu traje 88 dana. Nama na Zemlji Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Merkur ima sporu rotaciju a brzu revoluciju, pa je i zlazazak izalazak sunca dug. Na njemu se izlazak sunca dešava na svakih 180 zemaljskih dana. Po svojoj orbiti oko Sunca se kreće brzinom od 170,503km/h. Orbita Merkura je elipsa sa najvećim ekscentricitetom u Sunčevom sistemu.

   Posle Venere je najtoplija planeta s najekstremnijom promenom temperature u rasponu od -180°C, tokom noći do +430°C tokom dana. Razlog tome je slaba gravitacija, nedostatak gušće atmosfere i ekscentričnost orbite. Gravitaciono ubrzanje od 3,7m/s² je odraz male gravitacije koja ne može da zadrži atmosferu koju mu oduvavaju solarni vetrovi. Atmosferu približno 1015 puta manje gustine od zemljine čine atomi sa površine koje su podigli solarni vetrovi ili dolaze sa prašinom u potocima mikrometeorita. Visoke temperature ove atome podižu u otvoreni svemir. Ovako tanka atmosfera nije u stanju da reguliše temperaturu. Hemijski sastav njegove atmosfere je sledeći: 42% O2, 29% Na, 22% H2, 6% He, .5% K i u tragovima Ar, CO2, H2O,  N, Xe, Kr, Ne, Ca i Mg.  Mnogo je topliji u perihelijumu nego u afelijumu  zbog velike razlike između ove dve udaljenosti od Sunca. Temperature na drugim planetima su relativno stalne, jer su njihovi afelijumi i perihelijumi skoro isti.

     Nema satelite ili prstenove zbog niske gravitacije.

     Osa Merkura ima najmanji nagib od svih ostalih planeta što rezultira nedostatkom godišnjih doba.

    Tečno gvozdeno jezgro sa radijusom od 1800 do 1900km zauzima oko 40% njegove ukupne zapremine. Jezgro Zemlje zauzima 17% njene zapremine. Podaci dobijeni merenjem odbijenih radio talasa od planete,  pokazuju kolebanje rotacije Merkura što upućuje da je jezgro tečno. Čvrsto jezgro, rotaciju čini stalnom, dok tečno jezgro izaziva varijacije rotacije. Debljina spoljne kore Merkura je od 500 do 600km. Debljina Zemljine kore je 2930km.

     Površina je slična površini Meseca, sa mnoštvom kratera nastalim udarima meteora, asteroida i kometa.  Stara polja lave ukazuju  da je u prošlosti postojala vulkanska aktivnost. Broj i starost kratera govori da je u dužem delu svoje istorije bio geološki neaktivan.

    Merkur ima magnetno polje male jačine, oko 1% magnetnog polja Zemlje.

     Do sada su dve svemirske sonde posetile Merkur. Mariner 10 je 1974-75. godine tri puta obleteo oko Merkura i mapirao polovinu njegove površine.

     Sonda MESSENGER je lansirana 2004. godine kako bi istražila gustinu Merkura, njegovu geološku istoriju, prirodu magnetnog polja i još mnogo toga. MESSENGER je 18. marta 2011.  ušao u orbitu oko Merkura i tamo je ostao do 2015. godine.

     Sonda Bepi Colombo je lansirana 2018. od strane Evropske svemirske agencije i Japanske vazduplovne agencije i očekuje se da će stići do Merkura 2025. godine.

    Izvor:
The planets
NASA

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 22. novembra 2019. in Aktivnosti, Astronomija

 

Neutrinska slika Sunca

Sunce koje se vidi pomoću neutrina.

   Po Standardnom modelu fizike elementarnih čestica neutrini zajedno  s elektronima i kvarkovima pripadaju grupi osnovnih delova materije.

   Nastaju u nuklearnim reakcijama i sudarima čestica. Mali su i neutralni, skoro nulte mase. Neometano putuju kroz materiju u bilo kom agregatnom stanju, gotovo brzinom svetlosti. Lako prolaze kroz Zemlju. Teško se detektuju.  

     Sunce je najmoćniji izvor neutrina u našoj okolini. Nuklearne reakcije fuzije u jezgru Sunca su izvor energije i svetla. Elektronski neutrini nastali ovom reakcijom nazivaju se solarni neutrini. Na Zemlju po jednom kvadratnom centimetru u jednoj sekundi padne oko 66 milijardi solarnih neutrina.

    Slika Sunca je snimljena u „neutrino svetlu“, na detektoru Super-Kamiokande ili „Super-K“ u Japanu.
Kamiokande pokazuje da neutrini zaista dolaze iz pravca Sunca i da ima mnogo događaja iz tog pravca.

        Slika je dobijena u najvećoj podzemnoj neutrinskoj opservatoriji Super Kamiokande, detektovanjem neutrina u bazenu sa 50 000 tona vode smeštenom 1 km pod zemljom u jednom rudniku u Japanu.

    Ovi neutrini intereaguju s elektronima u vodi, ubrzavaju ih, stvarajući pri tom impulse čerenkovljevog zračenja. Ove impulse su ekspozicijom od 503 dana detektovala pojačala svetlosti na površini bazena. Svetlije boje predstavljaju veći tok neutrina.

     Solarni neutrini, rođeni u centru Sunca, na Zemlju stignu za oko 8 minuta. Pomoću neutrina možemo da posmatramo skoro trenutne aktivnosti u jezgru Sunca dok nam fotoni to omogućuju tek za oko milion godina.

Izvor: Super Kamiokande

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 15. novembra 2019. in Fizika +8

 

Dupli tranzit preko Sunca: Merkura i STHabla

11. 11. 2019.
       Dok su milioni ljudi na Zemlji, 11. novembra 2019. posmatrali tranzit planete Merkur preko diska Sunca, sa udaljenosti od 1,5 milion km od Zemljine površine, NASA-ina solarna opservatorija Solar Dynamics Observatory (SDO) je snimila film o tranzitu.
       SDO je u širokom opsegu elektromagnetnog spektra snimila prolaz Merkura preko Sunca. Na nekim snimcima se vidi prolaz Merkura  kroz sunčevu spoljnu atmosferu, koronu. Svetlost talasne dužine potrebne za dobijanje ovakvih snimaka blokira Zemljina atmosfera i detektuje se samo iz svemira.
    
    Za vreme tranzita Merkura Svemirski teleskop Habl je takođe bio u tranzitu preko Sunca nedaleko od Merkura.

     Thierri Legault je snimio ovaj dvostruki tranzit iz pustinje Atakama u Čileu.
„Postavio sam svoj teleskop u Mačuki (severno od San Pedro de Atakama) na 4000 m nadmorske visine „, kaže Legault. „Habl je leteo brzinom od 26.500km/h,  i prešao je sunčev disk za samo 0,9 sekundi – na udaljenosti od 624 km.“ „Učinio sam to uprkos debelom sloju visokih oblaka što je uzrokovalo veliku difuziju sunčeve svetlosti i oštar pad kontrasta.“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 13. novembra 2019. in Astronomija

 

Odmetnuta zvezda

     Brzina bekstva sa ili od nekog nebeskog tela (planete, Sunca, galaksije…) je određena masom i jačinom njegovog gravitacionog polja.

   Ispaljena topovska kugla uvek pada na zemlju. Sa više eksploziva i većom brzinom, ona dobacuje dalje. U orbitu Zemlje visoku 200km može da uđe telo koje je postiglo brzinu 7,8km/s. Brzina koja mu omogućava da napusti planetu, ili brzina bekstva sa Zemlje je 11,2km/s. Najveća brzina zemaljskih raketa je 16km/s.

    Brzina bekstva sa površine Sunce je 618km/s. U blizini Zemlje ta brzina bekstva se smanjuje na 42km/s.

    Da bi telo napustilo Mlečni put potrebno je da postigne brzinu od 300km/s. Do 2005. godine se mislilo da nijedna zvezda nikada nije postigla takvu brzinu i da je Mlečni put kompaktan.

     Jack G. Hills, astronom Nacionalne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku je 1988. godine matematičkim putem pokazao mogući beg zvezda iz galaksije. Binarni sistem zvezda u bliskom prolazu pored supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta raspao bi se i istrgnuti član bi mogao da stekne dovoljno veliku brzinu da trajno napusti galaksiju.
     Potraga za takvim objektima  je započeta 2003.godine. Beg su otkrili astronomi Warren Brown, Margaret Geller, Scott Kenyon i Michael Kurtz koristeći 6,5-metarski teleskop na MMT opservatoriji, u Tucsonu, u Arizoni. To je plava zvezda, 20-te magnitude, spektralnog tipa O, s visokim sadržajem metala, što je svojstveno zvezdama kakve se rađaju u jezgru galaksije, stara 80 miliona godina i nosi naziv SDSS J090745.0 + 024507. Trenutno se nalazi u predgrađu Mlečnog puta, na 362 000 svetlosnih godina od njegovog centra, u sazvežđu Hidra i kreće se brzinom od 697km/s što je više od dvostruke brzine potrebne da se trajno napusti galaksija.

     Statistički, do 1 000 zvezda je moglo imati sličan bliski susret sa supermasivnom crnom rupom u centru naše galaksije u kom nisu povučene u nju, već su nasilno odbačene. Od 2015. godine, astronomi su pronašli oko 20 superbrzih zvezda, uključujući zvezdu US 708 koja se kreće brže od bilo koje druge zvezde ikada opažene u Mlečnom putu. Brzinom od 1200km/s oteće se gravitaciji Mlečnog puta za samo 25 miliona godina. Za razliku od SDSS J090745.0 + 024507, US 708 je izbačena iz izuzetno tesno povezanog binarnog sitema eksplozijom supernove.

    Hiperbrza zvezda SDSS J090745.0 + 024507 možda nije jedina koja je napustila našu galaksiju ali je prva čiji smo beg uočili. Za milion godina ona će putovati sama kao intergalaktička lutalica. Živa bića na njenim planetama gledaće u nebo bez zvezda, osvetljeno samo mutnim, magličastim konturama njene matične galaksije.

Izvor: Astronomy

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na 7. novembra 2019. in Astronomija

 
 
%d bloggers like this: